La route d'Istanbul / Road to Istanbul

kritika objavljena na Monitoru

2016.

režija: Rachid Bouchareb

scenario: Rachid Bouchareb, Zoe Galeron, Yasmina Khadra, Olivier Lorelle

uloge: Astrid Whettnall, Pauline Burlet, Patricia Ide, Abel Jafri, Fawzi B. Saichi

La Route d'Istanbul je korektan, i možda malo više od toga, televizijski film. Takva mu je produkcija, takav stil, takva dramaturgija, i to je očito svestan izbor. Pritom ne mislim na savremenu, produkcijski snažnz televiziju sa velikim glumačkim i autorskim zvezdama kojima su osigurana raskošna sredstva i apsolutno odrešene ruke. Ovo je druga varijanta i, osim modernih tehnoloških dostignuća digitalnog doba (širok format i upeglana fotografija jasnih boja), zapravo deluje staromodno. Što, naravno, samo po sebi nije loše.

Pa ipak La route d'Istanbul je imao premijeru u Berlinu, u programu Panorama gde je pokupio mahom dobre, iako ne baš egzaltirane kritike, što mu svakako dodaje na prestižu i podiže cenu na globalnom TV tržištu. Od festivala se zaustavio još u Splitu, na FMFS, pa je sada na mini-turneji po hrvatskim kino-dvoranama u repriznom programu festivala. I vredi ga sada pogledati, pa makar zbog pretpostavke da na našoj televiziji neći biti prikazan u dogledno vreme.

Dve su povezane stvari na kojima se zasniva privlačnost ovog filma. Prvo, tu je itekako sveža i relevantna tema mladih radikaliziranih Zapadnjaka koji prelaze na Islam i upuštaju se u džihad u Siriji, bilo da su arapskog porekla ili ne. Drugo, ko-scenarista i reditelj Rachid Bouchareb se čini kao prava osoba koja na tu temu može dati suvisli komentar iz raznih perspektiva. Ovaj globalno prisutni alžirsko-francuski autor je kao reditelj i producent stao iza tri filma sa nominacijama za Oscara za strani film, vičan je temama Islama, imigracije, (dez)integracije i multikulturalnosti. Njegov prethodni film Two Men in Town (2014) je kritika nepravedno uzela na zub, ali je jedan od retkih filmova koji prelazak na Islam vidi u pozitivnom, tolerantnom i nenasilnom svetlu. Međutim, za ovu priču je bolja referenca London River (2008), film o dvoje stranaca koji istražuju sudbinu svoje dece nakon terorističkih napada u Londonu 2005. godine.

Perspektiva je ovde ista, roditeljska. Mi pratimo razvedenu sredovečnu ženu Elizabeth (Whettnall) koja živi na selu u Belgiji i čija je kćerka-jedinica Elodie (Burlet) nestala. U početku smo mi, gledaoci, po saznanjima ispred nje, pa možemo uvideti da taj nestanak nije samo uobičajena tinejdžerska “buba”. Pre nego što je otišla, ona je složila video-poruku u kojoj pomera kartice teksta i govori kako je našla svoj put u Alahu. Majka ubrzo saznaje da Elodie ima dečka i da je s njim otišla na Cipar. Međutim, kad sazna da su im sledeće stanice Turska, pa onda Sirija, pale se crvene lampice. Belgijska policija nema mogućnosti, a ni motivacije da pomogne, Elodie je punoletna, pa je majka prepuštena sama sebi i kreće u potragu...

Ono što sledi je klasična priča o strankinji u stranoj zemlji koja ne poznaje mehanizme radikalizacije, niti je o tome ranije razmišljala i koja se pritom konstantno preispituje je li možda pogrešila u odgoju. Sa njom je u prvo vreme na misiji i njena prijateljica (Ide) koja u filmu ima ulogu “đavoljeg advokata” koji postavlja neugodna pitanja i otvara prostor za Elizabethine ljutite monologe. Takođe, turska policija oličena u simpatičnom lokalnom načelniku (Jafri) ima svojih briga većih od toga da lovi (još jednu) odbeglu curu sa Zapada koja je nasela na džihadističku propagandu. Ali majka ne može odustati...

La route d'Istanbul se ne oslanja toliko na unutrašnju dramu, bilo prirodnu, bilo induciranu, kakvu očekujemo u datoj situaciji. Čak ne vidimo ni razvoj likova niti detaljnu karakterizaciju, oni ostaju manje-više onakvi kakvim ih na početku upoznajemo. Ono što tu rešava stvar je vrlo dobar izbor glumaca koji sa malo zadatog materijala uspevaju da ostvare pristojne uloge. Abel Jafri je iznimno simpatičnan kao nervozni i poslom zasuti, a ipak dobroćudni policijski načelnik, a Pauline Burlet je apsolutno uverljiva kao naivna i u toj naivnosti očajna i determinirana cura koja misli da je našla spas. Najbolju ulogu je ipak ostvarila Astrid Whettnall kao odlučna majka. Njen zadatak je bio najteži jer je prisutna u gotovo svakoj sceni, ali svojim prisustvom i izrazom lica uspeva da nam održi pažnju i prenese bol koji njen lik oseća. Pomislite na uspelu kombinaciju tipičnih uloga Melisse Leo i onih kakve u poslednje vreme igra Isabelle Huppert i na pravom ste tragu.

