17

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

17, dugometražni debi Kosare Mitić, premijeru je imao na Berlinalu, u takmičarskoj sekciji Perspectives. U filmu pratimo sedamnaestogodišnju protagonistkinju Saru (Eva Kostić) koja ide sa svojim razredom na ekskurziju u Grčku, sa zaustavljanjem u Bitolju. Dok se momci napijaju još u autobusu, penju na glavu profesorki i glasno odbijaju posetu muzeju, a devojke šminkaju, ogovaraju i nešto kasnije napijaju, Sara se uglavnom drži za sebe i čuva jednu tajnu.

Tajnu nije teško pogoditi, posebno ako poslušamo ogovaranja – ona je u visokoj trudnoći nakon što su je napila i silovala dvojica momaka iz razreda. Kada, podgrejana alkholom, u sličnoj situaciji završi njena naivnija i manje iskusna drugarica Lina (Martina Danilovska), Sara interveniše i ulazi u otvoreni sukob s ostatkom razreda. Međutim, ona će uskoro imati mnogo veći problem koji mora da reši.

Film 17 najbolje funkcioniše kao studija kako se mlada devojka nosi s različitim pritiscima, od očekivanja raznih „faktora“ u njenom životu (roditelji, profesori, društvo), preko sramote koja joj se nameće iako nije kriva ni za šta, do onih sasvim opipljivih i moguće opasnih po život. Kamera Nauma Doksevskog koja svojim levitiranjem oko protagonistkinje oponaša stil braće Darden jasan je signal u tom pravcu, a tajming Kosare Mitić u upravljanju filmskim vremenom je izvrstan. Autorica takođe pokazuje ambicije da kritikuje makedonsko, i uopšte globalno savremeno društvo u kojem su nasilje i pretnje istim uobičajena stvar, a da sve to spoji kroz ugao ženskog iskustva.

Nažalost, film u tome postaje rasplinut, pretrpan i ekscesan, na momente čak i nepotrebno gadan, a sve vreme prilično nategnut po pitanju logike pojedinih postupaka likova. Pod-ton „divljeg Balkana“ kojim vladaju patrijarhat i obrasci mišljenja iz XIX veka na koje se nove tehnologije samo „kaleme“, a koji se takođe sve vreme provlači, ne pomaže da se zakrpe pukotine u logici i time učvrsti realističnost „sveta“ koji Kosara Mitić stvara.

False Positive

 kritka objavljena na XXZ

2021.

Režija: John Lee

Scenario: Ilana Glazer, John Lee, Alissa Nutting

Uloge: Ilana Glazer, Justin Theroux, Pierce Brosnan, Josh Hamilton, Gretchem Mol, Sophia Bush, Zainab Jah

Dubina filma False Positive koji je upravo sleteo na Hulu počinje od samog višesmislenog naslova. Sve i ako odbacimo „novonormalni“ termin lažnih pozitivnih testova (na koronu), ostaju nam lažno pozitivni testovi na nešto drugo (trudnoću) kao i lažno pozitivni (odnosno forsirano pozitivni) osećaj koje bi to stanje trebalo da inducira. Realnost je da nije nužno uvek tako, a da telo i um često često igraju igrice jedno protiv drugog čak i kada se neke „treće“ strane poput društva u celini, a posebno njegovog muškog dela tu ne umešavaju.

John Lee kao reditelj (uglavnom zaposlen na televiziji na serijama) i naročito koscenaristkinja i glavna glumica Ilana Glazer (sa kojom je Lee sarađivao na njenoj seriji Broad City) u filmu pokušavaju da zahvate duboko u neke od tih ukorenjenih fenomena, kao i da ipak očuvaju žanrovsku lakoću (ili blesavost, kako vam drago) punokrvnog žanrovskog filma (od psihološkog trilera do horora) sa obiljem referenci. Ugao gledanja, međutim, mnogo više odgovara njenom iskustvu nego njegovom, ali je sinergija između autorskog dvojca očita.

Ilana Glazer igra Lucy, mladu urbanu ženu sa dobrim poslom u marketinškoj agenciji i „stabilnim“, pomalo dominantnim mužem – doktorom po imenu Adrian (Theroux). Njihov jedini problem je, čini se, to što ona ne može da ostane trudna, pa zbog toga odlaze kod njegovog bivšeg šefa, svetski poznatog stručnjaka za plodnost Johna Hindlea (Brosnan) koji je pomogao mnogim parovima u beznadežnoj situaciji i koji, čini se, prejudicira da o plodnosti i trudnoći zna više od žena koje kroz iste prolaze. Njega kao senka prati njegova glavna medicinska sestra i asistentkinja Dawn (Gretchen Mol kao jedna od jačih komponenti u filmu), naizgled uslužna i pristojno distancirana, ali sa nekom pasivnom agresijom u sebi od koje se ledi krv u žilama.

Nakon tretmana, Lucy uspeva da zanese, ali, na sveopšte iznenađenje, ne jedan plod, nego čak tri: krupne blizance dečake i nešto sitniju samu devojčicu. John predlaže „asistiranu selekciju“, pravdajući to većim šansama da se zadržani plod(ovi) održe u životu i u tom smislu optira za zdrave i krupne blizance, za šta dobija podršku od Adriana. Lucy, međutim, intuitivno i emocionalno želi curicu i to baš po imenu Wendy, zbog čega par dospeva do svoje prve ozbiljnije rasprave.

Otprilike u isto vreme, Lucy počinje da sumnja u Johna i njegove dobre namere i da proživljava košmare koje se čine sasvim realni. Njena nova prijateljica, takođe trudnica Corgan (Bush) je uverava da je to samo plod fenomena zvanog „mommy brain“, da treba samo da se opusti i da će sve biti u najboljem redu. Međutim, kako joj vrag ne da mira, ona nastavlja sa istraživanjem i iskopava stvari koje se čine sve manje logičnima, ali su sve strašnije.

U svom filmu Glazer i Lee se dotiču brojnih fenomena iz savremenog sveta. Za početak, tu je trudnoća u uslovima svakodnevnog, stresnog života u gradu, u obilju informacija i opcija koje se serviraju. Druga stvar je taj „mommy brain“ koji može biti i prirodni fenomen, ali i društveni konstrukt kojim je moguće ućutkati trudnu ženu ili mladu majku, prokazujući njen stav kao manje validan jer je ona „emocionalna“, „histerična“, „puna hormona“, pa ne zna ni šta misli, ni šta priča. U kombinaciji sa muškom solidarnošću koju vidimo kroz odnos Johna i Adriana, pa i sa podsvesnim seksizmom koji je na snazi kod Lucy na poslu, to nas dovodi do toga da False Positive zapravo vrlo precizno cilja patrijarhat, ali i njegovu „pešadiju“ u smislu pokornih žena.

