Noble

2014:

scenario i režija: Stephen Bradley

uloge: Deirdre O’Kane, Sarah Greene, Gloria Cramer Curtis, Brendan Coyle, Mark Huberman, Ruth Nega, Liam Cunningham, Nhu Qyunh Nguyen Linh, Kinh Quoc, Le Ngoc Tu’o’ng

U svetlu napisa koji su se pojavili u Vice magazinu u poslednje vreme, a koji bacaju senku na poznate istorijske ličnosti o čijoj je “svetosti” do sada postojao konsenzus globalnog javnog mnjenja, poput Gandhija (mizoginija, održavanje kastinskog sistema po svaku cenu) i Majke Therese (blatantna korupcija i čisti marketing), počeo sam da sumnjam u humanitarni rad kao takav. Dobro, sve i da motivaciju većine humanitaraca otpišemo kao svojevrsno samoreklamerstvo, a donatora kao elaboriranu shemu za izbegavanje poreza, optimisti tvrde da prikupljena sredstva svejedno dođu u ruke onih kojima su potrebna. Otvoreno ću reći da sam sumnjičav i prema toj tvrdnji, jer u procesu taj novac mora proći kroz mnogo prljavih i halapljivih šapa, a gladnima obično ostaju samo mrvice. Uostalom, koliko je humanitarni rad efikasan kao takav? Dati nekome ribu ili ga naučiti da peca?

Shodno tome, moram reći da mi filmovi o humanitarcima, posebno o “belim spasiteljima” u zemljama trećeg sveta sami po sebi idu na živce. Previše je tu melodramatskih šablona i ljigavštine raznih profila. Možda sam ciničan, ali za mene tako nešto nije inspirativno, posebno ako se na taj način pere kolektivna nečista savest. Na stranu što je celo to njihovo zalaganje samo kap u moru.

Priča o Christini Noble me nije puno zanimala od samog starta. Ono što nju razlikuje od ostalih humanitarki je to što je zapravo na svojoj koži osetila i siromaštvo i opresiju i beznadnost, i što njena polazna osnova zbog toga nije dokono-bogataška i salonska. Ona se pokazala spremnom da radi na terenu i zasuče rukave, a i motivacija, ma kako suluda bila (košmari inducirani vestima iz Vijetnama za vreme rata), može biti iskrena. Problem sa Noble, filmom meni nepoznatog irskog autora Stephena Bradleya je u tome što ovo jedno izuzetno čudno iskustvo koje nam neće dati skoro nijedan zadovoljavajući odgovor na bilo koje pitanje o Christini Noble, ako smo ga uopšte imali.

Paralelno pratimo dva toka radnje, jedan počinje 50-ih u blatnom i memljivom Dublinu gde upoznajemo malu Christinu (Cramer Curtis) i njen pevački talenat. Ona živi sa pijanim ocem (Cunningham), bolesnom majkom i gomilom braće i sestara. Kada majka umre, a otac se pokaže nesposobnim da se bavi decom, njih razdvajaju i Christina završava u crkvenom sirotištu pod strogom disciplinom. Kasnije ćemo je upoznati i kao mladu devojku (Greene) kako se probija kroz život pun nedaća: fizički poslovi, silovanje, neželjena trudnoća, davanje deteta na usvajanja bez njenog znanja, odlazak u Englesku, nesrećni brak... Ona sve vreme razgovara sa Bogom (to nisu molitve, to su pregovori i prebacivanja) i peva bez nekog jasnog razloga.

Druga linija radnje prati nju u zreloj dobi (O’Kane) u Vijetnamu, od njenog dolaska i poznanstva sa ljigavim biznismenom Davidom (Huberman) i petljanjem sa sporom, nezainteresovanom i često neprijateljski nastrojenom biroktatijom do prve uspešno osigurane donacije za njen projekat pomoći deci s ulica Sajgona koju dobija od naftne kompanije zahvaljujući prijateljstvu sa Gerrijem (Coyle). Christina je tu već izgrađena, sofisticirana i samouverena žena sa smislom za humor i čeličnom voljom, a takođe zna da zapeva, opet bez preteranog razloga.

U suštini, to je to. Međutim, Noble je i dalje zbunjujući film, ma kako bio šablonski. Nekako ćemo prihvatiti njenu motivaciju za pomoć deci, hoće to žene u godinama. Međutim, postavlja se pitanje otkud njoj novac da se preseli u drugu zemlju i pokrene humanitarnu fondaciju. Te stvari se ne rade samo sa skromnom penzijom, dobrom voljom i viškom vremena, ako to imate možete se pridružiti već nekoj od organizacija kao volonter. Za uspostavljanje svoje potrebna su ozbiljnija sredstva i naročito ozbiljniji kontakti. I šta je, dovraga, sa tim pevanjem koje imamo od početka filma? Bradley nam na ta pitanja neće dati odgovor i ostaviće nas zbunjenije na kraju filma nego što smo to bili na početku.

Utehu nećemo naći ni u drugim likovima jer su oni samo jednostavne funkcije i elementi zapleta. Chistina ima ukupno jednu prijateljicu u životu koja je generička prijateljica. David i Gerry su relativno prazni likovi (Coyle se makar trudi da mu nabaci humornu dimenziju), Vijetnamci svi po redu samo funkcije: simpatični klinac, duhovito-nadrkani hotelski recepcioner, dve sestrice, gospođa koja vodi sirotište, policajci, službenici...

Na početku imamo i uvid u odnos društva prema takvoj deci koji svakako nije napredan, i Christininu reakciju na to (“Irska beda je ista kao vijetnamska.”), ali ni kulturološke razlike ili sličnosti se zapravo ne ispituju. Zapravo imamo samo protagonistkinju znakovitog prezimena i to je to. Možda je to dovoljno za osigurati prvu donaciju, ali svakako nije dovoljno za film. Verujte mi na reč i izbegnite Noble.

Southpaw

2015.

režija: Antoine Fuqua

scenario: Kurt Sutter

uloge: Jake Gyllenhaal, Forest Whitaker, Rachel McAdams, Oona Laurence, Curtis “50 Cent” Jackson, Skylan Brooks, Naomie Harris

Borilačkih, a naročito bokserskih filmova ima na lopate, stalno se snimaju i imaju tu čudnu osobinu da liče jedan na drugi skoro do neprepoznatljivosti. To je valjda taj neki američki, zapravo hollywoodski način da se običnom čoveku u publici proda jeftina sportska metafora kako je život zapravo jedna beskrajna borba. I ekipa to očito puši, niko se ne buni i ti “fajterski” filmovi su možda ne impozantna, ali svakako sigurna lova na blagajni.

Da se ne lažemo, ima tu i odličnih stvari. Originalni Rocky je bila do bola iskrena metafora o Staloneovoj borbi da uspe kao glumac. Iako su njegovi nastavci u najboljem slučaju zabavni, oni ne mogu umanjiti snagu i čistu dušu prvog filma. Raging Bull je značajniji kao De Nirov čas “method” glume nego kao bilo šta drugo, pa smo se, i pored standardne priče o usponu i padu, mogli saživeti sa njegovim likom. Nisu drugi fajterski filmovi nužno loši, samo je sve vezano za njih kruti šablon i malo ko ga se usudi na bilo koji način dirnuti. Toliko da imamo meta-filmove o tome poput Grudge Matcha.

Razlog zašto sam se posle nekoliko meseci čekanja dohvatio Southpawa nije njegova osnova ni žanrovska odrednica sportske (melo)drame. Nije to ni reditelj Antoine Fuqua kojem je Training Day bio slučajan pogodak (sve sam ubeđeniji da je David Ayer tu vodio glavnu reč), a koji je sve posle toga u najboljem slučaju odštancao, dok su mu neki od filmova živo sranje. Nije ni scenarista Kurt Sutter koji je doveden s televizije (Sons of Anarchy, The Shield) koji debituje na filmu sa ovom pričom originalno napisanom za bledolikog repera (i dokazano nikakvog glumca) Eminema. Razlog je Jake Gyllenhaal i još jedna prilika za njegovu transformaciju.

