2015.
scenario i režija: Emin Alper
uloge: Mehmet Ozgur, Berkay Ates, Tülin Özgen, Ozan Akbaba, Müfit
Kayacan
Naravno da se ne slažem sa pristupom da neka naoružana budala ili
neki potpuni očajnik opasan eksplozivom pobije mnogo ljudi, po
pravilu slučajnih prolaznika, ali cela ta ujdurma zvana rat protiv
terorizma se pokazala kao neusmerena i neefikasna. Analogija sa ratom
protiv droge je tu negde, i jedno i drugo se leči preventivom
(edukacijom, stvaranjem odogovarajućih socijalnih uslova i slobodom
da se čovek izrazi na neki svoj način) i, kako stvari
stoje, u oba slučaja možemo samo žaliti za starim vremenima koja
su bila predvidljivija i u kojima se znalo ko je ko. Bilo je nekoliko
kartela i njihove vođe su bile “celebrities”, kao što je bilo
više od nekoliko stabilnih diktatorskih vukojebina u koje se ne
zalazi drugačije osim iz poslovnih razloga.
Dok je rekreativno drogiranje u mladoj dobi stvar afiniteta, a
pušenje trave u parku, sobi ili “coffee shopu” osobi koja to
radi simpatično, dok bi drugima tako što moralo biti podnošljivo,
recimo traženje vene između domalog i malog prsta na nozi u
odrasloj dobi nije niti simpatično nesrećniku koji to radi, niti bi
trebalo biti sruštveno prihvatljivo. Sa drogom je moguće i potrbno
povući crtu (ovo je kretenski zvučalo, je li?), dok je sa
terorizmom stvar malo kompleksnija. Jednom kada sranje izbije, kad ga
već nismo sprečili bilo preventivom, bilo na vreme otkrili i
ciljano udarili, treba se oteti potrebi za sigurnošću po svaku
cenu, a očuvati tekovine (građanske) slobode. Nažalost,
instiktivni odgovor nadležnih je ujedno i najlakši i najpogrešniji
mogući: hvatanje za poluge represije i nešto što liči na državni
teror u kojem pojedinac nema mnogo prava. Znamo kako je to izgledalo
sa post 9/11 Amerikom i videćemo bilans posle Pariza, a to su još
pristojnija mesta na kugli zemaljskoj.
Kako terorizam i njegove posledice izgledaju u manje srećnim
krajevima sveta, pogotovo u onim na nekakvoj raskrsnici kultura, da
ne kažem na mestu sudara sukobljenih civilizacija kao što su to u
poslednje vreme zapadna i islamska. Turska i Istambul imaju i svoje
probleme. I grad i zemlja su ogromni i podeljeni. Bogati i siromašni.
Turci i manjine, uglovnom Kurdi, ali priča se ne završava sa njima.
Tradicionalisti i modernisti. Sekularisti i islamisti. Zapad i Islam.
U takvom okruženju iz zatvora, posle dugogodišnje robije na uslovnu
slobodu izlazi Kadir (Ozgur). Uslov za slobodu je saradnja sa
službama koje predstavlja Hamza (Kayacan). Posao se odvija na
terenu, a svodi se bukvalno na preturanju po tuđem đubretu u svrhu
traženja materijala koji se mogu upotrebiti za bombe. Ni špijunaža
po komšiluku kao takva nije na odmet. Pretpostavljamo da je i to deo
kulture, onaj koji vodi u kolektivno sumnjičanje i paranoju.
Prvi koga će Kadir posetiti je njegov mlađi brat Ahmet (Ates). Nije
čudo što ga ovaj neće prepoznati: iako je Kadir pamtljiva figura,
krupnog stasa, velike glave i brade, pa deluje dobroćudno i
“mečkasto”, Ahmet je bio dete kada mu je brat otišao iza brave.
Bilo kako bilo, Ahmet takođe vodi neveseli život, napustila ga je
žena, živi sam u kući u mahali na periferiji i radi kao šinter za
komunalni servis. Na njegovu sudbinu će presudno uticati kada se
smiluje psu kojeg je “samo” ranio (očigledno, problem pasa
lutalica se rešava puškom) i uzme ga pod krov. A to je i ne-etički
prema poslu koji obavlja, a nosi i dozu sramote u društvu.