Negde do pred kraj filma, Lee i Glazer vešto pletu svoju priču balansirajući te ozbiljne uvide (ima tu još ponečeg, poput rasizma, klasizma i predrasuda nastalih iz neinformisanosti, odnosno smetenosti „infodemijom“) i žanrovsku lakoću. Pierce Brosnan izuzetno je efikasan kao slatkorečivo, a opet demonsko prisustvo, dok je Justin Theroux idealan kao naizgled pun razumevanja, a zapravo kontrole željan muž. U kombinaciji s hladnim, gotovo jezivo hladnim vizuelnim identitetom savršeno uhvaćenim kamerom Pawela Pogorzelskog (filmovi Arija Astera Hereditary i Midsommar) i obilja tekstualnih referenci, više ili manje uočljivih, False Positive je prilično efektan horor.

Na kraju, međutim, film za nijansu preoštro skreće u domene osvetničke fantazije, premda je ista signalizirana „flash forwardom“ na početku. Sa jedne strane, to stvara izvesnu tonalnu nekonzistentnost sa ostatkom filma, a sa druge nam može poslužiti i kao signal da možda to što smo videli ne shvatimo previše ozbiljno, već kao još jedan od hororičnih tripova i žanrovskih etida koje limitirano imaju veze sa stvarnošću. U svakom slučaju, False Positive je jedna od interesantnijih pojava na streaming platformama trenutno.

Antibirth

2016.

scenario i režija: Danny Perez

uloge: Natasha Lyonne, Chloë Sevigny, Meg Tilly, Mark Webber, Maxwell McCabe-Lokos, Emmanuel Kabongo, Neville Edwards

Antibirth je jedan od čudnijih spojeva raznih tema i filmskih uticaja u poslednje vreme. Tako ćemo tu naći odjeke nekoliko horor majstora, lokacije propale periferije Detroita, milje teške socijale i margine (što je u hororu retkost – valjda se publika bolje saživljava sa “vanilla” srednjom klasom), teorije zavere, estetiku trash televizije iz 80-ih, uticaj lakših i težih droga na zaplet, teorije zavere i šta sve ne. Pitanje svih pitanja je kako se sve to drži zajedno, a jednoznačan odgovor mi beži, pa neka za sada stoji primedba da nešto radi solidno (iako nema genijalnih momenata), a ponešto je prilično “off”, kao da je film radio početnik sa dosta talenta, ali sa nedovoljno veštine i iskustva da ispuni svoje ambicije.

Počnimo od radnje koja deluje kao pod-zaplet iz The X-Files prebačen u format B-filma i u milje marginalaca, alkosa, džankija, krimosa i poludelih vojnih veterana. Naša anti-junakinja Lou (Lyonne) živi u prikolici, radi povremeno, a ostatak vremena se zabavlja pijući, drogirajući se, vodeći isprazne razgovore sa najboljom prijateljicom Sadie (Sevigny), jedući junk food i viseći po žurkama sa sebi sličnim individuama. Međutim, kada se posle jedne žurke izgubljene u crnim rupama ovisničkog pamćenja kod Lou jave simptomi trudnoće koji sugeriraju ne-ljudsku ili možda čak ne-zemaljsku varijantu, ona kreće da se tripuje, uporno tvrdeći da bi se setila seksa da joj se dogodio...

Sadie nije puno od pomoći jer iza toga možda stoji njen dečko diler i svodnik (Webber) i njegovi mutni poslovi sa misterioznim tipom koji tvrdi da ima nešto s vojskom. Zato na scenu skoro slučajno stupa starija gospođa, Lorna (Tilly), koja ima neke čudne teorije koje opet nekako vode do vojske. U međuvremenu Lou se usled svog uznapredovalog i nimalo prijatnog stanja sve više pasivizira, a njen mozak potpomognut alkoholom i drogom od sećanja, tripova, fantazija i noćnih mora pravi ne baš primamljivu kašu.

Zvuči kao recept za spajanje Cronenbergovog “body horrora” sa Lynchovim na slobodu puštenim tripovima u stilizaciji negde između Watersa, B filma, “midnight flicka” i socijalne drame. Nije čak ni problem što se Danny Perez ni najmanje ne trudi da nam barem neki lik učini iole simpatičnim, naprotiv, taj neapologetski pristup ima svoj šarm, kao i nasumično opaljeni flashback momenti koji objašnjavaju sve važnije tačke zapleta, naizgled slučajna cirkulacija likova koji će postati važni i struktura filma koja oponaša loš narkomanski trip uz retardiranu televiziju.

Problem, međutim, nastaje u generalno neujednačenom ritmu i predugačkim scenama u kojima Lou blebeće i blebeće sa nekim ili sama sa sobom do te mere da se trudnoća kao nešto što bi trebalo biti “highlight” filma gura u zapećak. Pošto one zauzimaju lavovski deo minutaže, svaka oštrica u filmu biva otupljena: i ona socijalna, i ona vezana za nuspojave kod narkomanije i alkoholizma, pa i kada je reč o ženskom telu i trudnoći kao životnom stilu i šoku za organizam. Antibirth tako postaje tripozan film o svemu i svačemu koji usled svoje nedorečenosti i nedopečenosti ostaje tripozan film ni o čemu.

Prevenge

2016.

scenario i režija: Alice Lowe

uloge: Alice Lowe, Gemma Whelan, Tom Davis, Kate Dickie, Jo Hartley, Kayvan Novak, Dan Renton Skinner

Prevenge je neshvatljiv film bez pogleda u profesionalnu biografiju njegove autorice Alice Lowe, ne samo zbog podatka da je snimanje tempirala prema svojoj trudnoći kako bi do kraja odigrala glavnu ulogu, što ukazuje na to da je ovo jedan veoma osoban projekat. Ovo joj je prvi dugometražni film u svojstvu rediteljice, kao glumica je igrala uglavnom epizodne uloge na filmu i televiziji, imala je karijeru stand-up komičarke, a ključan momenat za nju je ko-autorstvo na scenariju i glavna uloga u Sightseers Bena Wheatleya.