Sa pričom neću dužiti jer je čak i naslepo jasno o čemu se tu radi. Billy Hope (Gyllenhaal) počinje kao bokserski šampion na vrhuncu karijere. Ima ženu (McAdams) i kćerkicu (Laurence), veliku kuću i savršen skor bez poraza, pa je i malo arogantan. Upravo ta arogancija u kombinaciji sa besom će ga koštati svega, žena će mu poginuti, on će se propiti i izgubiti sve što je imao, čak i kćerku koju će strpati u dom. On mora krenuti ispočetka, i to sa novim mudrim trenerom (Whitaker), a pitanje je ima li snage za još nekoliko borbi, prvo sa samim sobom i svojim karakterom, a onda i u ringu...

Iskreno, popizdeo sam kad sam u prvoj sceni video Rachel McAdams. Iz nekog razloga mi ona neopisivo ide na živce u većini svojih uloga, tako da je za nju redak uspeh kad primetim da mi nije išla na živce. Možda je to zato što uglavnom dobija uloge dronova, pa kad i dobije neku snažniju ulogu, ona ne samo da nosi auru drona, nego i te uloge igra kao da su u pitanju dronovi. Bilo kako bilo, laknulo mi je kada njen lik gine nakon par scena. A onda sam shvatio da će autori od toga napraviti uvod u melodramu o padu i ustajanju iz prašine.

Problem sa tim nisu samo klišei, neki od njih su savršeno upotrebljivi i naplativi, kao što je to mit o bokseru koji je popio takve batine da je oglupeo, naročito kad ga igra Jake Gyllenhaal sa svojom mimikom, gestikulacijom i pogrbljenim stavom. Problem je što većina toga što vidimo u filmu nema veze sa zdravom pameću. Slažem se da film ne mora oponašati realnost u potpunosti, ali baš ovoliko lupetanja govori o temeljnom neznanju obojice autora o temi kojom se bave. Evo nekoliko primera...

Boks nije samo pitanje snage, nego je pre svega pitanje veštine i taktike, što mudri Whitaker uči našeg Jakea. Shodno tome, borac koji ima taktiku da ga protivnik mlati kao vola u kupusu i da u svakoj borbi ima zatvoreno oko dok slučajno ne pogodi nekoliko vezanih udaraca iz kontre u principu završava karijeru u roku od odmah, a ne postaje šampion. A kad je već šampion, ne može iscrpeti svoje finansije do maksimuma nakon nekoliko meseci mirovanja i jedne izgubljene borbe, sve da lupa po jedan auto dnevno, a ne lupa, čak i ne vidimo na šta troši lovu, ne drogira se, ne kocka se, malo cuga i kupuje poklone ortacima, ali to je to. Treće, šta će koji kurac nepozvani kolumbijski bokser na bogataškoj dobrotvornoj večeri? I kako je moguće na takav “event” ufurati oružje? Četvrto, pad u odnosu sa kćerkom nije moguć, ne tako naprasno i ne na tako glup način. Znam šta su autori hteli da postignu, ali to je moralo mnogo suptilnije. I konačno, baš bi bivši šampion dozvolio bilo kom treneru da ga preodgaja i tretira kao balavca ili regruta u vojsci i baš bi se neki trener usudio da ga u svojoj teretani uposli kao klozetara.

Sa pozitivne strane, Gyllenhaal je odličan, Whitaker jako raspoložen za ulogu koju može odigrati i u snu i njih dvojica imaju par solidnih zajedničkih scena. Režija je uglavnom kompetentna, a akcenat je stavljen na mečeve u ringu. Fuqua ih lepo hvata, pušta kameru na lice mesta i povremeno raspali neki od svojih potpisnih “slow-motion” kadrova. Problem sa tim je što su ti mečevi predvidljivi kada u glavi imamo širu sliku: unapred nam je kristalno jasno koji će meč naš junak dobiti, a koji izgubiti i na kakav način.

Bilo kako bilo, Southpaw (izraz za vrstu garda ramenom sa kojim se sakriva koja je dominantna ruka) je samo zbog glumaca i boksa u ringu gledljiv film. Njegova melodramatska kompetentna ga čini skoro negledljivim, a ni trajanje od preko dva sata ne pomaže. U konkurenciji bokserskih filmova svakako nije ni blizu najboljih, ali nije baš ni najgori. Srednja žalost. Čeka se Creed. Ili se lovi neki meč na Sport Klubu.

Enklava / Enclave

2015.

scenario i režija: Goran Radovanović

uloge: Filip Šubarić, Denis Murić, Nebojša Glogovac, Miodrag Krivokapić, Meto Jovanovski, Anica Dobra, Qun Lajçi, Nenad Jezdić, Hristina Popović, Nenad Stanojković, Milan Sekulić

Enklava Gorana Radovanovića je jedan potreban izuzetak, budući da Kosovo jednostavno nije tema u srpskom filmu. Iako nije film bez mana, barem nije zloćudan i manipulativan, ne služi za samo-viktimizaciju i neku potencijalnu novu mobilizaciju, već jednu lokalnu priču sa terena priča manje ili više suvislo i razumljivo na nekom univerzalnom nivou. Dakle, umesto guslanja imamo studiju ljudske patnje.

Dečak Nenad (Šubarić) odrasta u naslovnoj enklavi, srpskom selu okruženom albanskim. Iz njegovog školskog sastava (jedini je učenik, u školu i iz škole ga vozi oklopni transporter) saznajemo da nema drugova, da živi sam sa pijanim ocem Vojom (Glogovac) i umirućim dedom Milutinom (Jovanovski). Društvo u transporteru mu, doduše, ponekad pravi pop Draža (Krivokapić), ali sa decom svoje generacije nema kontakta i to mu smeta.

Albanski dečaci u selu (Stanojković, Sekulić) vreme provode uglavnom u gluvarenju, a transporter gađaju više iz dosade i navike nego iz mržnje. Saznajemo da je upravo transporter i vožnja u njemu predmet njihovih dečačkih želja i da je Nenad možda njihova ulaznica. Od albanskih dečaka se izdvaja Bashkim (Murić), on je nepoverljiv, čak i agresivan prema Nenadu i generalno svemu što ima veze sa Srbima i fasciniran oružjem preko one obične dečačke fascinacije. Jasno je i zašto: on je oca izgubio u ratu, ubili su ga Srbi. Iz tog sela ili drugog, svejedno. Milutinova skora smrt koja koincidira sa albanskom svadbom u selu i uobičajeno nasilnim okolnostima pokrenuće lavinu događaja u kojima će ključni biti upravo Nenad i Bashkim.

Radovanoviću su u fokusu prvenstveno Srbi iz enklave, i to je nekako normalno: u sadašnjoj “podeli karata”, oni su ugrožena strana, baš kao što su u nekim prošlim okolnostima (do 1999. godine) ugrožena strana bili Albanci. Naravno, on radi na osnovu saznanja koja ima, pa je srpska “istina” zastupljenija od one druge. To ne znači da su Albanci do jednog dehumanizirani, naprotiv. Perspektiva je čudo, siguran sam da ne postoji zvanična srpska verzija za baš svaki događaj, kao što ne postoji ni od druge strane. Kad smo već kod srpske perspektive, jedno je to posmatrati sa relativne distance, a drugo je biti na licu mesta. Radovanović ima da kaže i ponešto na tu temu na kraju filma, ali vrlo uvijeno i stidljivo, kao da se ne bi upuštao u širi kontekst, iako bi to filmu pomoglo.

Oseća se ipak manjak nečega, neka sputanost u Enklavi. Dok imamo ekspoziciju i uvođenje novih elemenata u priču, stvar još nekako ide. Međutim, kao da nema priče. Postupci likova deluju slučajno, a mehanika zapleta prema kulminaciji je takva da bi odlično išla u komediji (likovi se traže i promašuju na relativno ograničenom prostoru), ali nije potpuno primenjiva na dramu. I ceo sukob (radnja filma je nimalo slučajno stavljena u 2004. godinu) je, čini se, mogao biti izbegnut da su se likovi normalnije ponašali.

Uteha je barem da možemo videti dobre glumce kako tumače relativno detaljno napisane likove. Glogovac je standardno dobar, Krivokapić očekivano solidan, a Anica Dobra nažalost nema značajniju ulogu. Meto Jovanovski ima nimalo lak zadatak da glumi skoro bez reči i pokreta i prenese nam muku umirućeg čoveka. Mladi Filip Šubarić je sasvim solidan, međutim ostaje zasenjen glumom Denisa Murića čiji je talenat neprikosnoven. Nakon Ničijeg deteta, opet ima veoma kompleksan lik, ali štos je u tome što ima manje prostora da se iskaže.

