Kenny Daglish

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Sa slonova na fudbal i sa starih majstora na one nešto mlađe. Zapravo, Asif Kapadia skoro da bi mogao da bude Hercogov legitimni naslednik, samo kada bi mu igrani filmovi koje forsira bili jednako kvalitetni kao dokumentarci. Kapadia je specijalista za one biografske, o sportskim i muzičkim zvezdama koje su obeležile jedno vreme. Autor je to koji nam je ispričao priče o Airtonu Seni (Senna, 2010), Ejmi Vajnhaus (Amy, 2015), Maradoni (2019) i Federeru (2024), a njegov najnoviji dokumentarac svetlo baca na jednu od većih legendi britanskog fudbala, Kenija Dagliša.

Kao igrač, Dagliš je nastupao za Seltik, Liverpul i škotsku reprezentaciju, da bi kasnije kao trener vodio Liverpul, Blekburn, Njukasl, Seltik i opet Liverpul. Kao igrač, bio je jedan od prvih isturenih plejmejkera i „lažnih devetki“, igru je čitao vrhunski, a prelaskom u trenere ostao je zabeležen kao jedan od poznatijih igrača-menadžera. U svakom klubu je imao status legende, zasluženo i zbog svog skromnog i ljudskošću ispunjenog stava. U Glazgovu je uspeo da „pomiri“ protestante i katolike, a u Liverpulu je bio jedan od „tribuna“ grada i kluba koje je oba pritiskala administacija Margaret Tačer.

Dagliš je bio neposredni svedok dve velike tragedije, možda i najveće koje su potresle engleski fudbal, a svakako najveće koje su uključivale fudbalski klub Liverpul. Na Hejselu 1985. godine bio je igrač u finalu Kupa Šampiona kada je izbila tuča između Liverpulovih i navijača Juventusa pa se tribina loše održavanog stadiona urušila. Na stadionu Hilsboro u Šefildu 1989. godine, gde je Liverpul igrao polufinale kupa s Notingem Forestom, Dagliš je bio trener. Redari i policija su pustili previše ljudi na stajaće tribine, nastala je gužva i panika, a ograde prema terenu su bile zaključane, a u gužvi je stradalo preko 90 ljudi, većinom navijača Liverpula. Tada se Dagliš postavio nasuprot vlastima i tabloidima voljnim da sve svale na fantomske „huligane“.

Kenny Daglish, dakle, nije tek običan sportski dokumentarac, već pre svega dokumentarac o jednom vremenu i društvu dok je fudbal nešto značio u sportsom i socijalnom smislu, a ne samo kao biznis. U pitanju je, dakle, dokumentarac o Velikoj Britaniji i njenom društvu u godinama stalne klasne napetosti gde je sport često bio jedini „ventil“ za mase. Pritom, Dagliš nije najzahvalniji protagonista jer nema onu nametljivu auru velike zvezde kao što je to imao Džordž Best ili Kevin Kigen, već je, nasuprot tome, skroman čovek koji ističe prednosti timskog rada, drugarstva, poštenja i truda. Međutim, Kapadia tome doskače na jednostavan i ingeniozan način da Dagliša i njegove savremenike pušta da govore iz „off-a“, dok se u rapidnoj montaži smenjuju izuzetno atraktivni arhivski snimci. Konačni rezultat je sasvim blizu trijumfa, i to ne samo za ljubitelje fudbala i sportskih legendi.

Next Goal Wins

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Jedan od kurioziteta inače kuriozitetnog Samoanskog Arhipelaga je fudbalski tim Američke Samoe, svojevremeno smatran najgorim na svetu, što zbog najubedljivijeg poraza u istoriji (31:0 od Australije, zbog čega su i redefinisane kvalifikacije za Svetsko Prvenstvo), što zbog decenijskog perioda bez datog gola ili osvojenog boda u međunarodnim susretima. Deset godina nakon tog rekordnog poraza, samoanski savez angažovao je holandskog trenera Tomasa Rongena koji je pre toga trenirao američku mladu reprezentaciju za novi kvalifikacioni ciklus u kojem je Američka Samoa zabeležila prvu zvanično registrovanu pobedu. Ova inspirativna priča o „simpatičnim luzerima“ i njihovom „sportskom iskupljenju“ već je bila predmet uspešnog britanskog dokumentarnog filma u režiji Majka Breta i Stiva Džejmisona iz 2013. godine Next Goal Wins. Sada je dokumentarac dobio i igranu razradu, i to od strane novozelandskog reditelja s holivudskom adresom Taike Vaititija poznatog po svojim manje ili više „zezalačkim“ komedijama i spasavanju Marvelove franšize o Toru.

