The Visit

2015

scenario i režija: M. Night Shyamalan

uloge: Olivia DeJonge, Ed Oxenbould, Deanna Dunagan, Peter McRobbie, Kathryn Hahn

Iskren da budem, nisam naročiti poznavalac Shyamalanovog dela. The Sixthe Sense me je smorio onomad kada je izašao, pamtim samo taj neodređeni ugođaj ezoterične pretencioznosti (što je i bila neka moda u filmu kasnih 90-ih i ranih 2000-ih) i dobro izveden “twist” na kraju. Verovatno me je smorio jer sam tada bio nestrpljivi klinac, ali svejedno ni kasnije nisam imao želju da mu se vratim. Njegovih ostalih filmova se, iskreno, ni ne sećam. Nisam siguran ni da sam ih gledao i u kojoj meri. Moguće je da sam ih slučajno promašivao, ili da sam pogledao scenu-dve slučajno, naslutio tupljavinu i odustao. Što se poslednja dva njegova filma tiče, The Last Airbender i After Earth, namerno sam ih propustio, malo ponukan lošim kritikama, malo zbog toga što u njihovim opisima nisam našao ništa što bi me privuklo.

Sa The Visit je priča drugačija i možda sam pao na foru i na vizuelni detalj postera. Možda me je privukla žanrovska odrednica komično intonirane misterije i horora. Možda čak i opis sadržaja u jednoj rečenici: Klinci idu u posetu babi i dedi koje nisu pre videli i ta poseta postaje sve čudnija i čudnija. Možda je za tu instantnu privlačnost bila odgovorna i moja sklonost ka kontriranju i želja za izvrtanjem standardnih, društveno-korektnih šablona. Svakako je prijatna novina da filmski lik starije osobe ne moramo tretirati bilo sa usiljenim poštovanjem, bilo kroz najjeftiniju komediju s puno namigivanja. Zašto filmski starci ne bi jednostavno bili sjebani ili ludi?

Prvo sa čim potencijalni ozbiljni gledalac filma The Visit mora da se izbori je dosta neverovatna pretpostavka da će majka (Hahn), kakva god bila, svoju decu tek tako poslati svojim roditeljima koji unuke nisu nikad videli i sa kojima se očito bolno razišla do te mere da sa njima nije komunicirala 15 godina. Shyamalan za to nalazi lako i ekonomično, ali ne baš promišljeno i do kraja uverljivo rešenje: deca to hoće. Njihov prvi motiv je da puste majci malo slobodnog vremena sa novim dečkom (otac naravno nije u priči, što je indikativno), a drugi je da u svojoj dečijoj naivnosti ispitaju i možda poprave situaciju između svoje majke i njenih roditelja.

Zapravo, u svojoj nedorečenosti, majka je najzanimljiviji lik za analizu i potencijalno ključni za film. Shyamalan joj posvećuje taman toliko pažnje da nas drži zaintrigiranima, ali ne previše da ona sa svojim paketom konteksta (“generacija X” i roditeljstvo, sebičnost skrivena iza individualnosti i ideala) ne preuzme ceo film. Ona će sa klincima u poseti komunicirati preko Skype-a, baveći se više sobom nego njima. Cela ta zavrzlama sa komunikacijom i komunikacijama (zašto ovo, a ne ono, kojeg signala ima, a kojeg nema) je zgodna i arbitrarna za priču koja je 100% “plot driven”. Likovi idu kuda ih ta priča vodi.

Izdeljen u šest kraćih poglavlja, od ponedeljka do subote), uz prolog i viseći epilog, The Visit je zanimljiv filmčić koji priča jednu uvrnutu priču na rubu tri navedena žanra. Klinci, odnosno tinejdžerka Becca (DeJonge) i njen mlađi, pomalo hiperaktivni brat Tyler (Oxenbould) koji će biti dežurno spadalo u filmu (imena ženskih pop-zvezda umesto psovki – neprocenjivo) vozom stižu u majčin rodni gradić, a na stanici ih dočekuju baba (Dunagan) i deda (McRobbie) kojima je drago da ih vide i odvode ih kući, na (krajnje zgodno) udaljenu farmu. Baka deluje kao iz stare reklame, kosa vezana u punđu i stalno petlja oko rerne i kolača. Deka je više stoički tip koji vrlo malo govori i uglavnom petlja nešto po dvorištu, šupi i ambaru.

Iako se sve čini normalnim, Becca i Tyler vrlo brzo primećuju čudne stvari, prvo sitne (poput obaveznog spavanja u pola deset), pa onda sve krupnije i krupnije. Baka je ponoći aktivna i jako čudna, njeno “mesečarenje” nije samo pričanje i hodanje u snu, nego grebanje po zidovima, trčanje po kući bez odeće i povraćanje u mlazevima. Deda, pak, suviše vremena provodi oko ostave koju drži pod ključem, a u kući se često sprema za neki maskenbal na poslu, iako je odavno u penziji. Tu je i podrum u koji se ne ulazi, kao svojevrsna “čehovljevska puška”. Majka to otpisuje kao već prirodno čudaštvo kojem su njeni roditelji (bivši hipici) ionako bili skloni, pojačano sa starošću, demencijom, paranojom i osećajem nemoći.

Stvari postaju sve čudnije i čudnije iz dana u noć i iz noći u dan. Baba i deda daju isprazne odgovore ili se zaključavaju u sebe kad ih Becca pita o svojoj majci, a to ponekad dobiva razmere psihoze. Deda misli da ga neki slučajni prolaznik prati po ulici. Igra žmurke između dvoje klinaca između stubova ispod kuće (takva arhitektura) postaje veoma neprijatna kad im se priključi i baba, a baba ima i još jednu čudnu naviku da tera Beccu da čisti pećnicu iznutra tako što će se zavući (bistra referenca na Ivicu i Maricu). Nešto opako ne štima.

Ono što je pohvalno je to što Shyamalan svoj šlamperaj u scenariju (neke stvari su se mogle “ispeglati” sa malo više mozganja i vremena) ne prenosi na režiju. The Visit je sjajno režiran film, atmosferičan i napet, iako zapravo vrlo predvidljiv. Shyamalan uspeva da izgradi jezu pre nego strah i pritom se ne koristi “jump scare” momentima, nego napetost bazira na čudnosti situacije. To ne znači da nema igrivih dosetki. “moša” i cimova, odnosno namernog navođenja na krivi trag. Utisak lagano kvari zbrzana kulminacija i epilog koji visi i koji govori o tome da se Shyamalan premišljao kako završiti film (u komičnom, misterioznom ili horor ključu), pa izabrao najgoru moguću kompromisnu varijantu.

Ipak kroz većinu filma Shyamalan vešto žonglira žanrove i čak ih promišlja i ubacuje komentare na njih. Za dodatni ugođaj, The Visit je, pored svega, još i “found footage” film, mada tu odrednicu ne koristi samo da bi pokrio vizuelno izdrkavanje sa jeftinim trikom. Iako je dramaturško objašnjenje za potrebu za tim naivno (Becca, naime, želi snimiti dokumentarac kako bi majku pomirila sa njenim roditeljima), postupak je ovde pametno i promišljeno izveden: nema previše treskanja, snimljeno je iz dva ugla (kamera i foto-aparat) i montirano i stvarno podseća na bolji amaterski dokumentarac, a ne na klon The Blaire Witch Projecta. To je u tekstu savršeno opravdano sa tim da je Becca entuzijasta za filmsku režiju i da je “uradila domaći” i makar na internetu pročitala ponešto o važnim stvarima za snimanje filma.

The Visit je jedan od onih horora kakve retko viđamo u Hollywoodu. On se sa formulama igra, ne pokušava da izmisli svoju ili da se veže na tuđu, pa da preraste u franšizu. Relativno skroman budžet filma od 5 miliona dolara je takav zbog relativno malog broja lokacija i glumaca, među kojima nema zvučnih imena, što nam je opet od pomoći da likove posmatramo kao osobe, čak i kad nisu potpuno životni. Opet, štancerskiji projekti su rađeni i za manje i za više. The Visit u svojoj suštini ostaje jedan nezavisan i nepretenciozan film, posveta učenju i istraživanju u procesu stvaranja filma. I pored nešto frustrirajućih nedostataka, preporuka od mene stoji.

