31.12.16

Free State of Jones

2016.
režija: Gary Ross
scenario: Gary Ross, Leonard Hartman
uloge: Matthew McConaughey, Gugu Mbatha-Raw, Mahershala Ali, Keri Russell, Christopher Berry, Sean Bridges, Jacob Lofland, Thomas Francis Murphy, Bill Tangardi

Free State of Jones je film sa “oscarovskim” ambicijama. Tema je zanimljiva i inspirativna, u pitanju je manje poznata fusnota iz istorije Američkog građanskog rata i borbe za jednakost, reditelj je Gary Ross kome nominacije nisu nepoznate, glavnu ulogu igra konzistentno dobri Matthew McConaughey koji već ima jedan kipić u svojoj kolekciji, a zamah je epski, sa trajanjem od preko dva sata, masovkama borbe i neskrivenom političkom porukom u izbornoj godini. Međutim, Free State of Jones pada upravo zbog te prevelike ambicije, pokušavajući da pruži široki, celoviti pogled na kraju gubi svoju nit.


Naš junak je Newton Knight (McConaughey), bolničar u armiji Konfederacije koji je shvatio suštinu sukoba kao nečega što bogati vode, a siromašni se u njemu bore i ginu. Prelomna tačka je pogibija njegovog nećaka (igra ga Jacob Lofland, jedan od klinaca iz filma Mud) i Newton se kao dezerter vraća doma. Međutim, tamo se ne susreće samo sa poterom južnjačke vojske, nego i sa sistemskom pljačkom i terorom koji je preostalom stanovništvu (ženama, deci i starcima) nametnut. To ga navodi da “ode u partizane” i sakrije se u močvari sa odbeglim robovima. Kako se ratna sreća okreće na stranu Unije, tako se grupici otpadnika priključuje sve više dezertera i oni kreću u akciju: postavljaju zasede vojsci i po modelu Robina Hooda otimaju ukradenu imovinu koju dele među sobom i vraćaju svojim familijama. Pred kraj rata su ovi pobunjenici držali ne samo okrug Jones, nego i nekoliko susednih okruga, odupirući se Konfederaciji do kraja sa malo ili nimalo podrške od strane Unije.
Zvuči kao još jedna priča o “belom spasitelju”, ali to ovde uglavnom ne stoji. Film je po tom pitanju uglavnom istorijski precizan, pozicionirajući Newtonovu borbu kao pre svega klasnu. Naprosto, niti je Newton ikada bio robovlasnik, niti je većinsko stanovništvo naslovnog okruga ikada imalo novca za robove, pa rat nikada nisu doživljavali kao svoju borbu, što je u velikoj meri i omogućilo uspeh pobune. Spoznaja o nužnosti ukidanja ropstva (makar kroz jednakost pred Bogom) i emancipacije je došla kasnije i postepeno, a u filmu je prikazana kroz njegovu drugu ženu Rachel (Mbatha-Raw) i prvog saborca Mosesa (Ali).

Problem se krije drugde. Naime, negde na 90 ili 100 minuta se pojavljuje savršen trenutak da bi se film trijumfalno okončao, sa diverzijom na groblju (upitne istorijske ispravnosti, ali svejedno) i ubistvom južnjačkog pukovnika (Murphy). Međutim, Ross tera dalje, kroz posleratne godine u kojima su stari rasistički zakoni zamenjeni novima kako bi se ropstvo nazvalo šegrtovanjem ili kako već, pa sve do posleratnih izbora na kojima su u teoriji mogli glasati i crnci i uspona KKK-a.
Razumem logiku iza toga, Free State of Jones je dobrohotan i nadasve informativan film koji ne polazi za dramaturški zgodnim, shematskim rešenjima, ali na filmskom planu to naprosto ne radi. I pored razvlačenja i proširenja teme do tačke konfuzije, Ross mora da se oslanja na arhivske fotografije praćene brojnim karticama teksta, pa je pitanje zašto je toliko zavlačio kada se nametalo jednostavnije, iako ne savršeno elegantno rešenje. A kao šlag na torti stoje i “flash forward” intervencije i priča koja se dešava 50-ih godina XX stoleća i čiji je junak jedan od Newtonovih potomaka koji pada žrtvom segregacionih zakona. Jasno je šta je Ross hteo time da kaže, ali je i dalje nezgrapno.

Vizuelno, film je zanimljiv, fotografija je atraktivna i pritom ne deluje artificijelno, a lokacije se čine autentičnim. Ross se vrlo dobro snalazi sa akcijskim scenama, držeći se proverenih uzora poput Spielberga i odustajući od shaky-cama koji je masakrirao akciju u njegovom prethodnom filmu The Hunger Games. Začudo, pada na nivou pričanja priče i kao scenarista, što mu je i primarna vokacija. Usled toga Gugu Mbatha-Raw ne uspeva da ostvari bolju ulogu, iako je kao glumica sposobna za to, iz prostog razloga što njen lik nije dovoljno razvijen i uglavnom služi kao protagonistina štaka, a slično se može reći i za Keri Russell. Njih dve imaju i zajedničku scenu kasnije u filmu koja bi mogla biti emotivni vrhunac, ali zapravo služi samo da poveže dve linije radnje.
Sa druge strane, Matthew McConaughey je očekivano odličan. Razlog tome je što svom liku dodaje dodatni sloj mesijanskog kompleksa koji je sasvim očekivan za takvog čoveka u takvoj poziciji. Istorijski spisi govore više u prilog tome da je Newton Knight bio pre umetnik gerilskog preživljavanja nego hrabri vojskovođa i rođeni lider, ali umetnička sloboda je legitimna stvar. Solidni su i Thomas Francis Murphy i Bill Tangardi kao negativci, pukovnik i poručnik, a na strani “naših” uspeva da se izvuče i Mahershala Ali kao Moses koji posle rata postaje aktivista za ljudska i građanska prava.

Na kraju, Free State of Jones nije potpuno gubljenje vremena, ali će bolje proći kod interesenata za period, istoriju i sa njom povezanu triviju nego kod publike čija je orijentacija čisto filmska. Informativnost je dobra stvar i možda može sama izneti dokumentarac, ali to ne važi za igrani film. Agenda i ne-filmske ambicije su umanjile vrednost jednom potencijalno snažnom filmu. Šteta.

30.12.16

The Family Fang

2015.
režija: Jason Bateman
scenario: David Lindsay-Abaire (prema romanu Kevina Wilsona)
uloge: Jason Bateman, Nicole Kidman, Christopher Walken, Maryann Plunkett, Kathryn Hahn, Jason Butler Harner

Jason Bateman, glumac koji voli da igra pametnjakoviće po sitcomima i filmovima varijabilnog kvaliteta, rešio je da podigne ulog i postane reditelj, makar povremeno. U tu svrhu je snimio svoj prvenac Bad Words koji je bio sasvim solidan, ali ne i impozantan. Sa The Family Fang se vidi da je napredovao i naučio neke stvari.


Nešto, međutim, nije još ukapirao. Recimo da promeni direktora fotografije ili makar da mu zapovedi da se makne od smeđih tonova. Jer smeđi tonovi u indie dramici sa primesama komedije o disfunkcionalnoj familiji nisu primer realizma da je život sranje. Smeđi tonovi su sranje sami po sebi. Drugi problem je polu-intrigantna scena sa kojom otvara i obavezna kartica “mesec dana ranije” iza nje, što ostatak filma gura u flashback. Onda pravi flashback momenti postaju flashback u okviru flashbacka, za šta nema valjanog razloga. Istini za volju, oni su dati “in character”, preko amaterskih snimaka i dokumentarca koje naši junaci gledaju sa video-kasete, pa se tu može naći nekakvo opravdanje.
Prava snaga filma leži u odstupanju od standarda. Kada pogledamo disfunkcionalnu familiju, oca i majku avangardne umetnike i njihovo dvoje dece koju su koristili kao statiste, glumce ili rekvizite u svojim performansima između neslane šale i ozbiljnog društvenog angažmana, jasno nam je da njihova disfunkcionalnost nije generička, kakvu inače viđamo po indie filmovima. Onda ćemo i lakše progutati da su se Annie (Kidman) i Baxter (Bateman), nekada Dete A i Dete B u roditeljskim spačkama, nastavili baviti umetnošću, umesto da, kao većina tako sjebane umetničke dece, ganjaju karijeru na igli ili kradu toalet-papir sa benzinskih pumpi.

