Skateboarding Is Not for Girls / Skejtanjeto ne e za devojčinja

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

I drugi dugometražni uradak Dine Dume, Skejtanje nije za devojčice, imao je zvučnu festivalsku premijeru, na festivalu Tribeka u Njujorku. Zbog toga je i malo drugačije upakovan, onako „po američki“, u žanr filmova o odrastanju, te „umočen“ u smesu balkansko-romske egzotike i potpuno fokusiran na temu sukoba prevaziđenih tradicija i modernosti. Po tom pomalo kalkulantskom pristupu se razlikuje od autoričinog prvenca Sestre (2021) koji možda nije donosio ništa kapitalno novo na globalnom planu, ali je na regionalnom bio osvežavajući u načinu na koji tretira fenomen savremenog sramoćenja, i može se reći da je imao dušu.

U centru pažnje imamo devojčicu Adelu (Efkjar Abaz) čiji je hobi skejt. Njena porodica je u problemu jer je otac Bajram, umesto da šalje novac iz Švajcarske, tamo pronašao novu ženu. Majka Esma (Simonida Selimović) zbog diskriminacije ne može da pronađe posao u struci, a novac koji zarađuje čisteći po kućama nije dovoljan da izdržava porodicu. Jedini spas je, po viđenju majke i tetke, da starija sestra Zara (Džefrina Jašari) stupi u dogovoreni brak s dečkom iz „bolje kuće“, iako već ima svog momka. Adela u skejt-turniru vidi priliku da spasi svoju sestru od udaje protiv njene volje i da finansijski pomogne svojoj porodici.

Za razliku od filma 17, ovaj je čak i preterano lagan, reklo bi se zašećeren. Fotografija pršti u svetlim, osunčanim tonovima, zajedno s montažnim trikovima poput podeljenih ekrana i povremenog usporavanja fingiraju estetiku video-spota. Portretirani običaji deluju pre suludo i egzotično nego preteće i diskriminatorno, naročito prema ženama, pa sve počinje da pomalo liči na bajku. Na taj način, Dina Duma kao da nastavlja trend egzotizacije za strano, pre svega američko tržište koji je bio prisutan u festivalskim hitovima Domaćinstvo za početnike (Goran Stolevski, 2023) i DJ Ahmet (Georgi M. Unkovski, 2025). Šteta je što ta egzotika priređena za festivale retko kad deluje autentično.

17

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

17, dugometražni debi Kosare Mitić, premijeru je imao na Berlinalu, u takmičarskoj sekciji Perspectives. U filmu pratimo sedamnaestogodišnju protagonistkinju Saru (Eva Kostić) koja ide sa svojim razredom na ekskurziju u Grčku, sa zaustavljanjem u Bitolju. Dok se momci napijaju još u autobusu, penju na glavu profesorki i glasno odbijaju posetu muzeju, a devojke šminkaju, ogovaraju i nešto kasnije napijaju, Sara se uglavnom drži za sebe i čuva jednu tajnu.

Tajnu nije teško pogoditi, posebno ako poslušamo ogovaranja – ona je u visokoj trudnoći nakon što su je napila i silovala dvojica momaka iz razreda. Kada, podgrejana alkholom, u sličnoj situaciji završi njena naivnija i manje iskusna drugarica Lina (Martina Danilovska), Sara interveniše i ulazi u otvoreni sukob s ostatkom razreda. Međutim, ona će uskoro imati mnogo veći problem koji mora da reši.

Film 17 najbolje funkcioniše kao studija kako se mlada devojka nosi s različitim pritiscima, od očekivanja raznih „faktora“ u njenom životu (roditelji, profesori, društvo), preko sramote koja joj se nameće iako nije kriva ni za šta, do onih sasvim opipljivih i moguće opasnih po život. Kamera Nauma Doksevskog koja svojim levitiranjem oko protagonistkinje oponaša stil braće Darden jasan je signal u tom pravcu, a tajming Kosare Mitić u upravljanju filmskim vremenom je izvrstan. Autorica takođe pokazuje ambicije da kritikuje makedonsko, i uopšte globalno savremeno društvo u kojem su nasilje i pretnje istim uobičajena stvar, a da sve to spoji kroz ugao ženskog iskustva.