Mislili šta god o uspehu i komunikativnosti ove urnebesno mizantropske horor-komedije, Sightseers je film koji se dugo vremena vozika na jednom štosu, da par lagano čudnih kampera ujedno figurira i kao par serijskih ubica. Iz tog štosa se dalo svašta iščitati o engleskom stanju uma početkom druge dekade našeg milenijuma (sada može biti samo gore), ali je film dobio novu dimenziju prebacujući se na novo polje gotovo filozofske rasprave između metodičnog i nemetodičnog ludila, reda i slobode, morala i impulsa.

Prevenge u suštini figurira kao mentalni nastavak Sightseers: opet je u pitanju film jednog štosa i opet je to mizantropska komedija sa elementima pokolja, ali sa tom razlikom da je Alice Lowe ipak slabiji i manje verzirani autor nego što je to Ben Wheatley, pa stoga i ne može da se digne na neki viši nivo od serije minimalno variranih štoseva, iako to pokušava.

Ovde je reč o trudnoći, uz zez da nerođeno dete svojoj majci Ruth (Lowe) izdaje ubilačke komande. Nije ovo novo čitanje Rosemary's Baby ili nekog filma o sablasnom detetu, premda je film bogat referencama na razne horor-autore, koliko meditacija o surovosti savremenog sveta i nemoći pojedinca da se sa njegovom gadošću pošteno izbori. Kako shvatamo već pri početku, Ruth će roditi siroče, pa zato rešeno i beskrupulozno kreće putem „preventivne osvete” onima koji su za tu situaciju krivi.

I „udica” na koju nas film kači je briljantna, scena se odvija u radnji gde se prodaju egzotične životinje, a ljigavi prodavac (Skinner) uvaljuje trudnici ljigavo-perverzne lajne tipa „želite li pomaziti moju debelu zmiju?” Očekujemo nasilje sa jedne strane, a ono dolazi iz suprotnog pravca, naglo i savršeno tempirano. Ljigavac pada na zemlju, trudnica briše nož, seda na javni prevoz i u svesku crta nešto morbidno dok čuje glasić koji joj kaže „One down!”

Nisu loša ni sledeća dva ubistva, ni njihove slučajno-namerne žrtve, perverzni propali disco-DJ Dan (Davis), jedan od onih „zavodnika” koji spavaju na maminom kauču, te karijeristička frigidna kučka Ella (Dickie) koja joj savetuje da batali tu materinsku priču ako ikada želi da nađe posao. Oba ubistva dolaze sa predivno otrcanim „punchlineom”, što je ovde izvedeno majstorski i sa višestrukim uživanjem Alice Lowe kao glumice i kao autorice. Takođe, umirenije među-scene bilo same Ruth koja meditativno gleda stari krimić na televiziji ili priča sa bebom, kao i rane scene sa bolničkom babicom (Hartley) koja je zasipa frazerskim trudničkim savetima, imaju i više nego pristojnu količinu svojih ludih momenata.

Problem je što je to ujedno i vrhunac filma na svim poljima, tu negde na koti oko pola sata, odnosno trećine trajanja. Prevenge ne ide dalje u pravcu produbljivanja bilo kojeg od podigranih aspekata: trudnoće kao neuračunljivog mentalnog stanja, socijalne isključenosti i ranjivosti, mizoginije... Umesto toga, i dalje se ređaju ubistva, što dovodi do inflatornog efekta, a misterija oko pogibije Ruthinog partnera nikad ne dobija puni zamah i uglavnom deluje bezvezno nakalemljeno.

Moguće je da je ključ problema, makar delimično, u profesionalnoj pozadini autorice Alice Lowe. Ona je sposobna glumica i čini se da je to uzela kao referentnu tačku u pisanju scenarija. Međutim, problem je u logici stand-up komedije kojom se vodi pri izgradnji lika. Mi Ruth vidimo uglavnom u svojoj potpunost i datosti, više kao stand-up rutinu nego kao ljudsko biće ili čak filmski lik čiji razvoj možemo pratiti. Zato se radnja odvija kao niz skečeva čiji se kvalitet čak i ne podiže gradualno. Šteta dobre ideje i zabavne mizantropske podloge.

Keeper

2015.

režija: Guillaume Senez

scenario: Guillaume Senez, David Lambert, Marcia Romano

uloge: Kacey Mottet Klein, Galatéa Bellugi, Laetitia Dosch, Catherine Salée, Sam Louwyck, Cédric Vieira

Tinejdžerska trudnoća nikad nije prijatna stvar, ali je očito dovoljno intrigantna tema da nađe prostora u medijima. Lako za kćerku izvesne kandidatkinje za potpredsednicu Amerike i cirkus oko njenog ekspresnog venčanja u hrišćansko-republikanskom duhu, stvar je ukorenjenija od tog jednog incidenta. Na glupavim reality kanalima postoje specijalizirane emisije na tu temu i onda shvatamo da tih lakomislenih mulaca nije baš ni tako malo.

Što se filma tiče, tinejdžerska trudnoća tumačena je lansirala karijere Jasona Reitmana i Diablo Cody, kao i Ellen Page i Michaela Cere. Juno je bio sasvim solidan i pitak film koji se izvukao na svoj simpatični gorko-slatki ton karakterističan za američke indie filmove. Tako nešto je skoro nemoguće ponoviti u Evropi i zato Guillaume Sanez bira drugačiji, evropskiji put za svoj prvenac iako u suštini priča istu priču.

Maxime (Mottet Klein) i Mélanie (Bellugi) imaju po 15 godina i par su. U svoje slobodno vreme rade ono što i ostali teen parovi, cilj je uglavnom kratkoročno seksualno zadovoljstvo (pušenje je velika tema), a o posledicama se ne razmišlja baš puno. One će im se sručiti na glavu u vidu trudnoće i eto problema. Po njihovim instiktivnim reakcijama vidimo da oni za to nisu spremni, ali oni to još uvek ne znaju: klinci su.

