kritika originalno objavljena na: monitor.hr
2015.
režija:
Steven Spielberg
scenario:
Matt Charman, Ethan Coen, Joel Coen
uloge:
Tom Hanks, Mark Rylance, Domenick Lombardozzi, Alan Alda, Amy Ryan,
Austin Stowell, Scott Shepherd, Jon Curry, Will Rogers, Mikhail
Gorevoy, Sebastian Koch, Peter McRobbie
Na
Spielberga kao filmskog autora možemo gledati na nekoliko načina.
On je majstor da napravi “neozbiljan”, dečiji film ili avanturu,
kao što su to ET, Jurassic Park i Indiana
Jones serijal. On je majstor žanrovskog filma, što je
dokazao još sa Jaws i Close Encounters of the Third Kind.
On voli da snima ozbiljne filmove epskih formata i ponekad mu uspeva
da pogodi u centar, kao sa Schindler's List, a ponekad se ti
filmovi izgube u didaktičnosti i pristupu “teške ruke”, kao
Munich. U svakom slučaju, on je reditelj koji voli da radi,
stalno i puno, pa mu se povremeno potkrade očiti promašaj kao što
je to 1941, bizarnost kao što je The Terminal ili nešto čemu
je vreme jednostavno isteklo, kao što je poslednji Indiana Jones.
Bilo
kako bilo, Spielberg nam se vraća posle za njega atipično duge
trogodišnje pauze. Sa prethodnim filmom, Lincoln, uspeo je da
mnogo puta ispričanu priču ispriča na jedan drugačiji način i da
postavi fokus na čisto pravnu bitku oko ukidanja ropstva, koji je
nov i potpuno svrsishodan način da prenese poentu o potrebi za
univerzalnim slobodama i napretkom, kao i o teškim bitkama i
kompromisima radi osvajanja ili usvajanja istih, te da ozbiljno
ozračje filma relaksira povremenim apsurdno-komičnim momentima. I
njegov novi film Bridge of Spies pokušava nešto slično,
kako u misiji ukazivanja na važnost američkih liberalnih vrednosti,
odnosno poštovanja zakonskog okvira, tako i u tonu koji ozbiljnu
temu začinjava humorom. Kažem: pokušava. Da vidimo uspeva li...
Kako
nam uvodna kartica kaže, mesto radnje je Brooklyn, godina je 1957. i
Hladni rat je na vrhuncu. Upoznajemo se sa neupadljivim, sredovečnim
samcem (Rylance), slikarom-amaterom koji dovršava svoj autoportret.
Njega juri vojska nešto manje neupadljivih agenata FBI-ja, ali on
uspeva da se izvuče i utopi u masi, bez panike i spektakla, ode u
park, naslika pejzaž i pokupi skrivenu poruku (jedan od
briljantnijih momenata u filmu je kako on papirić izvlači iz
novčića, gde je sakriven). Saznajemo da ipak nije siguran: agenti
mu upadaju u stan i hapse ga. On je pukovnik Rudolf Abel, britanski
državljanin i sovjetski špijun.
Razlika
između Amerike i neke komunističke despotije je u tome što je i
njemu, stranom agentu, formalno omogućeno suđenje pred porotom i
pravo na kvalificiranu odbranu od optužbi. I tu na scenu stupa “naš
čovek”, “all-American hero”, advokat koji zaista drži do
prava i zakona, a ne samo do formalnosti, Jim Donovan (igra ga ko
drugi, nego Tom Hanks, kao naručen za uloge poštenih i dobrih
Amerikanaca). On živi svoj američki san, ima kuću u predgrađu,
ženu (Ryan) i troje dece kao sa postera predgradske idile, partner
je u uglednoj advokatskoj firmi, učesnik Nürnberškog procesa na
pobedničkoj strani i specijalista za poslove sa osiguranjem.
Zašto
baš njemu uvaljuju taj nezahvalan zadatak da bude pro bono branilac
u slučaju koji ne može dobiti donekle je jasno: šef (Alda) računa
da će ga Jim braniti sa integritetom i etikom i da šarada od
suđenja neće biti baš potpuna. Greška u računici je samo to što
će ga Jim braniti sa možda malo previše integriteta i etike protiv
nejasne i sklepane optužnice i protiv sudije koji “navija” za
svoj, američki, tim. Jim će postati jedan od najomraženijih ljudi,
ali će ga to iskustvo dovesti u ključnu poziciju kada Sovjeti obore
američki špijunski avion U2 i zarobe i osude pilota Francisa Garyja
Powersa (Stowell).
Treba
obaviti razmenu, ali nju dve države ne mogu dogovoriti direktno, a
Amerikanci sigurno moraju koristiti posrednika i Donovan je, kao
Abelov advokat, idealan za tu ulogu. Ona će se obaviti u Berlinu.
Dodatni zez je i to što DDR, koji Amerika ne priznaje, želi u tome
učestvovati i u zamenu ponuditi uhapšenog studenta ekonomije
Frederica Pryora (Rogers) koji se naprosto zadesio u pogrešno vreme
na pogrešnom mestu, iza zida koji se upravo podizao. Pred Donovanom
su dva seta pregovora, sa Rusima koje predstavlja službenik ambasade
u Berlinu Šiškin (Gorevoy) i sa Nemcima koje predstavlja advokat
Vogel (Koch). Zvanični američki cilj je jasan: Abel za Powersa,
kako to kaže CIA-in agent Hoffman (Shepherd), ali Donovan želi više
od toga – obojicu. Hoće li mu to uspeti kada se može osloniti
samo na instinkt i blef?
