Ghost Elephants

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Navodno najveći slon, i samim time kopneni sisar, ikada ulovljen je u Angoli na visoravni koja važi za „vodotoranj Afrike“ odakle izviru i reke Kongo i Zambezi koje teku ka različitim okeanima. Primerak je izložen u muzeju Smitsonijan u Vašingtonu i nosi „ljudsko“ ime, odnosno nadimak Henri. Razlike u veličini između njega i drugih afričkih slonova, bilo živih, bilo ulovljenih, očita je na svim planovima, od prečnika traga, do visine u grebenu i težine. Henri je bio pravi div među slonovima, samo koža mu je težila dve tone, a njegov preparirani i izloženi model statički ne može da nosi njegovu lobanju i kljove.

Slon Henri je izvor fascinacije i inspiracije za biologa Stiva Bojsa koji je postavio hrabru teoriju da je najveći slon ikada svakako ostavio potomstvo i da se tu možda radi o jednoj posebnoj pod-vrsti afričkih slonova. Naime, slonovi ne žive na uzvisinama, još ređe u vlažnim šumama i na tresetnim poljima. U pokušaju dokazivanja teorije na putu od Namibije do narečene uglavnom nenastanjene i teško dostupne visoravni u Angoli, Stiva, njegove pomoćnike i njihove bušmanske tragače, poslednje „majstore svog zanata“, prati i Verner Hercog, jedna od najvećih vedeta dokumentarnog i filma uopšte. Cilj cele ekspedicije je pronaći dovoljno veliki primerak i fotografski i na videu zabeležiti njegovo postojanje.

Film Ghost Elephants je premijeru imao u Veneciji, ali je nastao u produkciji televizijskog kanala National Geographic. Tragovi ovog potonjeg očiti su i na vizuelnom planu i na planu tona, kako doslovno, s grandioznom „afričkom“ muzikom, tako i onog pripovednog. Ne radi se tu, dakle, samo o slonovima, već i o ljudima i o planeti kao našem zajedničkom domu. Na početku Hercog svakako igra tu igru i čini se da je iskren u tome: zaista je zadivljen veličanstvenim slonovima, ali i ljudima koji žive jednostavno, u skladu se prirodom, ali koji razumiju i moderan svet pun tehnologije, pa se čini kao da je na misiji da razbije jedan kolonijalni kliše.

Ono što, međutim, u prvoj polovini filma nedostaje je potpisna ironija s dozom pesimizma u naracijama koje Hercog sam piše, čita i snima, ali i to ćemo na kraju dobiti, jednom kada se autor opusti. Ali, opet, daleko je to od Hercogovog najboljeg izdanja, pa možemo sa sigurnošću pretpostaviti da „tezgari“ umesto da ode u penziju. Ali majstor ostaje majstor čak i kad tezgari, a slonovi i afrički pejzaži su sami po sebi dovoljno veličanstveni za relaksirano gledanje.

Beast

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Sigurno se sećate onog trenutka kada CGI mečka pocepa Leonarda Di Kaprija „kao svinja mastan džak“, a sa njime razbuca i do tog trenutka impresivan film ,,The Revenant“ (2015) Alehandra Gonzalesa Injaritua.

Naravoučenije te priče glasilo bi: „Ne šalji CGI zverine na glumce od krvi i mesa ako želiš da ti (filmska) mast ne ode u propast“. Sudeći po filmu ,,Beast“, koji je na pojedinim egzotičnim teritorijama poput Hrvatske premijeru doživeo i pre Amerike kao najznačajnijeg tržišta, islandsko-holivudski reditelj Baltazar Kormakur pouku nije izvukao.

Dobro, možemo se mi malo šaliti na temu CGI-ja, njegovog „pucanja“, a naročito starenja, ali dilema između kompjuterske grafike ili mehaničke animatronike je uglavnom stvar ukusa, autorske poetike ili produkcijskog budžeta. Ono što zapravo „kolje“ filmove u kojima se ljudi hvataju ukoštac sa silama prirodnim (poput raznog zverinja, nepristupačnih terena, kiše, žege, tornada, vulkana...) ili onim natprirodnim (na ovaj ili onaj način modifikovano zverinje, čuda iz svemira, povampireni dinosaurusi i slično) je takozvana „dramaturgija preživljavanja“, koja preuzima diktat nad celim filmom.

Uspelo je Sidniju Lametu i njegovim scenaristima da se izvuku sa pričom o Džeremaji Džonsonu (,,Jeremiah Johnson“, 1972), ali lako je bilo njima kada su dolazili na početak banketa. Uspelo je i Stivenu Spilbergu da kreira novi žanr „prirodnih“ horora sa filmom ,,Jaws“ (1975), premda je još Hičkok ispalio inicijalnu kapislu sa ,,Birds“ (1962). Ali, ne treba zaboraviti da je ,,Jaws“ u svojoj suštini zapravo socijalna metafora, koja „gađa“ zaradu od turizma, a samim tim i kapitalizam.

Ostali filmovi iz podvrste „preživljavanja“ mogli su da nas zadive kao prikaz najnovijih dostignuća filmske tehnologije ili sitnim poigravanjima u sferi dramaturgije. I to bilo u pravcu minimalizma (Džej Si Čandor i Robert Redford u filmu ,,All Is Lost“ iz 2013, Alfonso Kuaron i Sandra Bulok u filmu ,,Gravity“ iz iste godine, Haime Kolet-Sera i Blejk Lajvli u ,,The Shallows“ iz 2016), bilo u pravcu maksimalizma i prokazivanja psihologije mase i rušenja mehanizama po kojima je uređeno ljudsko društvo, poput svih onih filmova sa scenama masovne panike izazvanim erupcijom vulkana, tornadom, cunamijem ili zemljotresom. Ali, te promene u dramaturgiji preživljavanja, barem što se tiče glavnih likova, bile su samo kozmetičke.

Sada pred sobom imamo film te sorte, u kojima je počinilac besni lav, potencijalne žrtve njujorški doktor, njegove dve kćeri-tinejdžerke i njegov prijatelj – lovočuvar, a mesto radnje je južnoafrička savana. Film, doduše, počinje uvodom u kojem lovci (za koje će se kasnije ispostaviti da su lovokradice) ganjaju lavove po noći u rezervatu. Uspevaju da izlove veći deo čopora, ali deo njih ipak strada od alfa-mužjaka kojeg nisu uspeli da ulove.

Doktor Nejt (Idris Elba, po potrebi gospodstven, a po potrebi i žilav) i njegove dve kćeri Nora (Lea Džefriz) i Mer (Ijana Hejli) sleću malim avionom u nacionalni park u savani gde ih dočekuje Nejtov stari prijatelj Martin (Šarlto Kopli sa sve svojim južnoafričkim akcentom). On ih odvodi u svoju kuću, pre nego što se sutradan upute na razgledanje nacionalnog parka. Situacija u okviru familije je pomalo napeta: Martin je zapravo inicijalno bio prijatelj Nejtove bivše, a sada već i pokojne supruge, on ih je čak i upoznao, a kćeri zameraju ocu što je majku „napustio“ pred smrt, iako su se njih dvoje razveli pre nego što se ona razbolela. Odlazak u nacionalni park i njeno rodno selo im je, dakle, prilika da se ponovo povežu i izglade odnose. To, opet, dolazi sa tom cenom da su daleko od civilizacije, bez signala za mobilni telefon i internet, što je devojkama nezamislivo.