Enklava je svakako korak napred jer se srpski film konačno dotakao teme Kosova, a ne samo posledica pogubne politike iz 90-ih na Kosovu (imali smo filmove koji se na ovaj ili onaj način bave izbeglicama). Ipak, taj korak napred je nekako mali i stidljiv, suviše obziran i prema srpskom javnom mnjenju koje je još uvek zatrovano recidivima politike 90-ih, a čini se i prema globalnom. Balans je ponekad teško naći, a ni priču nije uvek lako ispričati iskreno. Ali treba pokušavati.

Star Wars: The Force Awakens

kritika originalno objavljena na: monitor.hr 

 2015.

režija: J.J. Abrams

scenario: Lawrence Kasdan, Michael Arndt, J.J. Abrams, George Lucas (likovi)

uloge: Daisy Ridley, John Boyega, Oscar Isaac, Adam Driver, Harrison Ford, Carrie Fisher, Mark Hamill, Lupita Nyong'o, Andy Serkis, Domhnall Gleeson, Max Von Sydow, Peter Mayhew, Gwendoline Christie, Simon Pegg, Anthony Daniels

Iskreno, ne volim da pišem o nastavcima i kompleksnim univerzumima tih fiktivnih svetova. Nije čak ni toliko problem kako izbeći spoiler-zamke, koliko činjenica da ne pišem o njima od početka, pa zapravo ne znam ni kako da počnem na način da bude podjednako zanimljivo i fanovima koji su u stanju izdeklamirati bližu i dalju rodbinu nekog sporednog lika i ljudima koji se po prvi put susreću sa Star Wars svetom. Čini mi se šta god napravio – neće valjati.

A, iskreno govoreći, nisam baš ni neki fan. Mislim, nemam ništa protiv dotične franšize koliko imam protiv franšiza generalno. Nekako mi se uvek čini da je u tim slučajevima samo prvi film zapravo film, dok su svi sequeli, prequeli, re-booti manje ili više poslovni projekat usmereni “čerupanju” fanova. Star Wars to i ne krije: od prvog filma do poslednjeg, preko svih televizijskih, animiranih filmova, specijala i video-igrica, “merchandise” je bio jednako važna stavka kao i narečeni materijal. Dobar poslovni potez, ali uzrokuje prezasićenje.

Da bi se razumeo fenomen Star Wars franšize, treba razumeti njenog neprikosnovenog autora, Georgea Lucasa. On je svakako vešt poslovni čovek koji je od jednog filma stvorio imperiju, ali je i dobrih filmova nagledani filmski štreber. Njegov prvenac THX 1138, nastao pod uticajem “rive gauche”, umetničkijeg sektora francuskog Novog vala, govori tome u prilog. Pa i originalni Star Wars film je uglavnom pametno prepakirana varijanta Kurosawinog filma The Hidden Fortress, napravljenog kao idealan početak sage, sa mlađom publikom u fokusu. Sledeća dva nastavka Lucas nije režirao, prepustio je to drugima, sigurnim zanatlijama. Nekih 15 godina nakon prve i legendarne, uz nekoliko drugačijih, re-masteriranih verzija na svakih nekoliko godina, Lucas se sam dohvatio druge, “prequel” trilogije i pokušao po oprobanom receptu zapakirati filmove. Premisa iz Godfather trilogije (o zovu tamne strane i moralnom padu koji iz toga sledi), zajedno sa referencama na mitske, istorijske i političke događaje (prerastanje Rimske Republike u Carstvo, ali i militarizacija američkog post-9/11 društva) i sa obiljem različito dorađenih likova za sobom je ostavila relativno veliki nered u Star Wars univerzumu. 

Do treće trilogije koja počinje sa The Force Awakens, Lucas je prodao svoju produkcijsku kuću kompaniji Disney i ostao u funkciji “konsultanta za likove” čije su se scenarističke ideje apriorno odbijale. Nisam siguran kakve su to tačno ideje, ali čini se da je angažman J.J. Abramsa u rediteljskoj fotelji i Lawrencea Kasdana, veterana koji je napisao The Empire Strikes Back i Return of the Jedi, kao scenariste bio ispravan potez. Obojica vrlo dobro poznaju svet, triviju, detalje i pop-kulturu generalno, pa je The Force Awakens očišćen od nereda, sveden u razumne okvire za jednu svemirsku bajku i dosta veran originalu, što je svojevrstan trend kod nastavaka kojima je ova godina obilovala (Mad Max: Fury Road, Terminator: Genisys, Jurassic World). Pauza između izbacivanja nastavaka je skraćena na dve godine, a planirana je i trilogija filmova nevezanih za događaje u ovoj, ali smeštena u isti univerzum.

Ne samo da nam se (nije spoiler, sve piše na imdb) vraćaju Luke, Leia i Han Solo (da upotrebim “catchy” repliku iz novog Terminatora: “Stari, ne i zastareli”), a sa njima i Chewbaca, C-3PO i R2-D2, nego je i vizualni identitet dosta u maniru originalne trilogije. Pritom ne mislim samo na “used future” rekvizite i scenu, nego je film sniman na 35mm, efekti su uglavnom analogni, pomoću maketa, CGI je sveden na razumnu meru, a lokacije su postojeće, raznovrsne i koloritne. Moj predlog je pogledati ga u 2D varijanti na što većem platnu i uživati onako kako su kreatori zamislili. A ima se u čemu uživati, u pratljivoj, relativno jednostavnoj priči, simpatičnim pozitivcima i jakim negativcima, te u prizorima borbe, bilo “light saberima”, bilo u zračnim duelima X-Winga sa TIE Fighterima, praćenim poznatom, a opet novom muzikom Johna Williamsa, sve to u jednom prijatnom, retro izdanju koje će verovatno biti biliže starim fanovima.

Pošto postoji šansa da film još niste odgledali, ne bih mnogo davio o radnji. Ona je smeštena, očekivano, u daleku galaksiju, 30-ak godina nakon pada Imperije. Na njenim ruševinama izdigla se organizacija First Order koja gospodari tamnom stranom sile i čija je ikonografija imperijalno-nacistička. Nasuprot njima imamo Pokret Otpora koji se bore za demokratske ideale koje predvodi generalica, nekad princeza Leia. Luke je nestao nakon neuspele obuke nove generacije Jedi-ja i pobunjenici ga traže da im pomogne u borbi.

Radnja počinje sa komadom mape koju na pustinjskoj planeti Jakku uspeva da dobije pobunjenički pilot Poe Dameron (Isaac). Pre nego što biva zarobljen, on je pohranjuje u svog vernog robota, dobrodošlu novinu u serijalu, BB-8. Nakon ispitivanja od strane našeg glavnog, “vaderovskog” negativca Kylo Rena (Driver), Dameron uspeva da pobegne pomoću Storm Troopera (Boyega) koji se sprema da dezertira, što je još jedna hvale vredna novina. Kako dotičnom nisu dodeli ime, nego samo slova i brojke, Dameron ga naziva Finn i njih dvojica beže u ukradenom TIE Fighteru, ali ne uspevaju stići daleko. Ruše se nazad na Jakku u pokušaju da pronađu robota i razdvajaju. Robot u međuvremenu završava kod lokalne cure Rey (Ridley) za koju nekako od početka znamo da nije tek obična cura koja se bavi skupljanjem otpada za život...

Tu bih prekinuo. Reći ću samo da se u jednom ključnom trenutku pojavljuje Han Solo da “spasi dan”, da ga, naravno, igra Harrison Ford i da mi se čini da ovaj sedamdesetogodišnji gospodin uživa još i više nego što je četrdesetak godina ranije igrajući isti lik. I taj frajerski stav mu ne stoji loše, uprkos godinama. Han Solo ovde nije nekakva “cameo” uloga i komad trivije, nego jedna od nosećih i upravo veza sa originalnom trilogijom. Naravno, on i Leia će imati par zajedničkih scena i demonstrirati dinamiku para koji pamtimo, para čija ljubav ne podnosi da su njih dvoje zajedno dugo vremena.

Od starih hitova, tu su, u izmenjenom obliku, i negativci. Ma koliko Imperija delovala čvrsto i brutalno, First Order je još čvršći i brutalniji. Njihovo poreklo je tamnije. Njihov vođa, gigantski Snoke je još misteriozniji. Njihovi generali, među njima i Domhnall Gleeson kao očiti “miscast”, još nemilosrdniji. Pa ipak, čini se da je Kylo Ren, negativac kojeg ćemo svakako pratiti i u novim nastavcima, još kompleksniji i nekako ljudskiji od originalnog Darth Vadera (iako ni izbliza toliko misteriozan i cool), i to ne samo zbog toga što ume skinuti masku. E, da, negativci opet imaju varijaciju na temu Death Star, samo što je njihovo oružje još veće i još jače, a da bi se napunilo isisava energiju sunca, što je cool. Samo mu treba smisliti neko ime koje bi bilo više cool od Death Star. Pokušali su, nisu uspeli.