Međutim, njihovi životi su svejedno sjebani. Ona je glumica koja je u toj fazi karijere da ne može dobiti pristojnu ulogu, a divlji stil života ju je izbacio i iz franšiznih superherojskih nastavaka. On je pisac sa uspešnim prvim romanom, tako-tako drugim i opakim kašnjenjem da ispuni ugovor za treći, što će ga poslati u smeru tezgarenja za novine, poput intervjua sa nekim seljanima koji su napravili puške na krompir i zabavljaju se radeći sranje. Upravo tu se radnja pokreće: Baxter završi u bolnici posle neuspelog William Tell stunta i jedini koji odatle uspeju da ga izvade su roditelji.

Kad on pozove sestru upomoć i kada se familija nađe na okupu, pičvajz je neizbežan. Iako klinci više nisu klinci i preko glave im je sranja, roditelji (u sadašnjosti Christopher Walken i Maryann Plunkett, u flashbackovima Jason Butler Harner i Kathryn Hahn) ih još uvek tako tretiraju, stavljajući svoju umetnost iznad njihovih interesa. Nije ništa novo za indie filmove da propituju etiku umetnosti kada su u pitanju ljudi koji odrastaju u njenoj senci, ali The Family Fang tu nudi još jedno osveženje: ovde se makar u jednom trenutku svetlo baca i na umetničku vrednost takvih eskapada. Nisu, dakle, roditelji genijalci koji su uticali na ceo svet, pa slučajno zanemarili decu na svojoj misiji (jebiga), nego ih određeni krugovi i kritičari smatraju relevantnima, dok ih drugi svode na nivo cirkuske atrakcije i skrivenih kamera, što takođe nije daleko od istine.
Negde na polovini filma imamo još jedan značajan obrat, fino izgrađen i naplaćen. Roditelji nestaju odjednom, baš u danu kada su krenuli na vikend s prijateljima, i film skreće prema misteriji. Da li se stvarno dogodilo nešto nezamislivo (mesto zločina ukazuje na delo aktivnog serijskog ubice) ili je to njihov ultimativni štos? Kako policija traži ubicu, a ne nestale šaljivdžije, na Annie i Baxteru je da ispitaju drugu mogućnost...

Osim inovativnog tretmana disfunkcionalnosti i razbijanja mitova o bogomdanoj veličini umetnosti koja se olako podrazumeva, razlog za pogledati The Family Fang je i glumačka postava. Bateman koji samog sebe režira je otišao više prema dramskom registru, sa kojim nije potpuno neiskusan, ali je ostavio i nešto komičnog kao “filler”. U konačnici, to izgleda dosta dobro. Nicole Kidman je briljantna glumica i to će demonstrirati svaki put kada njen lik ima makar malo dubine i kompleksnosti da joj predstavlja izazov. Na moju veliku žalost, takve uloge ne dobija često. A o Christopheru Walkenu ne treba trošiti reči: on će biti zanimljiv šta god dobio u zadatak. Prirodna aura začudnosti koju ima se savršeno uklapa za ulogu nadrkanog omatorelog umetnika koji nikako da shvati da svet nije briga za njegove provokacije.

Na koncu, The Family Fang je ipak nešto malo više od samo zabavnog filma koji poštuje talenat ispred kamere. Bateman, iako se još ne može nazvati pravim i kompletnim autorom, pokazuje da je na putu da to postane. Možda bi mu bilo lakše bez pojavljivanja i pred kamerom i gajenja persone pametnjakovića, ali nije loše ni ovako, naročito kada dobije vrlo dobar scenario koji vispreno i ekonomično prenosi sve teme iz poznatog romana.

29.12.16

L’attesa / The Wait

2015.
režija: Pietro Messina
scenario: Pietro Messina, Giacomo Bendotti, Ilaria Macchia, Andrea Paolo Massara (prema drami Luigija Pirandella)
uloge: Juliette Binoche, Lou de Laage, Giorgio Colangeli

Kada bi se L’attesa očistila od kupovine vremena, pogleda u prazno, teškorukaške religiozne simbolike, zgodnih i lepih kadrova koji nemaju neke naročite veze s radnjom i dva nezvanična video-spota na početku i pri kraju filma koji sami za sebe nisu loši, ma koliko bili nepotrebni i prvoloptaški u kontekstu filma, bio bi to jedan dovoljno interesantan kratki film na večitu temu međuljudskih odnosa, vere i nade. Ali autor kratkih filmova i Sorrentinov asistent na La grande bellezzi Pietro Messina je očito mislio drugačije, pa je rešio da ugrabi priliku za dugometražni debi i zapravo napravio sebi medveđu uslugu. L’attesa ima svojih momenata i nešto od poetike potencijalno pristojnog autora, ali je jedan od onih besmislenih, pseudo-dubokoumnih festivalskih filmova koji ne zanimaju čak ni festivalsku publiku.

Našu junakinju Annu (Binoche), Francuskinju koja živi na Siciliji, upoznajemo u crkvi kao žalujuću majku koja je upravo izgubila sina, Giuseppea. Izgleda da se ceo grad sjatio da oda počast mladiću stradalom u nesreći na moru, pa reditelj krajnje nesuptilno baca akcenat na urin koji našoj junakinji teče niz nogu. Religijska posvećenost samo takva. Međutim, koliko sledećeg dana u grad iz Pariza stiže Giuseppeova devojka Jeanne (de Laage) koja o razvoju događaja pojma nema, a njihova veza ionako prolazi kroz turbulentniji period.

Anna iz neznanih razloga od devojke skriva istinu, zadržava je u kući i oko kuće, u atmosferi koja noću može zaličiti na gothic, a danju na pustinjsku depru. Možda da bi je bolje upoznala. Možda da bi bolje upoznala svog sina kroz nju ili ga na taj način oživela. Možda se nada da on zaista nije mrtav i da će se vratiti na Uskrs kada ceo grad šeta maskiran u inkvizicijske maske. Otkriće će, naravno, srušiti iluziju koju je ona gradila...

Da, to je jedan od onih filmova, bezrazložno sporih i praznih, koji navodno skrivaju svoje tragove, a zapravo nikakve velike misterije nema. Majke žale za izgubljenim sinovima (čak i kad nisu mrtvi), uvek bilo i biće, i Juliette Binoche to sjajno radi. Uostalom, ona je u svom glumačkom opusu često tugovala, kao u prvoj, plavoj inačici trilogije kod Kieszlowskog i može se reći da je na tome izgradila karijeru. Njena mikro-gluma je sjajna, svaki mišić lica pod kontrolom, nema cendranja, glumatanja i patetike.


U filmu koji je najčešće duo-drama, sa tek povremenim ubacivanjem nekog sa strane, poput kućepazitelja / novog muža (Colangeli) ili dvojice mlađih lokalaca, Juliette Binoche ima partnerku u mladoj i perspektivnoj Lou de Laage (Respire) koja je oličenje one tipično tinejdžerske i tipično francuske, lagano arogantne, ali pre svega ignorantne, naivnosti. Mlada glumica ovakav trope nosi sa delikatnošću i urođenom elegancijom i ima nekakvog gotovo grešnog zadovoljstva gledati je kako pred nama gubi nevinost, onu psihološku, kako se suočava sa spoznajama i prelazi u svet odraslih. Međutim, dobra gluma, ponešto atmosfere i estetski dopadljivi dugi kadrovi nisu dovoljni da sakriju da je L’attesa jedno veliko ništa.