Iako je abortus logično rešenje, Maxime insistira na tome da Mélanie dete zadrži. Nije tu stvar religijskih ubeđenja, pa čak ni moralnog standarda. Njemu to jednostavno ne izgleda kao problem: on ima mlađeg brata i zna s klincima, a i već je osmislio svoj život za sebe: fudbaler je, golman (što naslovu filma daje i treći smisao), time će se baviti i imaće puno love. Mélanie mu se prepušta, ne toliko iz ubeđenja da je to ispravno, čak ni iz poverenja prema njemu niti zbog unutarnjeg osećaja koliko zbog sklopa svoje ličnosti. Ona je naprosto takva.

Pitanje je i koliko su odrasli u njihovoj okolini svesni problema. Oboje dolaze iz familija koje se ne mogu pokazati kao uzor. Maximovi roditelji su razvedeni, otac je u priči samo vikendom i oko Maximovog fudbala, majka je prezauzeta sa svojim poslom, kućom i još mlađim detetom. U toj situaciji, još jedna beba svakako nije najbolji sled događaja, ali možda i neće činiti toliku razliku. Znate ono naivno, gde je ljubavi i sloge... Mélanie je, sa druge strane, dete samohrane majke koja ju je vrlo mlada rodila i koja možda baš zbog toga nije uspela da se ostvari kao osoba onako kako je htela. Ono “sve se može” je samo šablon, teško primenjiv na konkretnu situaciju, i ona to zna, zato i služi kao glas razuma u filmu.

Međutim, njihovi roditelji neće dobiti dete, Mélanie će. Njihov organizam neće biti šokiran na taj način, njen će. Oni neće imati probleme sa hormonima, sa promenama raspoloženja, sa stresom tog tipa, ona će. Oni možda čak i ne bi bili nespremni, ona je. A dovoljno je pametna da to sve bolje i bolje uviđa. Slično važi i za Maxima, koji se prvo maskira iza nekakve fingirane odgovornosti i lažne odraslosti, ali i on postaje svestan koliko se situacija usložnjava i kako on za to ne pokazuje spremnost, ma kako se trudio. Klinci, od beba pa do studenata, po prirodi su egocentrična bića naviknuta da koriste svoje roditelje. Je li moguće jednostavno odrasti preko noći i potpuno promeniti paradigmu, postati neko ko vodi brigu a ne neko o kome se briga vodi.

Sastojci su uglavnom tu i stil braće Dardenne se sam nameće: okruženje malog, ali ne premalog grada, natuknute klasne razlike, razrađena psihologija likova i jedan junak koga kamera prati i u čijoj blizini ostaje. Zanimljivo je, međutim, da u priči o trudnoći autor bira mušku perspektivu i da je film fokusiran na Maxima, iako Mélanie ima više toga na kocki. To ovde potpuno ima smisla, promene na njemu i odrastanje su dovoljno zanimljivi, detaljno osmišljeni i napisani, a Senez ne zaboravlja ni na Mélanie, iako se njene promene doimaju skokovitijim, a raspoloženja opisiva jedino kroz trudnoću.

Fokus na Maxima se pokazao kao ispravna odluka i zbog snage glumca koji ga igra. Kacey Mottet Klein će u budućnosti biti veliko ime evropskog ili makar frankofonog filma. Moj prvi susret s njim je bio intrigantni švicarski film Sister u kome on igra malu lopinu koja pelješi po skijalištima na način koji nije samo simpatičan, nego ima i težinu. Takvo glumačko prisustvo se retko viđa i reč je o prirodnom talentu koji ovde koristi maksimalno, i bez foliranja uspeva da nas uveri u svoj lik i iskrenost njegovih namera.

Moj problem sa ovakvim filmom je nekako lični. Jednostavno ne kupujem premisu da tako mlad muškarac, pa i muškarac uopšte, ima očinski instinkt. Drugo, sa moralne strane, je li zaista uputno da on donosi odluku, makar samo inicijalnu, umesto svoje cure koja se još nije snašla, te da li je za očekivati da donese baš takvu. Treće, iako imaju samo 15 godina, mislim da su ipak videli nešto života da bi znali šta znači šta i doneti racionalnu odluku. Pravdanje njihovih neobičnih postupaka klinačkom racionalnošću je arbitrarno. Možda sam ja samo cinik, ali čisto sumnjam da su tinejdžeri baš toliko iracionalni. Kome to ne smeta, uživaće u filmu.

Unexpected

2015.

režija: Kris Swanberg

scenario: Kris Swanberg, Megan Mercier

uloge: Cobie Smulders, Gail Bean, Anders Holm, Elizabeth McGovern

Kako još uvek nemam dece, mogu se samo potruditit i što poštenije preneti tuđe zaključke i iskustva na ovu temu. Prvo, ne postoji idealno vreme za dobiti dete. Kako god mi postavili stvari, dete znači promenu na koju možda nismo spremni, ili makar nismo uzeli sve faktore u obzir. Drugo, bili mi “pro-life” ili “pro-choice”, briga oko deteta svakako počinje pre rođenja, od banalnih stvari poput kupovine odeće i pelena ili izbora i preuređivanja stambenog prostora, pa do svakako ozbiljnijih psiho-fizičkih priprema na prinovu.

Unexpected, novi film Kris Swanberg, žene i povremene glumice kod plodnog “mumblecore” autora Joea Swanberga, govori upravo o tome, i to jedan novi, rekao bih čak najbolji mogući način. Suprotno od onoga što možemo pomisliti na osnovu postera, Unexpected sa svojim veoma životnim likovima u veoma životnim situacijama savršeno funkcioniše kao studija slučaja, a ne kao toliko puta viđena ljigavo-melodramatična ili usiljeno-komična matrica.

Mada, osnovna situacija je manje verovatna: naše dve junakinje, Sam (Smulders) i Jasmine (Bean) su zatrudnele skoro istovremeno, iako su njihove životne prilike čista suprotnost. Sam je tridesetogodišnja srednjoškolska profesorka u školi u sirotinjskom kvartu kojoj preti zatvaranje. Ona živi sa svojim dečkom Johnom (Holm) i njihova finansijska situacija je dovoljno pristojna da ona napusti posao i brine se o detetu i kući, a uvek se mogu obratiti na pomoć njenoj majci (McGovern) koja je možda malo uštogljena i ima staromodna očekivanja, i sa kojom Sam ima hladnjikav, distantan odnos, ali će buduća baka svakako voleti svoje prvo unuče. Ipak, Sam paniči, jer, kao što rekoh, na neke stvari se ne možeš pripremiti.