U tu svrhu ih Martin sutradan vodi na privatnu safari-turu, podalje od uobičajenih turista, na kojoj mogu videti i uslikati više životinja, a pritom izbeći gužvu, usput im pokazujući „zakone džungle“ i trikove poput rvanja sa dvojicom alfa-lavova koje je on kao mačiće odgojio i pustio u divljinu. Međutim, kada otkriju da je lavici-predvodnici povređena šapa, te posumnjaju na lovokradice, oni odlaze do lokalnog sela i imaju šta da vide – neka životinja, verovatno lav, masakrirala je skoro celokupnu populaciju.

Martin ih uverava da se lavovi inače tako ne ponašaju, premda je čuo legende, referirajući se verovatno na priču o Duhu i Tami koji su napadali radnike na železnici u Istočnoj Africi, opevanu u filmu ,,The Ghost and the Darkness“ (Stiven Hopkins, 1996). Međutim, jednom kada ih lav spazi i napadne, i to u džipu, postaje i ostaje jasno da dotična zverina tačno zna koga napada, kako i zašto. Sa džipom „nasukanim“ na drvo, ranjenim Martinom, lavom koji vreba i sa ograničenom količinom vode, otac i kćeri moraju da prežive...

Naravno, čim se CGI lav pojavio i u solidnoj meri potrgao Martina, i ono malo potencijala za nekakvu drugačiju priču je izletelo kroz smrskani prozor od džipa. Nije tu ni bilo puno potencijala, da se ne lažemo. Karakterizacija likova se svodila na sama opšta mesta, a tragovi šta će se tačno desiti u priči su „telefonirani“ dovoljno rano, i to sa nemalom količinom akcenta. Srećom, Idris Elba i Šarlto Kopli su u stanju da ovakve uloge odigraju prilično ,,usput“, a i svkesni su na kakvom su filmskom setu.

I CGI u tome igra nekakvu ulogu (animatronika bi svakako bila uverljivija), ali Kormakur je makar dovoljno bistar da tog virtuelnog lava ne „snima“ od preblizu, niti da ga u kadru drži predugo. Takođe, moramo imati u vidu da je reč o iskusnom autoru koji rado operiše u sferi akcija, avantura, poduhvata, nesreća i katastrofa, što kompletno fiktivnih, što iz stvarnog života, i koji je čak spreman da u predominantno artističku i niskobudžetnu islandsku kinematografiju „uveze“ holivudski, spektakularni „know how“. Kormakur je takođe i nagledan filmova, pa se ne libi citata i omaža, od kojih su najupadljiviji oni vezani za ,,Jurassic Park“ franšizu (scena u školi, sakrivanje pod klupe, plus majica koju jedna od devojaka tokom skoro celog filma nosi) ili za originalno ostvarenje iz ,,Predator“ serijala (ronjenje u vodi dok lav hoda po molu iznad).

Na kraju, Beast je samo još jedna letnja „žvaka za mozak“, čak elegantnije uslikana u svojoj dramskoj ekspoziciji nego u akcionom finalu. Ali makar znamo koja se tu igra igra, pa stoga ne treba trošiti previše mentalne energije na analizu nečega u čijem stvaranju takođe nije potrošeno mnogo iste.

Mosquito

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Joao Nuno Pinto

scenario: Fernanda Polacow, Goncalo Waddington (prema ideji Joaa Nuna Pinta)

uloge: Joao Nunes Monteiro, Joao Lagarto, Filipe Duarte, Alfredo Brito, Antonio Nipita, Messias Joao, Mario Mabjaia, Sebastian Jekhul, Josefina Massango, Hermelinda Simela, Maria Clotilde, Gigliola Zacara, Ana Magaia

Ako se uopšte bave Prvim svetskim ratom, istoričari, televizijski novinari i urednici, kao i pojedini umetnici, uglavnom se bave onim što se dešavalo u Evropi. Iz anglosaksonske vizure, to je zapadni front i nešto malo južni (Galipolje), iz frankofone takođe uglavnom zapadni front, iz ruske istočni stavljen u pred-revolucionarni kontekst, iz italijanske je to alpski front, a različite jugoslovenske perspektive ne vredi ni objašnjavati, predugo bi trajalo. Iz vida se, međutim, često gubi da se Prvi svetski rat odvijao još na dva kontinenta, od kojih su dešavanja u Africi verovatno najinteresantnija, ali i najmanje istražena, a u kojima je Veliki rat samo nastavak onih manjih, jednako prljavih i genocidnih, kolonijalnih.

Krajem pretprošle i početkom prošle godine je u fokusu bio jedan do savršenstva ispoliran film koji vrlo vešto fingira tehniku snimanja u jednom kadru i manipuliše našom percepcijom protoka vremena, 1917 Sama Mendesa. Koincidencije između navedenog filma i filma Mosquito Joaa Nuna Pinta su toliko brojne da ova dva uratka možemo posmatrati kao parnjake. Za početak, Mosquito je premijeru imao na Rotterdamu 2020, čak kao film otvaranja. Vreme radnje je isto 1917. godina, kontekst je isto ratni, ali je mesto radnje Afrika, odnosno linija razgraničenja između nemačkih i portugalskih kolonijalnih poseda između Mozambika i Tanganjike. Ne fingira se snimanje u jednom kadru, ali se svejedno u striktni fokus stavlja jedan lik.

Taj lik je junoša Zacarias (Monteiro), redov portugalske vojske i dobrovoljac koji želi služiti svojoj zemlji kako bi svojoj familiji dokazao da sa 17 godina više nije balavac. Njegova želja nije baš ispunjena: umesto u rovove u Francuskoj (Portugal je učestvovao u Prvom svetskom ratu na strani Antante, što mi je relativno sveža informacija), poslat je brodom u Mozambik. Protivnik je, doduše, isti – Nemci, samo su teren i klima različiti. Zacarias je imao tu nesreću da je odmah po dolasku zakačio malariju, pa su ga pripadnici njegove »jezerske« čete ostavili za sobom u bolnici. Mlad i »napaljen« kako to samo mladići znaju biti (nacionalizam, osećaj superiornosti i potreba za isticanjem u borbi vrlo su eksplozivan koktel), on kreće na put da ih pronađe.

Na tom putu, prva stanica je ispostava portugalske vojske ogrezla u dekadenciju gde Zacariasa pod svoje uzima brkati narednik (Lagarto) koji čini sve što je u njegovoj moći da klinca urazumi i ubedi da se što je manje moguće »meša« u rat i da se oda čarima alkohola i razvrata kao ostatak garnizona u pozadini. Narednik ima izvrsne argumente: baza je puna crnog roblja koje se ne sme pobuniti, ima i crnkinja za seks, ima alkohola i muzike, jedino hrana nije baš neka, dok izvan ograde mnogo toga može ubiti mladog i neiskusnog vojnika. Tu su za početak Nemci koje percipiraju kao izrazito surove, a za njima »verolomni« crnci koji čekaju svaku priliku da se oslobode belačke paske. Surova je i priroda oko njih, ta kombinacija pustinje i prašume oko njih, hranu je teško naći, a naokolo vrebaju zveri, zmije, čak i mravi koji kroz uši ulaze u mozak. Šanse za preživljavanje su izrazito male, a šanse za očuvanje mentalnog zdravlja još manje od toga.

