Nobody's Violence / Violence du corps de l'autre

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Možda mi nismo naš posao, ali ono što radimo itekako ostavlja traga na nama. Ponekad fizičkog, a gotovo uvek psihičkog. Nekada su te profesionalne deformacije skoro benigne: filmski kritičar više nije sposoban da gleda filmove kao „normalan“ gledalac. Nekada, posebno kada se radi o pitanjima života i smrti, posledice naših akcija ostaju trajne. Primera radi, lekari u hitnim službama često gledaju kako im pacijenti umiru, a vojnici su često prinuđeni da ubijaju druge ljude čak i kada samo brane svoju zemlju.

Dodajmo sad u raspravu kompleksno pitanje eutanazije. Čak i kada se slažemo da osoba pri čistoj svesti i zdravoj pameti sme da izabere vreme, mesto i način svoje smrti, tu uvek postoji NEKO ko to mora da uradi, legalno ili ilegalno. Osoba koja taj čin izvršava mora da živi s njime. U većinu rasprava ulazimo iz vizure umirućeg i njegovih prava, a retko kada se bavimo obavezama, teretom i posledicama izvršioca.

U svom najnovijem filmu, Nobody‘s Violence, frankofoni kanadski autor Deni Kote radi upravo to, ali u pitanju je daleko zagonetniji, kompleksniji i filozofski dublji film nego što je to, na primer, bio Miele (Valeria Golino, 2013). Zapravo, može se reći da Nobody‘s Violence dotiče samu bit tema života i smrti. Film je premieru imao upravo na filmskom festivalu u Lokarnu, u glavnoj takmičarskoj konkurenciji koja često gosti Kotea.

Mira (Koteova česta saradnica Larisa Korivo) živi usamljeničkim životom u šumi i pruža usluge eutanazije svojim klijentima. Ona je u tome profesionalna, ali nije distancirana, već empatična. Primera radi, nastaviće da se brine o ljubimcima svojih klijenata. Svejedno, ona je svojim poslom vidno uzdrmana, pa je pitanje koliko će još biti u stanju da ga obavlja.

Dva događaja će je još dodatno uzdrmati i ubaciti u vrzino kolo emocija i sumnji. Prvo je poznanstvo i kratka veza s naizgled veselim momkom punim života, Pjerikom (Gzavije Beržeron), kojeg je upoznala na zimskom festivalu negde u nedođiji. Iako je i on pomalo čudan i to ne sakriva, ipak će u njoj pobuditi ideju da je drugačiji život moguć.

Drugi je višednevna zabava u kući njenog šefa Ludoa (Filip Rebo) koji živi hedonističkim životom okružen suprugom, prijateljima i saradnicima. Mira se na toj zabavi drži suzdržano i pokislo, što primećuju i domaćini i drugi gosti koji postaju svesni da će ona možda prouzročiti neki problem na poslu u budućnosti. Oni joj zato dele savete kako se distancirati od posla, a to su poslednje stvari koje ona želi da čuje.

Deni Kote je autor poznat po minimalističkom pristupu kada su u pitanju fabula i dijalozi. Potonje ovde krši, ali samo naizgled: likovi puno međusobno razgovaraju, ali ta razgovori često ne vode nikuda i ne propeliraju radnju, zbog čega Nobody‘s Violence možemo da opišemo kao film stanja, atmosfere i Mirinog unutrašnjeg previranja. U tom pogledu, interpretacija Larise Korivo koja je u (skoro) svakoj sceni filma je izvrsna i jedinstvena u pronalaženju balansa između empatije i distance, ali bez poštapalica glumljene hladnoće ili ekspresivnosti.

Ti neki dualiteti i mešanje u jedinstven amalgam zapravo vrede za ceo film: tema je možda filozofska i može joj se pristupati samo s distance (niko od nas zapravo nema neposrednog iskustva s vlastitom, a većina ni sa tuđom smrću), ali Kote nije ni kliničan, ni teoretičan. Umesto toga, on film puni gotovo opipljivom teksturom za koju su ključne analogna fotografija Vensana Birona i na momente gruba montaža Terensa Šotara. U tu teksturu, pored likova, ulazi i on sam, a poziva i nas da mu se pridružimo na neprijatnom putovanju kroz mračne hodnike ljudskog uma. Rezultat je pomalo zatvoren i nedostupan, ali svakako film koji poziva na razmišljanje i ostavlja utisak.