Sa druge strane, imamo Jasmine, maturantkinju u istoj školi, čija je familija na socijalnoj pomoći i čiji dečko očito nije dovoljno odrastao da bi bio otac. Jasmine je jedna od boljih učenica i trudnoća i briga o detetu joj mogu poremetiti planove za dalje obrazovanje i njen primerni cilj je da te dve životne okolnosti nekako uklopiti. U kući punoj ljubavi i uz korisne savete starije i valjda iskusnije profesorke Sam, čini se da bi to bilo moguće.

Prijateljstvo između njih dve bi verovatno bilo nemoguće u bilo kojoj drugoj situaciji, ali trudnoća i imanje dece menjaju perspektivu, i kako nas drugi gledaju i kako sami sebe gledamo. Funkcionalni odnosi tipa profesor – učenik tu postaju sekundarni. Nije to jedino što razdvaja njihove svetove, tu su još i demografske i socijalne kategorije rase, klase i starosti, ali ono što ih spaja ipak ostaje u fokusu. Rekoh već, ovo nije ni “Hallmark” drama, ni komedija, iako se autorica Kris Swanberg vrlo vešto poigrava sa našim očekivanjima i zbog toga je Unexpected jedan sasvim solidan film.

Zanimljiva postavka stvari i inteligentno složena priča su svakako važni elementi svakog filma, ali dosta toga zavisi i od izvedbe, pre svega od režije i glume. U ovom slučaju režija je skoro pa idealna, lake, distinktivno ženske ruke, ton filma sjajno pogođen, a trajanje od manje od 90 minuta sjajno iskorišteno. I na planu glume Unexpected je na nivou. Anders Holm i Elizabeth McGovern sjajno popunjavaju svoje epizode i omogućavaju Cobie Smulders da zablista, a ono to čini. Izgleda da je njena tranzicija sa televizije (uloga Robin u How I Met Your Mother) na film glatka, bilo da se radi o ulogama u nezavisnim filmovima skromnijih budžeta, kao što je to ovde slučaj, ili epizodama u “blockbusterima” iz Marvelovog univerzuma. Ovde se vidi taj lagani odjek njene najpoznatije uloge, ali nikako nije reč o reciklaži. Gail Bean se možda pokaže kao otkrovenje ovog filma. Mlada glumica je ležerna i prirodna i ima prisustvo na ekranu, i uloga Jasmine joj može lansirati ozbiljnu filmsku karijeru.

Lagana preporuka, dakle. A kad budem imao dece, možda ću moći iz prve ruke reći kako je taj pripremni period izgledao u mojoj kući.

Love, Rosie

piše: Tea Šegon

2014

režija: Christian Ditter

scenario: Juliette Towhidi (po romanu Cecilije Ahern)

uloge: Lilly Collins, Sam Claflin, Christian Cooke, Jamie Winstone, Suki  Waterhouse, Tasmin Egerton

Ideja o svemogućoj Ljubavi, nadnaravnoj sponi koja spaja dvije duše u jedno kozmičko ne/mjesto, vjera u Ljubav koja ruši sve granice i barijere, jednostavno ideja o Velikoj Ljubavi jest bila i uvijek će biti nepresušna tema kinematografske industrije i beletristike. Problem nastaje kad u filmskom djelu prepoznate mnogo toga već viđenog - mladić ima djevojku, mladić izgubi djevojku, moli ju za pomirenje, djevojka i mladić imaju druge ljubavi, no djevojka i mladić na kraju filma ipak ostanu zajedno i stvore predivna mala ljudska bića.

Pošteno je priznati da smo se nagledali takvih filmova, posebice 90-ih godina kada je industrija popularne kulture živjela i cvala na slavi teen sapunica, romantičnih komedija i Holywoodskih nusproizvoda proizašlih iz ideje o "ružnom Pačetu" koje se pretvara u "brand new Home Coming Queen". No, Cecelia Ahern, irska spisateljica chick lit romana, odstupa od normalne pojave izlizanih ženskih likova koji se pronalaze isključivo uz pomoć štreberske škvadre  i promjene vizualnog identiteta. 

Očito je tu emancipiranu žensku stranu glavnog ženskog lika Cecelijinog romana When Rainbows End iz 2004. godine, prepoznao njemački redatelj Christian Ditter. On je u rodnoj zemlji poznat po filmovima za  djecu i mlade, a u ovome mu slučaju odrješito zahvaljujem na izboru glumaca za izlizani žanr kojeg se prihvatio. Sumnjam u ekranizacije i adaptacije romana, sumnjam u romantične komedije, i moram priznati nisam čitala roman, no film je u meni potaknuo onaj majčinski osjećaj i želju da i moje potencijalno dijete jednog dana nađe svoju srodnu dušu. Naime, Lily Collins kao Rosie Dunne i Sam Claflin kao Alex Stewart odišu određenim šarmom, međusobnom privlačnošću i kemijom kakvu dugo vremena nisam osjetila na malim ekranima. Mlade nade glumačke scene svoje su poslove odradili vrhunski i smatram kako je ta velika Ljubav na filmu postignuta. Lily i Sam izgledaju opušteno, prirodno pa čak i realno u svim svojim nedaćama.

Ono što najviše intrigira u ovom filmskom djelu jest činjenica da je američki teen svijet puno suroviji i hladniji od onog o kojem nam Love, Rosie priča. Biti samohrana majka s 18 godina, vjerujem nije lagan posao niti je posut cvijećem; biti samohrana majka u modernom svijetu je i dalje velika tabu tema. Iako film suptilno progovara o ovom problemu, pristupa mu s irealnim rješenjem o potpunosti pojedinca pronalaženjem one savršene druge osobe. Ako povučemo paralelu s filmom Juno koji na mnogo humorističniji i realniji način pristupa problemu maloljetničke trudnoće i pitanju samohranih roditelja - ističe se činjenica da oba filma ukazuju na problem bivanja samohranom majkom, na što odgovor pružaju na potpuno različit način.

 Male emancipacije moderne žene stoje u sitnim protestima, inatima i vlastitim, sopstvenim odlukama što sa svojim tijelom i samom sobom preko dana. Vjerujem u Ljubav no mislim da žena može biti potpuna i bez onog Drugog koji ju definira i pomoću kojeg se identificira. Zaokret ovim filmom u cijeloj toj priči leži u činjenici da za Rosie kao jedini identifikator stoji upravo njezina kćer, i nitko drugi. Rosie je odlukom da rodi, odnijela i odluku o vlastitoj identifikaciji van vlastitog ljubavnog života. Ljubavni život, ili nedostatak istog, je ono što ju površinski određuje čitavom radnjom filma; no prava se identifikacija njezine stvarne naravi i onoga što ona uistinu odvija u činjenicama da je ona prvotno majka i sanjar.