Zacarias je, međutim, neumoljiv, a pritom svoje govore recituje kao epsku poeziju, pa mu narednik daje da izabere dvojicu crnaca iz baze i pušta ga na misiju da pokuša da pronađe svoju četu. Tu počinje njegova odiseja kroz gustu šumu u kojoj će prvo izgubiti svoju dvojicu »vodiča« (jedan će smrtno nastradati u pokušaju bekstva, drugi će uspešno pobeći), onda će se susresti s bolešću, glađu, žeđu i halucinacijama u kojima vidi poludelu »hristoliku« figuru, da bi konačno i sam dospeo zarobljeništva i to u crnačkom selu gde su ostale samo žene i deca, pa tako iskusiti i drugu stranu kolonijalne medatelje. Nakon toga će se sresti i sa nemačkim dezerterom Rudolfom (Jehkul), čime će izbugiti i poslednju iluziju o plemenitosti rata.

Zapletom Mosquito pomalo podseća na Apocalypse Now, odnosno na predložak za Coppolin film, roman Srce tame Josepha Conrada koji je takođe smešten u Afriku kolonijalnog perioda. Razlika je utoliko da nema ključnog lika, kapetana Kurtza kao nepokretnog pokretača radnje i kao nosioca epiloga, te da je Zacarias dosta naivniji od Charlesa Marlowa (u knjizi) i kapetana Willarda (u filmu). Srce tame i ludilo u koje Zacarias klizi drugog je oblika, intimnije i sveprožimajuće, a Zacarias je u tome po pravilu potpuno sam. Pinto na kraju filma karticom teksta objašnjava da je film temeljen na iskustvima njegovog dede koji je ratovao u Mozambiku.

Obradom, međutim, Mosquito više podseća na opus Terencea Malicka. Fotografija koju potpisuje Adolpho Veloso evokativna je i puna fantastičnih prizora prirode moćnije od čoveka snimljene pod neverovatnim svetlom Sunčevih izlazaka i zalazaka. Direktor fotografije se koristi i pojedinim trikovima tipičnim za Malickovu saradnju s Emmanuelom Lubezkim, poput odbljesaka (»lens flare«) kojima se dodatno kiti vizuelna poezija. Interesantna je i montaža Gustava Gianija koja gledaoca vešto drži u neizvesnosti je li radnja izložena uglavnom linearno ili u retrospektivi, te doprinosi utisku kontrolisane dezorijentacije, a poseban uspeh je da Mosquito vrlo dobro funkcioniše u obe varijante.

Besmisao rata se možda nikada ne menja, kao ni besmislena ljudska potreba da se ratovi vode. Mosquito možda »ne pomera planine« i »ne izmišlja točak«, ali nam standardnu i očekivanu poentu oblači u ruho dela rata koji je nama uglavnom bio nepoznat. Poenta je da se u celom tom ratnom metežu ipak može promeniti čovek, u retkim slučajevima na bolje...

Untitled

kritika objavljena na portalu Dokumentarni.net

 

Možda je poslednji dokumentarac Austrijanca Michaela Glawoggera (1959. - 2014.), "Bez naslova" / "Untitled" (2017), od samog početka zamišljen baš kao takav: bez naslova i teme, ali ne i bez sadržine, fluidan i leteći kao tok tek oslobođenih misli, skačući između desetak zemalja i dva kontinenta, posmatrajući ljude, njihovu interakciju, njihov rad i kulturu u najširem smislu te reči. To nikada nećemo saznati jer je Glawogger 2014. godine, tokom snimanja u Africi, preminuo od malarije u 55. godini života. Dokumentarac kojeg je dovršila njegova montažerka i dugogodišnja saradnica Monica Willi, ulazi u hrvatsku kinodistribuciju nakon dugotrajne i nagradama obeležene festivalske turneje.

Kruži teorija da je Glawogger svoj dokumentarac koncipirao kao magnum opus bez jasne teme, baziran na opservacijama, te da je Monica Willi, osim dodavanja naratora (ovde te uloge preuzimaju glumice Brigit Minichmayr i Fiona Shaw) koji čitaju Glawoggerove i njene beleške, samo sledila viziju autora s kojim je redovno sarađivala. Ova teorija nije čak ni naročito čudna jer bi se "Bez naslova" savršeno uklopio u Glawoggerov dosadašnji dokumentaristički opus čiji su se najistaknutiji radovi bavili upravo ljudima, njihovim načinom života, radom u svrhu preživljavanja i kulturom na različitim mestima i kontekstima. U "Megacities" (1999) Glawogger se bavi prekarijatom na margini megalopolisa kakvi su New York, Moskva, Bombay i Mexico City. "Workingman's Death" (2005) fokusira fenomen rada, odnosno spremnost ljudi za upuštanjem u ekstremne situacije, izlaganju riziku i naporu kako bi zaradili za život, dok se radnja selila od Nemačke i Ukrajine, preko Nigerije i Pakistana do Kine i Indonezije. Konačno, "Slava kurvi" / "Whore's Glory" (2011) ostaje na sličnoj liniji, ovog puta prateći prostitutke u Meksiku, Indiji i na Tajlandu, tretirajući njihovo zanimanje kao i svako drugo. Osim toga, Glawogger je režirao i igrane filmove, učestvujući na brojnim zajedničkim projektima i omnibusima.

Austrijski reditelj za cilj je imao ponuditi svoje viđenje sveta koje ne bi bilo ograničeno strogo određenom temom i precizno definisanim kontekstom, već je pustio da ga vodi put, intuicija i radoznalost. U tom smislu, Glawogger s nama deli neka svoja razmišljanja, ali nikako fiksirane sudove i rešenja, putujući u "Bez naslova" po Balkanu, jugu Italije, Severnoj i Zapadnoj Africi. U tom kontekstu, vrlo je nezahvalno i besmisleno nadugačko i naširoko raspravljati o radnji filma jer su od nje prisutni samo fragmenti: planinsko selo u Albaniji, sela pokraj ceste u Srbiji, opustela ratom uništena sela u Hrvatskoj, deponije, crkve, improvizovane tržnice u Africi, mladi ljudi koji tragaju za zlatom na muljevitim obalama reka kao u kakvom westernu, nestanak struje u velikom gradu kojeg zatim počnu osvetljavati baterijske lampe i ekrani mobilnih telefona. Možda su dve najimpozantnije scene ujedno i one najduže: parking za magarce gde će se dva uznemirena mužjaka potući koliko im to uzice kojima su vezani dozvole, te seansa rvanja na pesku i u prašini.

Ništa od toga nije dato linearno, hronološki u smislu dnevničkih beleški s puta, već Monica Willi materijal slaže po ugođaju i emociji koji u sebi nosi, koristeći se naracijom kao vezivnim tkivom i ključem u kojem je moguće film tumačiti. U neku ruku možda se radi o izdaji Glawoggerovih namera ukoliko je ovaj ciljao na opservacije čisto vizuelne prirode, bez verbalnog komentara. No, ovaj potez njegove dugogodišnje saradnice nije bio samo nužan, već je filmu dodao i esejistički nivo, time ga približivši jednom od možebitnih uzora, filmu "Bez sunca" / "Sans Soleil" (1983) Chrisa Markera. Naravno da ovde nije reč o pukoj kopiji ili prenošenju uticaja, već i same te beleške i naracija govore o važnosti ovog nomadskog projekta, najpre Glawoggeru, pa onda svima ostalima. Čini se - dovoljno da bi doslovno i metaforički dao život za njega.