Odužio
sam sa radnjom, možda i “spoilao”, ali to je takav film,
nezgodan za analizu. Priču o “spoilerima” možemo odmah
zanemariti, film je rađen po istinitom i ne baš tako opskurnom
događaju, i većinu toga što možete videti u filmu piše i na
Wikipediji. Istini za volju, kao i svaki hollywoodski film, ovaj nudi
vrlo romantiziranu verziju tih događaja koji su samo inspirirani
istinom, ali ne i bazirani na svim okolnostima. Treba nam heroj,
trebaju nam simpatični i antipatični epizodisti i zlikovci, trebaju
nam “naši momci” koji baš i ne kapiraju širu sliku, pa zato
skoro da iz gluposti sabotiraju celu akciju, iako su u stvarnim
događajima, verujem, učestvovali inteligentni, ozbiljni i
kompetentni ljudi.
Prvi
i osnovni problem sa filmom je njegova struktura. Ono što
percipiramo kao uvod u glavnu, špijunsku priču traje barem do
polovine filma i zapravo je kombinacija sudske drame i moralnog stava
zašto je Amerika bolja od SSSR-a i zašto će u konačnici pobediti
u Hladnom ratu. Špijunska drama u Berlinu, iako je logična
posledica zapleta oko Abela i Donovana, svejedno deluje kao drugi
film i žanrovski i glede poruke. Dva filma u jednom, svaki sa svojim
temama i pod-pričama, nisu nikad dobar znak. Dodajmo na to i vrlo
nezgrapni tretman vremena koje prolazi, pa da nam nije povremenih
podsetnika razbacih po filmu, zaključili bismo da se sve odigralo u
rasponu od nekoliko meseci.
Drugi
problem sa filmom je to balansiranje između ozbiljnog i komičnog
tona. U toj komičnosti se jako oseća spisateljska ruka braće Coen
i to bi samo za sebe bilo odlično u nekom drugom filmu koji nije
opterećen didaktičnošću kao što je to slučaj sa Bridge of
Spies. Naprosto, njihove zezalice i duhovite replike odaju utisak
nonšalantnosti u nečemu što je zamišljeno kao ozbiljno. Same za
sebe, one podižu ritam filma kada očekujemo da će upasti u prazan
hod, u sećanje prizivaju njihov Burn After Reading i u
suštini nisu uvredljive čak i kad su preterane (portret Istočnih
Nemaca, KGB-ovaca i CIA-e), jer su naprosto apsurdne.
Problem
tretmana likova smeta na drugom mestu. Recimo, policajci, sudije, pa
čak i obični građani su predstavljeni kao ozlojeđeni, zatucani
tipovi. Donovanova familija postoji samo da njegovoj advokatskoj
logici i etici suprotstavlja “glas naroda” i pojedine
generacijske stavove. Donovan je predstavljen kao neverovatni heroj
liberalnih vrednosti u Americi koji stvari samostalno rešava što
pravničkim znanjem, što duhovitošću, što pokeraškim instiktima,
nešto kao Alan Shore u tumačenju Jamesa Spadera u seriji Boston
Legal, samo skromniji i manje ekscentričan u nastupu. Pilot
Powers i naročito student Pryor su toliko bezlični da su skoro
nepostojeći entiteti.
Sa
pozitivne strane, jedini zaista nijansirani lik je Abel i Mark
Rylance ga se hvata odlično, pa je njegova epizoda sočna i
nadahnuta, a on čak uspeva da isfura “running joke” u potpunom
“deadpan” maniru. Za pretpostaviti je da mu se smeši makar
nominacija za Oscara, onu za Globus je već osigurao. Takođe, Tomu
Hanksu sjajno stoje uloge dobrih Amerikanaca, ta kombinacija
svakodnevnosti i moralnog integriteta i lik Jima Donovana tu nije
izuzetak. Posebno je zadovoljstvo gledati njih dvojicu u zajedničkim
scenama.
Uz
to, film je odlično snimljen na lokacijama u New Yorku, Nemačkoj i
Poljskoj i izgleda atraktivno, uz dužnu pažnju posvećenu detaljima
vezanim za period. Iskreno, bez nekih od njih se moglo, nisu nužni
za priču i film bi bio kompaktniji, i to je slučaj sa predavanjem o
atomskoj katastrofi u školi u koju ide Donovanov sin, ali i to je
zanimljiv podsetnik na vremena kada je svet strepeo od nuklearnog
rata velesila.
Sve
u svemu, Bridge of Spies je gledljiv film zbog glumačkih
ostvarenja i ponekih detalja, pa čak i humora, ako smo u stanju
zanemariti njegovu ozbiljnu misiju. Ta ozbiljna misija potvrđuje da
film govori o pravim stvarima i da mu je srce na pravom mestu, iako
je humorom pomalo devalvirana. Spielberg uspeva da uhvati atmosferu
nepoverenja i duh vremena i da prenese svoju poentu, a da nas pritom
ne optereti previše. Nažalost, ovako koncipiran Bridge of Spies
je suviše razapet između žanrova i ambicija da bi postigao i više
od toga da bude film za koji vam neće biti žao da ste ga pogledali.
No comments:
Post a Comment