Kada kažemo “turska kinematografija”, u današnje vreme ćemo
verovatno automatski pomisliti na Ceylana i njegove filmove sporog
tempa u kojima secira tursko društvo, ali i ljudsku prirodu. Ako
izuzmemo jurnjavu i eksploziju sa kojom film počinje, a koje mogu
biti čisto situacionog karaktera, u prvi mah će nam se učiniti da
je i ovo jedan od takvih filmova smešten u surovi prigradski pejzaž.
Turski naslov koji se prevodi kao “blokada” čak i može taj
dojam potvrditi.
Međutim, u skladu sa engleskim naslovom, tempo filma se podiže iz
scene u scenu. Iako nikad ne prerasta u akciju i ne poprima oblike
“mainstream” filma, Frenzy postaje školski primer
doziranog arthouse trilera kojim dominira paranoja. Ne samo to, kada
se tempo i dinamika dignu do maksimuma, nećemo više biti sigurni
jesmo li još uvek u nivou realnosti, kao na početku, u snu jednog
od braće ili u tripu bez kontrole. Autor se u tome oslanja na
savršen rad kamere, što je i inače jača strana turskih filmova,
koju potpisuje česti saradnik Barryja Levinsona Adam Jandrup, na
obilje kratkih i prodornih zvučnih udaraca i na veoma rapidnu i
istovremeno sugestivnu i zavaravajuću montažu.
Ekonomika scenarija je izvrsna. Emin Alper kroz dijalog i detalje
sjajno gradi atmosferu nasilja, beznađa i paranoje. Nema viškova,
sve pre ili kasnije dolazi na naplatu, koja opet nije usiljena kao
što to zna biti kod filmova koji su previše zagrizli. Najvažnije,
on ostaje veran svojim likovima i njihovim psihološkim profilima.
Primera radi, Ahmetovi susedi i prijatelji Ali (Akbaba) i Meral
(Özgen) neće ostati tek dekor, nego će naći put, odnosno više
puteva do blizu centra zapleta, a da mi nećemo biti sigurni je li
išta od toga istina ili su u pitanju samo konstrukcije. Slično se
dešava i sa odsutnim, tek u razgovoru pomenutim srednjim bratom
Velijem koji je nestao nekih desetak godina ranije.
Za očekivati je od Kadira da upada u paranoje, to mu je priroda
posla, paranoidno društvo to od njega traži, a on je, čini se, baš
zagrizao. Štos je u tome što je on ipak čovek ograničen svojom
slikom sveta i svojim iskustvom, pa u svojim fantazijama i potrebi da
poveže nepovezivo odlazi predaleko. Primer Ahmeta je tu mnogo
zanimljiviji, njegov povod za paranoju je zapravo relativno nebitan
prestup i za takve tripove nema rezonskog objašnjenja, osim da ga u
to tera celokupna društvena klima. Nemoguće je upreti prstom šta
tačno kada je sve pomereno, nasilno i puno nepoverenja za bližnjeg
svog.
Istina je da Frenzy postaje suviše čudan i proizvoljan prema
kraju i sasvim je moguće da autor nije uspeo da rasplete sve što je
zapleo na pravi način, pa zato poseže za proizvoljnim rešenjima.
Ali to je samo mala zamerka, ako je zamerka uopšte. Posezanje za
prvim zgodnim rešenjem se može tumačiti kao stvar manije kao
takve, naročito ako se odvija u nečijoj glavi. Sa druge strane,
Frenzy uspeva da precizno uhvati esenciju turskog podeljenog i
nepoverljivog društva, ali priča funkcioniše i na univerzalnom,
globalnom nivou u situaciji kada nas pozivaju da se radi sigurnosti
odreknemo slobode i poverenja u ljude kojima smo okruženi.
Funkcionalan i globalno i lokalno, Frenzy je film koji može
biti turski rođak žanrovskijem delu grčkog bizarnog vala, sa
bonusom u vidu hitchcockovske napetosti. Preporuka se podrazumeva.
No comments:
Post a Comment