Što se novih snaga tiče, ispravite me ako grešim, ali nije li kombinacija momak-cura-pilot odnekle već poznata. Sad, izmenjen je jedan kozmetički detalj, pa su oni sad različitih rasa, pogodno za sadašnje vreme političke korektnosti, a izmenjena je i njihova interna dinamika, a na nama ostaje da vidimo kako će se to dalje razvijati. Glumci koji ih igraju su odlično odabrani. Oscar Isaac je nadolazeća zvezda izuzetnog talenta i nije mu problem biti glavni frajer u prostoriji. John Boyega je simpatičan kao Finn, u svojoj nesigurnosti malo smešan, ali nikako karikaturalan. Daisy Ridley je uverljiva kao nova akciona heroina, ali imajmo u vidu da je teži glumački zadaci tek očekuju u sledećim nastavcima.

Opet, imam lagani utisak gledajući ovaj film da ćemo se tek baviti zapetljanom i dosadnjikavom genealogijom kuće Skywalker-Organa-Solo koja već deluje kao da je ispala iz latinoameričke telenovele. Autori su za sada barem imali dovoljno obraza da ne vraćaju pokojnike iz mrtvih, ali ni to nije isključeno. Ostali elementi poput raskola u familiji, izgubljeno-pronađene dece, braće i sestara su već tu, a čini se da će toga biti i još.

Sve u svemu, The Force Awakens je na kraju nešto što smo mogli očekivati i po najavama, pa čak i na sam spomen činjenice da nam se sprema nova trilogija. Ovo je jedan sasvim solidan “blockbuster”, pažljivo kontroliran i svakako gledljiv. Ipak, pitanje je koliko novog zapravo donosi. Naravno, svako je slobodan da učitava kontekst kakav želi i ume, bilo da je to želja autora ili ne. Takođe, starim fanovima će ovo biti potreban fiks, novima možda početak, ali će pre svega ostati korporativni proizvod. Možda i previše pažljivo osmišljen, kompetentno realizovan, ali pomalo bez duše. Onaj koji ne vidi filmsku genijalnost u Star Wars serijalu, neće je videti ni posle The Force Awakens.

Macbeth

kritika originalno objavljena na fak.hr
originalni dizajn postera: Nenad Udovičić

2015.

režija: Justin Kurzel

scenario: Jacob Koskoff, Michael Lesslie, Todd Louiso (prema drami Williama Shakespearea)

uloge: Michael Fassbender, Marion Cotillard, Paddy Considine, David Thewlis, Jack Raynor, James Harkness, Sean Harris, Elizabeth Debicki

Sa “Bardom” treba biti pažljiv. Nije u pitanju samo plodan dramski pisac koji je zbog globalne dominacije engleskog jezika postao temeljni temeljem književnosti, drame i teatra, nego je njegov status bio zacementiran još pre uspostavljanja globalne anglofonije. Shakespeare itekako utiče na formiranje pisaca, glumaca i reditelja i dan-danas i njega treba znati pročitati. To posebno važi za poznate, u raznim situacijama, medijima i vremenima čitane drame, a “Škotski komad” je svakako jedna od njih.

Pustimo sad sujeverje i naklapanja o glumačkom prokletstvu, štos sa Macbethom je što je vanvremenski, odnosno svevremenski, i spada među mračnija i kompleksnija dela ovog velikana. Zbog toga je uvek aktuelan i primamljiv autorima. Štos je pre svega u čitanju – treba naći pravu meru između klasike i inovacije, prilagoditi mediju i kontekstu mesta i vremena, a pritom ne biti arogantan i gord. Najnovije čitanje ne dolazi samo sa literarnim i teatarskim bagažom, nego i sa filmskim: Macbetha su čitali i Orson Welles i Roman Polanski.

Justinu Kurzelu treba odati priznanje da se prihvatio nečega što bi uplašilo i veće filmske autore. Kurzel se po reputaciji ne može porediti sa velikanima poput Wellesa i Polanskog, sa svojim jednim (ali vrednim) dugomtražnim filmom The Snowtown Murders (2011), jednim kratkim i učešćem u australskom omnibusu The Turning (2013) u najboljem slučaju je “dečko koji obećava”. Reputacija scenarističkog tima je još upitnija: radi se tu o ljudima kojima je ovo prvi ili drugi “credit” glede scenarija.

Situacija je, dakle, kompleksna, ali ne i beznadna, i Kurzel sa svojim timom scenarista se zadatka hvata hrabro. Prvo treba razumeti komad i medij na koji se prenosi, urediti dramski narativ u nešto što bi moglo biti sinematično. Treba pogoditi ton filma, razumeti vizuelnu komponentu i zvučnu podlogu. Treba očuvati tekst, posebno replike koje će svaki glumac na akademiji ponoviti dok mu ne izađu na nos. Treba izabrati prave glumce za uloge. Izmene u tekstu i autorska sloboda u čitanju su legitimne, ponegde neophodne, ali rizične. Konačni produkt mora biti nešto što će biti zanimljivo i pasioniranim proučavaocima dela i nekome kome je ovo prvi susret. Srećom, Kurzel i ekipa uglavnom pogađaju i rade sasvim pristojan posao.

Ton filma, određen vizualima, lokacijama i zvučnom podlogom je potpuno u skladu sa tekstom i može se nazvati primerom visceralne kinematografije. Britanske goleti, blato i krv snimljeni u “widescreen” formatu propraćene su zloslutnim “soundtrackom” rediteljevog brata Jeda uglavnom na gudačima i ambijentalnim zvukovima. Macbeth sa te strane u sećanje priziva slično krvav, mada eliptičniji i visceralniji Refnov ep Valhalla Rising.

Što se glumaca tiče, za Michaela Fassbendera se moglo pretpostaviti da će mu naslovna uloga dobro ležati. Kroz svoju saradnju sa Steveom McQueenom, posebno na prva dva filma, glumac je dokazao da se zna nositi sa kompleksnim likovima koje more moralne dileme, pa mu Macbeth, njegovi izbori i odnos do sudbine stoje kao saliveni. Marion Cotillard se, sa druge strane, u svojoj mekoći i nežnosti, čini kao potpuno pogrešan izbor za manipulativnu Lady Macbeth, ali tu na scenu stupaju autorske slobode i redefinicija lika, pa je u konačnici ona više nego solidna u svojoj ponešto izmenjenoj ulozi. Paddy Considine je isto odličan kao Banquo, kao i glumci u epizodnim ulogama koji imaju svaki svoj momenat.

Primećujete da oklevam sa iznošenjem radnje filma i za to ima nekoliko razloga. U kratkim crtama, radnja ne odstupa mnogo od fabule komada. Škotski vojskovođa u srednjevekovnom građanskom ratu Macbeth dobija proročanstvo od triju veštica da će ubrzo postati earl (odnosno thane), a kasnije i kralj, a njegov verni prijatelj Banquo neće biti kralj, ali će začeti kraljevsku lozu. Kako se nakon trijumfa stvari odvijaju po proročanstvu, Macbeth na nagovor svoje žene rešava da stvar ubrza, pa tako postaje kralj. To mu neće doneti sreću, naprotiv, to ga vodi u ludilo i paranoju, pa vlada kao tiranin. Naravno, postoji i drugi deo proročanstva koji on pokušava po svaku cenu izbeći, ali pitanje je da li će i koliko dugo će moći...

Radnja je sama po sebi poznata, ali se u današnjem svetu može iščitati jednako dobro kao u srednjevekovnoj Škotskoj, gde je smeštena, u renesansnoj Britaniji, kada je drama napisana, ili danas, kada na svetu još uvek postoje diktatori i uzurpatori, sa mesijanskim kompleksima ili bez njih, blatantni i manipulativni. Njeno iznošenje nisam odlagao toliko zbog poznatosti, koliko je to plod stava da ova i ovakva ekranizacija možda nije idealna polazna tačka za upoznavanje sa svevremenskim komadom majstora drame.