28.12.16

Friend Request

2016.
režija: Simon Verhoeven
scenario: Simon Verhoeven, Matthew Ballen, Phillip Koch
uloge: Alycia Debnam-Carey, William Moseley, Connor Paolo, Brit Morgan, Brooke Markham, Sean Marquette, Liesl Ahlers

Kada se radi o transferu životnih trendova, naročito onih koji se mogu smatrati opasnima, na film, obično su prvi glasnici horori. Psihološki, strah od smrti je primalan i može se vezati na ama baš sve. Produkcijski, horor je dosta nezavisan, budžeti su niži, pa je mogućnost eksperimenta veća, a vreme reakcije na određeni trend kraće. U poslednje vreme se sve više horora odvija online, ili makar koriste internet i društvene mreže kao oruđe zapleta, time navodno nudeći komentar na našu cyber-kulturu. Ne trošimo reči o tome je li to dobro urađeno kad najčešće nije ni zadovoljavajuće, niti pogađa suštinu našeg internetskog ponašanja, ali trend ostaje.

Nemačko-južnoafrička koprodukcija Friend Request stvari neće pomeriti ni za milimetar, ni filmski ni u smislu shvatanja i predstavljanja fenomena. U pitanju je bedni miks standardnih, toliko puta korištenih klišea horor filmova i modernog okruženja u kojem su naši životi izloženi pogledima radoznalaca na internetu. Prema njemu je blentavi Unfriended pojam originalnog filma i sjajne ideje jer je makar dosledan po pitanju estetike. Friend Request je jednostavno sranje.

To je jedan od onih filmova čija je junakinja popularna devojka bez nekog naročitog sadržaja, okružena istim takvim ljudima, generički zgodnim dečkom, lagano čudnim ortakom koji blene u nju, jednom jezičavom i jednom debelom prijateljicom i možda njihovim frajerima. Ako mene pitate, kada bi neko među takve likove uleteo s motornom testerom u prvih deset minuta filma, to bi bio dobar početak i prilika za nešto sasvim drugačije.

Ovde nismo te sreće, ćeraćemo se s njima do kraja filma, jer umesto testere imamo ultimativno horor-zlo, usamljenu gotičarku bez ijednog prijatelja na koju se naša popularna cura sažali, pa se pokaje jer je gotičarka čudna, kao što to gotičarke već znaju biti. Naravno, ona je zla i sjebana, proganjač, veštica, serijski ubica sa natprirodnim moćima i generalno bau-bau.

Sceanrio je granično retardiran, likovi plitki i antipatični, a tehnike zapleta preuzete iz gomile starih, boljih filmova poput A Nightmare on the Elm Street, originalnog japanskog Ringa i odakle sve ne, nikad upotrebljene kako treba i nikad ni blizu uzorima. Sve deluje tupo, od neinventivne režije koja se oslanja skoro isključivo na “jump scare” momente, preko moronskog dijaloga, bednih odnosa među likovima, pa do činjenice da apsolutno nema misterije šta im se to događa. A spoj pretnji modernog društva kao što je to cyber-proganjanje sa tradicionalnim crnomagijskim elementima poput crnih ogledala je tek posebna priča.


Ovo je jedan od onih filmova bez trunke karaktera i to je jasno od samog početka. Nijednog trenutka nećemo ubrati čak ni najmanju specifičnost lokacije, to je neka Amerika i to je to. Glumačka ekipa je u lošem izdanju, uglavnom su to njuške s televizije, a negativka-gotičarka toliko preglumljuje da je to tužno i gledati. Reditelj se možda preziva Verhoeven ali sa znamenitim Holanđaninom nema nikakve veze, dolazi iz munchenske glumačke familije, a i sam je počeo kao glumac pre nego što se bacio na režiju nemačkih štanc-filmova po američkim modelima. Ovo mu je prvi pokušaj internacionalnog proboja i ljudski je nadati se da je ujedno i poslednji. Friend Request ne valja, što nije zločin, ali takvo odsustvo maštovitosti zaslužuje kaznu.

27.12.16

The Intervention

2016.
scenario i režija: Clea DuVall
uloge: Melanie Lynskey, Jason Ritter, Natasha Lyonne, Clea DuVall, Ben Schwartz, Alia Shawkat, Vincent Plaza, Cobie Smulders

Setting u kome se grupa otuđenih prijatelja iz školskih ili studentskih dana okuplja za vikend, pa po pravilu sindroma brvnare sve ode dovraga je s nama već 30-ak godina ako ne i duže. Iskopaće se stare tajne, otkriti nova trvenja i tačke sukoba, a čudna atmosfera će kulminirati masovnom svađom. Pitanje koje me muči je: Nismo li se već umorili od tog šablona ma koliko zapravo voleli originalni The Big Chill?

Ako je za utehu, u rediteljskom prvencu glumice Clee DuVall barem niko nije umro ili se ubio da bi se stara škvadra ponovo okupila. Ne, povod njihovog sastanka je naslovna intervencija (ono kad te navodni prijatelji sateraju u ćošak, pa ti kenjaju o nečemu iz tvog života) usmerena protiv jednog od četiri para glede njihovog očajnog braka. Zanimljivo, ali ta intervencija nema za cilj spasenje tog istog braka (troje dece su još u điru tu), nego upravo suprotno – razvod. Ima nečeg bezobraznog i ciničnog u tome...

Organizatorka te akcije je Annie (Lynskey) koja čim verenik, mrtvo puvalo Matt (Ritter), okrene leđa počinje da pije lude količine alkohola, što je siguran znak ozbiljnijeg problema. U priči je i lezbejski par, Jessie (DuVall) i Sarah (Lyonne), od kojih svaka skriva svoju nesigurnost, Jessie prema drugim ženama, a Sarah prema muškarcima. Prijatelj Jack (Schwartz) ne dolazi sam, nego sa dosta mlađom devojkom Lolom (Shawkat) koju je pokupio putujući sa prikolicom kroz Ameriku, a to putovanje i dalje traje, što je ili znak temeljne nezrelosti, ili ekstremnog ponašanja, ili možda neke duboke tuge koju on nosi u sebi. Konačno, par kome je namenjena intervencija su Jessina sestra, lajava Ruby (Smulders) i njen yuppiejevski muž Peter (Plaza), par koji se stalno svađa iz bilo kog razloga.

Šta oni rade za vikend, osim što se pripremaju na očitavanje lekcije? Zapravo ništa pametno. Lola zavodi Jessie, Annie pije, većina se iskrada da puši jer to od nekog krije kao da je to smrtni greh, pokušavaju nekakav seks, dodaju se loptom po travnjaku u jednoj od najslabije raspisanih scena u mojoj kritičarskoj karijeri... U tom okruženju muški likovi postaju neprepoznatljivi i zamenjivi, ali čisto sumnjam da je autorica tu išla za nekom feminističkom agendom. Ako kažem da je igra šarade (mutant između pantomime i asocijacija) najsmisleniji deo filma jer makar pokazuje da se uprkos svađanju Ruby i Peter razumeju na jednom višem nivou, onda sam sve rekao.

Jer ono što ostaje je prazan hod i žongliranje sa sub-žanrovskim standardima. Melanie Lynskey je potcenjena, a izuzetno hrabra glumica u stanju da napravi čudo od svog lika, ali ovde je zaglavljena sa Annie koja je toliko antipatična da ne vredi samo floskula da ju je teško voleti, nego je takav lik zapravo teško i odigrati. Lezbejke ostaju nerazrađene, kao i suština odnosa među njima. Zapravo, o likovim dobijamo vrlo malo informacija, bilo pozadinske faktografije, bilo neke njihove suštine. Ukratko, sa njima bi mi, kao verovatno i vama, da provedem vikend u piću i džabalebarenju, a kamo li da gledam film o njima. I kada bi mi takvi priredili intervenciju, oterao bih ih u tri pičke materine bez da trepnem.


Naravno, i u to se može učitati kontekst praznine života sadašnjih mladih do sredovečnih ljudi i dubine njihovih anksioza, ali to manje ili više stoji barem za pola filmova ukupno i barem 80% indie scene, tako da je pitanje je li to bila prvenstvena autorska namera. Clea DuVall možda i ima film u sebi, ali to svakako nije ovaj. I, iskreno rečeno, nije tu problem koliko je The Intervention loš film, ima i gorih primera, nego pre svega koliko je sve to jedna toliko puta ispričana priča.

