The Ugly Stepsister / Den stygge stesosteren

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako bolje razmislimo, bajkoviti arhetipi su štetni jer nam, prvo, nameću nerealistične standarde, i, drugo, za njih nude nerealistična, instantna rešenja. Naravno, reći će neki, bajke ne bi trebalo shvatati doslovno, ali koliko će od njihovih poklonika kritički preispitati šablone koji su im servirani. Od bajki, možda su najveću štetu napravili Andersenovo Ružno pače i Pepeljuga Braće Grim. Obe bajke su povezane fokusom na fizičku lepotu koju vide kao rešenje za sve, kao i čvrstim uverenjem da se unutrašnja lepota (odnosno plemenitost) protagonista mora preslikati i na spoljašnost. To preslikavanje je i nagrada po sebi, ali i put prema materijalizaciji iste.

Kad smo kod Pepeljuge, u glavi nam je češće ona Diznijeva verzija gde se magičnom intervencijom sve srećno završi i za našu protagonistkinju, ali i za njene mučiteljice koje ipak dobiju iskupljenje. Verzija braće Grim je morbidnija i brutalnija, a kazna u njoj surovija, ide čak u smeru telesnog horora. Zbog toga se ideja da se Pepeljuga ispriča kao „body horror“ na tragu Kronenberga ne čini kao loša ideja, uspeh Korali Faržea i The Substance od Kana prošle godine do Oskara ove je samo potvrda za to, ali šta se tu može reći da je novo, a da je smisleno.

Norveška autorica Emili Blihfelt je rešila da u svemu tome promeni perspektivu, pa fokus s Pepeljuge skrene prema jednoj od njenih ljubomornih sestara. Tako smo dobili The Ugly Stepsister koji je nakon svetske premijere na Sandensu i evropske na Berlinalu zaigrao i u noćnom programu Crossing Europe festivala u austrijskom Lincu, odakle donosimo ovu kritiku.

Naslovna junakinja Elvira (Lea Miren) nije baš ružna kao grob, već je pre nezgrapna kakve tinejdžerke znaju da budu. Ona je starija kći udovice Rebeke (Ane Dal Torp) i ona sanja o bogatoj udaji za princa. Mlađa kći Alma (Flo Fagerli) suviše je mlada da bi takve snove makar i pokušala ostvariti. Njih tri upoznajemo na putu kočijom u stranu zemlju gde će se Rebeka udati za naočitog udovca Ota (Ralf Karlson).

U Otovom dvorcu dočekuje ih i njegova kći iz prvog braka Agnes (Tea Sofi Loh Nes), očita Pepeljuga u ovoj priči. Ona, međutim, nije baš tiha i smerna, već je u svojoj očitoj lepoti pomalo i ohola. Kada Oto iznenada umre, otkriva se da je brak iz interesa bio neka vrsta obostrane prevare: nijedno od dvoje supružnika zapravo nije imalo novca. Za Rebeku je, dakle, jedina slamka spasa bogato udati Elviru, a vest da princ Julian „raspisuje“ bal na kojem će izabrati svoju suprugu čini se kao prilika.

Dotle, međutim, treba nekako obespraviti i sakriti lepu i prirodno elegantnu Agnes, a Elviru treba nekako prolepšati. Treba joj skinuti protezu sa zuba, „ispraviti“ joj nos i doterati liniju, te naglasiti oči novim trepavicama. Imajmo u vidu da ovo nije vanvremenska bajka, već da je smeštena u nešto što jako nalikuje na XIX vek, a što opet ima svoje posledice. Tako se devojke smiruju opijumom, „operacija“ nosa se izvodi lomljenjem pomoću čekića i dleta, pa srastanjem u kalupu, a „liposukcija“ se vrši – pantljičarom.

Ako smo nedavno ponovili neulepšanu verziju braće Grim, mogli smo da očekujemo ponešto telesnog horora uglavnom u smislu sakaćenja, ali u svom čitanju Blihfelt odlazi par koraka dalje. Tako imamo prelome, opadanje kose, crve koji jedu leš, pantljičaru koja je ušla kao jajašce, zbog koje krče creva, i koja mora nekako da izađe – videćemo kako. Ono što treba naglasiti je da pristup Emili Blihfelt tim užasima telesnih deformacija nije samo maksimalistički, već je i pametan i zanatski precizno izveden, uz znalačko variranje uglova kamere (pohvala Marselu Ziskindu), praktičnih efekata, dizajna zvuka i preciznu montažu Olivije Nergord-Holm.

The Ugly Stepsister je, dakle, izuzetno ružan film, ali je to s jako dobrim razlogom. Ne radi se tu samo o kritici opsesije lepotom, odnosno fizičkim izgledom, u prošlosti. Ne, ta vremena i ti trendovi nisu prošli. Fizički izgled i društveni status su i dan-danas jedine monete koje se u pojedinim krugovima priznaju. Sad, što imamo odeću koja ogoljava umesto korseta i krinolina, Ozempik umesto pantljičare, anesteziju umesto opijuma, botokse, silikone i stručnije plastične operacije stvari čini humanijim na površini. Ali samo na površini.

Piaffe

 kritika objavljena na XXZ

2022.

režija: Ann Oren

scenario: Ann Oren, Thais Guisasola

uloge: Simone Bucio, Sebastian Rudolph, Simon(e) Jaikiriuma Paetau, Björn Melhus, Lea Draeger, Don Alonso, Josef Ostendorf, Ruth Rosenfeld

Dve poseve nepovezane stvari zaboravljamo i izraelska umetnica s adresom u Berlinu Ann Oren nas na njih podseća u svom dugometražnom igranom prvencu Piaffe. Nakon prošlogodišnje premijere u Locarnu i duge i plodne festivalske turneje, film večeras ima regionalni debi na Subversive Festivalu u Zagrebu.

Prva od zaboravljenih činjenica je da film već dugo vremena nije, ako je ikada samo to i bio, čisto vizuelna umetnost satkana od pokretnih slika. Naprotiv, film je sinkretička umetnost u kojoj se prepliću elementi drugih, od onih vizuelnih, preko dramskih, pa do zvuka koji je već skoro ceo vek sastavni deo filma. Zvuk na filmu jeste počeo kao alatka za što „vernije“ dočaravanje ambijenta, te ljudskog ponašanja i posebno govora u njemu, da bi s vremenom postao interesom autora i kao element zapleta (Conversation Francisa Forda Coppole i Blow Out Briana de Palme, na primer), a na kraju i glavni predmet interesa pojedinih autora i autorica, recimo Petera Stricklanda u Berberian Sound Studio (2012) ili Natalije Mete u filmu The Intruder (2020), o kojem smo pisali i ovde.

Druga zaboravljena činjenica je ta da je čovek u svojoj suštini tek malo napredija životinja koja je evoluirala u određenom smeru, ali je ipak i dalje životinja sa svojim nagonima i potrebama. Isto tako, životinja se, kao i čovek, može naučiti nečemu što joj nije baš prirodno, poput naslovnog pojma, paradnog kasa, koji konjima nije prirođen, ali može biti od strane njih usvojen treningom. Odnosom životinjske i ljudske prirode film se učestalo bavi već neko vreme, najčešće kroz žanrovske obrasce naučne fantastike i telesnog horora, ali Ann Oren se ovog puta odlučuje da priču skrene u pravcu psihološkog trilera i erotske drame.

Kada Zara (Jaikiriuma Paetau) netragom nestane, posle će se otkriti da je reč o nervnom slomu zbog kojeg je završila na psihijatriji, njena introvertna sestra Eva (Bucio) mora da preuzme zadatak na njenom poslu. Zara je, naime, inženjerka zvuka specijalizovana za efekte, a posao je reklama za lek Equili, dok je baza za reklamu igra (latinskim) rečima za konja i ravnotežu. Eva koja zna ponešto o Zarinom poslu će predati svoj „završni rad“, ali će ga šef odbiti s objašnjenjem da mu treba nešto ljudsko, a ne mehaničko, odnosno da mu treba da se vidi da Eva razume konje.