Nažalost, film u tome postaje rasplinut, pretrpan i ekscesan, na momente čak i nepotrebno gadan, a sve vreme prilično nategnut po pitanju logike pojedinih postupaka likova. Pod-ton „divljeg Balkana“ kojim vladaju patrijarhat i obrasci mišljenja iz XIX veka na koje se nove tehnologije samo „kaleme“, a koji se takođe sve vreme provlači, ne pomaže da se zakrpe pukotine u logici i time učvrsti realističnost „sveta“ koji Kosara Mitić stvara.

Housekeeping for Beginners / Domakinstvo za početnici

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako ćemo gledati samo po međunarodnim uspesima post-jugoslovenskih kinematografija, makedonska tu verovatno stoji najbolje. Prvo je led probijao Milčo Mančevski s filmom Pre kiše nakon kojeg je napravio međunarodnu karijeru. Nedavno smo imali fenomen Honeyland, dokumentarca koji je dobio nominaciju za Oskara u dve kategorije. A poslednje dve godine imamo Gorana Stolevskog.

Ovaj makedonski (po rođenju) i australijski (po obrazovanju) reditelj mlađe generacije je nakon pregršti kratkih filmova početkom prošle godine debitovao u dugom metru s filmom You Won‘t Be Alone u kojem je spojio telesni i folklorni horor i mračnu fantazijsku dramu, internacionalnu glumačku postavu i „malikovsku“ meditativnu montažu gde atmosfera odnosi prevagu nad fragmentiranim narativom. Iste godine se predstavio i s romantičnom kvir-dramom o odrastanju Of an Age koja je postigla globalnu (najvažnije, američku) distribuciju, ali nije imala većeg uspeha na festivalima.

Ove godine je u Veneciji premijeru doživeo treći film Gorana Stolevskog Housekeeping for Beginners. Već na premijeri je osvojio „Kvir-lava“, a u međuvremenu je osigurao makedonsku nacionalnu nominaciju za Oskara i nominaciju Evropske Filmske Akademije za najbolji univerzitetski film. Mi smo dobili priliku da ga pogledamo u takmičarskom programu Zagreb Film Festivala.

U centru zbivanja imamo jednu vrlo atipičnu zajednicu u jednoj kući. Tu kao cimeri žive socijalna radnica Dita (rumunska glumica Anamarija Marinka (igrala staru vešticu u You Won‘t Be Alone) i noćni čuvar u klinici Toni (Vladimir Tintor). Oboje su istopolnog usmerenja, pa je Dita u kuću uselila svoju partnericu Suadu (Alina Šerban) i njene dve kćeri, tinejdžerku Vanesu (Mia Mustafa) i mlađu Miu (Džada Selim), a Toni svog najnovijeg partnera Alija (Samson Selim), takođe tinejdžera. I Suada i njene kćeri i Ali su Romi iz naselja Šutka, što nije čisto statistička informacija. Kuća takođe funkcioniše i kao svojevrsna sigurna kuća za trio mladih lezbijki koje nemaju gde i nemaju kome da se obrate osim Diti.

Čini se kao da je Ali bio karika koja je nedostajala da bi ova komuna profunkcionisala u potpunosti, ali nova promena pokreće nimalo naivan zaplet. Naime, kako je Suada dobila dijagnozu raka pankreasa, i šanse za preživljavanje su joj minimalne, ona je Ditu zavetovala da usvoji i brine se o njihovim kćerima. Taj postupak, međutim, ne može da se izvede tek tako, a plan uključuje falsifikovanje dokumenata s Tonijem kao Vanesinim ocem, te fiktivni brak između Dite i Tonija kako bi legalno postali staratelji. Pritom, Toni nije baš oduševljen planom, a Vanesa koja se jedva nosi s majčinom smrću ga otvoreno sabotira, tražeći izlaz u braku sa zauzetim momkom koji joj se sviđa i u kombinacijama sa svojom familijom iz Šutke...