26.12.16

Elle

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
režija: Paul Verhoeven
scenario: David Birke, Harold Manning (prema romanu Oh... Philippea Dijana)
uloge: Isabelle Huppert, Laurent Lafitte, Anne Consigny, Charles Berling, Virginie Efira, Judith Magre, Christian Berkel, Jonas Bloquet, Alice Isaaz, Vimala Pons

Počnimo sa onim što Elle nije. Nije komedija o silovanju, jer to implicira neumesne šale, premda su neki površni kritičari tu etiketu lepili. I pisac izvornog romana Philippe Dijan i scenarista David Birke i reditelj Paul Verhoeven su ipak kompleksnije ličnosti od toga da pričaju loše viceve, o glavnoj glumici koja je imala potpunu slobodu u kreaciji reakcija svog lika, jednoj od najboljih živućih glumica, ako ne i najboljoj, da i ne govorimo.


Elle, međutim, jeste film o silovanju jer silovanjem sredovečne, hladnokrvne, bogate i uspešne Michelle (Huppert) počinje, na tu scenu se iz nekoliko različitih perspektiva vraća i tu temu obrađuje na jedan dostojanstven i pronicljiv način, daleko od dva klasična literarna i filmska narativa u kojima je žena ili pasivna žrtva koja mora da živi sa nametnutim bolom ili je, pak, osvetnica koja svog silovatelja traži i ubija najčešće, po kanonu psihoanalize, falusoidnim predmetom poput noža ili pištolja. Ne, Michelle ne veruje u institucije sistema (saznaćemo i zašto kroz apsolutno genijalnu pozadinsku priču koja sa misterioznim napadačem nema skoro ništa, ali nam o njoj piše romane), ona će posle pokupiti krš i lom po stanu, okupati se u kadi dok se krv iz njene vagine meša sa mehurićima od sapunice, naručiti hranu i podati se u lov na počinioca kako bi se kasnije s njim upustila u psihološku igru.
To, naravno, ne znači da ona nije preplašena, jer jeste, samo životne okolnosti su takve da nema vremena da bi bolovala ili se samo sobom bavila. Ona je suvlasnica softverske kompanije koja se bavi igricama (gde su fantazije o silovanju i smrti ono što proizvod prodaje), pod laganim pritiskom rokova i pobune u vlastitim redovima od strane mladih i nadobudnih programera odraslih upravo na takvim igricama koji si daju za pravo da ne vezuju konja gde im gazda kaže. Na privatnom planu, osim duge senke prošlosti, imamo i sadašnjost ispunjenu nesposobnim osobama koje se kao pijavice kače za nju: priglupog sina (Bloquet) i njegovu psihotičnu trudnu devojku (Isaaz), samosažaljivog bivšeg muža, pisca u permanentnom stanju pokušaja (Berling), njenog bezvrednog ljubavnika (Berkel) i grotesknu majku (Magre) koja živi sa žigolom. Čini se da se jedino može pouzdati u svoju prijateljicu i poslovnu partnerku Annu (Consigny), dok svima ostalima vlada mešavinom cinizma, poniženja i čvrste ruke.

Priča o silovanju se tu vraća na početak, jer, zapravo, ko je silovatelj i šta je uopšte silovanje? Iako se to percipira kao seksualni čin, kod silovanja se malo toga zapravo radi o seksu. To je stvar moći i dominacije. Michelle gotovo na dnevnoj bazi siluje i kastrira svoje potčinjene, ponekad i doslovno, a ne samo metaforički, jer time uspostavlja dominaciju, pokazuje moć, brani je i preti svakom ko bi pokušao da je skine sa trona imperije zvane njen život. Otud njen čin vandalizma prema bivšem mužu i negativna reakcija na saznanje da ima novu curu (ne samo da joj je pobegao sa “klupe za rezerve”, nego je ona izgubila kontrolu), otud ponižavanje ljubavnika i zaposlenih na sličan način, otud upadanje u majčin stan bez kucanja i zvonjenja. Otud igra u koju se upušta sa susedom (Lafitte) i to pred nosom njegove žene (Efira) koja, navodno, nema pojma ni o čemu. Otud, na kraju krajeva, i nadmudrivanje sa silovateljem.
Kada se o silovanju i o Michellinoj ličnosti govori, Elle je napeta psihološka drama, dovoljno hrabra da potegne pitanja ljubavi, bola, moći i dominacije. U tome neodoljivo podseća na Hanekeovo remek-delo The Piano Teacher, ne samo zbog izbora glumice za glavnu ulogu i zbog rasutih citata koje Verhoeven povremeno baca (ili to čini sama Isabelle Huppert, svejedno), premda je režijski stil potpuno drugačiji: umesto kliničke hladnoće i preciznosti, ovde imamo nešto toplije, gotovo voajersko praćenje kamerom iz ruke.

To, međutim, ne znači da, kada se druge teme potegnu, Elle povremeno nije i komedija, crna kao sam mrak, farsa ili satira na temu buržoazije i njenih strahova koji se svode na sigurnost i privatnost, porodičnih i crkvenih vrednosti, ambicija ili nedostatka istih. U tome možemo tražiti eho francuske književnosti i drame, uz zgodnu filmičnost izvornog romana. Da se tu iščitati i još ponešto filmskih referenci, od Chabrola u domenu misterije i Ozona u lucidnoj vivisekciji buržoazije, do detalja kojima Verhoeven odaje počast apsolutnim majstorima poput Hitchcocka i Polanskog, što se najbolje oseća u napetom soundtracku.
Verhoeven je inače autor čija mi poetika nije bliska, ali mu se veština ne može osporiti. Eros i tanatos, odnosno seks i nasilje, su njegove teme još od prve, holandske faze, preko Hollywooda krajem 80-ih i u prvoj polovini 90-ih do povratka u Evropu u novom milenijumu, pa Elle u tom smislu nije nezamisliv film za njega. Međutim, on kao autor je sklon subverziji na taj način da bitne teme i misli, od životnih do filozofskih i političkih, maskira u pulp i trash dok se iste iz njih ne mogu iščitati, zbog čega mi je ono bitno izmicalo u njegovim SF akcijadama u hollywoodskoj fazi. Jedino što je iz tog doba na mene ostavilo dojam bio je Basic Instinct gde se ispod površine neverovatno pulp dijaloga, golotinje “erotskog trilera” i prilično pritupaste misterije krije promišljanje o ženi kao ne-žrtvi, pa makar zbog toga bila psihopata, što je kasnije kao svoju temu prigrlila Gillian Flynn (Gone Girl), da bi sam Verhoeven temu dodatno produbio sa Elle, u međuvremenu snimivši The Black Book (2006) kao trijumfalno feministički film.

Međutim, i sam Verhoeven je za Elle izjavio da se autorstvo mora pripisati Isabelle Huppert barem koliko i njemu jer je ona zapravo kreirala svoj, noseći lik i imala potpunu slobodu u tome. Ovaj feministički potez je urodio plodom jer Elle nije još jedan “muški” film o ženama, ne oslanja se na fantazije, nego deluje autentično kao pogled u psihologiju ženske moći. Iskreno, teško je zamisliti drugu glumicu koja bi se mogla nositi sa toliko kreativne kontrole i slobode u bojenju svog lika. Isabelle Huppert je na svakom nivou hrabra, spremna da se upusti u rasprave o seksualnosti nakon 50-te godine života ne samo verbalno, nego i kao “model” i spremna da porine u dubine psihe, bilo da se radi o moći, nemoći ili borbi za moć. Njena svaka uloga je za pamćenje, bilo da je apsolutna gospodarica ekrana ili u kadru samo egzistira, a ovde je prevazišla samu sebe ostvarivši možda i svoju najkompletniju ulogu, usput omogućivši Verhoevenu da napravi ako ne najbolji, onda sigurno najartističkiji film svoje karijere. A Elle je svakako jedan od filmova godine.  