Safari

2016.

režija: Urlich Seidl

scenario: Urlich Seidl, Veronika Franz

Prošli put kada je Seidl lovio čudake za svoju kolekciju o austrijskim podrumima, pored nacista i fetišara, uspeo je da uhvati i par lovaca čiji je podrum vrveo od jeftinih afričkih maski i glavatih trofeja rogate divljači. Kako bi nacisti bili suviše veliki zicer koji bi vukao ka aktivizmu, a fetišari takođe zicer koji lako može završiti na terenu lascivne provokacije, Seidl se za svoj novi film, spiritualni nastavak prethodnika, opredelio baš za lovce. U njihovom “prirodnom okruženju”, na safari-ranču u Namibiji, u uniformama i sa snajperskim puškama.

Oni manje iskusni će se možda ograđivati pričama o etici, lovačkoj časti i poštovanju, o izazovu, sportu i dobroj borbi u kojem “lovački pozdrav” i “lovačko hvala” znače više od fakta da je neka životinja platila glavom za ljudsku zabavu. Pričaće se o puškama i kalibrima, koje zveri bi neko lovio, a koje ne bi, što iz poštovanja (čitaj diskriminacije), što iz manjka iskustva.

Međutim, cinizam fakata je neumoljiv: impala košta toliko, gnu toliko, bradavičasta svinja toliko, lav toliko. Zakon brojki govori i da lovni turisti, debele Švabe koje se pre odlaska u lov mažu kremom za sunčanje, za nekoliko dana potroše novca koliko bi “obični” turisti potrošili za nekoliko meseci. Kako to kolonijalno gordo zvuči! Kao i tautološka iskrenost vlasnika ranča koji kaže, parafraziram: “Kažu nam da mi ubijamo životinje. Ja im odgovaram ‘pa da.’”.

Ono što upada u oči su savršeno namešteni, simetrični kadrovi. Kada lovci sede u foteljama okruženi trofejima i sa žarom i iskrenošću govore direktno u kameru, stiče se utisak da su oni ovde zapravo autorova lovina i trofeji. Dok se za sam proces lova može reći da je prikazan verodostojno, sa sve čekanjem i taktiziranjem, pucanjem i traganjem za pogođenom životinjom, ono što sledi je takođe namešteno: pozicioniranje lešine i naslikavanje lovačke družine oko nje.

Nakon toga, Seidl zna promeniti ton i uputiti se u naturalističko promatranje epiloga situacije: tovarenja na kamion, deranja kože, obezglavljivanja i čerečenja, pečenja mesa i gozbe ređe za lovce, a češće za zaposlenike ranča. Možemo se tešiti da će makar nusprodukti lova biti iskorišteni od strane onih kojima su oni potrebniji.

Problemčić sa Safarijem leži u neizbežnosti poređenja sa prethodnikom. Hladna estetika, “matter of fact” stav i “deadpan” humor nastao iz simulacije objektivnosti su tu. Međutim, austrijski podrumi nude širi spektar tema i fenomena nego turistički safari i lov u Africi. Jer u procesu se jedino mogu menjati životinje i Seidl tu diže uloge od antilopa i svinja do zebre i čak žirafe. Što je veća životinja, intenzivniji je i efekat njene nepotrebne smrti, ali i osećaj pobede kod njenih ubica. Ali i pored toga Safari sasvim dobro radi kao prokazivanje svesti po kojoj te neka količina love može od ubice učiniti sportistom.

Eye in the Sky

kritika objavljena na monitoru

2015.

režija: Gavin Hood

scenario: Guy Hibbert

uloge: Helen Mirren, Aaron Paul, Alan Rickman, Phoebe Fox, Gavin Hood, Richard McCabe, Jeremy Northam, Monica Dolan, Aisha Takow, Kim Engelbrecht, Barkhad Abdi, Ebby Weyime, Lex King

Slušam ove što nariču nad žrtvama dronova, ubijenim, kako kažu, iz udobne fotelje i sa sigurne distance, bezlično. Cinik u meni se pita da li bi im bilo humanije i osobnije da su žrtve ubijene na neki drugi način, nekom drugom bombom, puškom, pištoljem, nožem, palicom... Ili, u krajnjoj liniji, potpuno lično i kontaktno, premlaćeni ili zadavljeni golim rukama.

Dronovi su dostignuće moderne tehnologije, korisni i za druge stvari, na primer snimanje filmova, a prokletstvo ljudskog roda je to što tehnologiju prvo razvija u cilju ubijanja drugih ljudi. Rat je činjenica, otkad je sveta i veka neko s nekim ratuje i svaka strana u svakom ratu bi prihvatila sofisticiranije, modernije, sigurnije, i ako baš hoćete, bezličnije oružje. Ako mislite da bi kojekakvi fanatici imali problem da pošalju dronove sa bombama, kada bi ih imali, to jest, u tržne centre ili na gradske trgove, grdno se varate.

Eye in the Sky je film o ratovanju dronovima i psihički pritisak bezličnosti tog čina na pilota koji u nekakvoj kabini u baraci upravlja tim komadom tehnologije je samo jedan njegov deo. Psihičkim pritiskom, njegovim posledicama i krivljenjem morala se već bavio film Good Kill (2014) Andrewa Niccola koji smo imali prilike pogledati prošle godine u ovo doba. Eye in the Sky se isto upušta u moralnu raspravu, iznoseći argumente i uzdržavajući se od presuđivanja, ali sam pilot koji povlači obarač je tu poslednji u lancu komande, a pre njega se pitaju političari, pravnici, vojni stratezi i planeri, pa i obaveštajci na terenu. Likovi dosta često govore vojničkim žargonom i upotrebljavaju stručne termine i aspekata jedne takve akcije je mnogo. Zbog toga Eye in the Sky možemo posmatrati pre svega kao studiju slučaja.

Prvobitna situacija izgleda ovako: obaveštajni podaci govore da će se u kući u predgrađu Nairobija u Keniji sastati visoki oficir terorističke organizacije Al-Shabaab, njegova žena, Engleskinja Susan Danford (King) koja je primila Islam i postala veoma bitan faktor u regrutaciji mladih, razočaranih muslimana istočno-afričkog porekla na Zapadu, te dvojica mladih regruta, jedan Britanac i jedan Amerikanac. Plan je da u odgovarajućem trenutku kada se svi okupe u kuću upadnu kenijski specijalci i uhvate sve prisutne. Misiju formalno vode Britanci, odnosno pukovnica Katherine Powell (Mirren), izvršavaju kenijci, a izviđačku podršku pružaju Amerikanci putem drona kojim pilotira poručnik Steve Watts (Paul) zajedno sa asistentkinjom Carie Gershon (Fox). Kenijska izviđačka podrška na terenu ima na raspolaganju i svoj set mini-dronova kamufliranih u pticu i bubu. Identifikacija se vrši u bazi na Havajima i za nju je zadužena Lucy Gomez (Engelbrecht), a sve to nadgleda britanski tim koji sačinjavaju general Frank Benson (Rickman), državni tužilac (McCabe) i dvoje službenika iz Vlade (Northam, Dolan).

