Her Private Hell

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U dva ključna momenta filma Her Private Hell Nikolasa Vindinga Refna pominje se određeni film. Prvi put pri početku, kada protagonistkinja kaže da će taj film biti pakao, i drugi put negde na dve trećine kada se kaže da nas taj film neće spasiti. Film u filmu, kao i strip na kojem je baziran, tek su ovlaš, i uz impoznantno odsustvo ikakvog smisla i koherentnosti, utkani u tkivo Refnovog povratka bioskopskom filmu nakon decenije odsustva provedenog na serijama za Amazon i Netfliks (Too Old to Die Young, Coppenhagen Cowboy, The Famous Five), u kratkom metru i na video-formatima. Ne možemo, doduše, reći da nas Refn nije upozorio...

Zaplet je toliko meandrirajući i ovlaš povezan, pa da prebrinemo prvo to. U neimenovanom metropolisu iz budućnosti (gde je tehnologija ostala na našem sadašnjem nivou, samo uz upadljivu stilizaciju), misteriozna magla, ponekad siva, ponekad plavkasta, a ponekad ružičasta, prekrila je ulice i na površinu izvela demona iz podzemlja, Ledermena (Jason Hendil-Forsel) koji otima i/ili ubija žene, a naročito zabludele kćeri. Njega zbog toga juri američki (okupacioni) vojnik redov Kej (Čarls Melton kao kopija Rajana Goslinga).

Istovremeno, čini se da El (Sofi Tačer) živi sigurno i bezbrižno kao kći gangstera Džonija Tandersa (Dagrej Skot, savršeno u tipu B-filmskog zlikovca). Njena najveća briga je da joj otac ne preotme prijateljice/devojke, kao što je to prethodno učinio s Dominik (Havana Rouz Liu). Sada se na njegovom udaru može naći i najnovija „pokupljena“ cura Hanter (Kristine Froset, prilično u tipu mlade El Fening).

Kada El vidi Ledermena u akciji, a otac iznenađujuće nestane iz priče baš pred njen rođendan prethodno joj poklonivši zlatnu sekiru kao oružje za ubijanje demona, postaje joj jasno da mora da preduzme nešto. Istraga je vodi preko dve misteriozne Azijatkinje koje deluju kao androidi ili lutke, kao i očevog zakletog neprijatelja i konkurenta Nika (Diego Kalva). U međuvremenu, Kej je takođe na putu potrage za Ledermenom na kojem se sukobljava s lokalnim jakuzama (stilski, svet filma je oblikovan u stilu Japana neposredno nakon Drugog svetskog rata) i policijom. Dve glavne linije radnje će se sresti u konačnom obračunu.

Ovako prepričano sve deluje relativno koherentno, ali za to bi se trebalo zahvaliti vašem vernom filmskom kritičaru koji je uložio izuzetni mentalni napor da to sve sabere i sažme. Naime, scenario koji potpisuju Refn i ikona kvir- i trans-aktivizma Esti Đordani nema ni trunku ambicija u tom smeru. Naprotiv, gubi se u mnoštvu skretanja, besmislenih dijaloga koji zvuče kao drogirano baljezganje, motiva koje je moguće, ali nije obavezno učitati, pa čak i doslovno lajanja u jednoj sceni.

Opet, iskreni da budemo, Refn ne važi za autora od smisla i logike, već od instinkta i visceralne reakcije. Samo je na početku karijere shvatao da narativna koherencija ipak drži film da se ne raspadne (trilogija Pusher, Bleeder). Nakon neuspelog kockanja s američkim prvencem Fear X, te povratka na siguran teren s nastavcima Pushera, Refn je, čini se pogodio formulu koliko izrečenog, a koliko izostavljenog treba biti u tekstu da bi gledaočeva emocionalna reakcija dostigla maksimum s filmovima Bronson i Valhalla Rising.