Alleluia

2014.

režija: Fabrice Du Welz

scenario: Fabrice Du Welz, Romain Protat, Vincent Tavier

uloge: Lola Duenas, Laurent Lucas, Edith Le Merdy, Anne-Marie Loop, Helena Noguerra, Pili Groyne, Sorenza Mollica, Stephanie Bissot, David Murgia

Iskreno, nisam bio pripremljen na svoj prvi susret sa Du Welzom. Bio je to Calvaire i zapravo ne znam koji mi je od detalja tamo bio strašniji: da li bedno stanje u kojem protagonista i očita buduća žrtva već započinje film, patološka posesivnost njegovog spasitelja – tamničara, scena sa prasetom ili zombie-jazz, da navedem samo neke. Calvaire nije bio samo neka belgijska prikolica na novi francuski ekstremni film, nego je bio jedan jebeno jeziv film.

Jednako tako, i pored iskustva sa artističkim Vinyanom (2008) i vrlo upečatljivim kratkim Quand on est amoreux c'est marvelieux (1999), čak i kad Colt 45 (2014) ostavimo po strani jer je reč o potpuno drugačijem žanru, čisto sumnjam da će iko biti pripremljen na nešto toliko mizantropično kao što je to Alleluia, Du Welzov film koji je posle festivalske turneje konačno dospeo na kućne formate, pošto je naše krajeve iz neznanog razloga preskočio. Nakon što je sa Calvaire rasturio evropsku svetinju domaće, čitaj seoske okoline (jer nismo mi “debilni Amerikanci” pa da imamo Deliverence), a sa Vinyanom roditeljstvo, odnosno materinstvo, Du Welz se sa Alleluiom ustremio na ljubav koju tretira kao agresivno, iracionalno ludilo.

Okvir za priču nam je bolno poznat, što sa filma, što iz “true crime” formata: par koji ubija. Ali zaboravite na The Honeymoon Killers, Kita i Holly iz Badlands, Mickeya i Malory Knox iz Natural Born Killers, a naročito na do übera hollywoodizirane Marthu Beck i Roberta Martineza Fernandeza iz Lonely Hearts. Zamislite Sightseers (2012) sa mnogo manje namigivanja i čudaštva samog sebe radi. Opet, ni to nije dovoljno da vas pripremi na Gloriu i Michela koji su tako neodoljivo odvratno ljudski, banalno zli i poremećeni, pa je i njihova ljubav takva. Alleluia je “serial killer flick” samo po žanrovskoj odrednici, horor samo po eksplicitnosti, art-film po snimateljskom postupku, ali je u svojoj suštini studija karaktera i odnosa između dvoje izopačenih ljudi.

Film je podeljen u četiri poglavlja. Prvo je posvećeno upoznavanju njih dvoje preko interneta. Gloria (Duenas) je zaposlena u mrtvačnici, samohrana majka, nedavno ostavljena i još sveže povređena. Michel (Du Welzov veteran Laurent Lucas) je naoko zgodni i uglađeni poslovni čovek, koji je svakako slatkorečiv, ali nešto kod njega opasno ne štima. Mi ga upoznajemo pri sujevernom “ljubavnom ritualu”, sa bajanjem i spaljivanjem, pa onda pri napadu migrene i, za razliku od Glorije, nemamo dobar osećaj.

Potpuno opravdano, jer je Michel u stvari ljigavi prevarant koji lovi očajnice i vara ih za manju ili veću lovu. Gloriji, međutim, to ne smeta jednom kad ga takvog uhvati u provodu sa drugim ženama, ona samo želi da bude deo njegovog života i njegovih pohoda i spremna je na sve. U nekom drugom filmu, dvoje takvih bi bili na rubu da osvoje svet. Ovde, pak, ne: niti imaju dovoljno pameti da smisle plan dalje od osnovnih stvari (što je Michelov neuspeh), niti discipline da i takav, kad ih sreća posluži da nalete na tuplje od sebe, sprovedu. To je već Glorijina odgovornost, jer je ona ovde “loose cannon” ali, suprotno očekivanjima s početka, njena očajnička ljubomora je najjača sila u filmu.

Na prvi pogled, Alleluia je jedan izrazito mizogin film, jer je Gloria često prenaglašeno, ponekad groteskno luda kučka spremna na svakojako zlo radi održavanja fiks-ideje o velikoj ljubavi koju ima u glavi. I zaista, svedočimo njenim napadima besa koji su u stanju da useru svaki plan. Onda se zapitamo šta Michel tu radi i shvatimo da je on slabić, kukavica, emotivni invalid i skoro pa moron. On nije u stanju da je zaustavi, niti da pobegne od nje, on u svakom ključnom trenutku samo gleda zblanuto i fingira ili ima stvarne napade migrene. Njegovi pokušaji da je smiri su naivni i skoro retardirani. On će pristati na sve, misleći da je to njegov instinkt za preživljavanje.

Oni su i fizički odbojni, ružni. Često su goli, bolje rečeno ogoljeni, sa svojim otromboljenim telesinama. Kamera ih hvata izbliza, zrnasto kao u nezavisnom filmu iz 70-ih, što pojačava neprijatnost. Ništa bolji tretman nemaju ni drugi, epizodni likovi, pa čak ni iritantna deca. I okolina je grozna, na rubu propasti, po kišnom vremenu, lišena svakog glamura. Čini se da za čovečanstvo nema spasa, pa ni utehe u crnom humoru, jer nam nije do smeha. Radnja se može dešavati bilo kad i bilo gde, van nekog određenog konteksta, mada neki detalji ukazuju na kraj 80-ih i početak 90-ih kada su Belgiju potresali razni zločini, dok drugi sugeriraju pristup “ovde i sada”. Uostalom, nije li ljubav, pa čak i ovakva nešto univerzalno, nešto čemu ne treba kontekst, a može stajati u svakom.

Glumcima treba odati prizanje za hrabrost da se pojave, naročito da se ogole i fizički i metaforički u ovom filmu, znajući koga igraju i šta predstavljaju. Za Lucasa to ne čudi, čovek je već snimio Calvaire igrajući lika sličnog profila u drugačijem kontekstu. Lola Duenas nije nepoznata glumica u evropskim okvirima, ali smo na nju navikli u jednom drugom kontekstu i okruženju. Ona često radi sa Almodovarom, ali su to uglavnom sporedne uloge. Ovde, kao i ostatak žena, pokazuje hrabrost i sposobnost da ide do kraja za ulogom, ma koliko to bilo mentalno iscrpljujuće.

Rekao bih da slično, ili čak isto radi i Du Welz. On se ne štedi i ne štedi nas kao gledaoce. Alleluia će svakako ostaviti utisak, reč je filmski pismenom, izrazito stiliziranom i veoma snažnom filmu. Taj utisak nikako neće biti lagan i veseo, i to je poenta filma. Ovo je jedan od onih udaraca od kojih se teško oporavljate, bilo da u sebi prirodno nosite angst, bilo da ste ga prerasli, bilo da tezu iz filma prihvatate ili ne prihvatate. Alleluia je nešto što se retko viđa - anti-ljubavni film.

Timbuktu

kritika originalno objavljena na fak.hr

2014.

režija: Abderrahmane Sissako

scenario: Abderrahmane Sissako, Kessen Tall

uloge: Ibrahim Ahmed, Toulou Kiki, Layla Walet Mohamed, Mehdi A.G. Mohamed, Abel Jafri, Adel Mahmoud Cherif, Salem Dendou

Timbuktu je nekada bio središte afričke islamske kulture, trgovine i obrazovanja. Timbuktu danas je siromašan, čak bedan grad i po standardima Trećeg sveta. Ako ćemo iskreno, ni ti slavni dani nisu bili naročito slavni, jer je moć Timbuktua počivala na trgovini robovima, ali to ne znači da je ijedan grad zaslužio takvu sudbinu. U modernoj, post-kolonijalnoj državi Mali severni deo na rubu i u Sahari, gde je Timbuktu smešten, je njeno slepo crevo. Takođe je i predmet spora između siromašne i nezainteresovane centralne države i lokalnih nomadskih plemena koja žele nezavisnost. U taj spor su se umešali islamistički militanti, okupirali nebranjeni grad i jedno vreme (do francuske vojne intervencije) u njemu provodili vlast.

Film Abderrahmana Sissakoa Timbuktu smešten je u taj period i predstavlja manje ili više panoramsku, meditativnu sliku sudara različitih kultura i tumačenja vere u okruženju siromaštva. Prvi kadar koji vidimo su džihadisti u lovu na gazelu. Oni se očito zabavljaju: voze se džipom po pustinji i pucaju iz automatskog naoružanja, namera im nije (još uvek) ubiti životinju, nego je dobro izmoriti. Njihova sledeća zabava isto uključuje oružje: oni pucaju na plemenske maske i drvene statue idola, bogohulne po njihovom tumačenju vere. Potom se vozikaju kroz grad i deklamuju nova pravila u skladu sa šerijatskim pravom. Zabranjeno je pušenje. Zabranjena je muzika. Zabranjeno je zadržavanje na ulici. Zabranjen je čak i fudbal. Žene moraju biti pokrivene od glave do pete – čarape i rukavice su obavezne. Lakši prestupi se kažnjavaju bičevanjem, teži (poput ubistva ili preljube, šta god se pod njom podrazumevalo) kamenovanjem do smrti.