Iako ovaj Macbeth nije loš film i sasvim je legitiman kao novo, savremeno čitanje poznatog dela, on je daleko od savršenog. Ne bih nedvosmisleno rekao da su Kurzel i saradnici zagrizli više nego što mogu progutati, ali posezanje za pretencioznim rešenjima naročito prema kraju filma možda govore u prilog tome. Dovođenje u kontekst visceralne kinematografije je u redu, ali se senzacija neumitno troši za blizu dva sata koliko film traje. Koncept ludila i paranoje svake nelegitimne, uzurpatorske vlasti je intrigantan, ali se ovde nije išlo u dubinu. Odlični glumci jako popravljaju utisak i ovo čitanje Macbetha je u konačnici zanimljiv i prilično dobar film, ali čini se da mu je nešto falilo da bi bio odličan.

Bone Tomahawk

2015.

scenario i režija: S. Craig Zahler

uloge: Kurt Russell, Patrick Wilson, Richard Jenkins, Matthew Fox, Lilli Simmons, Evan Jonigkeit, Fred Malamed, Sid Haig, David Arquette, Michael Pare, Sean Young

Western filmovi su u istoriji svog postojanja započeli sa svojom slavnom mitološkom fazom, prešli revizionističku, novohollywoodsku fazu i uporedo s njom invaziju stranih autora i posle toga jednostavno ispali iz mode. Bilo je pokušaja ponovnog oživljavanja, romantizacije, osavremenjivanja i rekontekstualizacije, ali uspesi su bili retki. Western žanr je otišao u tri pravca koji realno nemaju budućnosti. Postali su “vanity” projekti ostarelih glumaca koji bi želeli pokazati da, za razliku od svojih mlađih kolega, oni zapravo znaju jahati. Postali su inspiracija za postmoderne i “artsy” autore koji su koristili western okruženje ili neke od njegovih elemenata kako bi zapravo pričali o nekim drugim stvarima koje sa westernom veze nemaju. I konačno, postali su cirkus, vašarska atrakcija za blentave pokušaje parodije.

U poslednjih par godina se, međutim, dešavaju sasvim solidne stvari glede žanra. Prvo, imamo talas malih, nezavisnih westerna sa skromnijim budžetima koji u jedan stari žanr uvode nove teme, a stare čitaju na jedan svež način. I drugo, u toj indie navali se očitava trend spajanja i mešanja žanrova koji su uglavnom stajali odvojeno. Horor-western možda deluje nezamislivo, ali zašto ne probati. Mislim, u muzici ti motivi se sasvim solidno slažu.

Bone Tomahawk, klasično strukturiran u tri čina plus prolog je jedan takav izuzetno zanimljiv i uspeo pokušaj. Prolog će nam već pokazati o čemu se tu radi i šta tačno možemo očekivati. Dvojica bandita (Haig, Arquette) prekopavaju po stvarima para koji je imao nesreću da ih sretne. Jedna od prvih replika, “Što moraju uvek da se sami upišaju?” jasno govori o lagano komičnom, “tarantinovskom” tomu koji će Bone Tomahawk furati, a prebiranje po knjigama u potrazi za skrivenim novcem i komentar na Bibliju koju “uvek možeš prodati nekoj budali” to nastavljaju kroz živahni verbalni ping-pong. Jedan od bandita će uskoro imati sastanak sa sudbinom prilikom prolaska kroz indijansko groblje, sačekaće ga ratnici čija je koža obojena prašinom, njihove strele i sekire. Rizik posla.

Drugi će pobeći u nimalo glamurozni gradić na granici poznate teritorije optimistično nazvan Bright Hope, ali ni tu neće imati puno sreće. Videće ga već neko kako zakopava stvari na ulazu u grad i u saloonu će ga saleteti šerif Hunt (Russell) i njegov ostareli zamenik Chicory (Jenkins) i izvesti mu uigrani štos sa metkom u nogu, pa će ranjeni nesrećnik završiti u ćorci. Iako mu predviđa vešala prvom zgodnom prilikom, šerif ipak ne želi da uhapšenik crkne od sepse, pa poziva gradsku bolničarku Samanthu O'Dweyer (Simmons) da mu izvadi metak iz noge. Ona ostavlja svog povređenog muža Arthura (Wilson) kod kuće, ali otkriva da ranjenik pati od groznice, pa ostaje preko noći da ga neguje.

To se ispostavlja kao jako loša odluka jer ih iste noći neko napada i otima, zajedno sa pet konja iz gradske štale. Pretpostavlja se da su u pitanju Indijanci, ali ih lokalni učenjak, k tome i sam Indijanac uverava da to nisu obični Indijanci, nego “trogloditi”, pećinski kanibali toliko primitivni da čak i ne govore. Okuplja se ekipa za poteru, zadatak se čini više samoubilačkim nego optimističnim, a šerifu, starom zameniku i povređenom, ali svejedno motiviranom Arthuru se priključuje i lokalni kicoš, avanturista, revolveraš i nepopravljivi rasista Brooder (Fox) koji se hvali da je ubio na stotine Indijanaca.

Drugi čin je zapravo njihova potraga, baksuzni “road movie” na konjima, koji uskoro postaje pešački i u kojem se stalno dešavaju nova sranja. Prvo, ekipa nije ni brojna, ni naročito profesionalna, a posebno nije kompaktna, jer se naši junaci stalno prepucavaju. Šerif kao pokušava da ih smiri svojim ponekad grubim opaskama, ali samo je pitanje gde će sledeće pući. Sve to je začinjeno obiljem crnohumornih replika koje se izmenjuju sa egzistencijalnim razmišljanjima i uvidima u pozadine njih četvorice, pre svega Chicorija i Broodera. Njihove pozadine otvaraju nekoliko rupa u priči veličine Teksasa, ali ishod bi u suštini bio svejedno sličan: družina bi umesto žene tražila nekog drugog.

A onda – paf! Zaseda. Brutalno nasilje. Horor. Torture porn. Zastrašujući divljaci i njihove prakse. I jedan “kulinarski savet” kako najlakše istranžirati čoveka kada na raspolaganju imate samo primitivno oruđe. I promućurna žena kojoj je zarobljeništvo ubilo svaku iluziju o smislu života i njen komentar da na granici najopasnija stvar nisu ni vremenske prilike ni Indijanci, koliko su to idioti koji su sami i slabo opremljeni došli po nju.

Bone Tomahawk može poslužiti kao sjajan uvod za Tarantinov The Hateful Eight, ali to je moj prvi i relativno površan utisak, jer je film bolji od toga da bilo čemu bude uvod. Razlog za takvu paralelu je pojavljivanje Kurta Russella koji se na velika vrata vraća u filmsku industriju. Ovde ovaj versatilni junak igra ulogu koja mu sjajno stoji i svojim brčinama potvrđuje da misli ozbiljno. Njegov šerif je na tragu Roostera Cogburna u izvedbi Jeffa Bridgesa, ali bez toliko alkohola, ta hrabrost sa nešto, ali ne mnogo, manje taštine.

I ostali imaju dovoljno vremena da zabriljiraju, a i likovi su im napisani toliko kvalitetno da i u samom tekstu ima soka, a glumački lični pečati mogu samo doprineti dobrom utisku. Tako je Matthew Fox apsolutno sjajan kao jedan od onih nemilosrdnih revolveraša i pre svega hohštaplera, jakih na rečima za koje ne zapravo ne možemo sa sigurnošću tvrditi kakvi su na delu. Jasno nam je da nije pizdun, ali i da sigurno nije tako opasan kako se hvali. Patrick Wilson ima nezahvalnu ulogu da igra “slabu kariku”, ali scenario mu nudi priliku da se iskupi prema kraju. Glavna neočekivana zvezda filma je Richard Jenkins koji je sa svojim staračkim pričama ponekad “comic relief”, a ponekad duša i ljudskost ovog filma. Naći balans između ta dva je težak zadatak, ali Jenkinsu uspeva. Na tako jaku i karakternu postavu možemo komotno dodati i još dosta poznatih faca u malim, ali pamtljivim cameo ulogama.

Bone Tomahawk je jedan pametno i pažljivo osmišljen, napisan i realizovan film od početka do kraja kod kojeg se ne da naslutiti da je snimljen sa ne baš impozantnim budžetom od ispod dva miliona dolara. Možete li poverovati da je njegov autor zapravo amater, pisac i muzičar, k tome još i debitant kao scenarista i reditelj? S. Craig Zahler je svakako otkrio svoj novi talenat i već sa prvim filmom skrenuo pažnju na sebe kao na žanrovskog autora čiju karijeru treba pratiti. Preporuka se podrazumeva.