Rečeno-učinjeno, pa Eva tako za potrebe sestrinog posla sve dublje ulazi u problematiku i „uživljava se u ulogu“, najpre naivno, obuvajući cipele na ruke i gurajući lančić u usta, dok se na kraju ne identifikuje sa subjektom svog proučavanja. To u nekom trenutku počinje da poprima i fizičke manifestacije u vidu konjskog repa koji joj polako izrasta, pa onda i psihološke u smeru (seksualnog) oslobođenja, i to kroz potčinjavanje gospodaru, dreseru i treneru Novaku (Rudolph). Čini se da Evi nova situacija godi toliko da ona od sreće i ponosa počinje da kaska...

Ann Oren svakako rasteže i razvlači tezu pogodnu za neke kraće forme na dugometražni film, ali to čini s nekakvim osećajem za vizuelno, auditivno, dramsko, lokacijsko, pa čak i antropološko. U tome pohvalu zaslužuju direktor fotografije Carlos Vasquez i dizajner zvuka Robert Hefter, kao i scenografkinja Ilaria di Carlo koja fino „oblači“ lokacije u i oko Berlina prema efektu koji Oren želi da postigne, odnosno otkrivanju i ispitivanju „kinka“ u njegovoj trenutkoj „prestonici“. U tom pravcu se vodi i gluma, nekako „dresirana“ i pomalo artificijelna, ali to u ovakvom filmu, i na temu nečega što podrazumeva jasno kodirano igranje uloga itekako ima smisla. Problem je možda jedino što Ann Oren nije želela da prepusti „konce“ montaže do kraja, pa Piaffe nije kompaktniji film bez repeticija, ali je u svom trajanju od nekih 85 minuta svejedno dovoljno dugo vremena interesantan.

Crimes of the Future

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kažu da je granica između genijalnosti i ludosti tanka. Ono što je tu posebno zanimljivo je naša argumentacija zašto nešto svrstavamo u jednu, a nešto u drugu kategoriju.

Često se vodimo statusom autora tog nekog spornog dela, pa nam je važnije o kome, nego o čemu se tu radi, a zamka u koju možemo upasti je kreiranje (ili makar praćenje) kulta ličnosti i idolopoklonstva.

Najnoviji primer za tako nešto možemo naći u liku i delu Dejvida Kronenberga, odnosno u njegovom poslednjem filmu ,,Crimes of the Future“, koji nam se nakon svetske premijere koja je u Kanu prošla uz za festival tipične kontroverze (ceo dijapazon reakcija iz publike, od izlazaka iz dvorane tokom projekcije do zviždanja i frenetičnih aplauza nakon iste), upravo ukazala na globalnoj mreži svih mreža. Većini će samo Kronenbergovo ime, kao i činjenica da se vratio na teritotiju koju je sam mapirao decenijama ranije, biti dovoljan motiv da pokušaju da pronađu svetle tačke u filmu koji je skoro pa neverovatno loš po svim aspektima.

Istini za volju, umeo je Kronenberg i ranije da oštro podeli kritiku ili čak da je unisono okrene protiv sebe, ali to je obično bilo u slučaju filmova koji su u datom trenutku bili smatrani atipičnim za njega. Odnosno, kada bi napustio svoju zonu ugodnosti naučne fantastike, telesnog horora i raznih ukrštanja između ta dva.

Možda je njegov film ,,Fast Company“ (1979) kasnije stekao kultni status i možda se oko psihološke drame ,,Crash“ (1995) kasnije stvorio konsenzus da je reč o remek-delu (zanimljivo, oba filma su se u velikoj meri vrtela oko automobila koji su Kronenbergova velika strast), ali to svakako nije bio slučaj sa njegovim čitanjem književnog klasika ,,Madam Baterflaj“, filmom ,,M. Butterfly“ (1993).

U krajnjoj liniji, Kronenberg nas je u novom milenijumu navikao da od njega možemo očekivati neočekivano, prvo sa studijama nasilja ,,A History of Violence“ (2005) i ,,Eastern Promises“ (2007), pa onda i sa pregledom rane istorije psihoanalize ,,A Dangerous Method“ (2011), pogledom u svet velikog biznisa ,,Cosmopolis“ (2012) i Holivuda kroz film ,,Maps to the Stars“ (2014).

Zapravo, prva „podvala“ kojoj Kronenberg pribegava u najnovijem filmu u kojem se navodno vraća korenima je sam njegov naslov. On je preuzet od jednog od autorovih ranih, skoro pa amaterskih uradaka (iz 1970. godine), ali sa njime gotovo da nema veze. Umesto toga, Kronenberg nam zapravo prepakuje ,,eXistenZ“ (1999), seleći radnju naučno-fantstičnog neo-noara iz okvira rasprave o virtuelnoj realnosti u okvir rasprave o evoluciji, trans i posthumanizmu, uz začin telesnog horora.

Vreme radnje je distopijska budućnost u kojoj su (skoro) nestale infekcija i bol, a evolucija je krenula nepredvidljivim, možda čak i opasnim tokom. U tom svetu su pločice od mikro-plastike osnovna hrana za ljude, a operacije „naživo“ izvođene u bilo kojim uslovima „novi seks“.

Naš junak je umetnik Tenser (Vigo Mortensen u trećoj saradnji s Kronenbergom, nakon diptiha o nasilju), jedan od retkih ljudi koji osećaju bol. On pati od ubzanog evolucionog sindroma zbog kojeg se u njegovoj utrobi stalno razvijaju novi organi koji mu pomeraju nervne centre za bol, zbog čega se on mora osloniti na pomoć aparature čak i za banalne funkcije poput spavanja i jela. Tačka koju izvodi sa partnerkom Kapris (Lea Sejdu), a koja privlači puno pažnje, sastoji se od javnih operacija koje ona izvodi na njemu pred živom publikom.

Par, a naročito Tenser, će se naći u centru brojnih intriga koje jedna protiv druge izvode različite grupe. Prva od njih je tajna vladina organizacija Nacionalni registar organa, čiji je cilj popisati i tetovirati sve novonastale organe radi praćenja razvoja njihovih funkcija oličena u naoko prijateljski nastrojenom Vipetu (Don Mekelar) i nervoznoj Timlin (Kristen Stjuart). Druge su policijske sile koje bi ga angažovale da se infiltrira u redove radikalnih evolucionista. A treći su sami evolucionisti predvođeni Langom (Skot Spidman), čovekom kojeg motiviše lična tragedija. Kako je Tenser prinuđen da se oslanja na pomoć drugih ljudi i različite aparature, pitanje je kako se može nositi sa svim tim grupama, a i sa nepredvidljivošću evolucije, a istovremeno ostati human.

Problemi sa filmom počinju od Kronenbergovog scenarija koji zapravo deluje kao kolekcija raznih ideja od kojih su neke intrigantne, ali su sve uglavnom nerazrađene dalje od početne faze. Te ideje su zapakovane u pseudo-eliptične dijaloge koji podrazumevaju da likovi znaju o čemu govore, a da mi ta skrivena značenja treba da pogodimo.

Ali u ovoj jednačini sa previše nepoznatih u kojoj nedostaje čak i bazična kosmologija, odnosno set pravila po kojima stvari funkcionišu, konačni rezultat može biti jedino odustajanje od svega što prevazilazi najbazičniju radnju (koja se, opet, uglavnom sastoji od sastanaka i blebetanja, uz minimum akcije tek ponegde) i vizuelni dizajn filma.

Taj dizajn je očito usmeren prema tome da nas šokira i da poluči nekakav visceralni efekat, ali to će teško učiniti u uslovima siromašnog i zapravo ružnog produkcijskog dizajna čija ružnoća dolazi do izražaja usled nelogičnog osvetljenja, pešačke montaže, pa i Kronenbergove krajnje nenadahnute režije. Zapravo, na tehničkom planu retku svetlu tačku predstavlja originalna filmska muzika Hauarda Šora koja uspeva da nas „oduva“ kombinacijama orkestracijsko-sintisajzerskog epskog ugođaja.

Stvari ne stoje puno bolje ni na glumačkom planu za šta, opet, glavninu krivice treba pripisati režiseru, koji glumce nije uspeo da razigra, pa kriptičnost likova u autorovoj nameri rezultira uglavnom prazninom (ispunjenom sa po par tikova po osobi) u praksi. Vigo Mortensen je često sveden na kostim „gubavca“ (crna mantija s kapuljačom i maskom) kada se pojavljuje u javnosti ili ide na sastanke i na guturalni govor ispod glasa kojim u teoriji dočarava bol svog lika.