Ta panoramska slika okupacije data je iskreno, ali istovremeno i lirično i refleksivno. Nema pojednostavljivanja i pamfletske demonstracije stava, ali nam je ipak savršeno jasno kako stvari stoje. Vođa džihadista (Dendou) pokušava da istrenira mladog momka da snimi motivacioni govor. On se takođe nađe u procepu kada mu se suprotstavi mudri i smireni imam (Cherif) koji ima svoju, smireniju i tolerantniju verziju Islama. Iako je muzika zabranjena, džihadisti nisu skloni kažnjavanju onih koji pevaju u slavu Alaha. Lokalnu “vešticu” ne diraju, boje se.

Vidimo brutalne mere, kažnjavanja i venčanja na silu, uz otmicu, ali i dostojanstven otpor novom stanju stvari. Žena koja objašnjava da sa rukavicama na rukama ne može prodavati ribu je slika i prilika novonastale apsurdne situacije. Scena sa fudbalskom utakmicom bez lopte jedan je od najpoetičnijih momenata u filmu, ne samo ovom, nego i generalno.

Upravo u tom dostojanstvenom otporu upoznajemo i naše glavne likove, porodicu nomadskih stočara, jedinu preostalu u pustinjskom predelu malo van grada. Kidane (Ahmed) je jednostavan, dobar i mudar čovek kome trenutno odgovara samoća i nada se da to vanredno stanje neće dugo trajati. Njegova žena Satima (Kiki) je ponosita. Njihova kćer (Mohamad) je njihova ljubimica. Njihovo malo krdo krava je njihovo jedino bogatstvo. Oni se drže zajedno i pred novim vlastima i uopšte. Možda imaju sreću što ih posećuje Abdelkerim (Jafri), čovek dovoljno pametan da ne bude sitničav prema sitnim prestupima. Međutim, kada sused iz besa ubije Kidaneovu omiljenu kravu imena GPS (dokaz da je neka tehnologija stigla i do tog napaćenog dela sveta, ovde data sa toplinom, a ne u svrhu jeftinog smeha), nešto u Kidaneu puca i on kreće da se obračuna sa susedom. Po nesreći pištolj opali i Kidane je sad u problemu sa džihadistima...

Vrednost ovog filma nije toliko precizan i faktografski prikaz događanja u okupiranom gradu u državi bez države. Film čak nije ni snimljen tamo (iz jasnih razloga), premda pustinja Mauritanije sasvim solidno “igra” lokaciju. Vrednost ovog filma je emocija i zapravo ljudska perspektiva u neljudskim vremenima. Pustinjski pejzaži, brutalnost i seme otpora (mana zbog koje režimi “čvrste ruke” padaju je njihov hronični nedostatak smisla za humor i čovečno sagledavanje stvari) savršeno su usklađeni sa meditativnom muzikom Amina Bouhafe.

Malijsko-mauritanski reditelj Abderrahmane Sissako je zapravo čovek ljudskih sudbina i emocija, što je demonstrirao u svojim filmovima Bamako (2006), Waiting for Happiness (2002) i Life on Earth (1998). Njegov pogled je širok, a opet po potrebi fokusiran i pun razumevanja. Njegovi filmovi su zapaženi u Cannesu. Timbuktu je vrhunac njegove karijere, kako u smislu nagrada i primećenosti u svetu (sedam nagrada Cesar, nominacija za Oscara), tako i u smislu urgentnosti, poetičnosti i emocije. Zaista izvanredan film.

Knock Knock

2015.

režija: Eli Roth

scenario: Eli Roth, Nicolas Lopez, Guillermo Amoedo, Anthony Overman, Michael Ronald Ross

uloge: Keanu Reeves, Lorenza Izzo, Anna de Armas, Aaron Burnes, Ignacia Allamand, Coleen Camp

“Muškarci su pohotne svinje!” “Žene su lude kučke!” “Zgazi buržuja!” Knock Knock je tipičan “home invasion” film u koji svako prema svojim afinitetima može učitati bilo koju od tri navedene parole. Treća se čak i sama podrazumeva: u filmovima se ne upada u sirotinjske kuće i nagužvane stanove da bi se njihove vlasnike naučila lekcija, mada bi taj “Super Hik” obrat bio više nego poželjan u ovom potrošenom pod-žanru.

Kad smo već kod “twista”, nije da Knock Knock ne pokušava da izvrne neki standardni kliše, ali mu jednostavno ne uspeva. Nije tu štos toliko ni u tome što glavnu ulogu igra majstor lažnog zena Keanu Reeves, kao ni to da smo od kralja “torture porn” filma Elija Rotha očekivali nešto brutalnije i eksplicitnije (Reeves ima jednu od onih njuški koje prosto traže mučenje). Štos je u tome da je Haneke sve pametno na temu buržoaskog lažnog osećaja sigurnost već rekao sa Funny Games. Uostalom, ni bez toga Knock Knock nije previše originalan film, u pitanju je slobodni “remake” eksploatacijskog klasika Death Game (1977) i na njega se referira kroz poziciju izvršnog producenta koju drži jedna od glumica, Sondra Locke, dok se druga, Coleen Camp, pojavljuje u cameo ulozi.

Prvo što vidimo je primer “arhitektonske pornografije”, duga vožnja kroz savršeno dizajniranu i uređenu kuću u kojoj obitava savršena američka porodica. Evan (Reeves) je arhitekta. Njegova žena Karen (Allamand) je umetnica koja sprema izložbu svojih ogromnih skulptura. Imaju dvoje zlatne dece. Iz iskustva znamo da idila neće potrajati, a za to dobijamo potvrdu kada Karen ode sa decom na unapred planirani izlet do plaže, a Evan ostane da dovrši neki posao koji mu se nagomilao.

Sunčani dan se pretvara u noć sa pljuščinom. Evan više lelemuda (pije vino, puši travu, priseća se svojih DJ dana) nego što radi. U tome ga prekida zvono na vratima. Tamo su dve do kože pokisle devojke upola mlađe od njega. Crnka Genesis (Rothova žena Lorenza Izzo, što govori i o rediteljevim afinitetima) i plavuša Bel (de Armas). On im nudi usluge koje bi svaki dobar domaćin ponudio strancu u nevolji, sušenje odeće, taksi-poziv (ovde Uber, krajnje u skladu sa trendom), pokazuje im kuću. Cure se, međutim, baškare u kućnim ogrtačima i njihove hiper-seksualizirane aluzije postaju sve očiglednije i Evan podleže njihovim čarima.

Sutradan nam je jasno da nešto ne štima: one ne samo da još nisu otišle, nego i ne planiraju da odu. Naprotiv, raskomotile su se u kući i ponašaju se kao nesnosna derištad. Svaki njegov pokušaj da ih se fino reši one dočekuju na nož i počinje “sukob jakih ličnosti” koji će kulminirati kada se one vrate “sa osvetom” i zaigraju perverznu igru mučenja i nabijanja krivice.

Prvi problem filma je njegova struktura (tri čina plus prolog i epilog) koja ubija svaki osećaj za ritam. Ako nam nije jasno šta će se događati odmah na početku, postaće nam jasno čim cure zakucaju na vrata. Ko baš nije gledao nijedan “home invasion” film ukapiraće sve do scene jutra posle, pa onda treći čin ispada anti-klimaks. Tako se gubi i potencijalna oštrica filma, zamena polova / rodova agresora i potčinjenog, pa čak i igrarija sa pojmom nevinosti (mlade devojke su po “deafultu” nedužne).

Drugi problem izvire iz Rothovog ograničenog autorskog spektra. On, naime, nije sposoban za suptilnost, niti to od njega očekujemo. Opet, ovo nije Cabin Fever (2002) ili Hostel (2007) da bi on posegao za arsenalom svojih brutalnosti. Jednako tako, problem je i u tonu filma koji nikad nije dovoljno ozbiljan da bi nešto zaista poručio, ma koliko to banalno i deplasirano bilo (ah, to popovanje), a opet nije ni dovoljno zajebantski da filmu pristupimo kao čistom zabavnom trashu. Ostaje na pola puta, dezintegrira se pred našim očima i zaboravljamo ga čim se završi.