Vaititi priči prilazi iz Rongenovog (Majkl Fazbender) ugla gledanja. Iako je bio jako unesen u svoj posao toliko da je često divljao i svađao se pored terena, on nije ispunio cilj s američkom mladom reprezentacijom, pa je otpušten. Usput, on je razveden od funkcionerke saveza Gejl (Elizabet Mos) koja se spetljala sa svojim kolegom Aleksom (Vil Arnet), a muči ga i trauma iz bliske prošlosti. U takvom stanju, on dobija jednu jedinu ponudu za novi posao – da preuzme samoansku reprezentaciju, što će i njemu i njima biti možda poslednja šansa za iskupljenje i spasenje, makar u sportskom smislu.

Rongena čeka naporan posao, a vremena do kvalifikacionog turnira je malo – samo tri sedmice. Tim je, naravno, užasan i neprofesionalan, pritom i pogrešno posložen po pozicijama. Nedostaje i takmičarskog duha, kondicije i discipline, ali zato ne nedostaje one amaterske želje i zagriženosti da svi oko tima, i igrači i pomoćni trener Ejs (Dejvid Fejn) i predsednik Saveza Tavita (Oskar Najtli), rade po nekoliko poslova da bi reprezentaciju održali u životu. U svom pokušaju da premosti relaksirani, pomireni duh koji vlada ostrvom i svoju kompetitivnost, Rongen će se presudno osloniti na transrodnog centarfora Džaju (Kaimana), a spas za tim će možda biti povratak golmana Nikija Salapua (Uli Latukefu) koji je možda primio 31 „komad“ od Australije, ali je spasio barem još toliko.

Ma koliko neverovatno zvučala, priča je zapravo standardna i već viđena u silnim sportskim dramama iz domene kolektivnih sportove u kojem osramoćeni tim i osramoćeni trener sinergijom zajedno dolaze do iskupljenja i spasenja. Taika Vaititi tu zapravo nema puno opcija, ili ih ne nalazi, pa poseže za onim što mu najbolje ide – zezanjem, kako bi možda kroz to dospeo do nekih stvarnih emocionalnih dubina u ovoj apsolutno istinitoj priči.

Dok mu je zezanje u ranijim filmovima dosta bolje išlo i često bilo slamka spasa, ovde to nije slučaj jer, stiče se utisak, Taika Vaititi se na ponekim mestima suviše trudi da „izmuze“ smeh od publike, pritom koristeći taktike koje možda vrše posao u televizijskim formama poput „sitkoma“, ali na filmu deluju nezgrapno. Humorno „dno“ filma je kada se sam Taika Vaititi pojavi u ulozi sveštenika i krene da „priča viceve“, čime nepotrebno i van svakog konteksta razvlači minutažu.

U svemu tome, traće se glumački talenti, pre svega Majkla Fazbendera koji je sveden na dva dobro poznata „tipa“ u jednom liku, pa tako imamo i „belog spasitelja“ i „propalicu dobrog srca“, ali srećna okolnost je da u oba ta tipa Vaititi kombinuje i dramske i komične tonove, a Fazbender može da izvede šta se od njega traži i pod očitom maskom i „žmurećki“. Stvari, doduše, stoje još slabije kada se Vaititi okane humora i uhvati bilo emocija, bilo didaktike, u čemu nije nimalo suptilan, u čemu posebno „visi“ trauma iz Rongenove prošlosti, kao i istorijski značaj Džaje kao prve transrodne osobe koja je zaigrala na zvaničnoj fudbalskoj utakmici. Srećom, istinita priča čudnija od bilo koje izmišljene dovoljno je robusna da bez problema prođe preko „neravnina“ u svojoj obradi, a Taika Vaititi je dovoljno harizmatičan reditelj da nas zabavi čak i kad nije u komičarskoj top-formi.