Dodatno, filmu možemo zameriti prilično pešački i predvidljiv scenario koji obiluje očekivanim rešenjima poput “deus ex machina” momenata koji nisu apsolutno ničim izgrađeni i potkrepljeni, a jednostavno deluju zgodno u datom trenutku. Neka vas to ne začudi, film ne ide u dubinu problema i motivacije za radikalizaciju, pa ćemo morati da verujemo na reč čak i nekim sporednijim likovima. Međutim, kao studija slučaja koja bez predrasuda i presuđivanja, ostrašćenosti i jakih emocija prati jedan takav primer, La route d'Istanbul je izuzetno efikasan i informativan, što je verovatno i bio cilj.

Naravno, sve ovo što zameram filmu je primetnije u kino-dvorani, u mraku i sa punim fokusom. Međutim, to ovom filmu nije primarni medij. Na televiziji bi sve to izgledalo dosta drugačije i manje bi smetalo gledaocu zavaljenom u fotelju sa očekivano podeljenom pažnjom. La route d'Istanbul je pre svega izuzetno pratljiv film i kao takav može savršeno poslužiti kao polazna tačka za informiranje o jednoj nažalost aktuelnoj temi. Tu ne mislim samo na ratnički angažman u Siriji, niti na terorističke napade u Belgiji i Francuskoj koliko na činjenicu da su mlade generacije sve izgubljenije, sve izloženije i sve podložnije kojekakvoj propagandi.

Abluka / Frenzy

2015.

scenario i režija: Emin Alper

uloge: Mehmet Ozgur, Berkay Ates, Tülin Özgen, Ozan Akbaba, Müfit Kayacan

Naravno da se ne slažem sa pristupom da neka naoružana budala ili neki potpuni očajnik opasan eksplozivom pobije mnogo ljudi, po pravilu slučajnih prolaznika, ali cela ta ujdurma zvana rat protiv terorizma se pokazala kao neusmerena i neefikasna. Analogija sa ratom protiv droge je tu negde, i jedno i drugo se leči preventivom (edukacijom, stvaranjem odogovarajućih socijalnih uslova i slobodom da se čovek izrazi na neki svoj način) i, kako stvari stoje, u oba slučaja možemo samo žaliti za starim vremenima koja su bila predvidljivija i u kojima se znalo ko je ko. Bilo je nekoliko kartela i njihove vođe su bile “celebrities”, kao što je bilo više od nekoliko stabilnih diktatorskih vukojebina u koje se ne zalazi drugačije osim iz poslovnih razloga.

 Dok je rekreativno drogiranje u mladoj dobi stvar afiniteta, a pušenje trave u parku, sobi ili “coffee shopu” osobi koja to radi simpatično, dok bi drugima tako što moralo biti podnošljivo, recimo traženje vene između domalog i malog prsta na nozi u odrasloj dobi nije niti simpatično nesrećniku koji to radi, niti bi trebalo biti sruštveno prihvatljivo. Sa drogom je moguće i potrbno povući crtu (ovo je kretenski zvučalo, je li?), dok je sa terorizmom stvar malo kompleksnija. Jednom kada sranje izbije, kad ga već nismo sprečili bilo preventivom, bilo na vreme otkrili i ciljano udarili, treba se oteti potrebi za sigurnošću po svaku cenu, a očuvati tekovine (građanske) slobode. Nažalost, instiktivni odgovor nadležnih je ujedno i najlakši i najpogrešniji mogući: hvatanje za poluge represije i nešto što liči na državni teror u kojem pojedinac nema mnogo prava. Znamo kako je to izgledalo sa post 9/11 Amerikom i videćemo bilans posle Pariza, a to su još pristojnija mesta na kugli zemaljskoj.

Kako terorizam i njegove posledice izgledaju u manje srećnim krajevima sveta, pogotovo u onim na nekakvoj raskrsnici kultura, da ne kažem na mestu sudara sukobljenih civilizacija kao što su to u poslednje vreme zapadna i islamska. Turska i Istambul imaju i svoje probleme. I grad i zemlja su ogromni i podeljeni. Bogati i siromašni. Turci i manjine, uglovnom Kurdi, ali priča se ne završava sa njima. Tradicionalisti i modernisti. Sekularisti i islamisti. Zapad i Islam.