Jedna stvar je, međutim, urađena kako treba. To je casting Keanu Reevesa, makar zbog njegove izgubljene face. Moramo se složiti da on nije neki glumac, da je vrlo ograničenog spektra i da zapravo podseća na tupavog psa kome je komanda “Sedi!” viša matematika. Kad smo već kod psećih faca, Nicolas Cage isto ne bi bio loš izbor, on i prirodno deluje namučeno i užasnuto, a i verovatno bi prihvatio ulogu. Opet, Cageu se povremeno potkrade Leaving Las Vegas, Lord of War ili Joe, dok se Keanu u najboljem slučaju može nadati kaskaderskoj akcijadi tipa John Wick koja od njega neće tražiti glumačke veštine. Istini za volju, sa dijalogom kakav ovde imamo, mišljenja sam da bi svaki glumac izgledao jednako loše i užasnuto.

Ne, Knock Knock je film kome nema pomoći. Jednostavno ostavlja utisak loše ispričanog lošeg vica. Neko drugi bi to možda izvukao, ali ne i Eli Roth. Ostaje nam nada da su njegovi talenti negde drugde, da se savršeno zeza sa svojim stvaralaštvom kad za to zamole Tarantino i Rodriguez (oni njegovi kratki filmovi u filmovima i traileri su jebeni zakon) i da mu se kao producentu može potkrasti nešto dobro kao što je to bio The Sacrament (2013). Što se režije tiče, imam utisak da je još sa prvim Hostelom rekao šta je imao. Ostalo je, čini se, nepotrebno.

The Runner

2015

scenario i režija: Austin Stark

uloge: Nicolas Cage, Sarah Paulson, Connie Nielsen, Peter Fonda, Bryan Batt, Wendell Pierce

Nicolas Cage se vraća na mesto zločina, u New Orleans. Ova opaska se ne odnosi toliko na podatak iz njegovog privatnog života, da je tamo kupio sebi grobnicu i razjario lokalno stanovništvo, koliko na njegovu jednu od standardno ludih uloga van kontrole u Herzogovom verovatno najšlampavijem filmu Bad Lieutenant: Port of Call New Orleans (2009). Eh, kamo sreće da se za Cageovu ulogu u tom filmu može reći da je njegova najšmirantskija... Ne, Cage je kategorija za sebe.

Mislim, ja ću uvek rado pogledati neki film s njim, ako ni zbog čega drugog, onda zbog elementa iznenađenja. On može biti i dobar, naročito kad mu uloga upada u “lični opis” (8 mm), ili kada reditelj zapravo zna šta da radi s njim (Leaving Las Vegas, Lord of War) ili kada se u punoj meri iskoristi njegov komičarski potencijal (Raising Arizona, Adaptation). Međutim, kada je loš, on je loš na jedan zabavan i nepredvidljiv način. Tome naročito doprinosi njegov pristup izboru uloga koji se svodi na “radim sve što mi daju”. Za preko dve godine, koliko vodim blog, Cage je imao 8 (glavnih) uloga u filmovima, plus jedanu glasovnu ulogu u animiranom filmu. Sa pristojnom ulogom u The Frozen Ground mi je podgrejao očekivanja, u Joeu me je oduševio, pa sam se ponadao da će se vratiti na pravi put. Usledio je tipičan Cage – užasni Rage i Dying of the Light sve nepouzdanijeg Paula Schradera koji je na kraju debilno producentski spakovan, što ne umanjuje Cageov blam. Od Left Behind i The Outcast sam odustao pre gledanja, ipak i moj trash ima granice, mislim da se ista sudbina smeši i Pay The Ghost.

Ne znam da li je dobra ili loša vest za The Runner što Cage tu nije najslabiji faktor. Iako ima šmirantske istupe tu i tamo, on je uglavnom solidan, sveden, bez deranja i kreveljenja u svom portretu kongresmena naglašene eko-svesti i radnog morala na životnoj i karijernoj prekretnici između šanse da se popne do senata i seksualnog skandala koji ga može poslati u zaborav. Zapravo, glumci su redom pristojni i bolji od toga, koliko im likovi dozvoljavaju, a još jedan povratnik u New Orleans, “Captain America” lično, Peter Fonda, je posebno briljantan. Problem sa filmom je što zapravo nijednog trenutka ne znamo na čemu smo i o čemu je zapravo film, pa zbog toga nismo baš ni sigurni kakav je, odnosno kakav bi morao biti da bismo ga mogli oceniti.

Štos je u tome da film često menja ritam i prelazi s jedne priče na drugu. Imamo uspon, poziciju u kojoj naš junak diktira uslove, onda imamo pad. Naravno, tome kumuju mračni likovi koji vuku konce u pozadini, karijeristički nastrojena žena (Nielsen) i arogantni lobista (Batt). Onda imamo iskupljenje kroz humanitarni rad i novu ljubav sa bivšom saradnicom (Paulson). Sve vreme imamo umirućeg oca (Fonda) koji mudre savete kao da govori u vetar. Na kraju naš je kongresmen prinuđen da prihvati prljavu igru kako bi preživeo i odjavnu špicu nakon 80-ak minuta, pa se čini da je film odrezan na dve trećine ili da smo upravo gledali produženu, specijalnu pilot-epizodu političke sapunice.

Na koncu, nije nam jasno je li ovo politička drama ili studija moralnosti u inače nemoralnom poslu punom podmetačina. Ono što frustrira, pored činjenice da film nije odlutao s kursa zbog poludelog Cagea, nego je Cage čak nekakvo “sidro” u filmu, je činjenica da svaka od tih priča ima potencijala za sebe, ali nisu složene kako valja. Frustrira i to što je materijala u scenariju bilo dovoljno, čak i jedna vrlo inteligentna postavka političarske logike nasuprot poslovnoj (otac i lobista daju potpuno različita viđenja pozicije političara), ali mu je očito trebala bar još jedna “ruka”. Stiče se utisak da Austin Stark, debitant kao scenarista i reditelj, nije znao šta bi od sebe i od filma, što je posebno začuđujuće od čoveka koji je inače cenjen producent na indie sceni.

Opet, to ne znači da je The Runner katastrofalno loš ili negledljiv film. Samo deluje nedovršeno i zato besmisleno. Šteta za Nicolasa Cagea, Petera Fondu i ostatak glumaca. Šteta i za jednu važnu temu (ekologija, BP katastrofa i naftni lobiji) da dobije tako konfuzan tretman na filmu.

Mr. Holmes

kritika originalno objavljena na: www.monitor.hr

2015.

režija: Bill Condon

scenario: Jeffrey Hatcher (po romanu A Slight Trick of the Mind Mitcha Cullina)

uloge: Ian McKellen, Laura Linney, Milo Parker, Hiroyuki Sanada, Hattie Morahan, Patrick Kennedy

Svake jeseni već devetu godinu za redom održava se Filmomanija, revija filmova koje valja pogledati, a koji nisu još išli ili se pretpostavlja da neće ići u redovnu kino-distribuciju. Revija traje pune dve sedmice i stanovnicima Zagreba, kao i putnicima-namernicima i slučajnim prolaznicima toplo preporučujem da neke od naslova pogledaju na velikom platnu jer će možda propustiti jedinstvenu šansu. Kako Zagreb tek povremeno posećujem, a baš za taj vikend se pogodilo da portal FAK proslavlja petu godišnjicu, moj ovogodišnji “ulov” sa Filmomanije je Mr. Holmes. U pitanju je još jedan u nizu filmskih i televizijskih projekata koji se u poslednjih nekoliko godina pojavljuju sa namerom da nam ponude još neki novi i neviđeni aspekt ovog viktorijanskog detektiva.

Pade mi na pamet jedna epizoda Mućki u kojoj Delboy ima novu foru za zaradu: izlete po “etničkom” Londonu koji se ne vidi u uobičajenim turističkim turama. Jedna od tih predviđenih “etničkih” destinacija je i rodna kuća Sherlocka Holmesa. Kada Rodney primeti da je reč o fiktivnom liku, Delboy će odgovoriti da je to sjajno, jer se onda može zaustaviti pred bilo kojom starom kućom i nju pokazati kao Sherlockovu.