I Am Zlatan / Jag är Zlatan

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Jens Sjögren

scenario: Jakob Beckman, Zlatan Ibrahimović (prema autorizovanoj biografskoj knjizi Davida Lagercrantza)

uloge: Granit Rushiti, Dominic Andersson Bajraktati, Čedomir Glišović, Merima Dizdarević, Linda Haziri, Selma Mešanović, Emmanuele Aita, Dino Ćosović, Sami Rabie, Gijs Naber

Neki su ljudi u publici i u filmskoj branši zamerili Stevenu Spielbergu da je sa svojim nagrađivanim filmom Schindler's List zamenio teze: pričajući priču o naporima Oskara Schindlera koji su rezultirali spasavanjem 1.200 Jevreja od sigurne smrti, on je zapravo pričao svojevrsnu priču o uspehu, a pritom zanemario tragediju 6 miliona onih koji su nastradali od strane nacista. Oskar Schindler bio je „dobri nacista” (industrijalac i humanitarac je bio član Partije, a i koristio je besplatnu jevrejsku radnu snagu), relativno redak fenomen i izuzetak od pravila koja su krojili monstrumi a provodili i oni sami i bezlični birokrati. Iz malo šire perspektive, svaka priča o uspehu je fenomen i izuzetak od pravila.

Priča o Zlatanu Ibrahimoviću, švedskom fudbaleru i globalnoj zvezdi loptanja na golove, sinu balkanskih (jugoslovenskih) imigranata, Bošnjaka Šefika i Hrvatice Jurke, svakako je priča o uspehu, dakle fenomen i izuzetak od pravila. Zato je potrebno raširiti ugao gledanja i sagledati kontekst u kome ćemo pronaći pravilo koje možda nije u skladu sa nekim našim predodžbama o sredini u kojoj je Ibrahimović ponikao. Sam Ibrahimović je to, kroz pero Davida Lagercrantza, uspeo da istakne u svojoj biografiji Ja sam Zlatan, slikajući švedsko društvo kao rigidno, diskriminativno i sklono getoizaciji, prevaspitavanju i ukalupljivanju imigranata. On je u tom i takvom društvu uspeo protiv svih šansi i snagom svog prvo sirovog, a kasnije nešto rafiniranijeg talenta.

Sada pred sobom imamo filmovanu verziju knjige čiji scenario potpisuje nedovoljno iskusni Jakob Beckman (uz odobrenje samog Ibrahimovića), a režiju takođe relativno nepoznati Jens Sjögen. Obojica su se, naime, kalila na švedskoj TV sceni i priči o Ibrahimovićevom putu od betona imigrantskog komšiluka na rubu Malmöa do zvezdane slave prilaze iz prilično švedsog ugla, promašujući kontekst koji je Lagercrantz nekako uhvatio, verovatno zbog intenzivnog druženja sa Zlatanom. Na domaćem terenu, film je svakako dosegao status hita, ali to ne treba da čudi budući da je i Zlatan Ibrahimović dosegao status nacionalnog blaga i polu-božanstva igrajući za reprezentaciju i obarajući rekorde, uključujući i onaj golmana Thomasa Ravellija kao najstariji igrač koji je obukao nacionalni dres. (Poznavaoci fudbala znaju koliko je to veliko, budući da golmani i napadači u sportskom smislu stare drugačijim tempom.)

