Timbuktu

kritika originalno objavljena na fak.hr

2014.

režija: Abderrahmane Sissako

scenario: Abderrahmane Sissako, Kessen Tall

uloge: Ibrahim Ahmed, Toulou Kiki, Layla Walet Mohamed, Mehdi A.G. Mohamed, Abel Jafri, Adel Mahmoud Cherif, Salem Dendou

Timbuktu je nekada bio središte afričke islamske kulture, trgovine i obrazovanja. Timbuktu danas je siromašan, čak bedan grad i po standardima Trećeg sveta. Ako ćemo iskreno, ni ti slavni dani nisu bili naročito slavni, jer je moć Timbuktua počivala na trgovini robovima, ali to ne znači da je ijedan grad zaslužio takvu sudbinu. U modernoj, post-kolonijalnoj državi Mali severni deo na rubu i u Sahari, gde je Timbuktu smešten, je njeno slepo crevo. Takođe je i predmet spora između siromašne i nezainteresovane centralne države i lokalnih nomadskih plemena koja žele nezavisnost. U taj spor su se umešali islamistički militanti, okupirali nebranjeni grad i jedno vreme (do francuske vojne intervencije) u njemu provodili vlast.

Film Abderrahmana Sissakoa Timbuktu smešten je u taj period i predstavlja manje ili više panoramsku, meditativnu sliku sudara različitih kultura i tumačenja vere u okruženju siromaštva. Prvi kadar koji vidimo su džihadisti u lovu na gazelu. Oni se očito zabavljaju: voze se džipom po pustinji i pucaju iz automatskog naoružanja, namera im nije (još uvek) ubiti životinju, nego je dobro izmoriti. Njihova sledeća zabava isto uključuje oružje: oni pucaju na plemenske maske i drvene statue idola, bogohulne po njihovom tumačenju vere. Potom se vozikaju kroz grad i deklamuju nova pravila u skladu sa šerijatskim pravom. Zabranjeno je pušenje. Zabranjena je muzika. Zabranjeno je zadržavanje na ulici. Zabranjen je čak i fudbal. Žene moraju biti pokrivene od glave do pete – čarape i rukavice su obavezne. Lakši prestupi se kažnjavaju bičevanjem, teži (poput ubistva ili preljube, šta god se pod njom podrazumevalo) kamenovanjem do smrti.

Ta panoramska slika okupacije data je iskreno, ali istovremeno i lirično i refleksivno. Nema pojednostavljivanja i pamfletske demonstracije stava, ali nam je ipak savršeno jasno kako stvari stoje. Vođa džihadista (Dendou) pokušava da istrenira mladog momka da snimi motivacioni govor. On se takođe nađe u procepu kada mu se suprotstavi mudri i smireni imam (Cherif) koji ima svoju, smireniju i tolerantniju verziju Islama. Iako je muzika zabranjena, džihadisti nisu skloni kažnjavanju onih koji pevaju u slavu Alaha. Lokalnu “vešticu” ne diraju, boje se.

Vidimo brutalne mere, kažnjavanja i venčanja na silu, uz otmicu, ali i dostojanstven otpor novom stanju stvari. Žena koja objašnjava da sa rukavicama na rukama ne može prodavati ribu je slika i prilika novonastale apsurdne situacije. Scena sa fudbalskom utakmicom bez lopte jedan je od najpoetičnijih momenata u filmu, ne samo ovom, nego i generalno.

Upravo u tom dostojanstvenom otporu upoznajemo i naše glavne likove, porodicu nomadskih stočara, jedinu preostalu u pustinjskom predelu malo van grada. Kidane (Ahmed) je jednostavan, dobar i mudar čovek kome trenutno odgovara samoća i nada se da to vanredno stanje neće dugo trajati. Njegova žena Satima (Kiki) je ponosita. Njihova kćer (Mohamad) je njihova ljubimica. Njihovo malo krdo krava je njihovo jedino bogatstvo. Oni se drže zajedno i pred novim vlastima i uopšte. Možda imaju sreću što ih posećuje Abdelkerim (Jafri), čovek dovoljno pametan da ne bude sitničav prema sitnim prestupima. Međutim, kada sused iz besa ubije Kidaneovu omiljenu kravu imena GPS (dokaz da je neka tehnologija stigla i do tog napaćenog dela sveta, ovde data sa toplinom, a ne u svrhu jeftinog smeha), nešto u Kidaneu puca i on kreće da se obračuna sa susedom. Po nesreći pištolj opali i Kidane je sad u problemu sa džihadistima...

Vrednost ovog filma nije toliko precizan i faktografski prikaz događanja u okupiranom gradu u državi bez države. Film čak nije ni snimljen tamo (iz jasnih razloga), premda pustinja Mauritanije sasvim solidno “igra” lokaciju. Vrednost ovog filma je emocija i zapravo ljudska perspektiva u neljudskim vremenima. Pustinjski pejzaži, brutalnost i seme otpora (mana zbog koje režimi “čvrste ruke” padaju je njihov hronični nedostatak smisla za humor i čovečno sagledavanje stvari) savršeno su usklađeni sa meditativnom muzikom Amina Bouhafe.

Malijsko-mauritanski reditelj Abderrahmane Sissako je zapravo čovek ljudskih sudbina i emocija, što je demonstrirao u svojim filmovima Bamako (2006), Waiting for Happiness (2002) i Life on Earth (1998). Njegov pogled je širok, a opet po potrebi fokusiran i pun razumevanja. Njegovi filmovi su zapaženi u Cannesu. Timbuktu je vrhunac njegove karijere, kako u smislu nagrada i primećenosti u svetu (sedam nagrada Cesar, nominacija za Oscara), tako i u smislu urgentnosti, poetičnosti i emocije. Zaista izvanredan film.