Možda ja grešim, ali upravo takav utisak stičem o svim novim i ne tako novim varijacijama na temu Sherlocka: fiktivan je lik i možemo mu raditi šta hoćemo, pokušati da ga načinimo ljudskijim, još fiktivnijim, da ga uvrćemo i izvrćemo, pa kako bilo. Tako se Billy Wilder bavio njegovim privatnim životom (The Private Life of Sherlock Holmes, 1970), Barry Levinson njegovim studentskim danima (Young Sherlock Holmes, 1985), a Herbert Ross ga je odveo na lečenje od ovisnosti kod Freuda (The Seven-Percent Solution, 1976). Guy Ritchie je u dva filma sa lošim CGI-jem potencirao njegovo asocijalno ponašanje, napravivši od njega “super-geeka” na steroidima, a dve serije (Sherlock i Elementary) su ga prebacile u kontekst moderne Britanije, odnosno Amerike. Ne smatram se nikakvom “konzervom”, ali želim da u zapisnik uđe da mi je najdraže poprilično konzervativno, gotovo kanonsko viđenje Sherlocka Holmesa iz mog detinjstva u interpretaciji pokojnoh Jeremyja Bretta u Granadinim televizijskim filmovima i serijama.

Ostalo nam je, dakle, da ga vidimo kao starog, penzionisanog pčelara. Nešto od toga je natuknuto i u knjigama Arthura Conana Doylea i u kasnijoj “spin-off” literaturi, on se iz penzije vraćao da zajedno sa doktorom Watsonom pomogne britanskoj obaveštajnoj zajednici pred Prvi svetski rat, a u penziji je i jednu mladu Amerikanku podučavao detektivskim veštinama. U Mr. Holmes, filmu Billa Condona po romanu Mitcha Cullina, Sherlock je još stariji, hoda sa štapom, senilan je i nemoćan. Nisam baš siguran da sam želeo takvog da ga vidim.

On je ostao bez većine veza sa Doyleovim kanonom i onim što ga je definiralo kao lika iz fikcije. Ostao je i bez imena, obraćaju mu se samo po prezimenu. Jedino što je film fino ukačio iz kanona je da je priče pisao Watson, te da su one po ukusu masa i da često nemaju veze sa “stvarnim” Sherlockom Holmesom. Tako nema ni lovačke kape i lule (to je plod mašte ilustratora), zamenili su ih cilindar i cigara, i to samo dok je gospodin Holmes bio u snazi za tako nešto. Istina, pojaviće se u po jednoj sceni brat Mycroft, doktor Watson i gospođa Hudson, pojaviće se i jedna žena iz prošlosti, a to nije Irene Adler.

Imamo, dakle, tri priče koje će nekako konvergirati u jednu. Okvirna je smeštena u period posle Drugog svetskog rata u kojoj ostareli, senilni detektiv (McKellen) živi u kući na osami sa priprostom negovateljivom, gospođom Munro (Linney) i njenim prepametnim sinom Rogerom (Parker) i uglavnom se bavi pčelama, a tom zanatu uči i klinca koji u njemu vidi idola. Klincu za ljubav, Holmes se želi prisetiti svog poslednjeg slučaja i zašto je uopšte išao u penziju, ali to mu ne ide najbolje.

Ta priča se dešava nekih 35 godina ranije i tiče se gospodina i gospođe Kelmot (Morahan, Kennedy) i njihovog temeljnog nerazumevanja kao uvoda u tragediju. Misterija tog slučaja je takva da ju je već ostareli Holmes u stanju rešiti za jedno popodne. Stari Holmes se pita šta je pošlo po zlu pa se posle tog slučaja povukao, iako je Watson ponudio svoju, fiktivnu verziju događaja, i to je ono zašto ga senilnost proždire. Potraga za čudotvornim lekom za bistrinu uma (pošto matični mleč više ne deluje) će ga odvesti u Japan netom iza rata i u kontakt sa Tamikijem Umazakijem (Sanada), japanskim botaničarem. Niste mislili da će se Sherlock Holmes pojaviti u Hirošimi? Hoće... i to će, naravno, uticati na njega. Kako ga i fizička snaga sve više napušta i kako se trudi da iščupa misteriju iz svoje glave, klincu za ljubav, a sebi kao dokaz da je još uvek živ, tako će se menjati i kao čovek.

Zapravo, okvirna priča je i najupečatljivija jer se poigrava sa svojim protagonistom na taj način da mu polako oduzima onaj briljantni um i hladni racio po kojem je bio poznat. Ne znam je li etički dovesti lika do tog očajnog stanja mučenja pred smrt, odnosno da li je to pravi autorski potez da se fiktivni lik na taj način “očoveči”, da postane tako stravično ljudski. Opet, fiktivan je lik i tu etika ne važi, samo znam da ne bih uživao da vidim tako starog Indianu Jonesa ili tako starog Jamesa Bonda. Istini za volju, ovo je savršen poligon Ianu McKellenu da demonstrira svoje glumačke mogućnosti i to čini tako sjajno da je stari Sherlock Holmes u njegovoj izvedbi tužan, ali nikako patetičan prizor. Njega sjajno prati simpatični Milo Parker, dok sa Laurom Linney stvari stoje malo drugačije, pre svega zbog tipskosti lika sirote udovice sa sela koju život nije štedeo. Naravno, ona voli svog sina, ali to u svojoj ograničenosti pokazuje na čudan način.

Druge dve priče ne stoje tako dobro. Jedna pati zbog plošne misterije koja i pored melodramatičnog obrata na kraju još uvek nije dovoljan “pay-off” na kraju, da ne pominjemo da i u njoj Sherlock Holmes izgleda starije, umornije i potrošenije od onoga što bi se zapravo dalo iščitati iz njegovih godina. Pravo je čudo da neki kompleksniji slučaj pre toga nije zeznuo. Što se puta u Japan tiče, on služi za jednu solidnu poentu na kraju (samospoznaja) koja je dodatno podvučena i po mom skromnom mišljenju devalvirana drugom odmah iza (onom sa kamenjem), te svedena na sentimentalnost. Hirošima mi tu tek nikako ne ulazi u računicu iz mnogo razloga i deluje mi kao ubačeni simbol. Gde je i kako gospodin Holmes proveo šestogodišnji ratni period? Je li slušao radio? Je li čitao novine? Je li makar čuo nadletanje nemačkih aviona? Kako je prespavao Hirošimu? Ako je zaista bio toliko slabog zdravlja, pamćenja i percepcije da zanemari svetski sukob, kako takav odlazi na drugi kraj sveta, čak i po čudotvorni lek?

Iako mi Mr. Holmes nikako nije seo, neću reći da je film loš, jer bi to bilo nepošteno. Situaciju uveliko popravlja uloga Iana McKellena koja je zaista hrabra i za pamćenje. Solidnom utisku doprinosi i upravo takva, solidna i nenametljiva, gotovo nevidljiva režija Billa Condona. Ovaj američki autor je imao nekoliko dobrih filmova i igrarija sa biografijama i fikcijom u svoja tri najzapaženija filma Gods and Monsters (1998) – za koji je i dobio Oscara za adaptirani scenario, Kinsey (2004) i Dreamgirls (2006). Usledila je “tezga” na dva Twilight filma i ne baš sjajno prihvaćeni The Fifth Estate (2013). Sa Mr. Holmes je uspeo da uhvati suštinu priče – film uglavnom izgleda britanski diskretno, sa tek nekoliko izleta u melodramu.

Nemojte očekivati da će ovo biti još jedna, poslednja demonstracija Sherlockovog briljantnog uma, kao što sam ja priželjkivao, pa će vam se film svideti više nego meni. Pristupite mu kao nečemu potpuno novom i originalnom, kao delu koje se tek malo referira na poznatog filmskog junaka.

Digging for Fire

2015.

režija: Joe Swanberg

scenario: Joe Swanberg, Jake Johnson

uloge: Jake Johnson, Rosemarie DeWitt, Jude Swanberg, Orlando Bloom, Brie Larson, Anna Kendrick, Judith Light, Sam Elliott, Ron Livingston, Melanie Lynskey, Sam Rockwell, Chriss Messina, Mike Birbiglia, Steve Berg, Kent Osborne Lindsay Burdge

Joe Swanberg možda nije izmislio mumblecore, niti mu dao ime kao Rambo Amadeus turbo-folku, ali je svakako zbog svoje vernosti pristupu i plodnog rada od po nekoliko filmova godišnje, postao njegovo prvo ime i svojevrsni simbol. Usput, Swanberg nije štancer koji stalno snima jedan te isti film ili slične filmove, nego tip koji mumblecore koristi kao filmski jezik i ubacuje ga i u žanrovske filmove, a ne samo “artsy” drame. Naravno, vreme prolazi, mumblecore više nije tako opskurna varijanta, pa je i Swanberg promenio svoj produkcijski pristup.

