2013.
režija:
Andrzej Wajda
scenario:
Janusz Glowacki
uloge:
Robert Wieckiewitz, Agnieszka Grochowska, Maria Rosaria Omaggio
Ima
filmova koje sam propustio, a nisam planirao. Tako je biopic Andrzeja
Wajde o Lechu Walesi došao na ljubljanski festival pre dve godine, a
ja sam ležao ukočen. Od tada sam ga skoro godinu dana bezuspešno
lovio po internetu i na kraju odustao, da bi mi ovih dana pao šaka
posredstvom lokalne biblioteke u mom mestu. A već sam, ironije li,
izgubio svaku nadu.
Prvi
motiv za gledanje mi je bio Wajda. Jednostavno, zanima me kako
velikani rade u poodmakloj starosti. Drugi motiv mi je bio Walesa i
njegova uloga u lokalnoj i globalnoj demontaži komunizma. Sa jedne
strane, zanimalo me je da li je on zaista bio rođeni vođa ili više
nešto kao slučajni heroj, čovek koji se našao u poziciji da vuče
poteze i povukao uglavnom prave zahvaljujući zdravom razumu i
elementarnoj logici. Treće i najvažnije, zanimao me je Wajdin
portret Walese, znajući da reditelj ima sklonosti ka istorijskoj
tematici, da je bio istaknuti član i propagator Solidarnosti i da su
njih dvojica privatno bili dobri prijatelji.
Okvir
za film je drugi po redu intervju koji tada već nobelovac Walesa
(Wieckiewitz) daje Oriani Fallaci (Omaggio). Iz tog intervjua kroz
flasback za flashbackom saznajemo o okolnostima u kojima su se našli
Walesa, njegova žena Danuta (Grochowska), njihova deca (šest
komada, služe uglavnom da prave gužvu u kadru), ali i celokupno
poljsko društvo u prelomnim 70-im i 80-im godinama, od prvih, u krvi
ugušenih radničkih protesta 1970. nadalje, sve do te famozne
Nobelove Nagrade. Walesa je u međuvremenu od običnog električara
postao sindikalni aktivista, društveni parija, političar,
pregovarač, bundžija, narodni tribun, politički zatvorenik i, sve
u svemu, jedna od najznačajnijih ličnosti na kraju XX veka.
Istovremeno, ostao je “pravi” Poljak i katolik (šta god to
značilo, ali te osobine su ga verovatno i lansirale u političku
arenu – običan narod je u njemu video “upeglanu” sliku sebe),
muž i otac, iako često odsutan, ipak pun ljubavi za svoju ženu i
decu.
Što
se same izvedbe filma tiče, ovo je klasičan biopic sa lagano
hagiografskim tonom. Da, Walesa je tu i tamo predstavljen kao
arogantan, ponekad kao sumnjičav, ali je uglavnom heroj: kad treba
beskompromisan, kad treba pametan. Dodao bih još i vraški srećan,
ali to je kontekst koji ja učitavam. Dakle, na nivou tona nema ničeg
novog, Wajda ne odstupa od pozicije prijatelja i poštovaoca ovog
“everymana” koji je postao neko u kovitlacu događaja. Ono što u
izvedbi odskače je fotografija (maestralno precizna igrarija sa
amaterskim i dokumentarnim formatima, epilog je ceo sačinjen od
arhivskih snimaka), izbor glavnog glumca koji fizički liči na
slavnog državnika, posebno sa impozantnim brčinama, a posebno
muzika sačinjena od probranog poljskog punka i new wavea, koji je i
inače sjajan.
O
Walesi ne saznajemo mnogo toga što već nismo znali, niti film
uspeva da nas toliko zaintrigira i da nam pobudi emocije koje nismo
imali. Iskreno, poštujem svakog borca protiv svakog opresivnog
režima, pa tako i komunističkog. To znači one ljude koji su bili u
borbi kada je to nešto značilo i kada su zbog toga preuzimali rizik
na sebe. Za anti-komuniste koji su to postali kad je komunizam već
odapeo i koji su karijeru izgradili na šutiranju leševa nemam ni
najmanje poštovanja. Walesa je, za mene, u onoj prvoj kategoriji.
Ni o
Poljskoj i specifičnim okolnostima u kojima se ta zemlja nalazila u
dato vreme. Odnosno, saznajemo samo okvirno, bez potrebne dubine,
otprilike na isti način na koji bismo saznali iz kakvog američkog
filma. Iz života znamo rasplet i posledice: komunizam se urušio
svugde, u Poljakoj među prvima od svih istočnoevropskih zemalja.
Poljska je prošla kroz tranziciju, brzu i bolnu i sada je jedna od
pristojnijih država na svetu, sa naprednom ekonomijom i političkom
stabilnošću, ali i sa svojim problemima koji nisu zanemarivi.
Ali
toga nema u filmu, iako Walesa snosi deo odgovornosti i za događaje
iz 90-ih. I to pomalo fali. Zbog toga je Man of Hope slabiji,
možda pomalo na silu napravljen nastavak Wajdinih filmova Man of
Marble i Man of Iron koji nisu bili o Walesi, a opet su
imali Walesu u centru. Ali kao uvodno štivo je sasvim odgovarajući.
No comments:
Post a Comment