Mission: Impossible - Rogue Nation

2015.

režija: Christopher McQuarrie

scenario: Christopher McQuarrie, Drew Pearce (po motivima televizijske serije)

uloge: Tom Cruise, Jeremy Renner, Simon Pegg, Ving Rhames, Rebecca Ferguson, Alec Baldwin, Sean Harris, Simon McBurney, Tom Hollander

Znam da sam lenjština jer sam dozvolio da mi se jedan letnji akcioni “blockbuster” vuče na listi za gledanje skoro do Nove Godine. Praštajte mi, bila je ovo izuzetno aktivna godina za mene u smislu festivala i filmskih događanja, pa u slučaju “normalnih” filmova ispada da dolazim na kraj banketa. Uz to, molim vas da uzmete u obzir i moje generalno nepoverenje prema franšizama i nastavcima kao takvim.

Recimo, nisam još pogledao novog Bonda, ali sa Bondom imam poseban odnos. Volim Bondove sa patinom vremena, kad izađe neki novi to mi uglavnom nije napeto. Možda za kakvih desetak godina prihvatim ove nove Craigove “dark & gritty” filmove kao legitimne, ali još uvek mi ne leže. Taj moj “wait and see” stav prema Bondu datira još od razočaranja sa prvim gledanjem Golden Eye u klinačkoj dobi, a jedan od uzroka tome je i što se samo godinu dana kasnije pojavio alternativni akciono-špijunski filmski heroj primereniji svom vremenu i unipolarnom svetu 90-ih. On se zvao Ethan Hunt.

Prvi, de Palmin Mission: Impossible je bio sve što onovremeni Bond nije bio - zanatski perfektan akcioni film sa oportunim zlikovcem i akcionim scenama da ti pamet stane, a bez klimavog pokušaja oživljavanja Hladnog rata. Drugi je bio još akcioniji, ali je zbog toga stradala priča koja je postala potpuno nebitna. Pročitah negde da je Robert Towne scenario pisao oko akcionih scena koje je John Woo već bio osmislio. Rezultat toga je bila čista akcijada, pomalo praznjikava, ali sa jednim zanimljivim scenarističkim rešenjem o otrovu sa odloženim dejstvom. Treći nastavak u režiji J.J. Abramsa, tada sveže pridošlice s televizije, a sada frajera koji potpisuje i Star Wars i Star Trek, već nisam uspeo da izdržim do kraja, iako je imao ponajboljeg od oportunih negativaca. Džaba to kad je ceo film bio opterećen naivnom pozadinskom pričom o Huntovoj budućoj ženi koja misli da je on patroldžija na autoputu ili tako nešto. Ghost Protocol nisam ni gledao i verovatno sam pogrešio: po svemu sudeći u pitanju je dobar film koji konačno ubacuje kontekst i ne troši sporedne likove kao sitan novac. Rogue Nation je peti nastavak i bio sam spreman da ga propustim bez griže savesti, ali sam se nećkao da ga maknem sa kompa. Razlog tome svakako nije bio Tom Cruise, niti reditelj Christopher McQuarrie sa kojim glumac već ima novi serijal Jack Reacher, nego prilika da vidim Aleca Baldwina u ulozi birokratskog drkadžije koja mu stoji kao salivena.

Film počinje u Belorusiji jednom od onih potpisnih akcionih scena. Hunt se keša na avion koji poleće, naš znanac kompjuteraš Benji (Pegg) mu iz trećeg pokušaja otvara prava vrata, a i Brandt (Renner) je prisutan kao planer akcije. Fino. Sad, ta scena je uglavnom nepovezana sa ostatkom filma, osim što saznajemo ime glavnog negativca, organizacije Syndicate koja skuplja napuštene agente svih obaveštajnih službi i pravi sranja po svetu. Huntov prvi susret s njima prolazi lošije po njega, uspeva da se izvuče, ali jedva, i to uz pomoć misteriozne dvostruke agentice Ilse Faust (Ferguson).

U međuvremenu, novi CIA-in direktorčić, pomenuti birokratski drkadžija Hunley (Baldwin) je rešen da ukine IMF zbog tajnosti njihovih operacija i zato što mu se njihovi uspesi čine kao čista sreća koja ostavlja krš i lom iza sebe i košta u smislu publiciteta, a objašnjenje o super-tajnom Syndicatu mu se čini neuverljivim. Ostatak tima se ili povlači ili uklapa u druge CIA-ine operacije, a Hunt ostaje ostavljen na cedilu i sa metom na leđima, pa se sklanja u ilegalu. Dok njega traže svi živi, on na osnovu jedne fotografije traži vođu organizacije...

Dalje kreće već regularni pičvajz, jurnjava po svetu (Beč, Casablanca, London), okupljanje tima pod pritiskom vremena, akcija od koje zastaje dah i moralne dileme. Kada smo kod akcije, scena u bečkoj Operi jako podseća na scenu sa prijema u Pragu u prvom delu, dok scena upadanja u vodom čuvani trezor u Maroku po vratolomnosti nadmašuje i onu provalu u CIA-in sef takođe u prvom delu. Naravno, Tom Cruise, koji svoje kaskaderske “stuntove” navodno izvodi sam, mora da visi s nečega, i to je ovde avion, a scene vožnje i jurnjave su snimane tako da liče na kompjuterske igrice. Prema tome, adrenalinska zabava za ljubitelje akcijada ni ovog puta nije izostala.

No dobro, to smo i očekivali. Čak i minimalne promene da Ethan Hunt sada nije vuk-samotnjak koji se može osloniti isključivo na tehnologiju, nego pre svega igrač u timu su uglavnom očekivane kad već film za filmom “nasleđujemo” njegove pomagače. Čak smo i auto-ironiju (Baldwin koji objašnjava Hunta kao “živu manifestaciju sudbine” je blago neprocenjive vrednosti) mogli nekako da predvidimo znajući da franšiza traje već skoro 20 godina. Ono što je prijatno osveženje je činjenica da sad imamo i kontekst, ne samo priču oko ukidanja IMF-a, nego i vrlo moćnu organizaciju negativaca umesto oportunog pojedinca ili potpunog ludaka koji sledi ne baš produktivnu destruktivnu filozofiju.

Reč-dve o tome. Prvo, Syndicate približava franšizu trenutno popularnoj “dark & gritty” odrednici, ali sa time ne gnjavi. Drugo, Syndicate i naročito njihov vođa Solomon Lane (Harris) predstavljaju savršen antipod IMF-u i Huntu. Ne samo da su u pitanju odbačeni i besni agenti, nego su oni organizacija sa vrlo modernim anarhističkim idejama (koje kruže po svim tim velikim protestima, ali ih zastupaju ljudi koji ne prelaze s reči na delo), razumljivim i sa kojima je čak moguće i složiti se. Organizacija u službi anarhije postaje glavni protivnik grupi anarhista kojima je cilj očuvati postojeći poredak. Vrlo zanimljiva tema za filozofsku raspravu u filmu je tek natuknuta, valjda da ne bi oterala postojeću publiku željnu kaskaderske akcije i eksplozija, ali je svejedno hvale vredan dodatak.

Problem sa tim je što sam Lane u interpretaciji Seana Harrisa nije ni izbliza dovoljno zastrašujući, čak ni u onom smislu ludog filozofa kao što bi to morao biti. Ne, frajer zapravo deluje kao besni, otpušteni računovođa koji je proveo vikend režući ženine fotografije i razbijajući zajedničko posuđe: još uvek besan, ali zapravo na izmaku snaga. Naravno, otkrićemo i pozadinu Syndicata, ali ni ona neće biti naročito uverljiva, niti će Laneova metiljavost s tim otkrićem postati podnošljivija. Naprosto, za takvog negativca je potreban i bolje napisan lik i konkretniji glumački zadaci, možda čak i jači glumac.