Međutim, čim se grupa potencijalnih terorista okupi u kući, oni se automobilom odvoze na drugu lokaciju, u drugu kuću u drugom predgrađu koje je pod kontrolom militanata iz Al-Shabaaba, pa akcija hvatanja više ne dolazi u obzir zbog uličnih borbi i civilnih žrtava kojih bi u tom slučaju bilo. Opis misije drona, znači, treba promeniti iz izviđačke u borbenu i to je problem. Osumnjičeni jesu teroristi pri vrhu “liste za odstrel”, ali Kenija je prijateljska država koja ne podržava terorizam, pa bi intervencija predstavljala pravni presedan. Kao da to samo po sebi nije dovoljno, obaveštajni podaci sa terena – slike iz drona-bube kojom upravlja kenijski agent (Abdi) potvrđuju da osumnjičeni upravo pripremaju teroristički napad koji će se, po svoj prilici, odigrati ubrzo, tako da vremena ponestaje. Ako to nije dovoljno za moralnu dilemu, na vanjskom zidu kuće je lokalna devojčica (Takow) postavila štand na kojem prodaje kruh koji je ispekla njena majka i nema nameru da se pomeri dok sve ne proda, a prema proceni kolateralne štete od rakete sa drona i eksploziva u kući, šanse da ona pogine su velike...

Stara je to dilema, žrtvovati jednu nevinu žrtvu da bi se sprečio teroristički napad koji bi verovatno odneo barem 80 života ili spasiti tu jednu nevinu žrtvu, a potencijalno ugroziti barem 80 drugih, jednako nevinih. Ono što sledi u ogrničenom vremenu je uglavnom odricanje odgovornosti komandujućih, pozivanje na više instance da donesu odluku, traženje mehanizama pravne zaštite i menjanje tehničkih postavki misije kako bi se minimizirala kolateralna šteta. “Filmsko rešenje” se samo nameće, treba skloniti devojčicu, ali to je lakše reći nego učiniti.

Međutim, nije tu samo stvar ni u visokim etičkim dilemama. Ne treba zaboraviti ni neke druge faktore. Američki političari su možda “trigger happy” i već su navikli svoje javno mnjenje na kolateralne žrtve u svom ratu protiv terora, ali britanski su na takve stvari osetljiviji. Pogibija devojčice bi možda pokrenula skandal i predstavljala noćnu moru glede PR-a za premijera i nekoliko ministara, te u neugodnu poziciju dovela njihove pomoćnike. Argument zvuči cinično, ali za propagandu izgleda bolje kada teroristi ubiju 100 ljudi nego kada američki dron ubije jednu devojčicu. Ne treba zaboraviti ni poziciju pukovnice Powell koja već nekoliko godina predano lovi Susan Danford, a ovo je najbliže što joj je prišla za sve vreme, pa ne želi ispustiti priliku. Ponavljam, oni možda jesu daleko od mesta događaja, zaštićeni i u relativnoj udobnosti, ali svejedno moraju doneti tešku odluku, i to veoma brzo.

Moralna kompleksnost i kompleksnost procedura kroz koje naši likovi sa svojih pozicija prolaze svakako su najjači adut filma, ali ne i jedini. Eye in the Sky je film koji za svoj budžet odlično izgleda i za svoje trajanje od nekih 100 minuta puno toga postiže. Razlog za to je inteligentan i detaljan scenario Guya Hibberta sa rapidnim i snažnim dijalozima koji poštuju likove. Hibbert se trudi da kroz njih ponudi što više uglova, a da oni nisu instrumenti za ispaljivanje njegovih stavova i jeftinih parola. Druga stvar koju je Hibbert osmislio, a Gavin Hood realizovao je ideja da se napravi ratni film bez velikih scena bitke i sukoba, što je potpuno u skladu sa modernim ratovanjem. Hood počinje i završava na teritoriji moralne drame, ali ubacuje impresivne akcione scene i nabija tempo usled kojeg Eye in the Sky postaje legitiman politički triler.

Posebna poslastica su glumci u filmu. Helen Mirren je očekivano pouzdana i posvećena svom liku i njeno prisustvo filmu daje težinu. Moralnu sivu zonu u kojoj se njen lik nalazi nije lako odigrati uverljivo, ali kompleksni likovi su ionako njena specijalnost. Lepo je videti i da se Bakhar Abdi, mladi pirat iz Captain Phillips (2013), vratio filmu. Njegova prva filmska uloga je bila impresivna, ali je ostavljala rezervu: možda je to bila samo srećna slučajnost. Nije, Abdi ima talenta, a kako vidimo i volje da glumi, i nije glumac od jedne uloge. Sličnosti između snalažljvog kenijskog obaveštajca i inteligentnog somalijskog pirata se mogu naći, ali one nisu ni upadljive ni presudne. Aaron Paul, širokoj publici najpoznatiji po ulozi u seriji Breaking Bad, ovde je sasvim solidan kao pilot drona u jednoj pomalo tipskoj ulozi.

Ali Eye in the Sky je ujedno i poslednji, testamentarni film Alana Rickmana. Neki filmofili će ga pamtiti po prodornom i nesvakidašnjem glasu, drugi po ulogama osebujnih negativaca, recimo u Die Hard, Dogmi ili Robinu Hoodu, treći kao profesora u Harry Potter franšizi. Međutim, u Eye in the Sky on igra tip uloge u kojoj je on uvek izvlačio svoj maksimum. Rickman je bio pre svega karakteran glumac, sa značajnom moći transformacije, ali uvek distinktivno svoj, prepoznatljiv i pamtljiv. Nedostajaće nam u budućnosti.

Gavin Hood je svakako reditelj primetnog talenta i sklon kompleksnim pričama i situacijama. Autor je Oscarom za strani film nagrađenog Tsotsija (2005), ali sličan uspeh nije ponovio sa špijunsko-političkim trilerom Rendition (2007), što ga je dovelo u poziciju da bude realizator producentskih, franšiznih filmova tipa X-Men Origins: Wolverine (2009) i Ender's Game (2013). Eye in the Sky možda predstavlja njegov povratak u prvu ligu gde svakako spada. Zapravo, pravo je čudo da jedan ovakav ambiciozan, inteligentan i višeslojan film gledamo van sezone nagrada, ali čudna je distributerska logika.

Jedino što Eye in the Sky sprečava da bude jedan od naslova godine je ambicioznost, odnosno višak iste uz manjak suptilnosti u realizaciji na samom kraju filma. Nije tu stvar popovanja koliko poentiranja, a Hood i Hibbert na tom mestu pokušavaju da naplate to što su pažljivo gradili kroz film, ali to čine tako da svaki aspekt priče završavaju sa poentom, što je nepotrebno i zbog čega se gubi osnovna nit filma koje se držao skoro do kraja. Ali, i pored toga, Eye in the Sky zaslužuje moju preporuku.

Beasts of No Nation

2015.

scenario i režija: Cary Joji Fukunaga (prema romanu Uzodinme Iweale)

uloge: Abraham Attah, Idris Elba, Emmanuel Nii Adom Quaye, Kurt Egiyawan, Teibu Owusu Achampong

Ako ne iz drugog razloga, Beasts of No Nation će ostati upamćen zbog svoje distribucije. Naime, ovo je jedan od prvih visoko profiliranih filmova sa šansama za nagrade koji su odmah po svetskoj premijeri u Veneciji i relativno kratkoj festivalskoj turneji simultano pušten na servisu Netflix (to jest na internetu, a vi vrlo dobro znate šta to znači) i u veoma limitiranoj bioskopskoj distribuciji, ujedno i prva Netflixova  produkcija ne-dokumentarnog i ne-televizijskog materijama. Sve činjenice govore u prilog tome da će mu to odmoći u predstojećoj sezoni Globusa i Oscara, iako je tema dece-vojnika u Africi kao naručena za takve prigode.

