kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Jedno od većih i važnijih dostignuća savremene crnogorske kinematografije bilo bi to da njeni mlađi izdanci ne zaziru od makar poigravanja sa žanrovskim pristupom. To se čini kao još veći uspeh ako uzmemo u obzir da finansiranje domaće produkcije nije naročito izdašno, pa su autori primorani ili da provedu dosta vremena u razvoju slažući međunarodnu ili makar regionalnu koprodukciju, ili da rade s jako malim budžetima.
Jedan od tih autora mlađe generacije je svakako Gojko Berkuljan. Njegov dugometražni prvenac Iskra (2017) bio je nezavisno producirani, niskobudžetni neo-noar sa izraženim političkim uglom i kao takav je zaigrao na nekolicini filmskih festivala, od Srbije, Hrvatske i Slovenije sve do Poljske i Meksika. Za Iskru je vezan još jedan kuriozitet: ovaj crnogorski film doživeo je i srbijanski „rimejk“ kao Luča (2022) Ivice Vidanovića koji je, nakon prikazivanja na Paliću, završio u paklu distribucije preko servisa Apollon.
Berkuljan je ostao na sličnom tragu političkog trilera koji se bavi društvenom nepravdom i sa svojim drugim filmom, Za našu djecu (2023), ali taj naslov nije uspeo da izađe izvan granica Crne Gore. Razlog tome je što je u pitanju televizijska produkcija kojoj su već po pravilu šanse za distribuciju jako ograničene. Uostalom, dok je radio na TV filmu, Berkuljan je privodio kraju i svoj produkcijski najambiciozniji projekat do sada – Planetu 7693 koji upravo ulazi u distribuciju u Crnoj Gori, a isto se uskoro očekuje i u druge dve koprodukcione države, Srbiji i Severnoj Makedoniji, dok nije nezamislivo da film zaigra i na nekom od specijalizovanih međunarodnih festivala.
Već sam opis zvuči preambiciozno za produkcijske uslove u tri zemlje čak i kada se udruže u koprodukciju. U pitanju je spoj porodične drame i naučne fantastike namenjen deci i roditeljima, stilizovan, posut sa pozamašnom količinom vizuelnih efekata i začinjen referencama na filmove na kojima je Berkuljan, kao uostalom i svi mi, odrastao, od Spilbergovog ET-ja preko The Goonies Ričarda Donera i Back to the Future Roberta Zemekisa do ozbiljnijih kultnih SF-ova kao što su Skotov Blade Runner i Kjubrikova Odiseja u svemiru. Opet, upornošću reditelja i producenata, film je završen i primamljivo zapakovan i za decu i za njihove roditelje.
Naš junak je neobični dečak Luka (Ilija Pejaković) koji vreme najrađe provodi u podrumskim prostorijama hotela, na bazenu i u kuglani, koji su predmet renovacije. On tamo vežba svoje super-moći teleportacije i telekineze, a u tome mu se pridružuje i misteriozna devojčica koja umesto imena ima samo broj – 7693 (Hana Ivanišević). Luka ima razloga za bežanje u takvu vrstu izolacije, budući da je tako neobičan predmet sprednje među decom u naselju na rubu grada koji ga imaju za čudaka i zovu „weirdo“.
Kod kuće, pak, on ide na živce svojoj sestri Sandri (Mara Rakčević) koja je u pubertetu, želi da se uklopi u društvo i možda privuče pažnju momaka. Iako je drugarice unekoliko prihvataju, momcima zbog svoje relativne „muškobanjastosti“ i socijalnog statusa nije naročito zanimljiva. Ona za potonje krivi svoje roditelje koji se nisu snašli u životu. Od njih je dalje na rubu samo komšija Sveto (Dejan Đonović) koji brblja o apokalipsi koja dolazi i prodaje svoje izume za zaštitu od iste. Roditelji, pak, imaju prečih briga u životu, budući da im je treće dete na putu, a očev posao recepcionara u hotelu visi o koncu jer se sprema privatizacija koja će pogoditi celo naselje nastanjeno hotelskim zaposlenicima.