Sanjar čija će identifikacija samo površinski produbiti značenje nakon što se ona napokon spoji sa svojom srodnom dušom. Njezina mirnoća uma i tijela, njezina uloga majke i duh koji stoji iza imena Rosie, postaje u potpunosti jasan onoga trenutka kada sama odlučuje da Ljubav nisu mjesta, lokacije, dokumenti ili dokazi ljubavi, već da ona leži ljudima. Ljudi jesu ljubav, a srodne duše ne pronalazimo samo jednom u životu;  osjećamo ih i doživljavamo svakoga dana.

Romantičarski prizvuk ovoga filma i bajkoviti kraj u kojem se Rosie i Alex napokon sastaju, dobiva potpuno apstraktnu i utopijsku shemu onim kadrom u kojem se dovija njihov ponovni susret - u hotelu čija je vlasnica upravo Rosie, i koji je plod njezina dugogodišnjeg sanjarenja. Mogli smo biti lišeni ovakvoga kraja, no film tada ne bi bio cjeloviti i svaki drugi kraj ne bi na prihvatljiv način razriješio pitanje i problematiku mladenačkih trudnoća usled nerazumnog seksualnog odnosa.

 Zabrinjava me činjenica da je ženski lik uvijek potkopan određenim kaznama za vlastite postupke - Rosie odlučuje stupiti u seksualni kontakt sa najzgodnijim mladićem svoje škole, mimo sudbine koja joj je zapisana s Alexom i biva kažnjena za to - zatrudni. Čitav život se bori s nemogućnošću normalnog ljubavnog odnosa i vlastitim zatomljenim osjećajima upravo iz razloga što je otišla kontra Velikog Oka Velike Sudbine; točnije usprotivila se pravilima Velikog Oca. Zadržati dijete je također bila velika greška spram Sudbine, te je kažnjena biti samohranom majkom. Tek kada odluči poći za svojim snovima i izgraditi hotel iz svojih snova biva nagrađena svojom povratkom velike ljubavi - Alexom.

Ovo me filmsko djelo dovodilo do trenutaka kada sam se pitala iz kojih ja to točno razloga gledam film, jesam li u potpunosti izgubila razum i kakav to propust od filma gledam - dok je na mahove film bio jedno predivno ostvarenje u kojem sam uvidjela da je uloga ženskih likova zaista skrenula s putanje udovoljavanja patrijarhalnom društvu kako bi  naposljetku uistinu zadovoljila samo sebe. Smatram da ideja o razbaštinjenju patrijarhalne ostavštine ipak leži u ženinoj vlastitoj odluci što sa svojim tijelom i u kojem trenutku, posebice po pitanju pobačaja i trudnoća - no ovaj je film odbacio idealnu priču o mogućnosti da žena preživi sama s djetetom uz pomoć bliskih joj ljudi. Takva je konkluzija bila nemoguća, jer ruku na srce, "chick lit" jest bio i biti će beletristički žanr u kojem Prava Ljubav ipak pobjeđuje sve.

Nažalost priznajem kako bi Ditter napravio mnogo bolje djelo da je uključio maštu i postavio si pitanje - što da se Alex nikad nije prosvijetlio i ostavio zaručnicu?! Što da je Rosie pronašla utjehu u nekome drugome ili čak u nikome?! Što da je Rosie uistinu jednom jedinom odlukom razrušila čitav patrijarhalni svijet prema kojem je žena potpuna jedino onda kada združena s muškarcem? 

Gimme Shelter

2013.

scenario i režija: Ron Krauss

uloge: Vanessa Hudgens, Brendan Fraser, Rosario Dawson, Stephanie Szostak, James Earl Jones, Ann Dowd, Emily Meade

Gimme Shelter je jedan od onih filmova koji je podelio kritiku na relativne zagovornike i oštre kritičare, ali i jedni i drugi se vode pogrešnim osećanjima. Oni kojima se film donekle svideo će najčešće u prvi plan izbaciti potresnost njegove (manje ili više istinite) priče, dok će kritičari uglavnom navoditi propagandu iza te priče. Gimme Shelter je, naime, socijalna priča o trudnoj tinejdžerki beskućnici ispričana iz ugla religiozne desnice.

Glavna junakinja se zove Agnes, ali preferira da je zovu Apple. “Punchline” za to će doći na kraju filma, ali je predvidljiv i ljigav od samog početka. Igra je Vanessa Hudgens, potpuno lišena svakog glamura svojih ranih disneyevskih dana. Apple u prvoj sceni seče svoju dugu kosu i beži iz stana svoje pijane, drogirane i nasilne majke June. Nju pak igra Rosario Dawson, koja je jednako tako lišena svoje zanosne lepote i opremljena žutim zubima kojima je mesto na nekakvom horor kostimu. Apple će pobeći kod svog biološkog oca Toma (Fraser) od kojeg ima sam jedno jedino pismo. Kako zna njegovu trenutnu adresu u predgrađu ostaje u domenu enigme. Tom će biti zatečen, ali će svoju napuštenu kćer primiti pod svoj krov, ali stvari ne stoje tako simpatično sa njegovom ženom Joannom (Szostak), karikaturom snoba iz predgrađa koja se iskreno gadi klošarskog đubreta u svojoj dnevnoj sobi. Dodajmo tome i da Apple ima veoma nezgodan karakter, da je ranjiva, svadljiva i agresivna, te da nikada nije imala prijatelje. Pomislite na uličnu verziju Lisbeth Salander iz Milleium trilogije, i nećete biti daleko od suštine stvari.

 

E, sad, naravno da bi Apple mogla da se sredi, smiri i nauči osnovnim manirima, ali njen problem je veći od toga. Ona ima 16 godina i trudna je, a blazirani tata i maćeha sigurno ne žele klošarsko kopile pod svojim krovom. Zato će maćeha zakazati abortus. Apple će, pogođena slikom sa ultrazvuka, pobeći od njih dvoje, nazad na ulicu, dok je niz neprijatnih situacija i kriminalnih dela ne dovede u bolnicu. Tu će upoznati dobrog sveštenika (Jones), koji će je uputiti na sklonište za trudne maloletne beskućnice...