Fiktivni brak da bi se „plivalo“ kroz sistem je čest lajtmotiv komedija, ali Housekeeping for Beginners to uglavnom nije i ne pokušava da bude. Drugi problem je to što cela postavka kuće i ad-hok proširene familije / grupe za podršku takođe deluje kao nešto „dignuto“ iz žanra „sitkoma“, a usput ostaje i neobjašnjeno kako je do te situacije došlo. To pomalo čak i umanjuje kredibilitet celom filmu i motivaciji autora da se pozabavi vrlo važnim stvarima i problemima koji itekako „boje“ makedonsko društvo, od preovlađujuće homofobije i rasizma do još uvek nerazrešenih međunacionalnih tenzija. Opet, sve to nagomilano pomalo deluje kao sprdnja političke korektnosti (ili politički korektno složena sprdnja) usmerena pre svega na međunarodne festivale i nagrade nego na neku organsku filmsku publiku.

Housekeeping for Beginners, međutim, nije bez svojih kvaliteta koje je Stolevski već demonstrirao i u svojim ranijim filmovima. To se pre svega odnosi na njegov rad s glumcima, kako onim internacionalnim i već etabliranim, poput Marinke i Šerban (potonja uspeva da ostavi trajni trag s vrlo ograničenim vremenom na ekranu), onim regionalnim (Tintor je odličan kao nesigurni i agresivni Toni, a u manjim ulogama pojavljuju se i Sara Klimoska i Rozafa Čelaj), tako i naturščicima koji deluju kao potencijalna velika glumačka otkrića. Pod rediteljskom palicom Stolevskog, njihova dinamika deluje uverljivo, a film zbog toga odašilje iskrene emocije, zbog čega postaje i ostaje vredan gledanja.

Kaymak / Kajmak

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ima jedna slika, zove se Gozba u Levijevoj kući. Njen autor, italijanski renesansni slikar Paolo Veroneze, zbog nje je izveden pred inkvizicioni sud, optužen da je oskrnavio Spasitelja, tako što ga je „naslikao na besprizornom mestu, zajedno s budalama, pijancima, Nemcima, kepecima i ostalim prostaklucima“.

Spasitelja, doduše, nema u najnovijem filmu Milča Mančevskog pod naslovom Kajmak, a i inače je upitno ima li ikada spasenja kod njega. Nema ni Nemaca ni kepeca, ali zato ne manjka ostalog navedenog, naročito prostakluka.

Tema je njegova standardna, roditeljstvo, odnosno pre svega materinstvo, ali provučeno kroz filter klasnog sukoba, ogrnuto u satiru i komediju apsurda, posuto mrvicama društvene kritike kroz skopski „ingeniozni“ pristup urbanizmu gde se antika pravi od gipsa, a parkovi izmeštaju na planine kako bi oslobodili mesta za beton i staklo, i generalno izvedena kao bizarna seks-komedija. Zapravo, tu se radi o dva para koja bivaju proširena na „trojce“ u kojima se njihovi članovi bore za „kormilo“ tih aranžmana.

Bogataški par koji, zgodno, živi na spratu, čine farmaceut Metodi (Filip Trajković) i njegova supruga, televizijska novinarka Eva (Kamka Točinovski). On bi hteo da ima decu, ali ona nije spremna na neprijatnosti trudnoće, poroda, dojenja i svega ostalog što imanje dece podrazumeva. Zbog toga ona u priču uvodi devojku iz svog sela, kćerku svog krsnog kuma, Dostu (Sara Klimoska) koja nije baš „sva svoja“, odnosno koja je na intelektualnom i emocionalnom nivou deteta u telu mlade žene. Plan je da ona, za novac plaćen familiji, bude surogat.

Paralelno s tom pričom, odvija se i ona siromašnog para koji živi u prizemlju. Dobričina i hedonista Stevče zvani Karamba (Aleksandar Mikić) ne oseća više seksualnu privlačnost prema svojoj supruzi koja se zove Danče (Simona Spiroska). Razlog tome je, pored njene eksplozivne naravi, i to da radi duge smene u vele-pekari i sa sobom nosi miris bureka koji joj je uvukao pod kožu. Umesto toga, on flertuje na pijaci s prodavačicom kajmaka, Violetkom (Ana Stojanovska) i to u jednom trenutku prestaje da bude nevino. Kada ih otkrije, Danče reaguje impulsivno, ali ubrzo se pali i drugi impuls. Šta se može dogoditi kada Karamba oseti da „ispada“ iz trojke koju je, kako on to misli, sam sebi složio i koja mu pripada?