Kristen Stjuart reciklira neurotične govorne kadence iz prošlogodišnjeg filma ,,Spencer“ Pabla Laraina, s tom razlikom da je u prethodnom filmu to bilo dramaturški opravdano, a ovde nervozu njenog lika moramo prihvatiti u svojoj datosti. Sa svoje strane, dobro se drže Skot Spidman u dočaravanju unutrašnje patnje, Don Mekelar u hinjenju štreberske dobrohotnosti i Lea Sejdu kao ličnost kojoj je poveren zadatak da bude partnerka genijalnom umetniku i njegova spona sa svetom, dok su njeni interesi u drugom planu. Međutim, i kod Lee Sejdu i kod galerije epizodista koji su uglavnom pokupljeni iz redova evropskih glumaca od Francuske do Grčke (film je kanadsko-britansko-francusko-grčka koprodukcija snimana u okolini Atine) primetno je to da govore lošim engleskim bez ikakvog dramaturški opravdanog razloga.

Konačni utisak bi bio taj da je Dejvid Kronenberg sa ,,Crimes of the Future“ mnogo hteo i mnogo započeo, ali da se nije baš proslavio ni sa razradom ni sa finalizacijom. Možda je i imao ideju šta bi rekao, ali to nije na uverljiv način domislio i iskomunicirao. Nedostatak koherentnosti ostaje glavna odlika filma i rezultira priličnom frustracijom s pozicije gledaoca, ali ne onom frustracijom koja bi nas naterala da razmislimo o smeru u kojem se svet kreće, nego frustracijom zbog činjenice da moramo da se bakćemo sa nečim ovakvim.

Hatching / Pahanhautoja

 kritika objavljena na XXZ

2022.

režija: Hanna Bergholm

scenario: Ilja Rautsi

uloge: Siiri Solalinna, Sophia Heikkilä, Jani Volanen, Oiva Ollila, Reino Nordin, Ida Määttänen, Saija Lentonen

 

Navikli smo da nam neobične pojave dolaze iz Finske: vrhunski hevi-metal svih podžanrova, Apocalyptica, derivativni, a ipak autentični folk-rok izraz zvani „rautalanka“, koncept hrabrosti koji kalkuliše rizik poznat pod imenom „sissu“ kojim se vode vrhunski vozači formule 1 i relija, a njime su se svojevremeno vodili i ski-skakači, Nokia, votka, salmiaki bombone i salmari liker, sauna u najekstremnijoj formi, filmovi braće Akija i Mike Kaurismäkija i finski „Weird Wave“ koji kombinuje žanrovski i art-pristup sa apsurdnim situacijama. Sada je red da se u tu potonju „knjigu“ upiše još jedno „slovo“: ponoćna senzacija sa ovogodišnjeg Sundancea – film Hatching debitantkinje u dugometražnom formatu Hanne Bergholm. Film je prikazan u okviru noćnog programa filmskog festivala Crossing Europe u Linzu.

Sve počinje suviše normalno i idilično toliko da nam je jasno da je sve artificijelno i namešteno. Majka (Heikkilä), držeći mobilni telefon na „selfie sticku“ predstavlja svoj idiličan život u predgrađu i svoju savršenu porodicu. Njen muž (Volanen) je možda suviše mekan i daje sve signale da je papučar, a sin (Ollila) je možda razmažen, konstantno nezadovoljan i ljubomoran, ali je zato kći, naša protagonistkinja Tinja (Solalinna) dobra cura savršenih manira i perspektivna gimnastičarka gracioznih pokreta. Savršeni video za blog će narušiti kos koji uleće u kuću, a kao posledica njegovog haotičnog leta i ništa manje haotične jurnjave ukućana za njim ostaće porušene vaze, slike i nameštaj, kao i razbijeni luster. Kada Tinja uspe da nekako uhvati pticu, majka istu za nered surovo kažnjava lomeći joj vrat, uz instrukciju kćeri da je baci u kantu za organski otpad.

Tinja je šokirana majčinom surovošću, ali naredbu ipak posluša. Njen pokušaj iskupljenja počinje kada pronađe jaje u napuštenom gnezdu, uzme ga kod sebe u sobu i pobrine se da se jaje izlegne. Ono što iz njega izlazi, međutim, nije običan ptić, već biće koje prvo ubrzano raste do veličine čoveka, a onda i prolazi kroz metamorfoze u kojem prvo postaje antropomorfno, a onda i sve više počinje da liči na Tinju. Prava nevolja, međutim, sledi kada to biće počinje da tamani sve što se iz ovog ili onog razloga njoj nađe na putu.

Biće ne sluša komande, ali je svejedno suštinski povezano sa Tinjom, zbog čega ona oseća krivicu za njegove postupke koji prelaze na novi nivo napadom na njenu komšinicu, prijateljicu i konkurentkinju u gimnasitici Reettu (Määttänen). Usput, Tinju makar na fizičkom nivou drma pubertet, što joj donosi umor i manjak snage i spretnosti u gimnastičkim vežbama na razboju, a i pod stalnim je pritiskom majčinog perfekcionizma i patološke ambicije. Stvari postanu nezgodne kada majka reši da svoju familiju zameni novom i „boljom“...

Zaplet je zapravo dosta jednostavan, a „kod“ po kojem funkcioniše zapravo toliko jasan da je skoro providan ili čak banalan. Biće je očito projekcija stresa koji Tinji uzrokuju pubertet, naporna majka, otac bez karaktera i brat bez mozga, a metamorfoze istog u pravcu Tinjine „original-kopije“ signal da je isti preuzima. U tom smislu, Hatching je predvidljiv, formulaičan film u kojem se spajaju uticaji B-filmskog horora po „creature feature“ šablonu, socijalne satire koja se zadovoljava time da zahvati plitko i „body horrora“ koji ostaje u granicama onoga što smo već videli i kod starijih i kod novijih majstora pod-žanra. Predvidljiv scenario koji potpisuje autor zapaženih alegoričnih kratkih filmova Ilja Rautsi je servisiran funkcionalnom režijom, sugestivnom fotografijom i predvidljivom, ali prikladnom pomalo zadržanom glumom.

To sve, međutim, ne znači da je Hatching apsolutno šablonski film koji samo derivira uticaje da bi ispričao priču o doživljavanju puberteta iz ženske perspektive u društvu koje je obeleženo perfekcionizmom, kompetitivnošću i ambicijom. Razlog tome su – efekti, kako vizuelni, tako i specijalni, pretežno animatroničkog, modelarskog tipa, snimljeni kamerom bez kompjuterskih pomagala. Dizajn bića u svim stadijima je izuzetan, lutkarski rad je takođe na nivou, zbog čega će Hatching u tom vrlo osetljivom aspektu biti apsolutno otporan na starenje. Za tako nešto je ipak potrebna jaka autorska vizija i sposobnost rediteljke da delegira i da timovima da dovoljno slobode. Zbog toga Hanna Bergholm zaslužuje pohvalu, tim pre što joj je ovo dugometražni prvenac.

Antlers

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Scott Cooper je svakako jedan od onih filmskih autora koji nekako nisu uspjeli doseći potencijal koji su pokazivali. S već pet filmova iza sebe, Cooper još uvijek nije dostigao letvicu koju je sam sebi visoko postavio s prvijencem Crazy Heart. Kao bivši glumac, odlično je razumio i vodio glumce, prije svega Jeffa Bridgesa u ulozi ostarjelog pjevača country muzike koji za tu ulogu nagrađen Oscarom. S druge strane, pak, ovaj je autor, koji se kao glumac nikada nije u potpunosti afirmirao, savršeno razumio i kako funkcionira scena i kako funkcionira starenje. Crazy Heart bio je jedan od onih ambicioznih, a nepretencioznih filmova koji su u konačnici zvučali mudro poput kakve country balade. Već sa sljedećim filmom, Out of the Furnace, Cooper je zagrizao više nego što je mogao sažvakati. U pitanju je film s ambicijama da bude ultimativni „backwoods noir”, odnosno ruralni triler, a koji se izgubio u predugačkoj i prekompliciranoj ekspoziciji i pozicioniranju dinamičkih akcenata na pogrešnim mjestima. Istini za volju, Cooper je opet pokazao talent i predanost u radu s glumcima, ali je Out of the Furnace na kraju ostao neujednačen film nalik na pokušaj ekranizacije rock-albuma na kojem ima više pjesama i koje nisu sve jednako kvalitetne ili podatne za takav transfer na drugi medij (na pamet padaju raniji radovi Brucea Springsteena, zbog miljea propalih industrijskih gradića, čeličana i ljudi s internim osjećajem za etiku). Gluma je, pak, bila jedini adut njegovog narednog filma, Black Mass gdje je Johnny Depp polučio bravuru u interpretaciji osebujnog mafijaša i policijskog suradnika Jamesa „Whiteya” Bulgera. Ova gangsterska krimi-drama po istinitim događajima u konačnici je bila suviše ravne pripovjedne linije, pa se ponajprije mogla nazvati utišanim derivatom Scorseseovih uradaka u registru mafijaške drame. Konačno, ni četvrti Cooperov film, vestern Hostiles, nije bio slab, ali je u najboljem slučaju bio korektan spoj različitih tendencija u žanru, od klasicizma, preko površnih politički korektnih intervencija iz ranih 90-ih, pa do inzistiranja na trendovskoj sumornoj atmosferi, čimu ni na koji način nije unaprijedio žanr.