Sam film, pak, u dve linije radnje koje teku različitim ritmom i tempom, prati Zlatanovo sazrevanje. Ona okvirna u kojoj već odrasli Zlatan (Rushiti) čeka transfer iz Ajaxa u kojem se svađa sa trenerom Ronaldom Koemanom (Naber) u Juventus koji treba da realizuje njegov agent Mino Raiola (Aita) zapravo je zakrčena fudbalskim opštim mestima o prevladavanju stava, lenjosti, ega i sebičnosti. Ona druga, data u seriji „flashback” sekvenci, prati Zlatanov put od detinjstva (kao jedanaestogodišnjaka ga igra Dominic Andersson Bajraktati), kuće, komšiluka, škole, lokalnih fudbalskih terena do problema s kojima se susreće kao junior Malmö FF-a (tada već Rushiti preuzima ulogu), pa do transfera u prvi tim švedskog prvoligaša. Taj put prolazi kroz silna opšta mesta koja nisu nužno netačna (emocionalno nedostupni razvedeni roditelji zagledani u svoja sranja od života, status problematičnog klinca u školi, država koja je više nego spremna da reaguje dobrohotnim, ali tipskim i zato često pogrešnim rešenjima, druženje s lokalnim barabama u komšiluku od čega ga spasava sportska karijera, neslaganje s rigidnim trenerima i nekapiranje fudbala kao timske igre), a to čini strelovitom brzinom toliko da to jedva uspevamo da registrujemo. Dinamičkih akcenata između bitnog i nebitnog, opšteg i posebnog, nema, pa tako i ono bitno i posebno za razvoj Zlatanove karijere (poput rivalstva s favorizovanim „tatinim sinom”) ostaje u senci onog opšteg i standardnog za svaki sportski „biopic”.

Čini se da se reditelj fokusirao na nešto drugo, odnosno na što je veću moguću vernost detaljima perioda, fizičke sličnosti i stila Zlatanove igre. U tim aspektima, film je zanatski vrlo dobar na svakom polju: Granit Rushiti je izabran za ulogu i zbog fizičke sličnosti sa Zlatanom Ibrahimovićem, ali i zbog fudbalskih sposobnosti (bio je junior Malmöa), ona scena kulturološkog šoka IKEA-om je zlata vredna, a scene treninga i utakmica postavljaju zahtevne zadatke direktoru fotografije Gösti Reilandu, ali Sjögren situacije pametno kadrira. Potvrdu verodostojnosti, pak, dobijamo tek na samom kraju s montažnom sekvencom Ibrahimovićevog „kung-fu” fudbala sastavljenom od arhivskih TV snimaka.

Na kraju, I Am Zlatan ostaje film više namenjen fanovima Zlatanove fudbalske igre koji će se kroz njega na „fast forward” upoznati s crticama iz njegove biografije, nego fanovima Zlatanove persone na terenu i van njega, te njegove simboličke težine. Šta reći nego – šteta.

4:2

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Šta se može uokviriti u stotinak minuta realnog vremena? Svakako dugometražni film, ali i fudbalska utakmica, kao i nekakav put automobilom, recimo autoputem od Birmingema do Londona ili starim putem od Zagreba do Rijeke.

Verovatno najveći ljubitelj i poznavalac fudbala među savremenim filmskim stvaraocima Korneliju Porumboju, spojio je fudbalski meč i dugometražni film u dokumentarcu ,,The Second Game“ (2014), čiju vizuelnu komponentu čini izlizani VHS snimak fudbalske utakmice rumunskog kuba iz osamdesetih, a auditivnu razgovor o fudbalu, politici i recentnoj istoriji koji vode Korneliju i njegov otac Adrijan, koji je dotičnu utakmicu i sudio i tada napravio jednu kardinalnu grešku. Film i vožnju u realnom vremenu spojio je, pak, Stiven Najt u svom remek-delu ,,Locke“ (2013) u kojem naslovni junak kroz celi film putuje autoputem i telefonski razgovara sa živim ljudima, a u svojoj glavi sa svojim demonima i duhovima prošlosti. Utakmicu i vožnju, pak, spojio je svako ko je u automobilu odslušao jedan prenos od početka do kraja.

Niko do sada, međutim, nije pokušao da spoji sva tri, ali od ovogodišnjeg izdanja Pule i filma ,,4:2“ Anđela Jurkasa imamo prilike da vidimo i to čudo. Ambicije, dakle, nije manjkalo.

Iako dosta nepoznat izvan Hrvatske, Jurkas je fenomen na domaćoj filmskoj sceni. Potpuni je amater, svoje filmove producira sam, režira ih, za njih piše scenarije, a u njima i neretko igra glavnu ulogu, i to u tempu od jednog filma godišnje u pretpandemijskim vremenima. Njegovo profesionalno poreklo je novinarsko, u sferi zabave i pop-kulture, pa dosta može rešiti poznanstvima s glumcima i muzičarima.