Uostalom, Cary Joji Fukunaga je izuzetno zanimljiv autor koji se ne plaši eksperimenta i rizika. Prvenac Sin nombre (2009), film koji se bavi centralnoameričkim migrantima na putu do Ameike, Fukunaga je snimio iz vizure dece i sa neprofesionalnom postavom, iako je film prošao blagu “hollywoodizaciju”. Jane Eyre (2011) je bilo jedno sveže čitanje toliko puta ekraniziranog klasika britanske literature. True Detective, prva sezona, je možda po formatu bio televizijska serija, ali je pristup bio potpuno filmski što se tiče pisanja, glume i režije. Beasts of No Nation nastavlja Fukunaginu sklonost ka eksperimentima, iako film, kao i sve što je pre toga uradio, zapravo počiva na poznatim elementima.

U pitanju je ekranizacija istoimenog romana Uzodinme Iweale, nigerijskog lekara i sociologa, započetog kao teza na Harvardu. Roman prati dečaka Agua (Attah) koji nakon izbijanja građanskog rata u neimenovanoj afričkoj zemlji i smrti oca i brata odlazi iz rodnog sela u šumu i postaje dete-vojnik u jednoj od pobunjeničkih para-vojski pod komandantom poznatim kao Komandant (Elba), harizmatičnim, ambicioznim i beskrupuloznim čovekom koji je ujedno i komandant i instruktor i trener i očinska figura i strah i trepet svojim trupama sačinjenim uglavnom od dece i mladih ljudi. Roman je pisan u prvom licu i prati Aguov ratni put i ta forma je očuvana u filmu, sa sve naratorom koji govori nekim možda izmišljenim dijalektom engleskog jezika. Ipak, kod naratora se oseća “naknadna pamet” i taj problem nasleđen od izvornog romana je samo prvi u nizu problema od kojih film pati i koji ga mogu potopiti.

Zapravo, u velikoj većini pojedinih detalja, pa i u sintezama pojedinih od njih, Beasts of No Nation je sjajan i izuzetno moćan film. Recimo, perspektiva spuštena na dečaka-vojnika kojem se zbog svega što mu se dešava (primoran je da ubija, često je gladan, sluđen i drogiran) polako prlja duša i muti um je nešto sasvim novo, jer uglavnom nema odraslog mudrovanja i pokušaja racionalizacije. Drugo, Fukunaga uspeva da istovremeno bude i dovoljno eksplicitan, ali i odmeren, pa nekako slutimo da, iako vidimo dosta užasa na ekranu, direktno i nimalo apologetski, ipak ima i onih koje možemo samo naslutiti. Treće, Beasts of No Nation je film koji je svakako vizuelna poslastica svoje vrste, ma koliko zapravo prikazivao gadne stvari, i zbog toga, čak i kad su pojedine scene nerezonske, one nas pogađaju na visceralnom nivou.

Konačno, gluma naturščika Abrahama Attaha u glavnoj ulozi i Idrisa Elebe kao Komandanta je apsolutno sjajna na dva potpuno različita načina. Naime, likovi su tako razrađeni da je sjajno razrađen i njihov odnos, to jest uticaj koji Komandant vrši na mladog Agua i način na koji se ovaj pod tim uticajem menja. Ostatak glumačke postave, uglavnom amateri, sjajno upotpunjavaju prostor koji im ova dvojica ostavljaju i slikaju kompleksnu mrežu odnosa u ratu.

Međutim, na širem planu prvi problem počinje sa tim što je film smešten u neimenovanu, odnosno fiktivnu zemlju. Oslobođenje od konteksta mu možda pruža priliku da deluje univerzalno i autoru dopušta više kreativnosti, ali mu odmaže na nekim drugim poljima. Mi možemo pretpostaviti da se radnja dešava u Nigeriji, Liberiji, Kongu ili Sijeri Leone, a preke vladine snage i pobunjenici koji se identifikuju skraćenicama i ispaljuju slogane su efektan uvod u besmisao rata kao takvog. Međutim, odsustvo konteksta zapravo guši film na drugom, čisto dramaturškom nivou. Je li to rat koji kontinualno traje ili je netom izbio? Ako je to dugotrajni sukob, kako je Aguovo rodno selo ostalo van dometa konflikta sve vreme, pa ga upoznajemo u bezbrižnoj, dečijoj fazi pre nego što je rat zakucao na vrata? Ako je, pak, taj rat tek izbio, otkud baš toliko frakcija i baš toliko savršeno utreniranih, dehumaniziranih i “ispranih” dečaka-vojnika?

Drugi problem tog nedostatka jasnog konteksta je i u tome što konteksta ipak ima: po geografiji i ljudskim fizionomijama prepoznajemo Afriku, Afriku kao takvu, Afriku poznatu po brutalnoj deci-vojnicima, iako je takvih ratnih i inih eksperimenata bilo i ranije (setimo se samo Pol Potove Kambodže i povlaštenog statusa koji su tamo uživala deca, odvojena od svojih familija i potpuno preodgojena od strane države). Možda zvuči rasistički, ali ako ne upremo prstom ko je, kad i gde imao takvu praksu, to samo može poslužiti kao uvod za repliku “Svi su oni isti” i “Neka se pobiju više”. Istini za volju, Fukunaga taj stav nikada ne ispoljava, čak i vrlo pametno nudi “ogradu” u scenama kad Komandant sa trupama čeka svog vrhovnog zapovednika koji pre njega prima strance neodređenog profila koji mogu biti i međunarodni pregovarači, ali i trgovci oružjem.

No, i pored svojih nedostatka (dodajmo na to još i da traje i traje i traje), Beasts of No Nation je delo itekako vredno vaše pažnje, detaljne analize i možda i višestrukog gledanja. U svakom slučaju je korak napred u odnosu na površne, dušebrižničke “festivale suza” kao što su to Blood Diamond i Tears of The Sun, i naknadna mudrovanja tipa Hotel Rwanda. Ovde makar možemo pokušati razumeti zašto i kako se neko predaje tom pogubnom uticaju.

Timbuktu

kritika originalno objavljena na fak.hr

2014.

režija: Abderrahmane Sissako

scenario: Abderrahmane Sissako, Kessen Tall

uloge: Ibrahim Ahmed, Toulou Kiki, Layla Walet Mohamed, Mehdi A.G. Mohamed, Abel Jafri, Adel Mahmoud Cherif, Salem Dendou

Timbuktu je nekada bio središte afričke islamske kulture, trgovine i obrazovanja. Timbuktu danas je siromašan, čak bedan grad i po standardima Trećeg sveta. Ako ćemo iskreno, ni ti slavni dani nisu bili naročito slavni, jer je moć Timbuktua počivala na trgovini robovima, ali to ne znači da je ijedan grad zaslužio takvu sudbinu. U modernoj, post-kolonijalnoj državi Mali severni deo na rubu i u Sahari, gde je Timbuktu smešten, je njeno slepo crevo. Takođe je i predmet spora između siromašne i nezainteresovane centralne države i lokalnih nomadskih plemena koja žele nezavisnost. U taj spor su se umešali islamistički militanti, okupirali nebranjeni grad i jedno vreme (do francuske vojne intervencije) u njemu provodili vlast.