Drugi problem je što u filmu postoji ceo jedan ženski lik, dok su ostale u najboljem slučaju statistkinje sa zadatkom. Istini za volju, Ilsa Faust je možda i najbolji i najkompleksniji ženski lik u celom serijalu i relativno nepoznata švedska glumica (ovo joj je drugi film na engleskom jeziku, posle trashy Herculesa, a igrala je i u dve TV serije) Rebecca Ferguson uspeva da je uverljivo odigra kao odlučnu, tajnovitu, vrlo sposobnu, ali ipak ranjivu ženu. Međutim, ona je JEDINI ženski lik, i nema veze je li zapravo jedina ravnopravna Huntu i da li ćemo je gledati u sledećem nastavku (pregovori su u toku, prostor je ostavljen), kada Hunt čak niti nema neke usputne ženske ili makar protivnice. Za razliku od Bonda, Hunt nije džentlmen i bonvivan koji voli biti u društvu žena sa porno-imenima ili nadimcima, nego je efikasni tehno-frik fokusiran na svoj zadatak, ali previše je previše, odnosno premalo je premalo. Odnos između njih dvoje do samog kraja nije čak ni platonski, jednostavno je poslovni.

I pored tih sitnih nedostataka mogu reći da sam uživao u petom delu franšize za koju sam mislio da je definitivno izgubila moje interesovanje. Za očekivati je da pogledam i šesti deo najavljen za dve godine. Ekipa će uglavnom biti ista i očekujem u svakom slučaju zabavn film. Pitanje je koliko još tako nešto može trajati, Tom Cruise ipak nije rosno mlad ma kako se folirao. Mada i Bond je postao Bond tek kad je Sean Connery ustupio mesto Rogeru Mooreu. Mislite o tome.

Pod elektricheskimi oblakami / Under Electric Clouds

2015.

scenario i režija: Aleksey German Jr.

uloge: Louis Franck, Merab Ninidze, Viktorija Korotkova, Chulpan Kamatova, Viktor Bugakov, Karim Pakachakov, Konstantin Ziegler, Anastasija Melnikova, Piotr Gasowski, Ramil Salakhutdinov

Jedno je sigurno: Germana mlađeg svakako nije moguće optužiti za nedostatak ambicije u Under Electric Clouds. Sedam povezanih priča umerenog tempa u “hyperlink” filmu imaju za cilj da nam daju perspektivu Rusije juče, danas i sutra. Film je ušao u produkciju sa planom da ima premijeru u Berlinu, produkcija je pauzirala neko vreme dok je autor završavao “magnum opus” svog oca Hard to Be a God, a film je ove godine na dogovorenom mestu imao premijeru, u zvaničnoj konkurenciji, naravno, te osvojio Srebrnog Medveda za najbolju kameru. Filmovi Germana mlađeg su po pravilu festivalski hitovi, pa je tako i ovaj krenuo na opsežnu festivalsku turneju i zaustavio se u Beogradu na FAF-u.

Uostalom, ambicioznost ne treba da čudi kod ruskih autora. U ruski stil stvaranja je ucepljena monumentalnost i potreba za prožimanjem svega i svačega, pa zato i ruski filmovi većinom odišu potrebom da po svaku cenu i na svaki način, kroz simboliku ili blatantno, kažu nešto veliko i važno. Oni su prvo izjave, pa onda sve drugo. To samo po sebi nije loše, pod uslovom da se izvede kako treba, ali naprosto nije za očekivati da svaki film bude veliki i bitan ma koliko se oko toga trudio. Štaviše, kada se previše trudi, ispada pretenciozan.

Druga stvar koju moramo znati o Rusiji je da je njen javni prostor neka vrsta paralelnog univerzuma u odnosu na zapadni svet. Neke teme koje su na Zapadu marginalne ili svedene na nivo ispuhanog mita, u Rusiji mogu biti itekako dominantne. Primera radi, tamo se još uvek raspravlja o globalizaciji i to iz vizure otpora istoj, dok su građanska prava nekako u zapećku. Kao da se građane može i sme potčinjavati represijom i kao da je globalizacija samo politički, te stoga reverzibilni proces, a ne činjenica uslovljena napretkom tehnologije, pre svega u smislu ubrzavanja transporta, komunikacije i širenja informacija. Nije mi namera bila da uletim u politički traktat, izvinjavam se.

Radnja filma je smeštena u 2017. godinu, 100 godina od revolucije (Oktobarske, možda i Februarske, nebitno je), svet kakav poznajemo deluje kao da je na umoru, a u centru zbivanja stoji kostur nove, čudno koncipirane i nikad dovršene zgrade. Zgrada je očito simbol Rusije, između Istoka i Zapada, despotije i napretka, tajkunerije i biznisa, prošlosti i budućnosti, uvreženih navika i modernizacije, snova i realnosti, kulture i “u se, na se i poda se” logike. Mi kroz sedam različitih priča tu zgradu gledamo iz različitih uglova. Imamo strane radnike koji su je verovatno gradili, arhitektu, agenta za nekretnine, blazirane naslednike mutnog investitora, radnika u muzeju u čijoj je okolini izgrađena, narkomane koji su je zaposeli, mlade ljude koji pored nje prolaze ne znajući o Solženjicinu, a jureći na partiju LARP-a. Ima i obilje simbolike na nižem nivou, a za hvatanje baš svega od nje potrebno je biti upućeniji u rusko društvo nego što sam to ja.

Svaka od priča bi možda i funkcionisala sama za sebe ako bi one zaista nekamo vodile, recimo prema bilo kakvom zaključku. Ovako se German trudi da ostane suptilan, u svaku od njih nas polako uvodi, a kad pokopčamo ko su likovi i šta žele, obično prelazimo na novu. Problem je i što je svaka od njih relativno dugačka, što se odražava i na konačnu minutažu filma koja primetno prelazi granicu od 2 sata. To bi bio mnogo manji problem da su spojevi među tim pričama čvršći. Ovako Under Electric Clouds deluje kao tek okvirni skup skoro pa slučajnih elemenata i gledaoca relativno dugo drži zbunjenog. Iako je uglavnom jasno šta German želi reći u svakoj od priča, pa i u filmu u celosti kao spoju istih, čini se da je mogao biti ujedno i jasniji i jezgrovitiji sa jedne strane, a možda i poetičniji i artističniji sa druge. Ovako izgleda kao da je izabrao srednji put.

Ono što svakako popravlja utisak je fotografija. Ne, ne bi se mogla nazvati lepom jer ne hvata lepe stvari, ali je svakako atraktivna i sugestivna i svakako podiže nivo filma. Da se razumemo, daleko od toga da je Under Electric Clouds loš film i na momente stvarno nudi nagradu za naš trud, najčešće u vidu sitnih stvari, malih glumačkih bravura ili humora na mestima gde ga nismo očekivali, ali je u celosti suviše nedorečen da bi se mogao nazvati dobrim. Opet, kao filmsko iskustvo, Under Electric Clouds je vredan pažnje i svakako traži vremena da se utisak o njemu slegne. Možda ćete ga imati više nego ja.

Criminal Activities

2015.

režija: Jackie Earle Haley

scenario: Robert Lowell

uloge: Michael Pitt, Dan Stevens, Christopher Abott, Rob Brown, John Travolta, Edi Gathegi, Jackie Earle Haley

Ima filmova za koje od starta znamo da nisu dobri i ne mogu biti dobri. Već od naslova. Criminal Activities jednostavno zvuči kao nešto generično što se pretvara da je cool. To je poza ne mnogo različita od džiberskih krimi spika propalica iz bircuza na periferiji. Sva ta sranja smo već čuli. Nebrojeno puta. Međutim, ovaj film se iskupljuje na drugom mestu: u svoj toj silnoj reciklaži je jednostavno zabavan, i to ne na onaj “toliko je loš da je zapravo dobar” način.

Sve počinje u crkvi. Matthew je poginuo tako što ga je pokupio autobus usred bela dana. Na sahrani i posle toga u baru se skuplja njegovo društvo iz srednje škole. Tu je šatro alfa-mužjak Zach (Pitt), crni “sidekick” Bryce (Brown), Warren (Abbot) koji baš i nije uspeo u životu, ali mu je sitna pobeda da je već neko vreme trezan i čudni i nesigurni Noah (Stevens) koji izgleda kao idealna žrtva za mučenje u školi, što je i bio. Ostala trojica (možda i pokojnik s njima) su uglavnom bili mučitelji. Razgovor teče u prazno dok Bryce ne pomene da ima sjajnu dojavu za “obogati se brzo” berzansku špekulaciju. Zach grize, ali je trenutno kratak (preinvestirao se), ali će Noah uskočiti sa svojom lovom...