S filmom Duhovi tame, originalnog naslova Antlers, Scott Cooper po prvi se puta našao na teritoriju horora, ali je na njega sa sobom donio nekoliko motiva s kojima je operirao u svojim prethodnim filmovima. Od Out of the Furnace posuđuje ruralni milje i usporeni tempo s prolongiranom ekspozicijom, a od Hostiles „token” tretman Indijanaca, odnosno američkih domorodaca, stavljajući u centar zapleta legendu o zloduhu Wendigu. On se pojavljuje kada se čovjek ogriješi o prirodu, pa tako nekog uzme „na pik”, onečovječi ga, proždere iznutra i ubije, ne bi li se oslobodio u svom pravom, monstruoznom obličju koje podrazumijeva i jelenske rogove iz originalnog naslova. Konstrukcija filma možda nije optimalna, socijalni aspekti filma možda nisu uvijek baš najsvrsishodnije ispripovjedani, ali Duhovi tame svakako imaju svojih aduta.

Negdje u vječito kišovitim šumama Oregona, američka Vlada planira ponovo otvoriti površinske i plitke rudnike ugljena. U jednom od njih, još uvijek napuštenom, koji se nalazi u blizini propalog gradića, narkoman Frank Weaver (igra ga Scott Haze) uspostavio je sa svojim kompanjonom „kuhinju” meta-amfetamina. Prilikom jednog od posjeta na koji Frank odlazi skupa s mlađim sinom Aidenom, otac začuje životinjsku buku u tami rudnika i odlazi ispitati što se događa. Tri tjedna nakon tog prologa, upoznajemo i našu protagonisticu, učiteljicu Juliu Meadows (Keri Russell), povratnicu u rodni gradić odakle je pobjegla zbog trauma koje joj je uzrokovao otac. I pored napora njenog brata, šerifa Paula (Jesse Plemons), sredina ju ne prihvata najbolje. U Julijinom razredu je i Frankov stariji sin Lucas (Jeremy T. Thomas), šutljivi dvanaestogodišnji dječarac, koji privuče njenu pozornost morbidnim crtežima i autobiografskom basnom koju je pripremio za sat posvećen folkloru i mitologiji. Sama istraumatizirana, ona prepoznaje traumu, u najmanju ruku zanemarenost, kod dječaka, pa odlučuje na svoju ruku istražiti njegov slučaj. U njenu istragu se postupno uključuju i drugi, ravnateljica škole (Amy Madigan) i Paul, a po gradu se počinju gomilati tijela zalutalih i nastradalih koja je, po svemu sudeći, napala velika životinja, ali s ljudskim ugrizom. Lokalni Indijanac (jedan od najpoznatijih domorodačkih glumaca, Graham Greene) ima teoriju da je Frank probudio zloduha i postao njegovom žrtvom, Julia ima poriv spasiti Lucasa, a on je istovremeno i svjestan opasnosti koja mu prijeti od oca, ali i od mlađeg brata, a opet prema njima osjeća lojalnost.

Cooper u Duhovima tame prvi puta nema neku izraženu filmsku zvijezdu u glumačkoj postavi, koja može sama ili u sinergiji s drugima načiniti razliku u filmu, ali to zapravo i nije toliko loša vijest. I Keri Russell i Jesse Plemons u sebi nose neku auru običnosti zbog koje ne odskaču od okolice svojim glamurom, a Cooper ih fino usmjerava. Svoje vještine u radu s glumcima režiser ovog puta demonstrira na mladom Jeremyju T. Thomasu kojem je ovo prva uloga u dugometražnom kino-filmu nakon po par njih na televiziji i u kratkim filmovima. Momčić svakako ima talenta i može ostvariti kontakt s gledateljem i senzibilizirati ga, pa će svakako biti zanimljivo gledati ga kako se glumački razvija, ako za to bude dobio još koju priliku.

Produkciju filma potpisuje Guillermo del Torro, što se osjeća i na dizajnu centralnog filmskog monstruma i na dizajnu lokacija i na postavci akcijskih „set piece” scena. Monstrum je isprva nevidljiv, nakon čega vidimo metamorfoze na Frankovom tijelu koje postaje još ispijenije, uz gubitak kose i vatru u utrobi, pa sve do otjelotvorenja džinovskog rogatog i bodljikavog monstruma koji također nosi vatru u sebi. Što se lokacija tiče, vanjske su na tragovima koje smo već viđali i po „backwods noirima” i po „šumskim” hororima, Julijina i Paulova kuća je realistično sumorna, dok je Frankova apsolutno zastrašujuća. Akcija je dovoljno krvava i grozna da može zadovoljiti i najprobirljivije poklonike horora kao žanra, scene su vješto izgrađene i vrlo vješto režirane. Nevolja je, međutim, u tome da one dolaze uglavnom prekasno, jer je Cooperov fokus do trećeg čina negdje drugdje: usmjeren je prema izgradnji glavnih likova i psihologije temeljno uništenog mjesta bez nade.

Cooper i njegovi koscenaristi C. Henry Chaisson i Nick Antosca (čija je kratka priča Tihi dječak i poslužila kao predložak) otvaraju nekoliko zanimljivih tema poput ekologije, ekonomije, njihovog međusobnog odnosa, eksploatacije i ekspanzije u okviru kolonizacije i industrijalizacije koja je rezultirala uništenjem, integracijom ili porobljavanjem domorodaca, te trauma u okviru familije i izbora između lojalnosti i spasenja, ali im ne polazi za rukom zadovoljavajuće ih produbiti. Priča o ponovnom iskapanju ugljena ostaje tek kao fusnota u dubokoj pozadini, pitanje Indijanaca je postavljeno plitko i stereotipno, čak i legenda u središtu priče djeluje generički, isto vrijedi i za siromaštvo, a nerazrađena Julijina trauma služi jedino kao točka na kojoj će ona prepoznati slične tendencije kod Lucasa i dobiti motivaciju da ga spasi. Zapravo, prije nego li žanrovski čisti horor „creature feature” vrste stupi na scenu, jedino što nas može uplašiti i protresti je pitanje što možemo učiniti ako su monstrumi u podrumu i na tavanu naši najbliži ili su makar to nekada bili. Duhovi tame tako postaju i ostaju još jedan od onih Cooperovih uradaka s prednostima i nedostacima koji dobacuju do nivoa korektnog, čiji su pojedini elementi daleko iznad toga, ali koji su u cijelosti ipak manje od jednostavnog zbroja tih elemenata.

Titane

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Zlatna palma za Žuliju Dukurno i njen drugi dugometražni film ,,Titane“ iznenadila je mnoge i podigla dosta prašine. Prvo, Kan važi za „muški klub“ u koji žene retko ulaze, a kada tamo zađu, po pravilu služe za dekoraciju.

Drugo, Kan važi za festival koji nije naročito priklonjen žanrovskom filmu, iako je sklon elementima žanra u onome što percipiramo kao klasičan festivalski arthaus film. U tom svetlu, iznenađenje je da se ,,Titane“, takođe prikazan na Sarajevo film festivalu u okviru ,,Kinoscope“ programa, uopšte našao u takmičarskoj kanskoj selekciji, a ne u programu ponoćnih projekcija. Dok glavna nagrada za mladu autorku iz „body horror“ miljea govori o trendu da se granice između „arta“ i žanra sve više mute.