Osim dva para, kasnije dve „trojke“ u centru zbivanja, te sukoba između njih koji eskalira najpre verbalno, imamo i različite antičke „horove“ ljudi u njihovim životima. Recimo, Metodijeve i Evine blazirane prijatelje, Evinu seosku familiju, Metodijevog „normalnijeg“ brata Kirila i Stevčetovu kći Samantu koja se javlja „skajpom“ iz Jute sa potpuno drugim problemom seksualne prirode: njen „dečko“ preko kojeg želi da dobije zelenu kartu je zakleti devac i takav će ostati do braka...

Mančevski ima jednu glavnu i zapravo važnu temu o kojoj progovara, da je bogatima i bezobraznima po pravilu dozvoljeno ono što nije siromašnima i pristojnima, ali otvara i sijaset drugih, pa na trenutke progovara i o džentrifikaciji, snoberaju, blaziranosti, mogućnostima korupcije i iživljavanja, pa čak i „kupovine“ ljudskog bića, ali se dotiče i ljudskih potreba i duboko usađenih perverzija. Međutim, skoro sve što Mančevski „gađa“ je po pravilu toliki „zicer“ da je zapravo čudnije kada isti ne pogodi, nego kada ga pogodi.

Ono što, pak, nije „zicer“ je pomalo već opšte mesto za njegovu kinematografiju: perverzija i amoralne želje koje moraju ostati skrivene od očiju osuđujuće javnosti. Za obradu nečeg takvog ipak treba uložiti malo više mentalnog napora, a to posebno važi za autora koji je na tome i izgradio svoju stvaralačku karijeru, makar u njenoj poslednjoj i trenutnoj fazi. U svemu tome je najčudnije da Mančevski baš na tom mestu opasno promašuje, pre svega zato što seks koristi kao pogonsko gorivo za prilično nisku komediju, umesto kao inicijalnu kapislu za nekakve zahtevnije oglede o ljudima, što je činio u prethodnim filmovima.

I to je šteta, budući da autor nije imao samo zanimljivu ideju i postavku priče, već je na raspolaganju imao i sjajno odabrane glumce koji tako nešto mogu da izvedu. Sara Klimoska (Vrba, You Won‘t Be Alone) je trenutno možda i najveća glumačka zvezda u svojoj zemlji kojoj leže zahtevne uloge u kojima mora da ide između prilično tesnih ograničenja, Simona Spirovska i Ana Stojanovska imaju dosta zajedničke hemije što u seksualnom, Aleksandar Mikić ima nešto šarma, a Filip Trajković i Kamka Točinovski su uverljivi kao blazirani buržoaski par. Osim što je uspeo da neke od njih skine, a neke obuče kao budale pod egidom seksualnih fetiša (o kojima kao da malo zna), Mančevski je malo toga postigao. Stvarno šteta.

Amok / Džgan

kritika originalno objavljena na XXZ

2016.

scenario i režija: Vardan Tozija

uloge: Martin Đorđoski, Deniz Abdula, Nikola Ristanovski, Ljupčo Todorovski, Goran Stojanovski, Boris Damovski, Sara Klimoska

Pamtim još uvek reči profesora bihevioralne psihologije koji je sažeto objasnio zašto se za eksperimente koriste upravo pacovi. Naime, narečeni glodari su dovoljno inteligentni da uče i napreduju u rešavanju određenih problema, a pritom su generalno nesimpatični, imaju negativne konotacije i nikome ih nije žao. Onda se prisetim duhovitog ili “duhovitog” pesmuljka Bore Čorbe o tome kako će pacovi iz podruma preuzeti vlast, kad-tad, i shvatim gotovo tautološku ispravnost te tvrdnje, ma koliko je ni sam njen autor ne shvatao, jer inteligencija nema nužno veze s ljudskim kvalitetima, a grozne životne okolnosti u kojima možda i nije najgore završiti na stolu za disekciju čoveka, odnosno pacova nateraju da bude još gadniji, još pametniji, još nasilniji, još strašniji.