Gimme Shelter jeste priča o Apple, ali ona ne priča tu priču iz svog ugla. Priča je ispričana iz ugla direktorke skloništa i humanitarne radnice Kathy (Dowd), koja čak i dobija intro pre nego što se pojavi na sceni. Sveštenik priča o njoj i pokazuje na njenu sliku sa Ronaldom Reagom i majkom Terezom, pokazujući moralne potporne tačke filma: hrišćanstvo i republikanstvo. “Sistem”, odnosno državni aparat je neprijatelj, jer je nesposoban ili ga nije briga, a spas je privatnim, dakako hrišćanskim, fondacijama i projektima. To se posebno dovodi u vezu sa likom June koja se pojavljuje tu i tamo kako bi napravila sranje, koja je ujedno i sama prošla kroz sistem, ali ga i iskorištava. Ona dominantno govori Apple o količini socijalne pomoći koje će dobiti kad Apple rodi. Ali Apple ne popušta i radije ostaje u domu sa veselim hrišćankama, što će od nje konačno načiniti pristojno ljudsko biće.

Producenti i reditelj su napravili jednu izuzetno pametnu odluku i fotografiju i montažu su poverili standardnim saradnicima braće Dardenne, pa film na vizuelnom planu savršeno oslikava socijalni okoliš priče. Potrudili su se i što se tiče izbora glumaca. James Earl Jones i Ann Dowd svoj tekst izgovaraju ležerno i sa osećajem i uverljivi su. Brendan Fraser se solidno nosi sa svojim likom, iako mu to nije tipska uloga, a Rosario Dawson se prilično trudi ne bi li obuzdala karikaturalnost svoje June, međutim sa takvim jednodimenzionalnim likom je nemoguće raditi.

 

Posebna priča je Vanessa Hudgens. Bivša princeza i zvezda dečijih filmova je imala privatne ispade još tokom tog dela karijere, njene gole fotografije su kružile internetom, ali su joj otvorile vrata za dalju karijeru. Jedan “typecast” je zamenila drugim, sada igra problematične mlade devojke u indie filmovima poput Spring Breakers i The Frozen Ground ili opasnice kao u The Machette Kills. Kada se nešto tako napravi prvi put, to je svakako novitet, ali kada se besomučno ponavlja, glumac ostaje zarobljen u “typecastu”, a to nije dobra stvar. Hudgensova se trudi da nam približi lik Apple koji sam po sebi nije baš najbolje napisan, ali više od toga se trudi da nas uveri da više nije slatka mala princezica, fingirajući ružnoću, jad i bedu i preglumljujući bes, strah, ogrubelost i cinizam. Iskreno, nisam impresioniran.

Gimme Shelter je film koji obeležava njegova ideologija, ali to je najmanji problem. Zaumni desničarski filmovi umeju da budu dobri čak i kad su najgroznija propaganda. Sa pravim pristupom čak umeju da uvere publiku da su mudri ili veći od života. Problem, dakle, leži u izvedbi. Gimme Shelter pokušava da bude suptilan film, religijsko ispiranje mozga je u drugom planu i nigde se eksplicitno ne pominje “pro-life” ili “pro-choice” dilema, niti se otvoreno prozivaju demokrate za sistem socijalne pomoći, ali sve te teme su u pozadini, neprestano, od početka do kraja. Gimme Shelter nije ni socijalna, a ni naročito humana priča, koliko je jeftini pamflet kao naručen za projekcije u crkvenim školama.

I Used To Be Darker

2013.

režija: Matthew Portfield

scenario: Matthew Portfield, Amy Belk

uloge: Deragh Campbell, Hannah Gross, Ned Oldham, Kim Taylor

U svom novom filmu snimljenom za Sundance publiku, Matthew Portfield nam ne donosi ništa novo i neočekivano. Portfield se več profilirao kao autor koji beleži događaje u životima običnih ljudi iz običnih predgrađa poput baltimorskih. Hamilton (2006) je pratio dve godine u životu mladih (i samim tim nesnađenih) roditelja, a Putty Hill (2010), snimljen kao mešavina drame i lažnog dokumentarca, odnos između jedne familije i lokalne zajednice nakon smrti jednog momka. Ono po čemu I Used To Be Darker odstupa je apsolutna nemogućnost iščitavanja bilo kakvog socijalnog konteksta, pošto je u pitanju veoma kamerna priča svedena na događaje relativno niskog intenziteta u okruženju proširene familije.

Nije to mala stvar, pogotovo za Baltimore, grad koji poznajemo kao prestonicu trasha i bizarnosti iz filmova Johna Watersa ili kao prestonicu kriminala iz televizijskih serija Davida Simona. Barry Levinson je tri puta hvatao dosta eluzivni duh Baltimora (Diner, Tin Men, Liberty Heights), ali i on je to činio izdaleka, praveći filmove pre svega kao “period pieces”. Istini za volju, ni Portfield nema pretenzije da hvata duh Baltimora, njegove priče se mogu desiti bilo gde u Americi, i u većini zemalja zapadnog sveta, ali ipak čini uslugu svom gradu dajući mu malo filmske normalnosti i običnosti, makar kroz sivkaste priče iz sivkastih predgrađa, koristeći nepoznate glumce, naturščike, bivše statiste i amatere, sa uverljivim, iskrenim, običnim facama.

Dakle, Taryn (Campbell) napušta svoj letnji poslić negde na obali i napušta svog letnjeg dečka o istom trošku, seda na autobus i nenajavljeno dolazi u posetu svojoj rodbini u Baltimore. E, sad, ni toj rodbini ne cvetaju ruže, daleko od toga, Kim (Taylor) i Bill (Oldham) se razvode nakon dvadesetak godina napornog i turbulentnog braka, a njihova kćerka Abby (Gross) je baš u onoj gadnoj, samoživoj fazi u kojoj je većina brucoša na faksu. Naravno, Tarynin dolazak remeti ionako neugodnu situaciju, četvoro likova i sami po sebi idu na živce jedni drugima, pa se uglavnom sklanjaju sa puta. Ni Taryn nije bez svojih problema, ona je zbrisala od kuće (i to u Severnoj Irskoj), njeni roditelji nemaju pojma gde je, i pride je zaglavila (za stvarno) sa jednim od onih tipičnih kretena koji samo loču i dangube. Kada se na to doda i onaj naprasni odlazak na početku filma, Taryn deluje kao serijska begunka koja samo traži da je svi ostave na miru, ne bi li pronašla svoje mesto pod suncem.