Ali nije se “prodao”, ni Hollywoodu, ni indie industriji, već su oni (indie varijanta više nego Hollywood) došli po njega i pristali da igraju po njegovim pravilima. Tako su poslednja tri filma Drinking Buddies (2013), Happy Christmas (2014) i sada Digging for Fire (2015) svojevrsna potvrda njegove autorske i tržišne vrednosti – filmovi sa poznatim glumcima, stilski ispolirani, a opet nekako opušteni i gotvo slučajni. Swanberg je iz filma u film sve bolji, Digging for Fire mu je “najzvezdaniji” i ujedno najuspeliji do sada, a i tempo od jednog filma godišnje je prilično impresivan za tipa koji je navodno usporio.

Digging for Fire počinje sa misterijom i to odmah u drugoj sceni. Mlada familija koju sačinjavaju učitelj u javnoj školi Tim (Jake Johnson, ujedno i ko-scenarista), instruktorka joge Lee (DeWitt) i njihov klinac Jude (Swanbergov sin i redovan “gost” u njegovim filmovima) preko leta čuva vilu u Malibuu, inače u vlasništvu Leeinog bogatog klijenta. U jednom trenutku Tim pronađe stari, zarđali revolver i nešto što bi mogla biti ljudska kost. U njegovoj glavi se razvija misao da bi se na tom mestu moglo nalaziti i više leševa i jednostavno to mora istražiti. Lee nije oduševljena sa muževom opsesijom jer zašto bi on kopao na tuđem zemljištu, a ima i toliko pametnijih stvari za obaviti, ali njemu vrag ne da mira.

Misterija je ovde samo okidač za neke druge stvari, odnosno za odvojeni vikend supružnika dok je klinac kod babe i dede (Judith Light i Sam Elliott). Situacija među supružnicima je daleko od idealne, ali jednako tako i od katastrofalne. Oni su dugo zajedno i već imaju malog kojeg vole više nego išta, ali jednostavno moraju da “podvuku crtu” i pomire se sa činjenicom da više nisu mladi, kao i sa činjenicom da na neke stvari ne gledaju isto. Digging for Fire je zapravo potraga za njihovom strašću i potraga njih oboje za samim sobom i svojom suštinom.

Rekoh već, oni vikend provode odvojeno. Ona se viđa sa prijateljima (Ron Livingston i Melanie Lynskey) i izlazi u bar gde će upoznati zanimljivog stranca Bena (Bloom). On će pozvati par prijatelja (Sam Rockwell i Chris Messina između ostalih) na par piva i par sati kopanja i detektivske misterije. Oni će to pretvoriti u svoju žurku i dovesti i neke mlade ženske. Jedna od njih, Max (Larson) će pokazati interes za misteriju ili pre za Tima. Oboje su, dakle, blizu iskušenja da prevare svog partnera, međutim to im nije prioritet. Oni su u drugom filmu.

Vrednost Digging for Fire nije ni u plošnoj misteriji koja je svojevrsni anti-klimaks. Film naprosto nije takav. Ovde to ne smeta jer misterija samo služi kao Timov beg od stvarnosti. Nije trik ni u mogućnostima za makar kratkotrajne romanse, one su tu više kao prepreke i distrakcije. Nije fora ni u “party” raspoloženju i provodu, mada je ono uvod u stvarnu temu filma. A ona je jedno potrebno i pametno razmatranje egzistencijalističkih tema: odrasle životne dobi, između mladosti i starosti i nošenja sa tim. Swanberg kroz slične, a opet različite situacije kroz koje dvoje njegovih protagonista prolaze odvojeno ta pitanja postavlja na igriv i inteligentan način. Nije tu stvar ni u krizi srednjih godina, već u temeljnoj izgubljenosti u onim godinama i onoj situaciji kad odgovornost postane prioritet u odnosu na provod.

Swanberg to lepo izvodi sa poznatim glumcima koji uglavnom imaju male uloge. Oni su opušteni i ležerni, bez one prenaglašene kompetitivnosti kakvu bi pokazali u nekom drugom i drugačijem filmu i sjajno se uklapaju u postavljene situacije. Sve to je predivno snimljeno analogno, na 35 mm, na lokacijama u okolini Los Angelesa i fino montirano, bez sada već pomalo opterećujućeg “DIY” šmeka na koji se mumblecore filmovi prečesto oslanjaju. Joe Swanberg je ostao veran sebi, svojim temama i svom izrazu, samo ih je podigao na viši nivo. Mumblecore je, sudeći po ovom filmu i po While We're Young Noaha Baumbacha ušao u novu, malo glamurozniju fazu. Sviđa mi se taj razvoj događaja.

Sicario

Napomena: Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom  programu HRT-a. Dostupan je na linku:  http://radio.hrt.hr/ep/filmoskop/131375/, a  ovde kao autor prenosim  u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT  zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

Denis Villeneuve je svakako jedan od najperspektivnijih filmskih autora danas. Za samo nekoliko godina je od statusa redatelja u usponu u frankofonom dijelu Kanade došao do toga da se za njegove usluge otima Hollywood. Dramatizacija stvarnog masakra, Politechnique je bio film kojim je privukao pozornost šire javnosti. Naša majka mu je donijela nominaciju za Oscara za strani film i pažnju hollywoodskih velikih studija. Film Zatočene bio je jedan od zapaženijih hollywoodskih debija. Neprijatelj je pak bio više nego intrigantna mozgolomka. Sada pred sobom imamo Sicario, kompleksnu kriminalističku dramu sa eksplozijama akcije i nasilja smeštenu u milje meksičkih kartela, a od Villeneuvea u naredne dvije godine očekujemo dva znanstveno-fantastična filma sa relativno velikim budžetom: izvanzemaljsku dramu Story of Your Life, te nastavak kultnog Blade Runnera Ridleya Scotta pod radnim nazivom Androids Dream.

Kao i u Neprijatelju, Villeneuve otvara film karticom sa objašnjenjem naslova. Sikariji su bili židovski zeloti koji su se gerilski borili protiv rimske okupacije Judeje i svoje neprijatelje, rimske vojnike i namještenike, ubijali iz potaje bodežima koje su krili u rukavima. U latinoameričkom španjolskom slengu, pojam “sicario” označava plaćenog ubojicu, fanatika koji se neće zaustaviti ni po cijenu života. Jasno, ovdje se radi prvenstveno o drugom značenju, ali ne bismo smijeli smetnutu s uma ni ono prvo, budući da je riječ o “ratu protiv droge”, uz “rat protiv terorizma” jednoj od najskupljih i najdugotrajnijih avantura američke politike u kojima su sva sredstva dozvoljena. Karticu kao uvod u film možemo doživjeti kao svojevrsni “spoiler”, ali to je Villeneuveova manira: on često žrtvuje suptilnost radi maksimalnog efekta i u tome uspjeva, pa nas na ovaj način priprema za svojevrstan “ubod”. Mada, film počinje udarcem, i to doslovno. Policijski “ovan” se zabija u vrata i zid kuće u tihom američkom predgrađu. FBI-jev tim za racije upada u kuću za koju se sumnja da pripada narko-dileru i da su u njoj sakriveni taoci i žrtve otmica. Posle puškaranja i eksplozija, agenti na terenu otkrivaju da su u zidove i temelje kuće uzidani leševi 42 ljudi, svi sa vrećama na glavama. U toj uvodnoj sekvenci upoznajemo i agenticu Kate Macer (glumi je Emily Blunt) koja će nas voditi kroz priču i biti naše “oči i uši” u kompliciranom svijetu kartela i boraca protiv njih.

Pošto se istakla u akciji, Kate je pozvana da se pridruži međuagencijskoj grupi koja ima za cilj istjerati na površinu i pohapsiti odnosno pobiti vođe kartela iz Juareza koji su odgovorni za opisano zvjerstvo duboko u američkom teritoriju. Grupa izgleda šaroliko, vodi ju Matt (Josh Brolin), naizgled simpatični “lako ćemo” tip u japankama koji se predstavlja kao savjetnik Ministarstva obrane, ali mu na čelu piše CIA, a u njoj su i drugi terenski agenti, savezni šerifi, vojni specijalci svježe vraćeni iz Afganistana, te mračni, tužni i opasni tip po imenu Alejandro (Benicio Del Torro) koji se isto tako predstavlja kao savjetnik. On govori malo i samozatajno, za sebe kaže da je bio tužitelj, ali da sada radi tamo kamo ga pošalju. Njihova prva misija “u okolici El Pasa” zapravo završava van granica zemlje, u notornom meksičkom gradu Juarezu i za cilj ima transport jednog od vođa kartela u Ameriku. O toj akciji, naravno, ne postoji nikakva službena dokumentacija. Kate shvaća da je zaglibila dublje nego što je htjela, da se ne može nositi sa situacijom, ali o tome nema vremena razmišljati. Istovremeno počinju vrtoglava akcija i ubojita moralna dilema u okruženju totalnog rata gdje su za ostvarenje cilja dozvoljena sva sredstva.