To je demonstrirao prvencem ,,Za tebe“ (2016). Usledio je i dosadašnji vrhunac karijere sa relativno robusnom „bildungsroman“ autofikcijskom ljubavnom pričom ,,Fuck Off I Love You“ (2017), ali i pad sa sledeća dva iskrzana naslova ,,Do kraja smrti“ i ,,Happy End: Glup i gluplji 3“, oba iz 2018. godine, i oba neujednačena i čini se isterana na silu. Upravo iz jedne od priča iz omnibusa ,,Do kraja smrti“ izveden je i Jurkasov najnoviji dugometražni film.

Naslov je rezultat fudbalske utakmice, i to ne makar koje, nego one finalne iz Moskve 15. jula 2018. godine između Francuske i Hrvatske. Prenos utakmice na radiju u izvedbi komentatora Drage Ćosića ujedno predstavlja i najveći deo tonske komponente filma, dok se par čija se emotivna veza gasi (Bojana Gregorić koja je istu ulogu igrala i u izvornom kratkom filmu, te Ivo Krešić) vozi od Zagreba do Rijeke u posetu njenim roditeljima nakon što je njen otac preživeo infarkt. Oni ne razgovaraju, ali njihove misli su titlovane ispod, a muči ih ono što muči svaki par sa kilometražom, ali i nešto dosta, dosta teže od toga.

Osim filma ,,Locke“ kao modela za snimanje filma čija se radnja odvija na jednoj jedinoj lokaciji automobila i fudbalskog prenosa, referenca na koju se Jurkas najviše oslanja su „walk and talk“ filmovi. Posebno oni iz Linklejterove ,,Before“ trilogije, doduše radikalno oslobođeni i od hoda i od razgovora. To onda glumce stavlja u poseban tip „vatre“, one u kojoj moraju igrati mimikom i diskretnim pokretima, što Bojana Gregorić igra u maniru prave dive, a Ivo Krešić, mostarski glumac sa nekoliko uglavnom manjih uloga u hrvatskim filmovima, mogao bi hrvatskoj filmskoj „reprezentaciji“ poslužiti kao solidno „pojačanje“. Statična situacija vožnje je na nekoliko mesta razgibana jednim humornim momentom (auto se pokvari, frajer ga popravi), dokumentarnim snimcima iz Moskve, iz fan-zone u Zagrebu i sa dočeka srebrnih fudbalera, kao i jednim „ad hok“ muzičkim spotom u poluvremenu.

Imaginarni dijalozi, zapravo unutrašnji monolozi koje likovi vode, doduše, pate od režisera koji kroz te svoje likove govori i na koje projektuje svoja razmišljanja, stavove, pa i ukus, kao i od za Jurkasa specifičnog „filozofiranja“ koje ostaje na nivou srednjoškolskih mudrosti.

To je, pak, relativno mali problem, naročito ako se uzme u obzir da je Jurkas takav kakav jeste, neapologetski i u svojim javnim nastupima i u svojim filmovima, pa to nekako ide uz njega šta god on radio. Takođe, filmski prostor i filmsko vreme se nekako moraju napuniti, pa ni takvi „ljubavni jadi“ nisu loša opcija.

Dosta je veći problem nekonzistentnost u provođenju ideje. Jurkas u nekom trenutku odustaje od koncepta realnog vremena, pa priču prebacuje u sanjanu realnost u kojoj Hrvatska uspeva da preokrene protiv Francuske, e da bi je vratio nazad u našu, vreme fudbalske utakmice sažima (tako da film traje 77 minuta), pa čak i razbija okvir koji si je sam zadao, izlaskom iz automobila i monologom koji jedno od njih ima naglas. O tome da ovde crno-bela fotografija funkcioniše samo za vreme vožnje, ali ne i kada se u nju ubace besmisleno zamućeni arhivski snimci (2018 godina nikako ne može da bude „vintage“) ne treba ni trošiti previše reči, ali oči bode i to da se Jurkas na jednom mestu odluči da počne da snima u boji.