U takvom okruženju iz zatvora, posle dugogodišnje robije na uslovnu slobodu izlazi Kadir (Ozgur). Uslov za slobodu je saradnja sa službama koje predstavlja Hamza (Kayacan). Posao se odvija na terenu, a svodi se bukvalno na preturanju po tuđem đubretu u svrhu traženja materijala koji se mogu upotrebiti za bombe. Ni špijunaža po komšiluku kao takva nije na odmet. Pretpostavljamo da je i to deo kulture, onaj koji vodi u kolektivno sumnjičanje i paranoju.

Prvi koga će Kadir posetiti je njegov mlađi brat Ahmet (Ates). Nije čudo što ga ovaj neće prepoznati: iako je Kadir pamtljiva figura, krupnog stasa, velike glave i brade, pa deluje dobroćudno i “mečkasto”, Ahmet je bio dete kada mu je brat otišao iza brave. Bilo kako bilo, Ahmet takođe vodi neveseli život, napustila ga je žena, živi sam u kući u mahali na periferiji i radi kao šinter za komunalni servis. Na njegovu sudbinu će presudno uticati kada se smiluje psu kojeg je “samo” ranio (očigledno, problem pasa lutalica se rešava puškom) i uzme ga pod krov. A to je i ne-etički prema poslu koji obavlja, a nosi i dozu sramote u društvu.

 Kada kažemo “turska kinematografija”, u današnje vreme ćemo verovatno automatski pomisliti na Ceylana i njegove filmove sporog tempa u kojima secira tursko društvo, ali i ljudsku prirodu. Ako izuzmemo jurnjavu i eksploziju sa kojom film počinje, a koje mogu biti čisto situacionog karaktera, u prvi mah će nam se učiniti da je i ovo jedan od takvih filmova smešten u surovi prigradski pejzaž. Turski naslov koji se prevodi kao “blokada” čak i može taj dojam potvrditi.

  Međutim, u skladu sa engleskim naslovom, tempo filma se podiže iz scene u scenu. Iako nikad ne prerasta u akciju i ne poprima oblike “mainstream” filma, Frenzy postaje školski primer doziranog arthouse trilera kojim dominira paranoja. Ne samo to, kada se tempo i dinamika dignu do maksimuma, nećemo više biti sigurni jesmo li još uvek u nivou realnosti, kao na početku, u snu jednog od braće ili u tripu bez kontrole. Autor se u tome oslanja na savršen rad kamere, što je i inače jača strana turskih filmova, koju potpisuje česti saradnik Barryja Levinsona Adam Jandrup, na obilje kratkih i prodornih zvučnih udaraca i na veoma rapidnu i istovremeno sugestivnu i zavaravajuću montažu.

Ekonomika scenarija je izvrsna. Emin Alper kroz dijalog i detalje sjajno gradi atmosferu nasilja, beznađa i paranoje. Nema viškova, sve pre ili kasnije dolazi na naplatu, koja opet nije usiljena kao što to zna biti kod filmova koji su previše zagrizli. Najvažnije, on ostaje veran svojim likovima i njihovim psihološkim profilima. Primera radi, Ahmetovi susedi i prijatelji Ali (Akbaba) i Meral (Özgen) neće ostati tek dekor, nego će naći put, odnosno više puteva do blizu centra zapleta, a da mi nećemo biti sigurni je li išta od toga istina ili su u pitanju samo konstrukcije. Slično se dešava i sa odsutnim, tek u razgovoru pomenutim srednjim bratom Velijem koji je nestao nekih desetak godina ranije.

Za očekivati je od Kadira da upada u paranoje, to mu je priroda posla, paranoidno društvo to od njega traži, a on je, čini se, baš zagrizao. Štos je u tome što je on ipak čovek ograničen svojom slikom sveta i svojim iskustvom, pa u svojim fantazijama i potrebi da poveže nepovezivo odlazi predaleko. Primer Ahmeta je tu mnogo zanimljiviji, njegov povod za paranoju je zapravo relativno nebitan prestup i za takve tripove nema rezonskog objašnjenja, osim da ga u to tera celokupna društvena klima. Nemoguće je upreti prstom šta tačno kada je sve pomereno, nasilno i puno nepoverenja za bližnjeg svog.

 Istina je da Frenzy postaje suviše čudan i proizvoljan prema kraju i sasvim je moguće da autor nije uspeo da rasplete sve što je zapleo na pravi način, pa zato poseže za proizvoljnim rešenjima. Ali to je samo mala zamerka, ako je zamerka uopšte. Posezanje za prvim zgodnim rešenjem se može tumačiti kao stvar manije kao takve, naročito ako se odvija u nečijoj glavi. Sa druge strane, Frenzy uspeva da precizno uhvati esenciju turskog podeljenog i nepoverljivog društva, ali priča funkcioniše i na univerzalnom, globalnom nivou u situaciji kada nas pozivaju da se radi sigurnosti odreknemo slobode i poverenja u ljude kojima smo okruženi. Funkcionalan i globalno i lokalno, Frenzy je film koji može biti turski rođak žanrovskijem delu grčkog bizarnog vala, sa bonusom u vidu hitchcockovske napetosti. Preporuka se podrazumeva.