25.12.16

A Film a Week - I, Daniel Blake


A Film a Week is a weekly column on this blog, run on Sunday for our English-language readers and friends, presenting usually local or European festival films to a wider audience. Every review is directly written and not translated.

I, Daniel Blake, am a citizen, nothing more, nothing less.”


This last line of
Ken Loach’s Palme d’Or winning film is probably the strongest quote since The Network's "I am mad as hell and I can't take it anymore". I, Daniel Blake is a powerful exposé on the topic of dismantling the socially responsible state since the Dardenne brothers’ Two Days, One Night, and probably the best film of the year.

It is a Newcastle-set story about titular character, played by comedian and stage actor Dave Johns, stuck in a Catch-22 state of fight with the bureaucracy. After the 59 years old carpenter had survived a heart attack at his workplace, his physician finds him unfit to go back to work just yet. But, the “medical care professional” finds him healthy enough to go back to work, denying him benefits. He can appeal and wait for months, but he will run out of money soon. Meanwhile, he can try to get something called “Job Seekers Allowance” and for that he must put up a show that he is actively looking for a job, while being unable to accept any. And most of the bureaucratic procedures and applications are happening on-line, which puts the computer illiterate Daniel in a very frustrating position.

What starts a farce, ends up as a tragedy. Surely enough, we know that Ken Loach is not aiming for amusement in his portrayal of corrupt bureaucracy going rampart. This is not Terry Gilliam’s Brazil, or The Double, or any kind of comedy of absurdity and vileness. This is a bold statement about Great Britain now, its Tory government and the proof that the system is rigged against an individual.

Comfortingly, Daniel is not alone in his fight, since on one of his meetings he bumps into Katie (Hayley Squires), a single mother of two who just moved from London. Soon enough they forge a family-like relationship of mutual support in emotional and logistical way. But how long can they stand in a fight against more powerful enemy, a fight that is probably rigged?

Shifting the focus from one character’s life to another, Loach and his regular screenwriter Paul Laverty succeed in their intent to make us feel for their characters and identify with them. There are really emotionally charged moments, not to mention the ending, there are even melodramatic ones, but still we see Daniel and Katie as our own folks: simple, decent, stubborn, proud and in danger of losing everything. More so, Daniel is our future: we are not getting any younger, we are going to be old, ailing, maybe alone as he is and we will become dependent on someone or something like the state.

It is very much a Ken Loach film. It’s simply composed, there are no hidden layers and secret meanings, and his intentions are clear. We are about to get furious, enraged, revolutionary engaged, but also humane, compassionate and hopeful. Ken Loach doesn’t give up on his traits, like choosing less famous actors and non-professionals for starring roles, picking just the right location for the story, such as Newcastle, once blooming industrial city in Northern England that has suffered in the past decades. Even the aesthetical choices are expected, like opening every outdoor scene with a telephoto shot from afar.

Still, it is an essential Ken Loach film and the great director here is as passionate as ever and can be seen in all three forms. There is “Happy Loach”, a warm, hopeful humorist, there is the “Loach the Ultimate Social Realist”, socially aware, dramatic, and emotional, sometimes even sentimental, and in the end, there is Ken Loach, a life-long activist. The end result is a masterful film that is very hard to shake off.

24.12.16

The Girl with All the Gifts

2016.
režija: Colm McCarthy
scenario: Mike Carey (prema istoimenom vlastitom romanu)
uloge: Sennia Nanua, Gemma Arterton, Glenn Close, Paddy Considine, Fisayo Akinade, Anthony Welsh, Anamaria Marinca

Verovatno je odluka festivala u Locarnu poznatog po vrlo artsy ukusu da ovogodišnji film otvaranja bude u potpunom neskladu sa reputacijom festivala bila šokantna za mnoge. The Girl with All the Gifts je žanrovski film, zapravo klasična “young adult” konfekcija u formi distopije sa dodatkom zombi-virusa (pardon, gljivične infekcije) kakvu u suštini dobijamo na repertoaru nekoliko puta godišnje.


U pitanju je, dakle, težak derivat vrlo poznatih stvari. The Girl with All the Gifts izgleda kao spoj dva bez sumnje značajna britanska postapokaliptična filma koja su me u svoje vreme ostavila potpuno ravnodušnim ili čak blago iziritirala. Jedan od njih je Boyleov 28 Days Later kojem se mora priznati kinetičnost i svežina ideje o brzim, agilnim i agresivnim zombijima, ali koji van toga nudi vrlo malo toga smislenog, a naročito komentara. Drugi je Children of Men Alfonsa Cuarrona kojeg je kritika dočekala sa ovacijama, vizuelno izuzetno atraktivan portret evropske postapokalipse, ali u suštini pretenciozan film koji skoro ničim ne potkrepljuje stav da govori o nečemu izuzetno novom, mudrom i važnom.
  The Girl with All the Gifts uzima od oba filma ponešto, i vizuelno i na planu priče, pa i njihovu ispražnjenu suštinu provučenu kroz literarnu obradu, pa tek onda i kroz filmsku. To što je scenario napisao sam romanopisac koji pre toga nije ostavio značajniji trag u svetu filma znači da se trudio da zadrži manje-više sve što je gurnuo i u roman. A ni izbor veterana televizijskog zanata Colma McCarthyja kome je ovo tek drugi bioskopski film ne uliva puno poverenja s dobrim razlogom. The Girl with All the Gifts deluje naprosto odrađeno, sa svim poštapalicama na za to predviđenim mestima i apsolutno očekivanom vizuelizacijom oslonjenom na toliko puta viđene postupke u drugim filmovima, te nimalo nadahnuto.

Naslovna junakinja je Melanie (Nanua), desetogodišnja devojčica koja odrasta u ćeliji u nekakvom vojnom postrojenju. Svakog jutra ona prolazi kroz isti ritual buđenja, sedanja u invalidska kolica, vezivanja glave i udova, te odlaska u školu. Jedinu nežnost oseća prema svojoj učiteljici Helen Justineau (Arterton), intelektualno je stimulira doktorica Caldwell iz istog postrojenja (Close) koja joj daje zagonetke poput “Schrodingerove mačke”, dok je strah i trepet narednik Parks (Considine).

E, da, Melanie je, kao i njeni vršnjaci pogrdno nazvani “abortusi” uz to i krvožedni zombi željan ljudskog ili bilo kakvog svežeg mesa. Možda je ona karika koja nedostaje za vakcinu koja bi spasila čovečanstvo, a možda su svi ti klinci (saznaćemo poreklo njihove vrste i zašto nisu potpuno odljuđeni kao drugi zaraženi, a objašnjenje je glupavo na nivou Bladea) samo novi korak u evoluciji. Bilo kako bilo, jednom kad Melanie uspe da pobegne iz postrojenja pod napadom, ona nastavlja put sa Učiteljicom, Ludom Naučnicom i Vojničinom i još par Vojničića...
Likovi troje profiliranih odraslih ljudi u njenom životu su “trope” i tu nema zbora. Njihovom razradom se niko nije pozabavio, a glumcima je ostavljeno da se snađu. Gemma Arterton igra na empatičnu crtu koju je i ranije znala pogoditi, no ne uspeva da time produbi lik. Paddy Considine je solidan kao vojnik, zapravo običan čovek u neobičnim okolnostima kojem su mehanizmi odbrane simulacija autoriteta i pokušaj humora. Glenn Close je predivno teatralna kao uvek kada je uloga pogodi, ali problem sa njenim i ostalim likovima je pokušaj da ih se ubaci u realistični kontekst i sivu zonu između dobra i zla, a takvi jednostavni tipovi su efikasniji ako su karikaturalni. Uz to, film nemilice troši svoje epizodiste svodeći ih na scenu-dve, a osim relativno prepoznatljivih britanskih glumaca, žrtva je i Anamaria Marinca koju smo gledali po rumunskim festivalskim filmovima, a koja se sada bori na sve načine da ostvari internacionalnu karijeru.