Na kraju, najveći problem filma je istinita, potresna, ali sa ovom konkretnom fudbalsko-ljubavnom pričom, tek nategnuto i arbitrarno povezana istinita priča, čije artefakte u smislu dečijih pisama i imena likova Jurkas koristi kao okvir za celi film i materijal za pozadinu njegovih likova. Ponekad je manje više, jednostavnije elegantnije, a u ovom slučaju ovaj dodatak sasvim razbija magiju vrlo dobro zamišljenog koncepta.

Ali dobro, Jurkasu koji se za svoje novce i u svoje vreme malo zeza sa pravljenjem filmova glupo bi bilo zamerati neki nedostatak formalnog znanja i formalnih veština. On je autor od intuicije i instinkta, a oni ga ponekad varaju, a da toga on ne može da bude svestan. Njegove greške su makar iskrene. Sa 4:2 je pokušao prvi put u karijeri da u jednom filmu ispriča jednu priču, ali nije odoleo da ne ubaci još barem jednu. Kao i na igru Hrvatske protiv Francuske u finalu, ovde možemo samo slegnuti ramenima.

Golden Boy / Zlatni dečko

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

S obzirom na to koliko je nogomet popularan kao igra i unosan kao biznis, pravo je čudo da do sada nije snimljeno više filmova na tu temu. Jedan od razloga može biti i taj što je nogomet kao igru doista teško režirati u zanatskom smislu u slikopisnu sekvencu, pa se na primjeru toga poznaju majstori kao što je to Juan Jose Campanella koji je u svoj inače izvrsni politički triler Tajna u njihovim očima (2009) ubacio jednu impozantnu nogometnu sekvencu koja se pretapa u akcijsku, i to na centralno mjesto filma, ali i tu je ona ostala više kao nekakav začin. Kao osnovna tema, pak, nogomet u filmovima uglavnom egzistira kao pop-kulturni fenomen, kao u britanskim filmovima Nogometna groznica (1997) ili My Summer with Des (1998), kao mehanizam za priču o uspjehu u „limunadama” kao što su Baš kao Beckham (2002) ili kao provokacija za filmsku obradu nekih sasvim drugih i egzistencijalnijih tema, kao kod Kena Loacha u Tražeći Erica (2009). U samu bit igre vjerojatno je ponajviše ušao rumunjski filmaš Corneliu Porumboiu sa svojim dokumentarnim filmovima Druga utakmica (2014) i Beskonačni nogomet (2018), premda je i tu teško reći da je nogomet bio baš tema. Prvi je film bio formalni eksperiment baziran na jednakim vremenskim formatima za nogometnu utakmicu i cjelovečernji film, u kojem je VHS snimka nogometne utakmice služila kao slikovna pozadina za razgovore između autora i njegovog oca; drugi je pak od dokumentacije ideje jednog autorovog znanca kako reformirati nogomet u beskontaktni sport, prerastao u odu bizarnosti i genijalnosti koja se može naći kod ljudi u malim mjestima.

U regionalnim okvirima priča o nogometu na ekranu (a da nije riječ o sportskim prijenosima ili reportažama) počinje na televiziji sa serijama tadašnjih Radiotelevizije Beograd i Radiotelevizije Zagreb iz jugoslavenskog razdoblja, Više od igre iz 1976. i Velo misto iz 1980., ali tematika obiju serija bila je prije svega ratna, dok su klubovi portretirani u njima bili možda ishodište, ali nikako jedina tema. Na taj pristup se nadovezao i Dragan Bjelogrlić koji je, pak, u centar stavio neočekivani uspjeh jugoslavenske nogometne reprezentacije na prvom svjetskom prvenstvu u Urugvaju 1930., portretirane u filmovima Montevideo, Bog te video i Montevideo, vidimo se početkom i sredinom prošlog desetljeća, te serijom realiziranom između njihova nastanka. Kombinirajući narativne obrasce priče o neočekivanom uspjehu simpatičnih autsajdera s romantiziranim pejzažom međuratne Kraljevine Jugoslavije i njene prijestolnice Beograda, Bjelogrlić je više ciljao na osjećaje nacionalnog ponosa, a manje na tematiziranje nogometa kao takvog. S druge strane, Stevan Filipović se u svom tezičnom filmu Šišanje iz 2010. dotakao i tema regrutacije ekstremista iz redova nogometnih navijača, te problematizirao činjenicu da su klubovi često u vlasništvu figura iz svijeta organiziranog kriminala. Novijim srbijanskim „nogometnim” filmovima možemo uvjetno pridodati i naslov Varvari Ivana Ikića koji se, doduše, bavio isključivo temom navijanja za lokalni klub i to koristio više u smjeru karakterizacije nosećih likova i risanje atmosfere u Srbiji u okolici Beograda.