Sicario je jedan od onih filmova koji “udaraju u trbuh” i “grabe za gušu”, koji se gledaju bez daha i koji, ma koliko neprijatni bili, fiksiraju gledaočevu pozornost. Villeneuve se oslanja na svoje najjače strane, tempo, ritam i vizualizaciju, te nas uspjeva uvući u mračan i nasilan svijet i u njemu nas držati sa minimumom potrebnih informacija i maksimumom misterije. U tome mu dosta pomažu njegovi oprobani suradnici, kompozitor Johann Johannsson koji sa svojim soundtrackom diktira emocije, i direktor fotografije Roger Deakins sa svojim atraktivnim totalima i snimcima iz helikoptera.

Atipično za Villeneuvea, Sicario je film prepun referenci na druge filmove. Tako ćemo vidjeti kadrove i cijele pasaže koji kao da su preuzeti sa drugog mjesta, namjerno i sa učitanim značenjem. Prva akcijska scena u Meksiku, odnosno na graničnom prijelazu, je svojevrsna posvjeta Vrućini Michaela Manna. Druga, u tunelima, u sjećanje priziva Zero Dark Thirty Kathryn Bigelow i fokus na vojničke procedure, taktiku i esprit du corps, na taj način dovodeći u direktnu vezu dva rata, protiv droge i protiv terorizma, u kojima se, realistično gledano, ne možemo nadati pobjedi, nego eventualno nekakvom poretku koji će biti predvidljiviji od sadašnjeg kaosa.

I izbor glumaca je namjerno referentan. Josh Brolin je direktni link s filmom Nema zemlje za starce braće Coen nastalim prema istoimenom romanu Cormaca McCarthyja, smještenim na sličnu geografsku lokaciju i sa sličnom poantom o opasnom življenju, te podsjetnik da je Sicario svojevrsna ispravka ambiciozno zamišljenog, ali slabo realiziranog Savjetnika Ridleyja Scotta, smještenog upravo u milje kartela, filma za koji je McCarthy napisao scenarij. Zlokobna pojava Benicia Del Torra takođe asocira na spomenuta dva filma i zlokobne uloge koje je u njima odigrao Javier Bardem, ali više od toga asocira na Traffic Stevena Soderbergha za koji je Del Torro dobio Oscara i koji je jedan od rijetkih filmova koji su uspjeli obuhvatiti razne aspekte narko-kartela i borbe protiv njih.

Na Traffic asocira i pokušaj “hyperlink” pristupa preko uvođenja lika (korumpiranog) meksičkog policajca Silvia u priču pri početku. Namjera je jasna: treba dati i drugi ugao gledanja, ali je problem u tome što je taj aspekt priče asimetrično manji i površniji od onoga što vidimo prateći Kate, Matta i Alejandra. Drugi problem je inače standardna stvar za Hollywood, rascjep između mračnih radnji koje su realistično predstavljene s jedne strane, te potrebe da se gledaocima da lik koji će im pružiti perspektivu i s kojim će se identificirati. U pravilu, taj lik je naivniji od ostalih i, također u pravilu, slabije napisan od ostalih. U ovom slučaju to je Kate i, ma koliko se Emily Blunt trudila da je oživi i realistično predstavi kao složenu ličnost sa svojim problemima i dilemama, ona ostaje daleko ispod Matta u vještoj izvjedbi Josha Brolina, a posebno Alejandra kojeg Del Torro maestralno igra.

Problemi, odnosno nesavršenosti Sicaria potiču iz scenarija koji je solidan i kompaktan, posebno kada se uzme u obzir da ga je napisao debitant i prije svega glumac Taylor Sheridan, ali je daleko od savršenog. Naprosto, ima u njemu suviše kompromisa načinjenih za američku mainstream publiku, i suviše općih mjesta i lakih rešenja. Denis Villeneuve nije vrstan pisac, i to mu je najveći autorski nedostatak, pa je uglavnom prinuđen raditi po tuđim scenarijima. No i u tim okolnostima on od filma izvlači maksimum. Primjer za to su Zatočene, gdje je solidno zamaskirao činjenicu da je scenarij zapravo slab i napravio solidan triler. Sicario je daleko iznad toga. U pitanju je ne samo dobar film, nego i jedan od najboljih ove godine.

Pored mene / Srednješolci

opomba: Kritika originalno objavljena v reviji Ekran, letnik LII, avgust/september 2015. (www.ekran.si) Jaz jo kot avtor prenašam v integralni obliki na svoj blog. Vse pravice so zadržane. Kopiranje je prepovedano. Tekst je postavljen izključno v informativne in edukativne namene.

Rok Biček, avtor izjemno pomembnega slovenskega filma Razredni sovražnik (2013), V nekem intervjuju pove, da so srednješolska leta formativna za vsakega posameznika, ker je prav srednja šola prvo pravo srečanje mlade osebe s sistemom. V Razrednem sovražniku se razred ne upre le avtoriteti profesorja, temveč cele šole: samomor svoje sošolke dijaki izrabijo kot povod, pravi razlogi za upor pa se skrivajo globlje v njihovi zavesti. Očitno je, da je sistem nepravičen: preveč je krut in brezoseben in zaradi različnih pritiskov tudi skorumpiran.

 Novi film Stevana Filipovića Pored Mene (2015) je prav tako postavljen v razred, med mlade ljudi, ki odraščajo. Na njihova življenja vplivajo različni notranji in zunanji dejavniki. Za razliko od Razrednega sovražnika, kjer se sistem komaj komaj začinja podirati, je v filmu Pored mene že v razpadu zaradi temeljnega pomanjkanja skrbi in slaboumnih manipulacij vseh relevantnih družabnih inštitucij. Sistem obstaja le zaradi inercije in izjemno redkega individualnega entuzijazma.

Otroci so – kakor smo v novejših srbskih filmih o izgubljeni mladini že videli – prepuščeni sami sebi in svojim vzorom, ki si jih izbirajo sami. Zatekajo se k subkulturi (Tilva Roš, 2010), spolno nasilnim eskapadam (Klip, 2012), ali pa v navijaško-kriminalno-nacionalistički milje (Šišanje, 2010 ali Varvari, 2014). Pored mene nam vse to nakopiči na enem mestu.

 Dogajanja v filmu sprožita dva povezana incidenta: entuzijastično profesorico zgodovine Oljo so napadli pred vhodom v njeno stavbo. Povod za to je bila provokativna razstava njenega moža, slikarja Uglješe, ki je razburila nacionalistične duhove. Dan za tem po naključju izve, da so pri napadu sodelovali nekateri izmed njenih dijakov. Namesto da bi ih peljala na izlet, kakor je bilo dogovorjeno, jim zapleni mobilne telefone in jih zaklene v šoli.

Zaprti za šolskimi vrati so mladostniki prepuščeni sami sebi in morajo komuncirati drug z drugim – morda prvič v življenju – brez pomoči tehnologije, družabnih omrežij in preostalih tehnologij odtujenosti modernega sveta. V njih se lomijo različni vplivi, značilni za srbsko družbo: droge, alkohol, nasilje, nacionalizem, post-vojne in tranzicijske travme, revščina, teme o homoseksualnosti in občutja proti, številne subkulture in socijalni avtizem. Naslov filma je v tem pomenu značilen, ker fantje in dekleta skupaj v učilnici drug pored drugega preživijo nekaj ur dnevno, ne da bi se bolje spoznali.

 Že s svojim prvim filmom Šejtanov bojevnik (Šejtanov ratnik, 2006) je Filipović pokazal, da za nj ni družabnih tabujev in da mladine ne bo zastrupljal z izkrivljenimi miti. Svoj film je obarval humorno in naredil enega najboljših srbskih subkulturnih filmov prvega desetletja 21. stoletja. Spretno se uspe dvigniti nad srbsko mnjenjsko močvirje, da bi lahko stvari videl objektivneje. Zaradi te redke sposobnosti ga srbski mediji ne marajo in ga obtožujejo “zahodnjaštva”. Vse to lepo pride do izraza v filmu Striženje (Šišanje, 2010). Gre za film ki je resnejši od Šejtanovega bojevnika, vendar je na koncu postal in ostal žrtev številnih omejitev, ki izhajajo iz dejstva, da je Filipovićev pogled na svet očitno diametralno nasproten pogledu scenarista filma, Dimitrije Vojnova. Njuni perspektivi sta se “bojevali” skozi celoten film. Na koncu Filipovićeva sicer “zmaga” saj ispelje poanto, vendar le s pomočju didaktičnega zaključka. Čeprav je Striženje izjemno vešče režiran in zmontiran film, mu ta didaktičnost škodi.