Naravno, sve pada uvodu u vrlo kratkom roku, a ni ta lova zapravo nije bila Noahina, nego pozajmljena. I to od mafijaša po imednu Eddie Lovato (Travolta, isfriziran i našminkan, ali svejedno prepoznatljiv). A Eddie ima ponudu koja se ne odbija: njegova nećakinja je oteta i on ima plan da otme otmičarevog brata kako bi napravio razmenu, a izvršioci te otmice bi bila četvorica njegovih dužnika, inače potpunih amatera.

Izbora, dakle, nemaju, ali to će se ispostaviti kao najmanji problem. Čak ni otmica nije toliki problem ako dotičnog uhvate u odnosu snaga 4:1. Problem je u tome što dotični Marquis (Gathegi) stalno priča, pogađa se, preti ili samo filozofira, a još veći što je njegov stric vođa prominentne crnačke bande. To čak nije niti njegov najveći pregovarački adut, a naša četvorka je komično nesposobna grupa kriminalaca u pokušaju, pa je pitanje mogu li se iz sve kompleksnije situacije izvući dok Eddie i njegova dvojica pomoćnika (pričljivijeg igra sam reditelj Haley, inače i sam glumac po struci) rešavaju druge stvari vezane za razmenu.

Osnova svega je, kao što se iz sadržaja da iščitati, “caper” triler u stilu Elmora Leonarda, u suštini nešto što smo mnogo puta videli, ali nam je svejedno u najmanju ruku zanimljivo da pogledamo ponovo. Meni potpuno nepoznati scenarista Robert Lowell koji ime deli sa poznatim pokojnim pesnikom se drži te osnove priče, ali likove i dijalog gradi u mnogo nasilnijem ključu, gde humor u sećanje priziva ranog Tarantina, pa taj hibrid vuče na površniju, američku verziju Guya Ritchieja.

Kada tako nešto nije mnogo loše izvedeno, zabava za gutače crnohumornih akcionih trilera je zagarantovana. Ovde to nije mnogo loše, neke od odapetih strelica pogađaju metu (Travolta je začuđujuće opušten i uverljiv, iako igra koliko da naplati honorar), druge baš i ne. Nisu baš te njihove krimi-priče toliko cool, niti je nasilje baš toliko grafično, apsurdno i zabavno, niti je, pak, karakterizacija naročito duboka. Niti, da se ne lažemo, ima puno akcije, uglavnom se svodi na priču i prejebavanje. Utisak dosta popravlja ne baš očekivani “plot twist” na kraju, ali ni on nije izveden savršeno: rekapitulacija predugo traje i klizi prema eksploataciji, a za to vreme takav obrat postaje sve neverovatniji i neverovatniji.

Sve u svemu, solidno štivo za mozak na off i sat i po vremena na kauču uz pivo i kokice. Ni manje ni više od toga. Barem nema većih ambicija od toga da nas zabavi.

The Other Side / Louisiana

2015.

režija: Roberto Minervini

scenario: Roberto Minervini, Denise Ping Lee, Diego Romero

Granice između igranog i dokumentarnog filma nisu jasne. Igrani filmovi imaju tendenciju da se baziraju na stvarnim događajima i da inkorporiraju arhivski materijal, da ne govorimo o popularnom neo-verite snimanju drmusavom kamerom iz ruke, što je legitiman autorski postupak i konačni produkt zbog toga deluje realističnije. Isto tako, dokumentarni filmovi više nisu samo složeni od arhivskog ili materijala snimljenog “neutralno” i posebno za tu priliku, naratora i “talking heads” sagovornika, već su često oneobičeni režijom, scenarijem, a neretko i “odigravanjem” pojedinih scena kako od strane (polu-)profesionalnih glumaca, tako i od strane amatera, odnosno samih subjekata. Ako govorimo o objektivnosti, ona u apsolutnom smislu jednostavno ne postoji, svaka činjenica se može različito interpretirati i dovoditi u vezu sa drugim činjenicama.

Roberto Minervini, Italijan na američkom Jugu, je jedan od autora za kojeg se ne može sa sigurnošću utvrditi snima li dokumentarne ili igrane filmove. Prva dva filma iz njegove “teksaške trilogije”, The Passage (2011) i Low Tide (2012) označeni su kao igrani, iako u njima neprofesionalni glumci igraju verzije sebe samih. Zaključni Stop the Pounding Heart (2013) je, pak, označen kao dokumentarac, iako razlike između njega i prethodna dva filma nisu baš toliko uočljive. Sva tri filma bave se rubnim pojavama i paradoksima američkog, odnosno južnjačkog društva i autorov je cilj te pojave pre svega rasvetliti i razumeti, ne i osuditi ili učitati svoj prethodno usvojeni stav.

The Other Side prelazi granicu, ali samo administrativnu, kao što mu alternativni naziv govori i prelazi u susednu državu. Milje marginalaca je ovde još izraženiji, a postupak je isti, kombinacija “fly on the wall” objektivnog posmatranja bez mešanja i naglašene poetičnosti u cilju isticanja da su subjekti koje posmatramo ljudi kao i mi, a ne crna statistika i marginalne pojave pred kojima zatvarmo oči.

Daleko od toga da su savršeni. Junaci prve dve trećine filma Mark i Lisa su narkomani. Takve ih upoznajemo i shvatamo da su ovisnici već duži period u životu. Mark je i bio u zatvoru, kaže da se tamo “skinuo” i očistio, i planira da se vrati. Lisa verovatno nije, verovatno zato što suviše retko izlazi iz kuće da bi počinila kakvo kazneno delo. Njih dvoje žive od Markovog sitnog petljanja sa drogom, provala u napuštene kuće i povremenih fizičkih poslova. Njihovo društvo su “white trash” bezubi alkoholičari i ljudi sa jednako malo šansi u životu kao i oni. Posebno koloritan je Jim za kojeg saznajemo da je bio i u ratu i da mu je preživljavanje jedini opipljivi uspeh. Njihova druženja se svode na autodestruktivne aktivnosti, opijanje i drogiranje, ali i “bistrenje” politike u svrhu otkrivanja kada je i zašto sve otišlo dovraga.

O takvom miljeu se retko govori u filmovima, oni su ružno naličje mita o Američkom Snu, face kojih se bojimo i koje ne volimo gledati. Oni su, makar delimično, sami krivi što su se našli baš tu gde su, a nisu, recimo, postali delom radničke klase i pouzdanog šrafa u mašineriji američkog kapitalizma. Mada, opet, jesu li oni zaista imali ikakve šanse za drugačiji ishod? Je li priča o društvu jednakih šansi ikada držala, kao što danas ne drži, ili je to samo mit za naivne?

Poslednja trećina filma povezana je sa prve dve samo geografski. Milje je opet marginalni, ali sada umesto narkomana prinuđenih da žive kao lešinari društva, imamo grupu militanata iskrivljene pseudo-liberterske ideologije, čuvara “tradicionalnih američkih vrednosti” i čistote ustava, pre svega prava na naoružavanje. Oni preziru Obamu, bore se protiv svih pokušaja regulacije i imaju zaumne, nestrukturirane teorije o vanrednom stanju i revoluciji koja će uslediti. Njih predvode dvojica razočaranih veterana i njihova rutina se svodi u uvežbavanju borbe, gađanja i preživljavanja, a neke od stvari koje ova dvojica lidera kažu zapanjujuće se podudaraju sa stavovima modernih levičara i anti-globalističkih pomodara, naročito u delovima o nelegitimnosti, nemoralnosti i jalovosti američkog intervencionizma.

Ove dve skupine ljudi malo toga povezuje, osim geografske bliskosti i sudbine ili izbora da budu na margini. Oni jesu “sa druge strane” onoga na šta pomislimo kad čujemo ili izgovorimo sintagmu “pristojan svet”. Opet, oni su svejedno ljudi i to Minervini u svom filmu ne zaboravlja, čak ističe. Istini za volju, ima tu scena i sekvenci koje graniče sa etikom, subjekti su često snimani u veoma intimnim trenucima i to može u gledaocu izazvati osećaj nelagode.

Opet, ne treba smetnuti sa uma da su oni na tako nešto verovatno sami pristali. Minervinijeva je zasluga to što ih ne tretira kao nekakvo strašilo za plašenje “pristojnog sveta” u koji se kao publika guramo, nego kao primere za senzibilizaciju nas pristojnih da postoje nesrećniji i ugroženiji od nas i da oni možda nikada nisu imali šanse koje smo mi imali. To je iznimna vrednost ovog filma.