Nogomet se, dakle, na ovaj ili na onaj način, u srbijanskoj kinematografiji nametnuo kao legitimna i potencijalno unosna tema, pa onda i ne treba čuditi da prvi ovogodišnji srbijanski kino-hit, film Zlatni dečko debitanta Ognjena Jankovića, za temu ima nogomet. Film odnedavno igra i u hrvatskim nezavisnim kinima, jašući na valu popularnih naslova iz Srbije kao što su to Južni vetar, Taksi bluz i Toma, ali otvorenje ipak ne sluti na hit. Razloga za to itekako ima, a prvi od njih bi mogao biti i taj da se hrvatska publika navikla na to da su filmovi koji dolaze iz Srbije u posljednje vrijeme u natpolovičnom broju slučajeva zapravo „premontirane” mini-serije koje se isplati sačekati na televiziji ili na internetskim servisima. Zlatni dečko u tom smislu nije nikakav izuzetak.

Da odmah otklonimo sve nedoumice, Zlatni dečko nije film o nogometu, nego film o nogometašu, njegovom padu i ponovnom usponu, a još više o njegovim odnosima s ljudima oko sebe: menadžerima, trenerima, prijateljima i djevojkama. Kada upoznamo naslovnog junaka, momka po imenu Denis Marković (igra ga Denis Murić kojeg je hrvatska publika mogla vidjeti u filmovima Ničije dete Vuka Ršumovića i Agape Branka Schmidta), njegova karijera je već u padu: bahati se, partija, konzumira alkohol i drogu, svađa se s trenerima, suigračima i sucima, ali barem je u inozemstvu. Nakon postignutog gola i nekorektnog radovanja koje rezultira crvenim kartonom, dobiva otkaz u klubu, ali čini se da do njega ne dopiru ni prijetnje njegove trofejne djevojke Dijane (Alisa Radaković), ni upozorenja i savjeti njegovog menadžera i prvog karijernog mentora Čakija (Andrija Kuzmanović koji manje ili više reciklira ulogu menadžera Drde iz Tome). Nemajući kamo, njih se troje vraćaju u Beograd, što za Denisa praktički znači još više razuzdanog tulumarenja, ali i susret s prijateljicom iz djetinjstva i rane mladosti, Sarom (Jovana Gavrilović), dok o nogometu niti ne razmišlja. Do prvog obrata dolazi kada ga Čaki, pritisnut kockarskim dugovima, „proda” kamatarima braći Uskoković, Soniju (Petar Strugar) i Džoniju (Ljubomir Bulajić) koji kroz građevinske poslove i zastupanje nogometaša pokušavaju oprati nelegalno zarađeni novac. Oni mu angažiraju trenera, svog nekadašnjeg „kolegu” Makija (Igor Benčina), bivšeg boksača te robijaša svježe puštenog iz zatvora koji se tamo naučio stoicizmu i istrajnosti. Maki će Denisa vratiti u kondiciju, a između njih će se razviti i nekakav osjećaj prijateljstva i mentorstva, što ujedno predstavlja i najbolji dio filma. To ne iznenađuje imajući u vidu da je jedan od scenarista filma Vuk Ršumović, koji je tu temu uvjerljivo obradio u svom spomenutom filmu Ničije dete. Tako preporođeni Denis privući će pažnju mnogih, između ostalih i Omera, menadžera nešto višeg profila koji mu obećava povratak u inozemstvo, ali pitanje je koliko je on častan...