Pored mene spominja na Striženje le v ekspoziciji, ki je na srečo precej kratka in nezapletena. Ko se perspektiva filma umesti v razred in se tam udomači, postaja film občasno humoren, a čedalje temačnejša in pretresljivejša iskušnja. Režiser ima v filmu odličen nadzor nad vsebino. Natančno in realistično slika brezperspektivnost beograjske in nasploh srbske mladine. Njegovi liki so včasih sicer le nosilci različnih subkultur, včasih pa upodabljajo le posamezna stališča in družabne statuse – čemur se je v filmu tega tipa skoraj nemogoče izogniti –, vendar so kljub temu precej živi in profilirani.

Tipizacija likov je bila prisotna tudi v Bičkovem Razrednem sovražniku. Pri Filipoviću je je še več, obenem pa se bolj naslanja na aktivno dinamiko in improvizacijo igralcev. To je mogoče, ker so igralci precej mladi in se še spomnijo svojih srednješolskih dni, vendar niso naturščiki, so študentje na dramski akademiji. Pored mene je njihov diplomski film, nekateri od njih so že sodelovali v gledališki predstavi Muškarčine koscenaristke Milene Bogavac. Njihova improvizacija je tako usklajena in dobro nadzirana, da se v Filipovićevi dekonstrukciji družbe in subkulture čutijo pridihi Altmanovih “ensemble” dram.

Pored mene je zagotovo najzrelejši Filipovićev film. Je inteligenten in nevsiljiv, omejen na zelo malo lokacij (ki jih do popolnosti izkoristi) in osredotočen na svoje like in teme, ki jih določajo. V tem filmu je mogoče videti življenje srbske družbe pod drobnogledom, hkrati pa se loteva tudi nekaterih univerzalnih vprašanj, predvsem vprašanja, kaj danes pomeni biti mlad.

 Kritika, občinstvo in žirija so to prepoznali na svetovni premijeri na 62. Puljskem filmskem festivalu 2015, na katerem je film prejel nagrado v mednarodni konkurenci: ta je letos bila zelo ostra, polna zvenečih imen. Zdi se, da se bomo o filmu Pored mene še pogovarjali in da bo še razburjal duhe.

srbo-hrvaški prevod, oziroma moj izvirnik, lahko preberete na linku:

http://film-na-dan.blogspot.si/2015/10/pored-mene-next-to-me.html

Pored mene / Next to me

tekst originalno objavljen u reviji Ekran (www.ekran.si)

2015.

režija: Stevan Filipović

scenario: Stevan Filipović, Milena Bogavac

uloge: Hristina Popović, Mirjana Karanović, Dragan Mićanović, Slaven Došlo, Nikola Glišić, Gorica Regodić, Milica Majkić, Darko Ivić, Jelena Puzić, Andrej Pipović

U jednom intervjuu Rok Biček, autor iznimno važnog slovenskog filma Razredni neprijatelj, rekao je da su srednjoškolske godine ne samo formativne za svakog pojedinca, nego i da su to prvi susret tih mladih ljudi sa sistemom. U slovenskom primeru imamo razred koji se buni protiv autoriteta, ne samo profesora, već i cele škole, koristeći samoubistvo drugarice kao izgovor, dok se pravi razlozi skrivaju dublje. Jasno, sistem ne valja, rigidan je i nemilosrdan, ali i korumpiran pritiscima sa raznih strana.

Pored mene, novi film Stevana Filipovića, takođe je smešten u razred, u okolinu mladih osoba koje se razvijaju i na koje utiču razni spoljni i unutarnji faktori. Za razliku od slovenskog filma u kojem je sistem tek načet, u srpskom primeru je već u potpunom rasulu usled temeljne nebrige ili maliciozne manipulacije svih relevantnih društvenih institucija i održava se samo na pukoj inerciji sa jedne i retkom entuzijazmu sa druge strane. Klinci su, kao što smo to već videli u novijim srpskim filmovima o izgubljenoj omladini, prepušteni sami sebi i potpornim tačkama koje sami pronalaze. To može biti kontra-kultura (Tilva Roš), seksualne i nasilne eskapade (Klip) ili navijačko-kriminalno-nacionalistički milje (Šišanje, Varvari). Pored mene zgušnjava sve to na jednom mestu.

Okidač za radnju su dva povezana incidenta. Entuzijastična profesorica istorije Olja je napadnuta pred ulazom u svoju kuću, a povod za to je bila provokativna izložba njenog muža, slikara Uglješe, koja je uzburkala nacionalističke duhove. Sledećeg dana ona slučajno otkriva da iza napada stoje neki od njenih učenika. Umesto da ih odvede na planirani izlet, ona im oduzima mobilne telefone i zaključava ih u školi na celi dan i noć.

 Za to vreme, mladići i devojke su prepušteni sami sebi i po prvi put moraju da komuniciraju jedni s drugima, bez pomoći tehnologije, društvenih mreža i ostalih faktora otuđenja u modernom svetu. Kroz njih se prelamaju svi uticaji, i inače tipični za srpsko društvo: droga, alkohol, nasilje, nacionalizam, traume, siromaštvo, gay i anti-gay pokret, brojne sub-kulture i socijalni autizam. U tom smislu je naslov znakovit, jer se momci i devojke koji provode zajedno po nekoliko sati dnevno suštinski ne poznaju dalje od površinskih detalja.

Već sa svojim prvim filmom Šejtanov ratnik, Filipović je pokazao da nema tabu-tema i tetošenja zabludele omladine kojoj se kroz iskrivljene mitove ispira mozak. On je sve to izvrnuo na humor, i napravio ponajbolji srpski sub-kulturni film prve dekade XXI stoleća. Druga njegova osobina je sposobnost da svoju perspektivu izmesti iz srpske društvene kaljuže i stvari sagleda objektivno, za šta mu srpski mediji prebacuju da se dodvorava Zapadu. To je posebno vidljivo u Šišanju. Ovaj film je ozbiljniji u nameri i izrazu od Šejtanovog ratnika, ali je na kraju postao i ostao žrtva ograničavajućih faktora. Vizije sveta Filipovića i scenariste Dimitrija Vojnova dijametralno su suprotne i kao da se bore kroz celi film. U jednom trenutku Filipović preuzima glavnu reč i poentira, ali to čini kroz didaktičnost. Iako je film efektno režiran i montiran, upravo ta didaktičnost će ga obeležiti.

Pored mene može podsetiti na Šišanje samo u ekspoziciji, koja je srećom kratka i jasna. Jednom kada se perspektiva spusti na razred i tu ustali, film postaje ponekad humorno, ali uglavnom mračno i potresno iskustvo koje savršeno kontrolirano, precizno i realistično oslikava besperspektivnost mladih u Beogradu i Srbiji. Likovi pomalo služe kao nosioci svoj sub-kultura, stavova i društvenih statusa, što je neizbežno u filmu takvog “settinga”, ali su sasvim dobro profilirani i životni.

  Ta tipskost likova bila je prisutna i u Bičekovom Razrednom neprijatelju, ali Filipović ih, ima više i više se oslanja na aktivnu dinamiku i improvizaciju među glumcima. To je izvedivo jer su glumci mladi i živo se sećaju srednje škole, ali nisu naturščici, nego (svršeni) studenti, kolege sa akademije kojima je Pored mene bio diplomski film i koji su već sarađivali na predstavi Muškarčine ko-scenaristice Milene Bogavac. Njihova improvizacija je savršeno usklađena i kontrolirana, toliko da se u Filipovićevoj dekonstrukciji društva i sub-kulture prepoznaju odjeci Altmanovih “ensemble” drama.

Pored mene je svakako najzreliji film Stevana Filipovića. Pronicljiv, nenametljiv, sveden na relativno malo lokacija koje su iskorištene do maksimuma i fokusiran na svoje likove i njihove teme koje ih definiraju. Kroz njih nemamo samo srpsko društvo pod lupom, nego se dotičemo i nekih univerzalnih pitanja šta znači biti mlad danas. Kritika i publika na svetskoj premijeri na filmskom festivalu u Puli su to prepoznali, film je dobio Zlatnu Arenu u međunarodnom programu ispred daleko zvučnijih naslova i čini se da će to biti jedan od filmova koji će tek uzburkati duhove i o kojem će se puno govoriti.

originalni (štampani) tekst na linku:
http://film-na-dan.blogspot.si/2015/10/pored-mene-srednjesolci.html