Čemu ovaj uvod, osim da se ispuca 1000 karaktera, i kakve to veze ima s vrlo dobrim filmom Amok mladog i nadolazećeg makedonskog reditelja Vardana Tozije? Upravo tim terminom se ne jednom, nego stalno od strane institucija nazivaju njegovi anti-junaci. Oni su “domci”, deca bez roditelja i nikome nije stalo do njih. Jedan od vaspitača, takođe sa bagažom lične istorije, kojeg igra maestralni Nikola Ristanovski i jedna cura (Klimoska) koja se u jednog od njih slučajno zaljubila se ne računaju – društvo kao takvo, preobučeno u gipsanu antiku koja sakriva bedu i korupciju, te je ljude odavno otpisalo.

Naravno, “pacovi” će krenuti gore po lestvici društvenog uspeha čim se za to steknu uslovi, odnosno čim se pojavi dovoljno rešen, inteligentan, beskrupulozan i sjeban vođa koji će ih povesti putem svoje, ali i njihove osvete na kojem će stradati jednako dileri i žandari. Dotle imamo ambiciozno zamišljen, ali budžetom i iskustvom reditelja i glumačke postave ograničen razvoj likova gde će se profilirati Filip (Đorđoski) i Petar (Abdula) kao dva, hm, koncepta uspona od kojih prvi predstavlja bespoštedno nasilje kao odgovor na situaciju u koju ih gura društvo, dok drugi još uvek (naivno) veruje da će se ostvariti kroz ljubav i naporan rad što će mu omogućiti da jednog dana živi pošteno.

Nekim gledaocima će se učiniti da Amok ima problema s tempom, međutim on je namerno takav kakav je, od početne scene sa shemom za pljačku novca od karata iz autobusa, preko ispitivanja grupne dinamike u domu i odnosa sa vaspitačima, direktorom, policijom i drugim institucijama. Ritam je, pak, više u službi interne logike nego utiska koji će ostaviti na gledaoce jer posle jedne šok-scene na kraju prve trećine sledi poduži period “hlađenja”. Dinamike, doduše, zaista ponekad fali u određenim scenama, naročito onim dijaloškim, u prvoj polovini filma, što bi lako bilo premošćeno što inventivnijim kadriranjem od školske varijante s kontra-planovima gde pokazuje svoju recentnu televizijsku prošlost, inspirativnijom fotografijom koja bi bolje iskoristila autentične lokacije periferije Skoplja i uklopila ih u wide screen format, pa i sigurnijom glumom.

Međutim, radeći sa budžetom od oko 200.000 eura, sa glavnim glumcem bez prethodnog filmskog iskustva čija je uloga izrazito zahtevna, višeznačna i višeslojna, te ostatkom postave kojoj je primarni izraz uglavnom teatar ili televizija, Tozija izvlači najbolje što može. Pomoć Ristanovskog je dragocena kada je ima, što nije uvek slučaj. Istini za volju, sasvim je dovoljno ono što je napisao, a to je mešavina krimi-drame i “slow-burn” trilera po svim pravilima žanra i dobrog ukusa, kao i činjenica da je većinu toga ipak verno i žanrovski dorađeno preneo na ekran. Uveren sam, opet, da će sa rediteljskim iskustvom i budžetima koji će samo rasti Tozija u budućnosti imati još i boljih (bolje rečeno, kompletnijih) filmova od Amoka, te da će njegovo ime biti prepoznato makar u regionalnim okvirima.

Oslobođenje Skoplja / Osloboduvanje na Skopje / The Liberation of Skopje

2016.