Nakon toga usledio je pad, možda upravo zbog toga što je Refn utripovao da je Autor (s velikim A). Drive se još nekako držao, najviše zbog sirove snage Hilovog originala The Driver, scenarija Hoseina Aminija koji se tek pred kraj raspada i delimično zbog šljašteće stilizacije, ali su elipse i prodor prljavštine iz akcionih trilera drugog tipa ipak uzele svoj danak. Još neona, elipsi, psihoanalitičkog lupetanja i paušalnih ocena o prirodi Istoka i Zapada nauštrb smislene priče udavili su Only God Forgives, dok mu je hororična satira Holivuda, The Neon Demon, samo prilepila etiketu „style over substance“ autora koji jedino zna da film učini vizuelno atraktivnim, dok se u pričanju priče samo i isključivo oslanja na druge, starije i bolje koje obilato citira.

Zapravo, igra lova na reference je jedina stvar koja gledaoca može spasiti od toga da zaspi od muke gledajući ovo baljezganje, proseravanje i besomučno rokanje vizuelnim senzacijama (okej, okej, Refn ima problema da vidi boje, pa pojačava intenzitet). Opa, vidi, hodnik kao mešavina Kjubrika i Džona Vika. Evo sad malo Šredra – ovo je iz The Yakuza, a ono iz Hardcore. Kostimi kao u Barbarelli. Tarantino i Kill Bill, može. Hodorovski, Linč i Gaspar Noe, to smo već radili, može, daj sve đuture. De Palma i njegov voajerizam. Majstori „đala“, Arđento i Bava, uvek i svugde, a naročito kroz muziku Pina Donađa koju se baš-baš forsira, i to klasični deo „skora“, iako onaj sintisajzerski i elektronski funkcionišu mnogo bolje. Karpenter i naročito majstor balansiranja između B-filma i čistog treša, Lari Koen. Verhoven, što da ne. Kako da zaboravimo silne adaptacije Stivena Kinga, daj i toga malo.

A kad smo kod toga, kako da zaboravimo da postoji već film s istim naslovom. U pitanju je britanski „seksploatacijski“ uradak iz 1968. koji je potpisao Norman Dž. Voren, sam po sebi mešavina drame, romanse, trilera i nešto mekšeg pornića. Zašto Refn onda ne bi zadržao elemente toga, recimo nebulozni dijalog i „pornićarsku“ glumu, samo bez nagrade u vidu seksa.

Samo, štos je što su sve to neki drugi uradili em bolje, em smislenije i filtriranije, em manje pretenciozno, a zapravo jednako upadljvo i efektno. Piter Striklend, na primer. Ili pogotovo Elen Katet i Bruno Forcani. Na kraju smo došli do toga da oni koji se oslanjaju na Refna ili ga čak citiraju, to čine na smisleniji, umereniji i pametniji način nego što bi to sam Refn uradio.

Her Private Hell bi se najbolje moglo opisati kao Refnov i tipično „refnovski“ pokušaj da izvede ono što je Linču za dlaku pošlo za rukom u njegovom poslednjem dugometražnom kino-filmu Inland Empire (2006) – da se svi rastreseni komadići mozaika autorske psihe na kraju slože u apstraktnu, a ipak koliko-toliko celovitu sliku. Linč je nakon toga batalio kombinaciju dugog metra i kino-filma i bavio se nekim drugim stvarima i formatima, zapravo sve vreme eksperimentisao, ali s Refnom nismo i nećemo biti takve sreće. Refn, naime, priprema još barem dva dugometražna filma, od kojih je jedan rimejk Koenovog kultnog uratka Maniac Cop, a drugi opet neki gangsteraj (jakuza-usmerenja) s čudnim i uvrnutim likovima i verovatno „umočen“ u neon.

Jedino što je u situaciji u kojoj smo, gde se kritičari i filmski festivali, čak i najveći Kan, boje da „otkače“ samozvanog genija kako ne bi slučajno ispali glupi u društvu, pohvalno je činjenica da su studiji već u solidnoj meri okrenuli leđa Refnu i prisilili ga da radi za svoj groš. Istina, Neon je u priči i kao produkcijska kuća i kao distributer, Mubi takođe, ali i pored toga Refn dosta zavisi od tržišta. A ono je po pravilu dosta nemilosrdno prema ego-tripovima.