Film Abderrahmana Sissakoa Timbuktu smešten je u taj period i predstavlja manje ili više panoramsku, meditativnu sliku sudara različitih kultura i tumačenja vere u okruženju siromaštva. Prvi kadar koji vidimo su džihadisti u lovu na gazelu. Oni se očito zabavljaju: voze se džipom po pustinji i pucaju iz automatskog naoružanja, namera im nije (još uvek) ubiti životinju, nego je dobro izmoriti. Njihova sledeća zabava isto uključuje oružje: oni pucaju na plemenske maske i drvene statue idola, bogohulne po njihovom tumačenju vere. Potom se vozikaju kroz grad i deklamuju nova pravila u skladu sa šerijatskim pravom. Zabranjeno je pušenje. Zabranjena je muzika. Zabranjeno je zadržavanje na ulici. Zabranjen je čak i fudbal. Žene moraju biti pokrivene od glave do pete – čarape i rukavice su obavezne. Lakši prestupi se kažnjavaju bičevanjem, teži (poput ubistva ili preljube, šta god se pod njom podrazumevalo) kamenovanjem do smrti.

Ta panoramska slika okupacije data je iskreno, ali istovremeno i lirično i refleksivno. Nema pojednostavljivanja i pamfletske demonstracije stava, ali nam je ipak savršeno jasno kako stvari stoje. Vođa džihadista (Dendou) pokušava da istrenira mladog momka da snimi motivacioni govor. On se takođe nađe u procepu kada mu se suprotstavi mudri i smireni imam (Cherif) koji ima svoju, smireniju i tolerantniju verziju Islama. Iako je muzika zabranjena, džihadisti nisu skloni kažnjavanju onih koji pevaju u slavu Alaha. Lokalnu “vešticu” ne diraju, boje se.

Vidimo brutalne mere, kažnjavanja i venčanja na silu, uz otmicu, ali i dostojanstven otpor novom stanju stvari. Žena koja objašnjava da sa rukavicama na rukama ne može prodavati ribu je slika i prilika novonastale apsurdne situacije. Scena sa fudbalskom utakmicom bez lopte jedan je od najpoetičnijih momenata u filmu, ne samo ovom, nego i generalno.

Upravo u tom dostojanstvenom otporu upoznajemo i naše glavne likove, porodicu nomadskih stočara, jedinu preostalu u pustinjskom predelu malo van grada. Kidane (Ahmed) je jednostavan, dobar i mudar čovek kome trenutno odgovara samoća i nada se da to vanredno stanje neće dugo trajati. Njegova žena Satima (Kiki) je ponosita. Njihova kćer (Mohamad) je njihova ljubimica. Njihovo malo krdo krava je njihovo jedino bogatstvo. Oni se drže zajedno i pred novim vlastima i uopšte. Možda imaju sreću što ih posećuje Abdelkerim (Jafri), čovek dovoljno pametan da ne bude sitničav prema sitnim prestupima. Međutim, kada sused iz besa ubije Kidaneovu omiljenu kravu imena GPS (dokaz da je neka tehnologija stigla i do tog napaćenog dela sveta, ovde data sa toplinom, a ne u svrhu jeftinog smeha), nešto u Kidaneu puca i on kreće da se obračuna sa susedom. Po nesreći pištolj opali i Kidane je sad u problemu sa džihadistima...

Vrednost ovog filma nije toliko precizan i faktografski prikaz događanja u okupiranom gradu u državi bez države. Film čak nije ni snimljen tamo (iz jasnih razloga), premda pustinja Mauritanije sasvim solidno “igra” lokaciju. Vrednost ovog filma je emocija i zapravo ljudska perspektiva u neljudskim vremenima. Pustinjski pejzaži, brutalnost i seme otpora (mana zbog koje režimi “čvrste ruke” padaju je njihov hronični nedostatak smisla za humor i čovečno sagledavanje stvari) savršeno su usklađeni sa meditativnom muzikom Amina Bouhafe.

Malijsko-mauritanski reditelj Abderrahmane Sissako je zapravo čovek ljudskih sudbina i emocija, što je demonstrirao u svojim filmovima Bamako (2006), Waiting for Happiness (2002) i Life on Earth (1998). Njegov pogled je širok, a opet po potrebi fokusiran i pun razumevanja. Njegovi filmovi su zapaženi u Cannesu. Timbuktu je vrhunac njegove karijere, kako u smislu nagrada i primećenosti u svetu (sedam nagrada Cesar, nominacija za Oscara), tako i u smislu urgentnosti, poetičnosti i emocije. Zaista izvanredan film.

We Come as Friends

2014.

autor: Hubert Sauper

“Da vam odmah otkrijem, priča nema srećan kraj”, reče Hubert Sauper pred prikazivanje filma We Come as Friends na otvaranju festivala u Innsbrucku. Ništa manje i nismo mogli očekivati od ovog jednostavnog, poštenog i iskreno duhovitog autora, ako uzmemo u obzir da je on skovao termin “feel bad cinema”.

Bilo je to povodom njegovog prošlog filma, Darwin’s Nightmare (2004), i njegovog prolaza na dodeli Oscara. “Pingvini su slatki, situacija u Tanzaniji nije nimalo slatka, a ljudi vole slatke stvari”, bio je njegov komentar na pobednički film. Podsetimo, Darwin’s Nightmare se bavi situacijom poribljavanja jezera Tanganjika sa dominantnom i ukusnom nilskom vrstom koja je potamanila domaće vrste, koju korporacije uzgajaju, filetiraju i prodaju strancima, dok domaće stanovništvo bukvalno gladuje. Socijal-darvinizam na delu, i bukvalno i metaforički. Darwin’s Nightmare je dobio i sudski nastavak u vidu Sauperovog novog filma Autopsy of a Nightmare (2015), koji je imao svetsku premijeru u Innsbrucku kao “work in progress”. U njemu se Sauper bavi sudskim procesom između njega i države Tanzanije koje je posledica njegovog prethodnog rada.

Pre toga je Sauper dirnuo u zapadnjačku svest sa Kisingani Diary, pričom o masakru koji je ostao nezapažen. Poprište zločina je bivši Zair, sada DR Kongo, vreme se čudno podudara sa čuvenim ruandskim Hutu-Tutsi masakrom, kao i sa državnim udarom u tadašnjem Zairu. Kako je Zapad podržao novu vladu, o tom masakru gde su Tutsi i Hutu zamenili uloge se nije pisalo. Ko će to pohvatati, treba nam stabilnost i mir i slične floskule.

We Come as Friends je isto tako smešten u Afriku i to u njenu najmlađu državu, Južni Sudan, i sa prethodna dva filma tvori Afričku Trilogiju i zadržava fokus na temu neokolonijalizma. Čak je i naslov spojiv sa originalnim kolonijalnim pozdravom, mada je danas deo standardnog SF i vanzemaljskog pulpa. Sa tim pozdravom su Englezi, Francuzi i ostali došli u Afriku kada su je “ponovo otkrili” u XIX veku (iako je prema svim podacima upravo u Africi nastala ljudska vrsta) i pokušali nametnuti civilizaciju. Sa Biblijom i železnicom došle su i puške i alkohol i šta sve ne, a cilj je bio prisvojiti resurse sa kojima domorodačko stanovništvo nije znalo šta će. Situacija je slična i danas, umesto železnice imamo naftovode, imamo investitore koji “dolaze u miru”, vojne preduzimače. Razlika je jedino u sofistikaciji: domaće više ne ubijaju strani osvajači, barem ne direktno, već su prepušteni sami sebi.