No, lako za ostale likove, ali šta ćemo sa Melanie? Da, elementarno nam je simpatična sa dečijom naivnošću, pronicljivošću i znatiželjom, kao što možemo prepoznati hrabrost i lidersko držanje. Ali, koji je njen stav o svetu? Ko je i šta je ona zapravo, čovek, zombi ili neka nova evolucijska forma i kome je i zašto verna? Pitanja njenog identiteta jesu verovatno centralna za film i verovatno su jedini njegov kontekst, ali ona svejedno ostaje nedorečena.

Tako bledunjav i mlak, The Girl with All the Gifts ima, potpuno logično i očekivano, još jedan svoj greh. Film nema stav, čak ni natruhe istog, a poveznice sa stvarnim svetom možemo slobodno učitavati po sistemu “anything goes”. Džabe onda simbolika u ranoj fazi filma sa grčkom mitologijom (Pandorina kutija) i pomenutim misaonim eksperimentom. Džabe i dihotomija između prirođenog i naučenog oko čega se sukobljavaju naučnica i učiteljica. Naslov je dovoljan putokaz, možda čak i spoiler. U ovoj konfekciji jednostavno nema dubine i još gore je kada se predstavlja da je ima.

23.12.16

Every Thing Will Be Fine

2015.
režija: Wim Wenders
scenario: Bjorn Olaf Johannessen
uloge: James Franco, Rachel McAdams, Charlotte Gainsbourg, Marie-Josee Croze, Patrick Bauchau, Peter Stormare

Motiv moralnog pada ispravnog, pristojnog ili makar uglednog čoveka je doslovno star kao Biblija, i to Knjiga Postanja. Nije li Adamova sudbina (uz Evino petljanje, što je dokaz ugrađene mizoginije u monoteističke religije) upravo takva i nije li on samim time što je bio prvi čovek ispunjavao sve uslove da bi se pad osetio? U literaturi je, a da se ne lažemo, i Biblija je samo književnost, nije pala s neba, napisali su je ljudi, dakle, moralni pad standard, ponajbolje obrađen kod Camusa u njegovom najfilozofskijem romanu Pad.

Može li se na tu temu snimiti film? Svakako može i taj motiv se znao tu i tamo pojaviti koliko da nas podseti da je film u neku ruku nastavak književnosti, baš kao što je književnost u neku ruku nastavak filozofije. Pitanje je, međutim, je li Wim Wenders pravi čovek za to, ali okretanje dokumentarcima nakon što su mu igrani filmovi otišli u čudnom i mračnom pravcu (Palermo Shooting kao krunski dokaz) je ulivalo nešto poverenja. Međutim, pokazalo se da je Wenders još uvek u mračnom raspoloženju, što nije problem samo po sebi, uostalom, i tema filma nije vesela. Štos je u tome da depresija dolazi u paketu sa kreativnom blokadom i lenjošću, što je za proces stvaranja filma kardinalni greh.

Narečeni pristojni čovek u moralnom padu je pisac u blokadi, Thomas (Franco) koji na lokalnoj zavejanoj cesti doživi saobraćajnu nesreću u kojoj je žrtva jedan dečak. Wenders nam je tu bacio “curveball” i imamo jednu cinično-morbidnu navlakušu dovoljnu da nas “kupi” za ceo film u kojem se Thomas nosi sa posledicama svog čina kroz još tri godišnja doba u rasponu od 12 godina.

Međutim, od tada je sve u padu. Ne nužno moralnom, više slobodnom. Na stranu što standardnoj temi ne doprinosi ničim spomena vrednim, nego i dubiozna odluka da (melo)dramu snima u 3D tehnici ima smisla samo na tom zimskom početku, da bi se kao štos ispuhao već u sledećem činu. Bezidejni scenario Bjorna Olafa Johannessena svakako ne pomaže, a utisak je da se događaji ređaju slučajno, bez ikakvog logičkog sleda, moralnog komentara ili makar nagoveštaja dubine.

Uz tu manifestaciju lenjosti i bezrazložnog naklapanja, kao šlag na tortu dolazi drvena gluma za koju se da pretpostaviti da je u pitanju namerna stilska odluka, premda to verovatno nije slučaj. Ispada da Wenders, osim elementarno za 3D, ne haje ni za šta drugo, a da udarne taktove glume postavlja James Franco, jedan od onih glumaca sa kojima treba rediti pomoću motke i biča. On je drven, Wenders ga snima u dosadnim krupnim kadrovima, a ostali ga slede. Rachel McAdams je u principu ograničena glumica, ovde čak i nema neki zahtevni zadatak osim da egzistira u kadru, ali uspeva da zajebe francuski akcenat (radnja filma je smeštena u Quebec). Charlotte Gainsbourg, inače jedna od ekspresivnijih glumica, ovde je potpuni “miscast” u ne-ekspresivnoj ulozi majke koja pati, a Marie-Josee Croze uglavnom statira kao protagonistina druga žena. Da ironija bude potpuna, ovde čak i deca, poslovično sklona preglumljivanju, deluju umrtvljeno.


Je li ovo samo dno za Wendersa? Možda i nije, ali čoveku dođe da se zapita. Ovakvim lenjim pristupom i snimanjem radi snimanja se vrlo brzo troše stare zasluge. Every Thing Will Be Fine je nepotreban film i čist višak. Ako autora više zanimaju dokumentarci, zašto se uopšte petlja da na silu radi na igranom filmu?

22.12.16

The Night Stalker

2016.
scenario i režija: Megan Griffiths (prema knjizi Phillipa Carla)
uloge: Lou Diamond Phillips, Bellamy Young, Louis Herthum, Eddie Ramos

Serijske ubice su zanimljiv materijal za proučavanje na sličan način kao što su to diktatori. Oni pružaju pogled u sasvim novu dimenziju ekstremnog ponašanja. Tražiti sheme, nasledne psihičke bolesti ili traume prilikom odrastanja može biti zabavno psiholozima i psihijatrima, ali svaka klasifikacija je nepouzdana. Ne postoji gen za takvo ponašanje, niti postoji jedan “glitch” ili univerzalni okidač. Svako od njih je enigma za sebe.

Richard Ramirez, iliti “Noćni Progonitelj”, jedan je od onih koji su nakon svog pohoda i hapšenja postali medijske zvezde. Njegov meksikansko-metalski šarm sa dugom kosom i pozdravom “Hail Satan” je privlačio groupie devojke toliko da je za zamisliti se zašto je provaljivao u kuće, silovao i ubijao žene. Očito ga nije zanimao normalan način, da li zbog rođakovih fotki silovanja koje je doneo iz Vijetnama, da li zbog toga što je kao mulac svedočio kako je isti taj rođak ustrelio svoju devojku, da li zbog toga što ga dobro, sreća i ljubav kao takvi nisu previše zanimali.

U suštini, o Ramirezu je puno toga rečeno, uglavnom u “true crime” literaturi i televizijskom programu. Prosto, voleo je medijsku pažnju, a nije bio ni strahovito glup da je ne bi dobio, kao što nije bio ni ekstremno pametan da bi se bolje prodao. Zapravo, pitanje je koliko se jednim filmom, pa još vrlo skromno budžetiranim i ne baš istraživačkim, može reći novoga o njemu, ali barem imamo priliku da gledamo Lou Diamond Phillipsa kako ga interpretira.

To je ujedno i najbolji deo filma, jer Phillipsov portret nije puka imitacija, već prilično dobra rekonstrukcija jedna prilično neobične ličnosti. Ostatak filma je, kako bih rekao, prilično bezveze. Okvirna priča u kojoj advokatica Kit (Young) koja radi na slučaju tipa koji se našao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, pa sad čeka na izvršenje smrtne kazne u Teksasu, dok je njegov zločin počinio najverovatnije Ramirez, neodoljivo podseća na Silence of the Lambs. Razlika je, međutim, u tome što Kit ne može biti Clarice Sterling baš kao što Bellamy Young ni uz sav trud nije glumica kalibra Jodie Foster, a ni Richard Ramirez se, ma koliko manipulativan bio, ne može nazvati Hanibalom Lecterom, niti Lou Diamond Phillips može biti Anthony Hopkins. Zato i ta manipulacija deluje nekako više kao filmski kliše nego kao realističan scenario: Ramirez nije bio takav tip da nekog zajebava zajebancije radi, on je bio koristoljubiv i lažljiv da bi menjao ploču u zavisnosti od toga šta bi ga više držalo u medijima.