Naša antijunakinja Aleksija (Agat Rusel) baš voli automobile. Doduše, ne na onaj konvencionalan način, nego prema njima oseća seksualnu privlačnost. Razlog tome može biti titanijuska pločica koja joj je posle saobraćajne nesreće, koju je delimično sama skrivila u detinjstvu, ugrađena u glavu kako bi joj kosti lobanje držala na okupu. Zbog toga ne čudi izbor karijere u odrasloj dobi: ona sa koleginicama pleše oko luksuznih automobila u vrlo specifičnom klubu za gospodu i kao takva ima svoje fanove.

Sa ljudima, pak, ima problem s intimnošću do te mere da će svakog koji pokuša od nje da izvuče telesni kontakt, ubiti ili makar pokušati. Sa te strane, možemo reći da ona pati od neke vrste psihopatije koja je čini teško disfunkcionalnom osobom i koja će je nesrećnim spletom okolnosti dovesti u probleme sa zakonom. Drugi izvor problema je njena već spomenuta seksualna privlačnost prema automobilima, posebno prema njenom zlatnom „kadilaku“ sa kojim će i zatrudneti.

Da, dobro ste pročitali. Aleksija nosi „kadilakovo“ dete, oseća bolove tipične za trudnoću koja napreduje brže nego klasične, te pušta ulje na sve otvore umesto uobičajenih telesnih tečnosti. Bežeći od zakona, ona smišlja plan da se preruši u mladića koji se godinama vodi kao nestao (i zato uz puno bolova trakom oblepljuje dojke i trbuh), preda policiji i stupi u kontakt s njegovim ocem.

Otac Vensan (Vensan Lindon) je vatrogasac koji živi u stanu iznad vatrogasnog doma i shrvan je bolom od gubitka sina. Njih dvoje će uprkos Vensanovoj napadnosti i Aleksijinoj / Adrijanovoj defanzivnosti polako izgraditi odnos nalik na onaj između oca i sina. Međutim, termin za porođaj se približava, a Aleksija više ne može da se krije...

Iz opisa je jasno da je ,,Titane“ jedan od najbizarnijih filmova godine, ali i da se dotiče nekih izuzetno važnih tema, poput nasilja, odnosa između rodnih i seksualnih identiteta, muškog i ženskog pogleda na svet, ljudske nesreće i potrebe za ljubavlju, emocionalnom koliko i telesnom. Horor izazvan promenama na telu je i te kako prisutan (možda za nijansu manje i svakako na drugačiji način nego što je to bio slučaj s autorkinim prethodnim filmom ,,Raw“). Tako se u svetu filma ,,Titane“ spajaju svetovi Dejvida Kronenberga i Gaspara Noea kroz jedinstveni filter Žulije Dukurno i Novog-novog (feminističkog) francuskog ekstremnog filma.

,,Titane“ nije samo intrigantan na tematskom planu, nego i na auditivnom (muzika je izvrsna) i na vizuelnom (kombinacija neonske, hladno-buržoaske i estetike odvratnog). Elegancija s kojom Žulija Dukurno režira neke od ranijih scena zapravo je impresivna. Jedini problem s filmom je tročinska struktura, koja između provokativnog uvoda i izuzetno uspelog zaključka, smešta jedan manji pad i zapravo predvidljiv pasaž upoznavanja dvoje ranjenih ljudi. Ali i pored toga, ,,Titane“ je film koji se jednostavno mora gledati, verovatno i više puta.

Replace

2017.

režija: Norbert Keil

scenario: Norbert Keil, Richard Stanley, Scarlett Amaris

uloge: Rebecca Forsythe, Lucie Aaron, Barbara Crampton, Sean Knopp

Dokle smo spremni da idemo kako bismo ispoštovali kult mladosti i lepote? Podvrgavanje nečovečnim dijetama, iznurujućim vežbama, pa čak i ponekad opasnim medicinskim zahvatima je postalo standard u modernom svetu. Šta stoji dalje od toga? Ubiti čoveka? Popiti mu krv i pojesti srce? Oguliti kožu? Zašto jednostavno ne bismo priznali da starimo i da dolazi do zamora materijala? Replace Norberta Keila još je jedan film o kultu mladosti i lepote, ali ovog puta sa malo drugačijim “twistom”.

Protagonistkinja Kira Mabon (Forsythe) istovremeno pati od dva simptoma. Prvi, brisanje svih podataka starijih od nekoliko dana iz sećanja dovodi je na rub ludila, naročito kad sanja o nečemu iz prošlosti. Kira skoro doslovno ne zna gde se nalazi prostorno i vremenski, pa za svoj stan misli da pripada njenom svežem dečku Jonasu (Knopp) kojeg osim u snovima i na fotografijama nigde nema i niko ga se ne seća. Misterija oko toga rasplitaće se polako i povezaće se sa drugim simptomom, kožom koja se ljušti u krpicama. Neverovatno, ali istinito, Kira može apsorbirati tuđu kožu, ali samo sveže odranu ili doniranu.

Ispostavlja se da je Kira deo super-tajnog visokotehnološkog medicinskog eksperimenta koji ima za cilj trajno podmlađivanje svojih pacijenata, a oba Kirina stanja su nuspojave na čijoj se neutralizaciji, navodno, radi. Tako barem kaže ambiciozna doktorka Rafaela Crober (Crampton) koja vodi ceo proces. Međutim, Kiri to nije dovoljno, ona neće prezati ni od čega i uz pomoć svoje komšinice / nove ljubavnice Sophije (Aaron) želi doći do dna misterije.

Replace je vizuelno elegantan i dojmljiv film. Tu ne pričam samo za vražje neonsku estetiku nalik na The Neon Demon na koju se Replace manje ili više namerno kači, kao ni na njenu kontrasnu, sterilnu i jednako strašnu varijantu prisutnu u i oko bolnice / istraživačkog centra. Ne, tu govorim o pametnoj upotrebi vanjskih lokacija u Torontu i unutarnjih iz studija u Nemačkoj, s tim da Toronto tu igra bilo koji grad, evropski ili makar sa evropskim šmekom, dok su stanovi / studiji uređeni po američkom vintage-hipsterskom principu. K tome, treba dodati barem jednu vruću lezbo scenu između dve mlade i lepe protagonistkinje, što će svakako privući mušku publiku.

Tu, međutim, kvaliteti prestaju, a počinju problemi. Vrlo je lako viknuti “body horror” i ukazati na površne poveznice sa Cronenbergom i poslednjim Refnom. Ali koža koja se ljušti i psiha koja usled toga propada nisu dovoljne da bi to bilo zanimljivo. A ni glumice, osim svoje nedvojbene lepote, nemaju baš puno talenata i veština kojima se mogu pohvaliti, s tim da je nekadašnja zvezda B-filmova Barbara Crampton nedovoljno, zapravo pogrešno iskorištena. Kako vreme odmiče, kako se misterija raspetljava i sve ide prema tipskom razrešenju, tako nedostaci filma postaju očiti.

Ali to nije sprečilo kritičare da o Replace vrlo pohvalno pišu. Sve i da se složimo da to nije najslabiji film ikada (zaista nije), pa čak da nije ni najstrašniji štanc (nije ni to), pomalo me čudi kako je svima promakla tipska mehanika vampirskog filma. Dakle, tu su mladost, lepota i večni život, a želja za tim i ostvarivost te želje korumpiraju našu junakinju. Zamenite kožu sa krvlju, gubitak pamćenja otpišite kao zgodan “gimmick” koji kasnije dolazi na naplatu i eto nam vampriskog filma. Kako je to pokazao Twilight, dan i noć su samo detalji. Nije to samo po sebi loše i ne mora biti, čak ni Replace ne bih nazvao “downright” lošim filmom, ali red je nazvati stvari pravim imenom i ne praviti se pametan. Skin Vampires, kako to blesavo zvuči...

The Night of the Virgin / La noche del virgen

2016.
režija: Roberto San Sebastian
scenario: Guillermo Guerrero
uloge: Javier Bodalo, Miriam Martin, Victor Amilibia

Jeste li nekad gledali film u kojem muškarac rađa dete koje mu je napravila žena iz bizarno-religijskih pobuda orijentalnog tipa? On dete rađa na dupe, a kako drugačije, u sceni koja traje neprijatno dugo, kojoj, pak, prethodi njegova trudnoća, jednako neprijatna za gledanje. Priča o zamenama rodnih uloga? Mora da se šalite...