Nezavisnost, ona politička, nije prava nezavisnost dok nije ekonomska. Država se podelila na severni, arapski deo i južni, crnački. Severni deo je muslimanski, južni uglavnom hrišćanski. Severni diktator je prijatelj Kine, južni “freedom fighter” i revolucionarni vođa i ujedinitelj raznih plemena je prijatelj Amerike, čak i nosi kaubojski šešir koji mu je poklonio Bush lično. U praksi to znači da imamo i stare, kineske investicije sa kineskim eko-standardima. Naftno postrojenje truje vodu, vlasnici to predstavljaju kao tuđi problem. Zapadni političari i poslovnjaci pozivaju na investicije, “da zaradimo dok činimo dobro”, na odustajanje od brze dobiti, sve to, naravno, sa “figom u džepu”. Ratni veteran prodaje (odnosno ustupa za eksploataciju) 600.000 hektara zemlje za 25.000 dolara. Za to se borio u ratu preko 20 godina. Arapima nije hteo dati svoju zemlju, dao ju je za siću nekom drugom. Zapadne hrišćanske misije se ograđuju od domaćeg stanovništva, uživaju u blagodetima moderne tehnologije i primarni problem im je uvođenje odeće, obuće i Biblije lokalnim plemenima. Darfur niko ne spominje, ali nije isključeno da će se ponoviti.

Sauperova perspektiva je socijalistička, on to i ne krije, ali svejedno nije pamfletska. Naprotiv, iskrena je, urgentna i direktno sa terena, nema popovanja i teoretiziranja. U svojim najboljim momentima We Come as Friends hvata apsurd čitave situacije i približava se teritoriji crnog humora, što je svakako potreban dodatak za relaksaciju ovako teške teme.

Nisu apsurdne samo situacije koje je proživljavao, apsurdna je cela postavka. Za potrebe filma je napravio svoj avion kojim leti preko afičke pustinje i savane. Da bi ispoštovao regule, napravio je uniforme za sebe i svoju posadu / filmsku ekipu. Kada je počeo snimanje, Južni Sudan se još nije bio odvojio. Kada ga je završio, u maniru improvizacije kako ga je i započeo, dobili smo iskrenu i razumljivu ljudsku priču o zabludama jedne političke borbe.

Scouting for Zebras / Les rayeurs du zebre

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2014.

režija: Benoit Mariage

scenario: Benoit Mariage, Stefan Liberski, Bruno Tracq

uloge: Benoit Poelvoordee, Marc Zinga, Tatiana Rojo, Tom Audenaert, Nadia Feha Gonssan

Vreme je fudbalsko i red je da se piše o fudbalskim filmovima. Čudna stvar je to da je fudbal najpopularniji sport na svetu, ali da nije snimljeno puno spomena vrednih filmova o fudbalu. Princip je sličan kao i sa Formulom 1: pustimo sad Amerikance, njihov fudbal se igra rukama i podseća na šminkerski ragbi, ali Englezi, Francuzi, Italijani, Nemci, pa i mi Jugosi smo mogli da na neki način ovekovečimo najveću igru na svetu.

Od nas Jugosa ionako nikad ništa, imali smo par serija, neke pristojne, a neke očajne, koje su pratile stvarne ili fiktivne fudbalske klubove, ali i idiotske propagandne filmove poput Ona voli Zvezdu. Francuzi su valjda smatrali da je fuca suviše trivijalna stvar da bi oni upregli svoje angažovane mozgove, a Nemci bi se ionako poklali na temu Bayerna i Borusije. Engleze su više zanimali fudbalski huligani, ali su im znali dogoditi i filmovi koji su slavili igru. Na pamet mi za sada pada samo Fever Pitch (1997) po motivima škrabotina pop-kulturne posvuduše Nicka Hornbija i TV film My Summer With Des (1998).

Ali ne brinite, spas nam dolazi iz Belgije, zove se Scouting for Zebras i bavi se mračnijim aspektima modernog fudbalskog biznisa. Glavni lik je Jose Stockard (Poelvoordee), nekada skaut sa sjajnim njuhom i specijalista za pronalaženje talenata u podsaharskoj Africi. Od silnih putovanja, podmićivanja i petljanja sa prostitutkama, Jose je praktično ruina od čoveka, sa propalim brakom i odraslim sinom koji ga naziva trgovcem robljem. Jose i dalje tera po svome, ali je pitanje dokle će moći, već na početku se vidi da je umoran, da mu je instinkt oslabio i da su mu ostale samo govnarske priče i prašina koju baca u oči klupskim menadžerima po Evropi i Africi.

Njegova slamka spasa je Yaya Kone (Zinga), momak iz lošeg kvarta u prestonici Obale Slonovače, Abijanu. Yaya ima zavidnu količinu talenta, ali nema pristupa dobrim terenima i dobroj opremi, pa će Jose preuzeti rizik i povesti ga u Evropu da ga ponudi Zebrama (klub Charleroi). Stvari će biti daleko od fudbalskih snova, jer će Yaya u Evropu doći sa malarijom i neće bog zna šta pokazati na probnom treningu, a ni propratno psimo od drugog klupskog skauta Koena (Audenaert) neće biti baš detaljno, pošto se potonji u Abijanu više bavio njuškanjem sa devojkom (Gonssan) nego li njuškanjem budućih fudbalskih zvezda. Ni Jose nije nevin po tom pitanju, pošto godinama zavlači elitnu prostitutku (Rojo), bez prave namere da je povede sa sobom. Jose će hodati po tankoj liniji da izgubi posao ili da mu dodele skautanje zonskih liga, pa mora da se brine i za svoje pređašnje “genijalce” koji su se u Belgiji odali kockanju i ženskarenju.

Ni Yaya neće biti u boljoj poziciji, moraće da prođe kroz polu-amaterske klubove i da ima posla sa ajkulama od menadžera. U jednoj od (meni) potresnijih scena, menadžer će mu ponuditi transfer u skopski Vardar. Yaya ga pita je li to u Evropi, na šta menadžer odgovara potvrdno, pa se Yaya umiri. Njemu je svejedno je li u pitanju Belgija u kojoj se govori jezikom koji on razume i gde je klupski fudbal na iole razvijenom nivou ili Makedonija, 2000 km jugoistočno. Bitno je da je u pitanju Evropa, gde su ceste asfaltirane, a fudbalski tereni travnati.

Pitanje svih pitanja je hoće li Yaya pomoći Joseu da postane bolji čovek. Odgovor ćete doznati ako pogledate film. Jose će svakako doživeti transformaciju, a mi ćemo dobiti jedan novi, na momente isforsirani, ali uglavnom brutalno iskreni pogled u moderni fudbalski biznis. Na tom putu će nas voditi sjajni Benoit Poelvoordee (nagrađen na Bledu za najbolju mušku ulogu) i simpatični, naivni Marc Zinga. Iz drugog plana će se ubacivati Tatiana Rojo kao escort-dama koja je već čula sve govnarske priče bogatih Evropljana i Tom Audenaert kao stereotip znojave evropske naivčine na zadatku u Africi.

Istina je da Scouting for Zebras pogađa uglavnom iste očekivane note i da dosta često od nas pokušava izvući emocionalnu reakciju, ali to ne poriče činjenicu da je fudbalski biznis veoma surov u današnje vreme. Prava frka je to što je fudbal dosta često jedina opcija za normalan život nekim momcima iz loših kvartova u zemljama trećeg sveta.