Cymbeline / Anarchy

2014

scenario i režija: Michael Almereyda (prema drami Williama Shakespeara)

uloge: Ed Harris, Ethan Hawke, Milla Jovovich, Penn Badgley, John Leguizamo, Dakota Johnson, Anton Yelchin, Peter Gerety, Vondie Curtis-Hall, Bill Pullman, Delroy Lindo

Mislim da bi se od adaptacija Shakespeara mogao napraviti jedan poseban žanr. Treba samo odlučiti kojeg se dela uhvatiti, raditi samo ekranizaciju ili menjati tekst i kontekst. Ako menjati, kako i šta menjati. Šta sa vremenom radnje – ostaviti originalni “setting” ili ići na modernizaciju? Šta sa tekstom – ostaviti originalni rani moderni engleski ili ga prilagoditi duhu vremena? Kako postaviti likove i njihove odnose. Mislim, ima tu posla, i to je večita fascinacija filmskim i teatarskim umetnicima, jer Bard je Bard. Ako mene pitate, na filmu je većinu toga rekao Kurosawa i ja tu ne bih ništa menjao. Svoje je, sa autoritetom poznavaoca materije, rekao i Kenneth Branagh. Posle njih dvojice, svaka adaptacija Shakespeara deluje kao da je sama sebi cilj.

Na tom polju su sreću okušali razni, sa promenljivim stilom i uspehom. Polanski je u Macbetha učitao svoju privatnu traumu. Baz Luhrman je napravio teen verziju Romea i Julije (sa Leonardom DiCapriom, da se curice raduju), Ralph Fiennes je snimio Coriolanusa u Beogradu (izdržao sam pola sata filma, negde pri sredini i odustao, biće dana), a Joss Whedon je postavio Much Ado about Nothing u svoju kuću i društvo svojih prijatelja, te nam pokazao poreklo većine komičarskih klišea. Pomenuo sam tek neke, bez reda i smisla, nisam pravio listu i izdvajao, nego, tako, kao ilustraciju. A naš današnji autor, Michael Almereyda, već po drugi put uzima Shakespeara u ruke i radi ga na uglavnom isti način.

Lako za korporativnog Hamleta (2000), koji mi se, btw, nije svideo, Hamlet je ipak klasik sa odjecima koji se daleko čuju i u drugim dramama, te zbog toga svojevrsni standard. Tu je moguće svašta izvoditi, okretati na ovu i onu stranu i ispitivati dalekosežnost jednog takvog klasika. Cymbeline je sam po sebi nezahvalan materijal, sastavljen uglavnom iz recikliranih delova iz drugih drama, od tragedija do komedija, žanrovski neuhvatljiv između tragikomedije zabune i romanse, a i priča je toliko dominantna da ona upravlja likovima, a ne likovi njom, pa im zbog toga motivacija opasno šteka. Cymbeline će se, kao uostalom i Coriolanus, retko naći u izabranim delima i na repertoaru, o filmu da i ne govorimo. Međutim, nije moje da delim utešne nagrade za hrabrost, nego da procenim izvedbu.

A ona je manjkava i to baš onako primetno. Nema veze što tu imamo poznate glumce koji imaju motivaciju da ovakav tekst, za nijansu skraćen radi ubrzavanja radnje, odigraju kako treba. Ed Harris je očekivano odličan u naslovnoj ulozi koja mu sama po sebi leži, Milla Jovovich ima svoje sjajne trenutke (nakon poplave trashy filmova koji su joj obeležili karijeru) kao manipulativna kraljica, a i Ethan Hawke i John Leguizamo su sjajni u svojim nešto manjim ulogama, baš kao i Delroy Lindo i Peter Gerety. Nažalost, mlađa garda je podbacila. Penn Badgley je bledunjav kao Posthumus, Anton Yelchin za sebe tipično šmira preko svake mere kao Cloten, a i ne znam kome je moglo pasti na pamet da ulogu Imogen da Dakoti Johnson, čak i pre Fifty Shades of Gray “slave”, jer cura osim glumačkog porekla ne pokazuje nikakve osobine glumice.

Uostalom, glumci su tu manji deo problema jer, rekoh već, originalni tekst nije baš zahvalan što se tiče likova i njihove motivacije. Mnogo veći problem su sumnjive autorske odluke da se sačuva arhaični renesansni jezik i da se radnja prebaci iz Britanije u vreme rimskog osvajanja u modernu Ameriku i milje korumpiranih policajaca i motorističkih bandi. Taj spoj deluje izveštačeno i kvazi-umetnički, pa zbog toga ne radi. Jednostavno, rekontekstualizacija Rimljana u policajce, a Brita u bandu je suviše površna i nemoguća u današnjem svetu, čak ni uz gomilu stilizacije i neke prigodno nategnute alegorije. Za utehu je to da je soundtrack dosta bolji od filma, ali je i to tek jedna u moru referenci.

Kad smo već kod njih, najočitija je poveznica sa Sons of Anarchy, što je vidljivo i iz originalnog naslova filma. Međutim, i ona je površna, jer televizijska serija u sebi sadrži određene elemente Hamleta, što samo ukazuje na bezvremenski kvalitet tog klasika. Mislim da je Shakespeare zaslužio bolje od ove adaptacije i da ni sam ne bi bio ponosan na svoj komad.