Kao što rekoh, sledi gomila događaja niskog intenziteta, od kojih su većina pravilno podvučeni i dramaturški akcentirani, čak i solidno odigrani. Ono što je problem je to što i dalje ostaju niskog intenziteta, i naslućujemo šta reditelj poručuje, samo se čini da je u prenošenju poruke toliko stidljiv, sve u strahu da ne bude “judgemental”. Zbog toga je i kamera toliko statična, a glumci upadaju ili ispadaju iz kadra, ponekad se čak utapaju u pozadinu. Ta odaljenost kamere od situacije u kombinaciji sa insistiranjem na govoru tela kod glumaca nekada uspeva, a nekada ne. U sceni kada Abby i Taryn idu na HC svirku i utapaju se u masi je taj pristup efektan, ali je potpuno promašen u sceni kada Bill razbija svoju gitaru.

Muzika je izuzetno važna u ovom filmu, sjajno je uklopljena i izvode je sami likovi. Naime, Bill je bivši muzičar koji je zamenio muzičku karijeru za neku stabilniju i dosadniju. Kim je aktivna gitaristkinja i pevačica u folk revival bandu i uspeva da se snađe sa gažama. Bill za svoju dušu zasvira neki psihodelični rock. Muzika je dobra, uklopljena sa emocijama scene i treba obratiti pažnju na nju.

I Used To Be Darker nije loš film, čak bi se mogao nazvati i solidnim. Međutim, filmova na tu i slične teme ima dosta, i pitanje je da li baš ovaj nečim odudara. Problem sa današnjom indie scenom je što je postala dovoljno velika da bi baš svi filmovi bili značajni. Na prošlom Sundance festivalu je bio pun kufer takvih filmova, a po svoj prilici i na ovom. I za kraj, naslov. Ko je bio mračniji i zašto je to uopšte bitno?

Expecting

2013.

scenario i režija: Jessie McCormack

uloge: Radha Mitchell, Michelle Monaghan, Jon Dore, Michael Weston, Mimi Kennedy

Budimo iskreni, Expecting nije baš najbolji film i sva je prilika da će utonuti u zaborav veoma brzo. Nije da ima lošu osnovu, iako je to već viđena priča o neplaniranoj trudnoći i spremnosti očajnog para na rubu srednjih godina da makar usvoji dete. Nisu ni glumci impozantno loši, kao što nisu ni impozantno dobri, najpoznatije ime je Radha Mitchell, jedna od desetina glumica sličnog profila. Problem je u prilično neprobavljivom scenariju i neoriginalnoj, zbunjenoj režiji, kao i u upornom pokušaju da se izmuze smeh od gledalaca.
Dakle, imamo sledeći “setting”: Lizzy (Mitchell) i Peter (Dore) su sredovečni par bez dece i sa nizom problema koji se svodi na to da je on frustriran što mu ne ide na poslu, a ona zato što joj je dosadno, a ne može ni da zatrudni. Njena prijateljica Andie (Monaghan) je od onih devojaka koje su nam zanimljive u prelaznoj fazi između srednje škole i faksa: sa njom nikad nije dosadno, ali je retko prijatno u njenom društvu, zato što cura naprosto nema filter za to da li je nešto prikladno za reći ili uraditi. Ona je slučajno zatrudnela sa potpunim neznancem, a baš ne bi da abortira na pragu četrdesete i zato smišlja pakleni plan da iznese trudnoću, a da Lizzy i Peter usvoje dete, što dovodi do toga da se Andie preseli u njihovu kuću, na Peterovu nesreću. A kada u jednačinu uđe i Peterov brat Casey (Weston), sveže rehabilitovani heroinski ovisnik, kombinacija je potpuna.
Odavde film može da krene putem ozbiljne drame o dilemama ljudskog uma i duše, mogućnostima i nemogućnostima. Ali ne ide u tom smeru. Jednako tako, mogao bi da krene putem farsične komedije, jer su likovi dovoljno uvrnuti. Ali ne uspeva ni u tome, jer previše pokušava. Fore su izlizane, i prečesto ponovljene, a umesto da se odnose na “meso” filma, najčešće se bave trivijalijama. Osetljivijim gledaocima se čak mogu učiniti i neumesnima.
Osnova problema je u scenariju koji izgleda kao da je slučajno sklepan, može ovako ili onako. Ovakva komedija-drama bi morala biti nekako usidrena u realnosti, jer predstavlja potencijalno realne probleme, ali pada na nivou likova. Nijedan od četvoro protagonista nije nimalo realan, nego je stereotip nečega. Lizzy je frustrirana i uštogljena ženska iz predgrađa, Peter je jednostavno guzica od čoveka i totalni kenjator, Casey je stereotip neodgovornosti i iziritiranosti svime što remeti njegov mir. Andie je tek priča za sebe: čak iako imate običaj da se družite sa ludacima i ludačama, ovakvu još niste sreli. Njeno ponašanje bi iznerviralo svakoga u njenoj blizini brzinom svetlosti i niko normalan je ne bi trpeo.
Ipak, ništa od toga nije prešlo granicu da se ne može popraviti. Deo zapleta sa psihijatricom koja im drži terapiju za parove su iskreno duhoviti, ali ih je premalo. Od zapleta sa momkom koji dolazi kod Lizzy na instrukcije iz francuskog ne dobijamo ništa, kao ni od Peterovih susreta sa zahtevnim i iritantnim klijentom. Najviše smehova će izmamiti malo prerasli, neodgojeni, trapavi lovački pas, ali slatki psi su zicer.
Expecting bi bio pamtljiviji, pa čak i bolji film, kada bi samo bio još dosta lošiji. Ovako je samo bezvezan, sa neuverljivim likovima, sklepanim scenariom, i glupačkim “plot twistom”. Možda sam samo prestrog, jer je istina da će se svako makar jednom nasmejati, ali ovaj film toliko ovisi o iskustvima gledalaca, da ćete se od srca smejati nečemu čega ste se setili iz nekog drugog izvora. Nema realnog razloga zašto pogledati ovaj film, osim kad nema ničeg boljeg na televiziji. Sve drugo je gubljenje vremena.