Nije naročito zanimljiva ni njegova pozadinska priča koju dobivamo u filmu zato što je u pitanju ređanje uglavnom poznatih biografskih podataka. Ti flashback momenti ovde služe kao izvor informacija za manje upućene, ne menjaju se čak ni pod uticajem Ramirezovih uvek drugačijih interpretacija. Dosta su zanimljivija sećanja koja Kit kao fiktivni lik ima: Ramirezov pohod je koincidirao sa periodom njenog seksualnog buđenja, nesređenim životom kod kuće i fascinacijom Ramirezom, odnosno fantaziranjem o njemu. Da je taj deo priče razrađeniji, The Night Stalker bi bio sveža varijacija na temu Summer of Sam iz distinktivno ženske perspektive.


Ovako je to samo televizijski film stilski u skladu sa standardima Lifetime kanala i otprilike na tom zanatskom nivou. Ovo, ponavljam, nije kvalitetna, vrhunska televizija koja se po standardima približava filmu (po nekima ga čak i pretiče) i na kojoj ima slobode za umetnički izraz koji ide dalje od zanata. Ovo je televizija kakvu smo gledali u ranijim decenijama: dosadna i bezvezna, toliko da se zapitam kako to da je film imao premijeru na ne tako opskurnom festivalu u Seatleu. Možda se autorica koja tamo živi dovoljno dobro kotira kod festivalskih selektora da će njen film uvrstiti i na neviđeno. Ovo čak nije ni u kategoriji “samo za fanove”, ovo je ispod tog nivoa. Članak na wikipediji na istu temu je zanimljiviji.

21.12.16

Bite

2015.
režija: Chad Archibald
scenario: Chad Archibald, Jayme Laforest
uloge: Elma Begović, Annette Wozniak, Denise Yeun, Jordan Gray, Lawrene Denkers

Glasno najavljivan na respektabilnim portalima, horor i ne-horor usmerenja, Bite je u konačnici došao kao lagano razočaranje, iako je i dalje bolji od dosta onoga što se pod etiketom horora distribuira ovih godina. Ne očekujte, dakle, klasičnog Cronenberga samo zato što se pročitali etiketu “body horror”. A i kad smo kod etikete, ni nje se ne treba držati kao pijan plota.

Posebno na početku filma koji deluje kao još jedan “found footage” u kojem ovom prilikom imamo ženske na devojačkoj večeri negde dole južno. Casey (Begović) se udaje za bogatog i prosperitetnog tipa (Gray), ali nije baš sigurna, te njegova mama (Denkers) je ne voli, te on je suviše pod njenim uticajem, te nema seksa pre braka, te ovo, te ono. Njene prijateljice Jill i Kirsten (Wozniak i Yeun) imaju svaka svoju teoriju i rešenje, ali odluka je na Casey. Odmor, međutim, postaje čudan kada oko njih počne da se vrzma lokalac sa kojim je Casey možda završila u krevetu, a možda i nije. Ali pravi pakao za nju tek sledi kada se vrati kući, a počinje prilično nevino još na odmoru sa ujedom insekta...

I tu počinje onaj deo filma koji se uslovno može nazvati telesnim i psihološkim hororom. Casey se usled ujeda menja iznutra, a polako i na van. Počinje sa fizičkom slabošću, gađenjem na regularnu hranu i osipom / gnojem na mestu ujeda, a nastavlja se sa porivom da nekome presudi kiselinom, polaganjem jaja itd. Zapravo je šteta što taj deo traje samo do prve žrtve i što nije razrađeniji. Citira se tu (hm, krade) Cronenberg, međutim potencijal da se dostigne The Fly nije ni blizu iskorišten. Čak i na planu efekata poput maske i šminke Bite nije impozantan, sluzavo je to i lepljivo, ali nas neće ostaviti bez daha.


Pravi problem je užasno retrogradni, konzervativni konteskt. Sama mogućnost da Casey ispašta zbog seksa pre braka je za osudu, ideja da bolest dolazi iz strane zemlje je postulat ksenofobije, a pod-zaplet sa prijateljicama i njihovom petljancijom oko njenog frajera je naprosto glup, a da ne govorimo o tome koliko je njegov lik jebeno suvišan i besmislen i koliko bi efektniji bio da ga ima samo u off-u. Bite propagira one priproste klišee braka, porodice, muškarca koji zarađuje i žene koja sedi kod kuće i planira venčanje, a svaku devijaciju od te malograđanštine osuđuje. I čini se da mu je to osnovna tema, dok je “body horror” poslužio kao jedan od instrumenata.

20.12.16

The Walk

2015.
režija: Robert Zemeckis
scenario: Robert Zemeckis, Christopher Browne (prema memoarskoj knjizi Phillipea Petita)
uloge: Joseph Gordon-Levitt, Ben Kingsley, Charlotte Le Bon, Clement Sibony, Cesar Domboy, Steve Valentine, James Badge Dale, Ben Schwartz, Benedict Samuel

Napad na kule bliznakinje WTC-a je bio zločin protiv čovečnosti. Čak i kad nekako zanemarimo smrt nekoliko hiljada ljudi, zaposlenih, putnika u avionu, turista, prolaznika, vatrogasaca, sama zgrada je neodvojivi deo svetske kulturne baštine XX stoleća. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog svog “krštenja”, predivnog, ludog i hrabrog čina hodača po žici Phillipea Petita koji je tako ušao u Guinnessovu knjigu rekorda. Sam Petit je svoju akciju dokumentirao i deo tog materijala je predivno utkan u Oscarom nagrađeni dokumentarac Man on Wire (2008).

Robert Zemeckis sa The Walk ima barem dva evidentna problema u samom startu. Prvi je kako ispričati priču čiji tok i kraj vrlo dobro poznajemo. Drugi je to što se njegov biopic mora takmičiti sa drugim filmom, dokumentarcem, i to uveliko “odigranim” i jednostavno sjajnim. Uz to, duh i misija su im isti. Zemeckis ima jednostavan odgovor na ta pitanja: romantizacija do maksimuma, savršenstvo u tehnici, napetost kada se za to ukaže prilika i apsolutni feel-good efekat.

Sad, svašta bi tu išlo kada bi scenario bio malo bolji, kada se ne bi oslanjao na poštapalice u vidu likova, naratora i situacija i kada bi dijalog imao više smisla od generičkih replika. Romantizacija je preživljiva, čak i kad Petita pre tog sudbonosnog pohoda predstavlja kao nadobudnog, anonimnog uličnog žonglera i akrobatu, što ne može biti dalje od istine. Mnogo veći problem je to što u njegovoj sviti imamo tipičnu devojku (Le Bon), tipične drugare i šačicu blesavih Amerikanaca koji se priključuju usput. Sevne tu i tamo poneki hvale vredan štos (poput imena Petitovih frankofonih pomoćnika koji su svi Jean-Nešto), poneki kratki razigrani dijalog ili monolog, ali to jednostavno nije dovoljno. Čak su i dvoumljenja i cimovi na najočekivanijim mogućim mestima. A narator (navodno ubačen kao rešenje da Petitu verujemo na reč instantno) zapravo samo guši ritam filma.

Joseph Gordon-Levitt je nesumnjivo dobar glumac, ali je upitno koliko je to što ovde radi gluma. On zapravo izvodi imitaciju, i to ne sjajno detaljnu, ali bez dublje identifikacije ne uspeva da dokuči i odigra Petitovu smirenost i samouverenost, pa čak ni njegov “drive”. Umesto toga, on se oslanja na poneki kliše o takvim ludo hrabrim “podvižnicima”, pa uloga u paketu sa karikaturalnim francuskim akcentom deluje prilično šablonski. Ostali su prošli još gore, recimo Ben Kingsley kao simpatični stari drkoš, Charlotte Le Bon koja posle svojih prvih scena nema šta da radi, pa se smara ili ostatak ekipe pomagača koji možda imaju po jednu osobinu, ako su srećni.