U svakom slučaju, ako ikada pogledate The Night of the Virgin moći ćete i to prekrižiti s liste, možda skovati kakav novi termin (“šupčana vrpca” je već zauzeta od strane potpisnika ovih redova) i potegnuti odgovarajući argument ako ikada rasprava skrene u tako nenormalne vode. I to bi bilo to, u suštini, jer ovde imamo klasičan slučaj gadosti zarad gadosti, bez neke naročite poente osim da nam reditelj Roberto San Sebastian i scenarista Guillermo Guerrero, obojica debitanti u celovečernjem formatu, ispituju granice tolerancije.

Nije tu samo reč o ogavnosti, premda ona zauzima centralno mesto u filmu. Ne, kad se ne trude da nas rasture sa ranama, krastama, govnima, prljavštinom i koječime, zasipaju nas svojim smislom za humor koji balansira na tankoj liniji između čiste infantilnosti i potpunog nonsensa. A time se film i otvara, podužom sekvencom idiotskog novogodišnjeg programa u kojem dvoje ludih i zbunjenih voditelja lupetaju i lupetaju prvo što im padne na pamet, o bilo čemu.

Jedina funkcija tog segmenta je da nam dočara vreme radnje, novogodišnju noć. Naš heroj je dvadesetogodišnji devac imena Nico (Bodalo), kretenski obučen u ćaletovo odelo sa obaveznim debilnim izrazom lica i leptir-mašnom, na svetoj misiji da povali nešto u klubu. Takvog kakav je, ne primećuju ga ni konobari koji bi mu naplatili piće, da ne govorimo o nekakvoj potencijalnoj ženi koja bi mu skinula junf. Sve dok se ne pojavi nešto starija, lagano muškobanjasta i već na prvi pogled čudna Medea (Martin), koja ne samo da zapleše s njim, već ga odvuče u svoj stan...

Na stranu sve, ali sam njen stan bi morao upaliti crvene lampice kod Nica. Svetlo koje ne radi je loš znak, a upozorenje da slučajno ne stane na žohara (zbog loše sreće koja će ga strefiti, navodno) bi svakog normalnog nateralo u beg. Naravno da će naš Nico-baksuz stati na prvu bubu, a ima ih onoliko (takvu prljavštinu je nemoguće opisati, prema Medeinom stanu kamperski klozeti deluju sterilno), i naravno da će ga terati maler kroz celo trajanje filma, do porođaja i iza njega.

Za neko vreme će se pojaviti Medein dečko, sirovi, agresivni metalac nadimka Pauk (Amilibia) koji će udarati u vrata u nameri da ih razvali, ali tako nešto je za očekivati u filmu koji do tada ide linijom seksualne komedije. Ali ljubomorna baraba se ne može porediti sa ludom ženom koja čuva svoju menstrualnu krv i sa religijskim zanosom priča o himalajskoj boginji plodnosti i smrti (wtf?), ženi bez lica. I naravno da će junfera pogoditi sve gadosti ovog sveta. Nas s njim takođe. I to treba izdržati u trajanju od skoro dva sata.

Postavlja se pitanje zašto, čak i nama koji nismo preterano gadljivi. Mislim, seksualna komedija može biti gadna, horor takođe, naročito u miksu sa “nightmare logic” prosedeom, a nekakva nagrada je tu nužna. U ovom slučaju, sva je prilika da nas autorski dvojac zajebava do daske. Da stvar bude još tužnija, to zanatski, dramaturški i tehnički nije ni u kom slučaju loš film, glumci hrabro uranjaju u svoje karikature od likova, tempo je nabijen (skoro) od početka, pa sve do kraja, a efekti maske su impresivni. Momci očito znaju da naprave film, ima tu svega i svačega u miksu, rani Peter Jackson i rani Alex de la Iglesia su vidljivi uzori, i The Night of the Virgin je film koji je teško zaboraviti, blokirati ili izbrisati iz pamćenja. Verovatno da imamo slučaj skretanja pažnje na sebe, ali nisam siguran je li ta količina nihilizma, trasha i gadarije baš najbolji način...

Antibirth

2016.

scenario i režija: Danny Perez

uloge: Natasha Lyonne, Chloë Sevigny, Meg Tilly, Mark Webber, Maxwell McCabe-Lokos, Emmanuel Kabongo, Neville Edwards

Antibirth je jedan od čudnijih spojeva raznih tema i filmskih uticaja u poslednje vreme. Tako ćemo tu naći odjeke nekoliko horor majstora, lokacije propale periferije Detroita, milje teške socijale i margine (što je u hororu retkost – valjda se publika bolje saživljava sa “vanilla” srednjom klasom), teorije zavere, estetiku trash televizije iz 80-ih, uticaj lakših i težih droga na zaplet, teorije zavere i šta sve ne. Pitanje svih pitanja je kako se sve to drži zajedno, a jednoznačan odgovor mi beži, pa neka za sada stoji primedba da nešto radi solidno (iako nema genijalnih momenata), a ponešto je prilično “off”, kao da je film radio početnik sa dosta talenta, ali sa nedovoljno veštine i iskustva da ispuni svoje ambicije.

Počnimo od radnje koja deluje kao pod-zaplet iz The X-Files prebačen u format B-filma i u milje marginalaca, alkosa, džankija, krimosa i poludelih vojnih veterana. Naša anti-junakinja Lou (Lyonne) živi u prikolici, radi povremeno, a ostatak vremena se zabavlja pijući, drogirajući se, vodeći isprazne razgovore sa najboljom prijateljicom Sadie (Sevigny), jedući junk food i viseći po žurkama sa sebi sličnim individuama. Međutim, kada se posle jedne žurke izgubljene u crnim rupama ovisničkog pamćenja kod Lou jave simptomi trudnoće koji sugeriraju ne-ljudsku ili možda čak ne-zemaljsku varijantu, ona kreće da se tripuje, uporno tvrdeći da bi se setila seksa da joj se dogodio...

Sadie nije puno od pomoći jer iza toga možda stoji njen dečko diler i svodnik (Webber) i njegovi mutni poslovi sa misterioznim tipom koji tvrdi da ima nešto s vojskom. Zato na scenu skoro slučajno stupa starija gospođa, Lorna (Tilly), koja ima neke čudne teorije koje opet nekako vode do vojske. U međuvremenu Lou se usled svog uznapredovalog i nimalo prijatnog stanja sve više pasivizira, a njen mozak potpomognut alkoholom i drogom od sećanja, tripova, fantazija i noćnih mora pravi ne baš primamljivu kašu.

Zvuči kao recept za spajanje Cronenbergovog “body horrora” sa Lynchovim na slobodu puštenim tripovima u stilizaciji negde između Watersa, B filma, “midnight flicka” i socijalne drame. Nije čak ni problem što se Danny Perez ni najmanje ne trudi da nam barem neki lik učini iole simpatičnim, naprotiv, taj neapologetski pristup ima svoj šarm, kao i nasumično opaljeni flashback momenti koji objašnjavaju sve važnije tačke zapleta, naizgled slučajna cirkulacija likova koji će postati važni i struktura filma koja oponaša loš narkomanski trip uz retardiranu televiziju.

Problem, međutim, nastaje u generalno neujednačenom ritmu i predugačkim scenama u kojima Lou blebeće i blebeće sa nekim ili sama sa sobom do te mere da se trudnoća kao nešto što bi trebalo biti “highlight” filma gura u zapećak. Pošto one zauzimaju lavovski deo minutaže, svaka oštrica u filmu biva otupljena: i ona socijalna, i ona vezana za nuspojave kod narkomanije i alkoholizma, pa i kada je reč o ženskom telu i trudnoći kao životnom stilu i šoku za organizam. Antibirth tako postaje tripozan film o svemu i svačemu koji usled svoje nedorečenosti i nedopečenosti ostaje tripozan film ni o čemu.

A Film a Week - Raw / Grave

People vomiting. People fainting. People leaving the theatre, not being able to handle the film. At the festival, of all places. For a horror film genre niche, that is a kind of advertisement and it usually implies either excessive gore (what would be more excessive regarding gore in the time of ISIS videos floating freely on the internet, it is hard to tell) or taking on a taboo. More often than not, a film cannot rise to the standards of the hype it is creating, but Raw is not just another unimaginative, lazy and underwhelming genre piece. On the contrary, it is a rare gem: a completely successful parable of coming of age and sexual awakening of its female protagonist through nothing less shocking than cannibalism.