Stvari se dodatno komplikuju nakon spontanog pobačaja, pa i otac Boris (Andrija Kuzmanović) i majka Jasna (Kristina Obradović) u fokus stavljaju sami sebe dok odnos između njih i odnosi u okviru cele porodice počinju da propadaju još i brže nego inače. Boris je zapravo neostvareni umetnik koji se još uvek želi dokazati, dok Jasna shvata da je provela život u podređivanju drugima. Uz pomoć svoje nove drugarice, Luka svojim čudnim akcijama pokušava da ih pomiri i spasi od egzistencijalne pretnje, te da održi porodicu na okupu. Ali, može li se jedan čudni dečak oslonjen samo na svoju inteligenciju i intuiciju, uz nešto magičnih moći, izboriti sa surovim realnim svetom oko sebe, istim onim svetom koji ga ne prihvata?
Na vizuelnom planu, film se drži vrlo dobro i izgleda dosta bogatije i raskošnije od svog pretpostavljenog budžeta. Scenografija i kostimi su igrivi, vizuelni efekti i kompjuterska grafika sasvim solidni i pametno upotrebljavani, s akcentom na kvalitet a ne na kvantitet, dok pulsirajuća muzika Luke Jovanovića i Petra Vagnera na sintisajzerima „radi“ i u smeru nostalgije i u smeru modernosti. Budžetska ograničenja se, pak, mogu osetiti tek u insistiranju na snimanju iz ruke u inače solidno osvetljenoj i kolorisanoj fotografiji Aleksandra Jakonića.
Interesantan je i izbor glumaca u ulogama roditelja. Kristina Obradović precizno dozira emocije razočarane, zapostavljene žene i posvećene majke, dok Andrija Kuzmanović ima svoj šou kao sebični i samoživi otac. Berkuljan solidno vodi i decu-glumce, pa od postave koja igra komšijsku decu uspeva da izvuče da oni funkcionišu i individualno i kao grupni lik. Hana Ivanišević ima relativno malu, ali zanimljivo napisanu ulogu, dok su razlike između nabusite Sandre i povučenog Luke dodatno podvučene interpretacijama Mare Rakčević i Ilije Pejakovića koje možda nisu uvek najsuptilnije.
Izbor glumaca iz različitih krajeva bivše države ima za rezultat i nekonzistentnost u govoru i akcentu. Berkuljan i scenaristkinja Ana Vujadinović to mogu pravdati i ambicijom da film deluje univerzalnije od toga da bude vezan na jedno određeno vreme i mesto, što sve stoji. Opet, uhu osetljivom na razlike će zasmetati te diskrepance, naročito ako dvoje dece iz iste kuće goovri različitim jezikom.
Drugi, dosta značajniji problem nalazi se na strukturalnom i narativnom nivou. Naime, u ponekad nepotrebnoj profilaciji čak i najsporednijih likova i repeticijama (doduše gradiranim) Lukinih poduhvata čini se da tri četvrtine trajanja filma otpada na ekspoziciju pre nego što nam Vujadinović i Berkuljan nešto poentiraju. Istini za volju, nešto od 110 minuta trajanja filma je moglo biti „ošišano“ i u montaži, ali čini se da Vladimir Pavlovski nije imao srca da reže oštrije. Opet, taj umereniji tempo odgovara tome da se ideje čije je seme posađeno ranije polako i organski razviju do poente.
Na kraju, Planeta 7693 dobacuje do dobrog i svrsishodnog filma u kojem Gojko Berkuljan solidno žonglira sa idejama kroz žanrove kreirajući jedan svoj svet. Taj svet funkcioniše u dihotomijama, nostalgije i modernosti, dece i roditelja, realnog i fantastičnog, lokalizovanog i univerzalnog. U tome film uspeva u svojoj primarnoj misiji da spoji različitosti u jednu koherentnu celinu i da ponudi nešto kvalitativno novo i drugačije crnogorskoj i regionalnoj publici.
No comments:
Post a Comment