Opet, ugođaj je nekako prijatan i relaksirajući, pa je glupo reći da je The Walk loš film, iako je inferioran dokumentarcu. Zemeckisu se mora priznati da makar ne polazi za jeftinim moralizacijama na koje se rulja pali (a koje su sjebale njegov potencijalno zanimljiv prethodni film Flight), te da je vrlo pažljiv sa skretanjem ka elegičnom tonu na kraju, da i pored toga slavi Petitov čin, a ne lamentira previše o onome što je usledilo. Završni kadar sa kulama je vrlo diskretan i rečit bez ikakvog teksta.


Moguće je da je za sve kriva moja lenjost: gledao sam na kućnom formatu, umesto u kakvom IMAX bioskopu kad je bilo vreme. Dešava se, pogreši čovek, pa sam bio uskraćen za pun ugođaj, vrtoglavicu i visceralnu strepnju dok se Phillipe Petit šeta od jedne kule do druge na nekih 400 metara visine. Međutim, i ovako se vidi Zemeckisovo majstorstvo sa efektima (za Levitta na kipu slobode, scenu koja se pnavlja su očito zmanjkala sredstva) koji su snažni, realistični i na nas ostavljaju jak dojam. Naprosto se oseća da je The Walk tehnički skoro savršen film i Zemeckis kao reditelj uspeva da donekle pokrpi bezvezni scenario. Ali isto tako je nemoguće skriti tu bezveznost, verovatno ne bi bilo moguće ni sa ogromnim platnom, 3D naočarima i preglasnim zvukom. Šteta za tako dobru priču i za takvu tehničku ispoliranost.

19.12.16

Hell or High Water

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
režija: David Mackenzie
scenario: Taylor Sheridan
uloge: Chris Pine, Ben Foster, Jeff Bridges, Gil Birmingham, Malin Ireland

Na papiru sve deluje genijalno: scenario potpisuje Taylor Sheridan (Sicario), za režiju je zadužen David Mackenzie (Starred Up), Peter Berg (Lone Survivor) je otpao iz kombinacije za režiju, ali je ostao kao producent, muziku su izabrali / napisali Nick Cave i Warren Ellis, a glumačku postavu sačinjavaju mlađi glumci Chris Pine i Ben Foster, pojačani živom legendom Jeffom Bridgesom. Tema braće koji pljačkaju banke je u suštini žanrovska, ali i potencijalno angažirana u svetlu političke i socijalno-ekonomske situacije, lokacije ruralnog Teksasa atraktivne i višeznačne, a očekivana doza samosvesnog humora bi svakako malo začinila stvari. Prema svim najavama, ovo bi mogao biti No Country for Old Men post-krizne Amerike i Mackenzie i Sheridan se očajnički trude da to bude tako.


Sheridanu se mora priznati da ume postaviti priču, razjasniti okolnosti i pohvatati sve konce na logičan i uverljiv način, te da svoje likove hrani urnebesno humornim replikama koje su u potpunosti “in character” za njih. Priča o dva brata, nesrećnom introvertu Tobyju (Pine) i sociopatskom bivšem robijašu Tanneru (Foster) koji nakon majčine smrti pljačkaju banke kako bi sačuvali porodični ranč mogla je otići i u pravcu pritupastog B filma, ali ovde to naprosto nije slučaj. Njihova motivacija je besprekorna, postupak i logika pregledni do tančina, a ideja da opljačkanim novcem plaćaju dugove istoj banci je snažna politička izjava. To da su im za petama džangrizavi, stari “ranger” pred penzijom Marcus (Bridges) i njegov partner polu-Indijanac, polu-Meksikanac Alberto (Birmingham) kojeg Marcus konstantno izbacuje iz takta rasističkim humorom je odličan i oproban filmski štos koji osigurava gledanje sa punom pažnjom.
Mackenzie tu dodaje izuzetno oko za detalj, toliko da je svaka scena vrhunska minijatura u kojoj je humor sjajno tempiran, ritam je uspostavljen i ne narušava se, pa sve logično teče. Još više od toga, Mackenzie je izuzetno pozoran na situacione scene koje bi u drugim filmovima poslužile samo kao intermezzo. Ovde su to prelepe vožnje kamerom (fotografiju potpisuje Giles Nuttgens) koje hvataju stanje duha u gradićima i na farmama pored puta u teksaškoj nedođiji, sa grafitima i reklamama koje govore više od 1000 reči, praćene melanholičnim country melodijama na violini. Izuzetno je sa kojom preciznošću i sa kojim osećajem jedan stranac, Britanac, koji je u Americi provodio samo kratke vremenske periode, secira stanje duha nacije u osetljivom političkom, možda čak i istorijskom trenutku.

Glumci su takođe izvrsni. Chris Pine i Ben Foster su precizno vođeni i njihovi potencijali su iskorišteni do maksimuma, a njihova bratska dinamika je apsolutno uverljiva. Sa druge strane, Jeff Bridges izvodi svoju improvizaciju koja nesumnjivo podseća na ulogu Roostera Cogburna kod braće Coen u filmu True Grit (kada zamenite automobile konjima, ruralni triler postaje western), a Gil Birmingham ga u tome sjajno prati. Svaka scena ponaosob nam uz njih četvoricu donosi i po nekoliko izuzetno pamtljivih epizoda: lajave ili prestrašene bankarske službenice, uslužne ili besne konobarice, kauboje bez konja, ali sa pištoljima i Indijance u kazinu.

Da nije jednog jedinog problema, Hell or High Water bi bio u vrhu filmova snimljenih ove godine. Da ne okolišam, u pitanju je svejedno vraški zabavan i napet film na koji svakako valja potrošiti vreme. Međutim, taj jedan problem u potpunosti ruši njegov kredibilitet. Reč je o tonalnoj nekonzistentnosti koja ga sprečava da bude bilo nepretenciozni, citatni zabavni triler, bilo snažna izjava o stanju u društvu. Naprosto, komični momenti narušavaju ozbiljnost izjave, a ozbiljne opservacije sa odgovarajućom akcentuacijom u potpunosti ubijaju polet onih komičnih, pa film ostaje rastrzan između ta dva pola.
  Onaj nalepljeni Albertov monolog o tome da se belcima sada događa ono što se događalo njegovim precima, samo bez direktnog mešanja vojske (dalo bi se raspravljati i o tome), pomoću banaka, pa nemaju koga da krive, jednostavno deluje bedasto i pretenciozno u oba konteksta i služi kao potvrda onoga čega smo se pribojavali od recimo treće pljačke i hora staraca u kafani koji opravdavaju postupke braće. Taylor Sheridan “igra za raju”, navija za malog čoveka i to ne može da sakrije ili makar podvede pod nekakvu pristojnost. On sa svojim scenariom ima naivne ambicije da bude narodni tribun, a Mackenzie mu tu svesrdno pomaže sa svojim ne tako diskretno izrečenim opservacijama, svodeći film na laganu zabavu s jedne i teškorukašku parolu s druge strane.

Postoje filmovi koji uspevaju da nasmeju, zaintrigiraju i prenesu poentu ili stav. Postoje filmovi koji ako već ne mogu da promene društvo, barem mogu da objave njegovu smrt i da trulež nazovu pravim imenom. Jedan od njih je i nedvojbeni uzor za Hell on High Water, pomenuti No Country for Old Men. Ali iza njega stoje braća Coen i u pitanju je žestoka adaptacija Cormaca McCarthyja, njegovih elaboriranih razmišljanja, osebujnog, ali glomaznog diskursa i estetike ne-događajnosti koja se teško prebacuje na filmsko platno. Hell or High Water nije to, iako se vraški trudi, ili čak baš zato što se toliko trudi. To je prilično dobar i zabavan film, “movie”, ali nije filmsko remek-delo, “a piece of cinema” što želi biti.