Justine (played by a relatively unknown Garance Marillier) comes from a family of militant vegetarians and is about to start her studies at the prestigious vet school in French countryside, which is also a family tradition. It is her first week at the college and she is about to be exposed to brutal, military-style hazing rituals that include driving the freshmen to an abandoned school facility, a mandatory practice of addressing senior students as “elders” or “the great ones”, to obey their commands and allow to be covered in blood and paint. Although Justine’s sister Alexia (Swiss actress Ella Rumpf) is an “elder”, a campus goth, sex goddess and an “alpha”, but even she cannot or would not save her from the initiation ritual: eating a raw rabbit kidney.

A strong allergic reaction is just a start of Justine’s trouble. Tasting the raw meat will leave her craving for more, and just plain chicken will not cut the deal. Nobody is safe, not even her gay roommate Adrien (Rabah Nait Outfella). In her fantasy, he is attractive enough to turn into a juicy steak.

The opening scene of a traffic accident shot from afar in the way that leaves us uncertain who is to blame, is starting to make sense now, and the relationship between sisters is kind of mentor-like but not idyllic as it would be expected. Contrary to the vamp Alexia, virginal Justine is not handling that well the change of her body and psyche. Be prepared for a stream of nasty little details like bikini waxing gone wrong, fingers cut off, bloody bites and self-mutilation. Just to be sure where we are, animals do not fare that well either, so there will be dead dogs, constipated cows and horses operated by somewhat primitive instruments.

Aided by the cinematographer Ruben Impens whose unpleasant close-ups are altering with static, beautifully composed wide takes in cold bluish palette, aided by Ben Wheatley’s composer Jim Williams inspiring score and music choices, and her perfectly casted acting ensemble (with the army of extras), Julia Ducournau pays attention to every detail in this deliberately paced, perfectly rhythmic and very intense multi-layered film. Clearly, it is all about female sexual awakening and carnal pleasures, but also there is an angle about family, school and medicine not being able to understand nor to explain the mysteries of a body in the changing process. There is a lot of sex and meat to devour, there are brutality and sibling rivalry, but the humour is no less important : one of the most memorable scenes includes a pissing contest between the sisters. Ducournau never loses control until the clean-cut ending.

Julia Ducournau is a first-timer which almost comes as a surprise after having watched the film. Of course, Raw is so frank, raw and insightful about a woman’s body and mind that it seems logical it was made by a female director. But the level of skill, the scope of perspective, the number of layers and juggling with all of them would rarely fit the description of a young, first-time director. Ducournau takes her clues from the masters, so we can see the echoes of Polanski’s Repulsion, Zulawski’s psychology of characters, De Palma’s obsession with female adolescence and repressions (Carrie, aswell as Sisters) and Cronenberg’s body horror taken to another level of gore, but she remains true to herself, original and fresh. Raw has all the indications that we can expect big from Julia Ducournau.

SiREN

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Gregg Bishop

scenario: Ben Collins, Luke Piotrowski (prema kratkom filmu Amateur Night Davida Brucknera)

uloge: Chase Williamson, Hannah Fierman, Justin Welborn, Hayes Mercure, Michael Aaron Milligan, Brittany Hall, Randy McDowell, Lindsey Garrett

Segment Amateur Night sa “found footage” kompilacije V/H/S redak je primer kratkog filma uguranog u omnibus koji zaista ima potencijala za nešto više. Ako zanemarimo “found footage” kao nepotreban i jeftin trik, kao i ekstremno glupe i antipatične likove koji razjare monstruma koji ih ubije, ostaje nam sam monstrum, naslovna sirena (bez peraja, znači ne riba-devojka, već samo glas koji opija) koji zavređuje svoj dugometražni film.

Gregg Bishop, autor takođe jednog kratkiša na tragu nečega (uvrštenog u nastavak V/H/S: Viral) hvata se Brucknerove priče, snima je normalno, iz trećeg lica i pretvara je u jedan ne baš do kraja razrađen, ali natopljen simbolikom, dinamičan, vizuelno interesantan i, najvažnije, zabavan film koji od klišea tihe devojke koja postaje monstrum braneći se od nasilnika stvara legitimno monstruozno-demonsko prisustvo vredno poštovanja. Uostalom, može li film čija se uvodna scena odvija u impresivnoj crkvi nadomak groblja nakon amaterskog crnomagijskog rituala biti loš? Još kad se tu upoznamo sa našom smrtonosnom sirenom koja, ironije li, postaje zarobljenicom ekscentričnog magičara, sigurni smo da nas čeka zabava.

Nakon sjajnog uvoda u stanju smo da započnemo i lagano klišeiziranu priču. Jonah (Williamson) se ženi i sprema se da ode na momačko veče sa svojim prijateljima Random (Mercure) i Elliottom (McDowell), te sa žestoko napaljenim bratom Macom (Milligan). Izabranica njegovog srca Eva (Garrett) mu postavlja pravilo da su striptizete OK, ali da nikakvo kurvanje ne dolazi u obzir. Brat kao vođa, međutim, ima druge planove koji uključuju ludu zabavu, alkohol i gljive-ludare, ali umesto da društvo odvede u Las Vegas ili nešto tog tipa, on ih vodi u gradić Garden City koji, navodno, ima ludu underground kurvarsku scenu.

Nakon što se prvih par barova ispostave kao živi smor, momci će imati “sreću” da nalete na sumnjivog tipa koji “zna baš pravo mesto” za njih, pa da za njim pođu u šumu i završe u viletini u kojoj se odigrava zabava nalik na onu iz Eyes Wide Shut sa obratom nalik na Hostel u najavi, a sve to vodi Nyx (Welborn), naš magičar iz uvodne scene, kao ceremonijal-majstor koji je izleteo iz Blue Velvet. Jonah će dobiti specijalnu poslasticu, privatnu seansu sa našom sirenom Lily (Fierman), što će drugari skupo platiti, ne novcem, već nečim drugim. Kada Jonah pomisli da je Lily zarobljenica i žrtva trgovine ljudima, on će je osloboditi i pokrenuti pičvajz i poteru u kojoj učestvuju tri strane: on sa svojim društvom, uprava kluba, odnosno Nyx i šankerica Ash (Hall) koja nije samo obična šankerica, i na kraju oslobođen ženski demonski entitet koji proždire muškarce (sve osim izabranog, to jest) i koje uprava želi staviti nazad pod kontrolu.

Filmu se svašta može zameriti, recimo da su mu likovi idioti koji su sami krivi za svoje nevolje (nekako ide uz žanr), da mu fali još krvi, da osim sirene nudi malo toga novog i istinski moćnog, da “prave” teme (mogućnost ljubavi između čoveka i monstruma, recimo) samo grebe po površini, a u njih ne ulazi dubinski, kao i da površno citira druge, bolje i kultnije filmove. Međutim, prava zamerka bi bila nedostatak konkretizacije u bilo kom pogledu, od sirene (je li ime Lily od Lilith, Adamove prve žene i zašto je to tako), preko njenog performansa za našeg mladoženju (šta ona zapravo radi osim što pušta glasinu i kada ta glasina donosi uživanje, a kada smrt), pa do bordela u šumi kao takvog i njegovog vlasnika (ko je on, šta je on, čime se bavi, koje su mu specijalnosti, šta još čudno drži pod ključem i eksploatira u seksualne svrhe, te od čega živi ako ne posluje u novcu).

Sa druge strane, SiREN nam nudi sasvim dovoljno toga za uživanje: manični tempo (trajanje je 80-ak minuta), gibak scenario iz kojeg sledi nepredvidljivost pojedinih obrata, nekoliko scena za pamćenje poput kulminacije u “reversed gender” silovanju, uvoda i “konačnog” obračuna u crkvi i generalno pamtljive vizuale. Gluma je takođe solidna, u čemu prednjače Hannah Fierman kao Lily koja je škrta na rečima, ali zato uspeva da deluje sablasno čak i bez odeće, te Justin Welborn kao Nyx koji ima “najmesnatije” replike i zastrašujući je na sasvim drugi, gotovo teatralni način. Efekti maske i šminke su takođe za svaku pohvalu uprkos nimalo impozantnom budžetu.