Režija: Danilo Šerbedžija, Rade Šerbedžija

Scenario: Rade Šerbedžija (prema drami Dušana Jovanovića)

Uloge: Lucija Šerbedžija, Rade Šerbedžija, Nebojša Glogovac, Silvija Stojanovska, Petar Mirčevski, Mikko Nousiainen, Antti Luusaniemi, David Todosovski, Dejan Zafirov



Oslobođenje Skoplja svakako je jedna od paradigmatičnih jugoslovenskih drama, izvođena od Vardara do Triglava (znakovita je tu postavka Ljubiše Ristića u KPGT-u, u ona doba prilično alternativnoj, nadnacionalnoj, svejugoslovenskoj teatarskoj instituciji), emotivno nabijena, provokativna, lokalna u koloritu, a univerzalna tematski i po stavu da ne postoje dobri ratovi. Nekako se još u ona vremena očekivala filmska adaptacija i sa njom se povezivao Živojin Pavlović, jedan od najznačajnijih autora Crnog Talasa, možda zbog ograničenja koja su mi tada bila nametnuta, možda iz posve drugih razloga.

Kada vidimo filmsku adaptaciju koju kao svoj prvenac potpisuje glumac Rade Šerbedžija, svejugoslovenski umetnik koji je živeo i radio od Vardara do Triglava i koji je komad već izvodio kao glumac, nekako nam dođe da se zapitamo nije li Pavlović imao potpuno legitimne, artističke razloge za odustajanje i pritom postupio potpuno ispravno. Ne samo da nije svaki glumac za reditelja ili scenaristu i ne samo da ne može svaki glumac režirati svoju igru, nego je logično zamisliti se je li svaki komad primeren za filmsku adaptaciju. Predubeđenja koja možemo imati o „porodičnim poslovima“ na filmu (teatru, televiziji, umetnosti uopšte) takođe uglavnom odmažu.

Prva paralela koja se može povući nije baš laskava. Adaptacija Oslobođenja Skoplja asocira na adaptaciju Kovačevićeve Aždaje u režiji Srđana Dragojevića. Oba filma imaju auru nacionalnih projekata, raskošnu produkciju, dete kao (iritantnog) naratora, patetični ton i zapravo nefilmičan i nedovoljno adaptiran izvorni tekst. Kod Šerbedžije je gluma čak upadljivija i teatralnija nego kod Dragojevića, pa skoro da mu je jedina komparativna prednost to što ipak nešto kraće traje. Nekako nam je uvek drago kada se mučenje već jednom završi.

Teatralnost koja prerasta u karikaturalnost umanjuje svaku ozbiljnost i šansu za realnu emociju. Dok se finski deo glumačkog tima (igraju uloge Nemaca) još i nekako drži, makedonski glumci bivaju ostavljeni u procepu sa teškim tekstom i likovima koji iz scene u scenu po ponašanju idu iz krajnosti u krajnost. Familija Šerbedžija ipak mora podneti najveći teret, Lucija igrajući noseću ulogu koja je u procepu između moralnosti i pukog preživljavanja, a Rade kao glumac teatrirajući i šmirajući u svojoj ulozi. Čini se da se plan da zabriljira i pokaže sav svoj raskošni talenat izjalovio i obio mu se o glavu: kao reditelj je toliko neprimetan da se može učiniti da je film zapravo režirao Danilo Šerbedžija i to uglavnom kao „second unit“, zanatski ispravno, ali krajnje neimpozantno (osim kad zabrlja pa besmisleno okrenut kadar drži toliko dugo), a kao glumac suviše primetan i vrlo često u potpuno krivom tonu. Verovatno jedina svetla tačka filma Nebojša Glogovac kao rođeni glumac koji može igrati bez uputa. Njegova uloga je možda mala, sa još manje teksta, ali je njegovo prisustvo na ekranu neponovljivo.

Ne pokušavajući da umanjim strahotu bilo čijeg stradanja, naročito u nečemu tako prljavom kao što je rat, ali zaista mi je pun kufer velikih filmova o stradanju ljudi i naroda u ratnom vihoru, post-jugoslovenskih pogotovo. Standard koji je postavio Lordan Zafranović u svojoj Okupaciji u 26 slika je nedostižan i po filmskoj veštini i po emotivnom učinku. Skoro sve što dolazi posle toga na tu temu je ne samo inferiorno njegovom filmu, nego inferiorno uopšte. Utehu ćemo teško naći i u pozadinskim elementima filma: patetika umesto emocija zajedno sa patrijarhalnošću, mačizmom, pa i ukorenjenom mizoginijom čini prilično otrovnu kombinaciju. Zapravo me čudi kako se kosmopolita kao što je to Šerbedžija u to uvukao.