A poruka, jer je horori po pravilu imaju iako dosta često služi da podrije kvalitet filma? SiREN ima barem tri. Prva je žanrovsko pravilo koje likovi ne poštuju, pa bivaju kažnjeni: ne budi budala. Druga je više nego škakljiva i publici može dati krive ideje: nije žrtva sve što na žrtvu liči, odnosno za nas je bolje da neke žrtve ostanu žrtve. Treću valjda ne treba crtati poštenim ljudima: ne varajte svoje partnere, čak ni kad ste na to naterani.

Viral

2016.

režija: Henry Joost, Ariel Schulman

scenario: Barbara Marshall, Christopher Landon

uloge: Sofia Black-D’Elia, Analeigh Tipton, Travis Tope, Michael Kelly, Colson Baker

Crvni grip napada svet i stiže u ušuškanu kalifornijsku suburbanu zajednicu. Jajašca ulaze u organizam dodirom na kožu ili inhalacijom, formiraju se u crve-parazite koji prvo iscrpljuju, pa onda preuzimaju žrtvu koja postaje besvesna mašina za ubijanje tipa zombi. Nakon nekoliko zabeleženih slučajeva, vojska proglašava naselje za karantin sa strogim pravilima ponašanja. Dve srednjoškolke odvojene od oca i majke, buntovnički nastrojena Stacey (Tipton) koja fura imidž zločeste devojke i introvertnija, naivnija Emma (Black-D’Elia) moraju da se izbore sa iskušenjima da zajebu sve i zabavljaju se do kraja sveta, onda sa opasnostima virusa koji ubija njihove komšije, a na kraju i da odluče između lojalnosti jedna drugoj i imperativa preživljavanja.

Viral je novi film rediteljskog dvojca Henry Joost – Ariel Schulman koji je široj publici poznat po pritupastom kino-hitiću Nerve koji je video relativno široku distribuciju u režiji kuće Lionsgate. Za razliku od bedaste plašilice za naivne Nerve, Viral ne samo da je u bioskope izbačen žurno i kratko pre DVD i VOD distribucije (argument da je to ipak respektabilno tržište kvantitativno i kvalitativno na nivou bioskopskog me nije sasvim ubedio), nego je zapravo zanimljiv komad filma koji ima nešto za reći, pa makar to bila puka varijacija na temu opšteprihvaćenih klišea tinejdžerskih i filmova o zarazi.

Prvo i osnovno, za američki horor, Viral je revolucionaran u tretmanu porodice kao nečeg nebitnog umesto kao osnovne ćelije društva i stožera opstanka u krizi. U prilog tome govori da majku niti ne vidimo kroz ceo film jer odlaže povratak sa poslovnog puta, otac (Kelly) konačno odlazi da je pokupi sa aerodroma iako i sam daje nagoveštaje da im je brak u krizi i praktički nestaje iz filma kao relevantan faktor, a (SPOILER!) Emma može preživeti jedino ako ubije obolelu Stacey ili je makar prestane po svaku cenu spasavati i šlepati sa sobom. To što Stacey okleva da napadne sestru nije nikakva rehabilitacija porodičnih vrednosti, već elementarna mera balansa. (KRAJ SPOILERA!)

Druga stvar je balans i u inače osetljivim tinejdžerskim pitanjima, odnosno njihovom tretmanu. Logično, lakomislenija Stacey će naći odgovarajuće blesavog dečka (Colson Baker poznatiji pod umetničkim imenom Machine Gun Kelly), dapače neodgovornu budaletinu koja hoda na štakama, ne zna sročiti suvislu rečenicu i sve vreme se zajebava. Emma će se, pak, zagledati u pristojnog dečka iz komšiluka, Evana (Tope). Likovi, međutim, nisu karikature svojih osobina: čini se da je Stacey jasno da je retard samo privremeno rešenje za nerviranje okoline, retardu je jasno da će njegova budalasta slava kratko trajati, pa uživa dok može, Emma je možda dobra, ali nije mutava, a njen pristojni Evan nije nikakav super-junak, već jednostavno pristojno ljudsko biće koje postupa po svojoj savesti.

Takođe, tretman virusne infekcije koja može uništiti čovečanstvo vešto balansira između makro i mikro-nivoa. Globalna panika nije prenaglašena kao u većini filmova sa tom tematikom, ali je vidimo u vestima (imamo čak i umontiran klip Obame koji govori o mini-epidemiji ebole 2014. godine u Americi), u procedurama poput vojske koja patrolira i obaveštenjima, a pri kraju filma možemo videti i posledice takvog postupanja. Centar našeg zbivanja su sestre i njihova međusobna dinamika, te njihova zajednička dinamika sa okruženjem. Jasne su nam njihove emocije i strahovi, kao što nam je jasno da su njih dve same u tome, same svaka za sebe i same u kući, uslovno rečeno. Takođe, film odlazi još dalje, pa nam eksplicitno prikazuje napade bolesti, odnosno crva, dakle upoznati smo sa pojedinostima o njemu, što filmu dodaje “body horror” dimenziju.

Naravno, film će svojim tokom upasti u sijaset opštih mesta i nelogičnosti, ali i to je rizik koji se mora pretrpeti. Valjalo bi naglasiti da je Viral osim prilično jedinstvene “no bullshit” perspektive na svakom polju solidno urađen film, od glume uglavnom mladih i ne baš afirmiranih glumaca, preko kamere koja pomoću palete letnjih boja stvara dojmljivu atmosferu, pa sve do efekata maske i šminke u onim eksplicitnijim scenama. Iako nije spektakularan, Viral ipak zaslužuje preporuku.

Bite

2015.

režija: Chad Archibald

scenario: Chad Archibald, Jayme Laforest

uloge: Elma Begović, Annette Wozniak, Denise Yeun, Jordan Gray, Lawrene Denkers

Glasno najavljivan na respektabilnim portalima, horor i ne-horor usmerenja, Bite je u konačnici došao kao lagano razočaranje, iako je i dalje bolji od dosta onoga što se pod etiketom horora distribuira ovih godina. Ne očekujte, dakle, klasičnog Cronenberga samo zato što se pročitali etiketu “body horror”. A i kad smo kod etikete, ni nje se ne treba držati kao pijan plota.

Posebno na početku filma koji deluje kao još jedan “found footage” u kojem ovom prilikom imamo ženske na devojačkoj večeri negde dole južno. Casey (Begović) se udaje za bogatog i prosperitetnog tipa (Gray), ali nije baš sigurna, te njegova mama (Denkers) je ne voli, te on je suviše pod njenim uticajem, te nema seksa pre braka, te ovo, te ono. Njene prijateljice Jill i Kirsten (Wozniak i Yeun) imaju svaka svoju teoriju i rešenje, ali odluka je na Casey. Odmor, međutim, postaje čudan kada oko njih počne da se vrzma lokalac sa kojim je Casey možda završila u krevetu, a možda i nije. Ali pravi pakao za nju tek sledi kada se vrati kući, a počinje prilično nevino još na odmoru sa ujedom insekta...

I tu počinje onaj deo filma koji se uslovno može nazvati telesnim i psihološkim hororom. Casey se usled ujeda menja iznutra, a polako i na van. Počinje sa fizičkom slabošću, gađenjem na regularnu hranu i osipom / gnojem na mestu ujeda, a nastavlja se sa porivom da nekome presudi kiselinom, polaganjem jaja itd. Zapravo je šteta što taj deo traje samo do prve žrtve i što nije razrađeniji. Citira se tu (hm, krade) Cronenberg, međutim potencijal da se dostigne The Fly nije ni blizu iskorišten. Čak i na planu efekata poput maske i šminke Bite nije impozantan, sluzavo je to i lepljivo, ali nas neće ostaviti bez daha.

Pravi problem je užasno retrogradni, konzervativni konteskt. Sama mogućnost da Casey ispašta zbog seksa pre braka je za osudu, ideja da bolest dolazi iz strane zemlje je postulat ksenofobije, a pod-zaplet sa prijateljicama i njihovom petljancijom oko njenog frajera je naprosto glup, a da ne govorimo o tome koliko je njegov lik jebeno suvišan i besmislen i koliko bi efektniji bio da ga ima samo u off-u. Bite propagira one priproste klišee braka, porodice, muškarca koji zarađuje i žene koja sedi kod kuće i planira venčanje, a svaku devijaciju od te malograđanštine osuđuje. I čini se da mu je to osnovna tema, dok je “body horror” poslužio kao jedan od instrumenata.