Od svih „nogometnih” filmova, Zlatni dečko se ponajprije može usporediti s dosta opskurnim belgijskim ostvarenjem Skautiranje za Zebre (2014) koji se još izraženije bavio mračnijim stranama nogometnog biznisa i danka koji tako nemoralan posao uzima, kako u slučaju nogometaša (robova), tako i njihovih skauta (trgovaca robovima). Tematski, ambicije su im donekle slične, ali osnovna razlika je u tome da je belgijski film razvijan isključivo kao dugometražni igrani film u registru karakterne drame, dok je Zlatni dečko razvijan kao hibrid filma i televizijske serije, s naglaskom na potonju formu, i u registru koji kombinira onaj dramski s uplivima žanrovske kinematografije. Probleme koje film ima sa dramaturgijom bilo bi previše lako svesti samo na razlike između filma i serije, posebno izražene u činjenici da Čaki kao lik iznenada nestaje negdje na polovici filma, ili da se ljubavni trokut između Denisa i dviju djevojaka ne razvija prirodno, već djeluje skokovito i nemotivirano. Zlatni dečko problema ima i sa najbazičnijim elementima dramaturgije, budući da likovi, a samim time i odnosi među njima, rijetko kada izlaze iz okvira najosnovnijih klišeja. Scenarij povrh toga pati i od loše napisanih dijaloga koji se više doimaju drvenim nego li prirodnim, što pod poseban pritisak stavlja glumce. Denis Murić se s time još i solidno nosi, kanalizirajući kliše mladog nogometaša koji je bezobrazan i na terenu i izvan njega, vješto mijenjajući registar kada film u svom srednjem dijelu postane priča o prijateljstvu i mentorstvu, u čemu do izražaja dolazi kemija koju Murić ima s Igorom Benčinom. Strugar i Bulajić utjelovljuju relativno grubo orisane filmske zlikovce, ali obojica zapravo igraju pomalo kontra svog uobičajenog tipa, tako da je Strugar onaj smireniji, a Bulajić onaj nervozni. Glumice Alisa Radaković i Jovana Gavrilović praktički nemaju što raditi, budući da njihovi likovi služe više za ukras, i to na potencijalno etički problematičan način. Upareno je to s Jankovićevom režijom koja sliči na prikazivanje portfolija trikova u poigravanju s načinima snimanja (kamera iz ruke, kontraplanovi mirnijom kamerom u dijaloškim scenama, poneka vožnja dronom i upotreba „Go Pro” kamere u ne tako čestim „nogometnim” akcijskim scenama) i brzim montažnim rezovima uronjenima u kičasti dizajn i popraćenima glasnom i napadnom glazbom, tako da sve zapravo najviše sliči prolongiranoj reklami ili video-spotu. Zapravo, da nije onog srednjeg, mirnijeg i izrazito dramskog dijela presječenog jednom solidno izvedenom montažnom sekvencom, malo toga bi u Zlatnom dečku doista bilo vrijedno gledanja.

Scouting for Zebras / Les rayeurs du zebre

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2014.

režija: Benoit Mariage

scenario: Benoit Mariage, Stefan Liberski, Bruno Tracq

uloge: Benoit Poelvoordee, Marc Zinga, Tatiana Rojo, Tom Audenaert, Nadia Feha Gonssan

Vreme je fudbalsko i red je da se piše o fudbalskim filmovima. Čudna stvar je to da je fudbal najpopularniji sport na svetu, ali da nije snimljeno puno spomena vrednih filmova o fudbalu. Princip je sličan kao i sa Formulom 1: pustimo sad Amerikance, njihov fudbal se igra rukama i podseća na šminkerski ragbi, ali Englezi, Francuzi, Italijani, Nemci, pa i mi Jugosi smo mogli da na neki način ovekovečimo najveću igru na svetu.

Od nas Jugosa ionako nikad ništa, imali smo par serija, neke pristojne, a neke očajne, koje su pratile stvarne ili fiktivne fudbalske klubove, ali i idiotske propagandne filmove poput Ona voli Zvezdu. Francuzi su valjda smatrali da je fuca suviše trivijalna stvar da bi oni upregli svoje angažovane mozgove, a Nemci bi se ionako poklali na temu Bayerna i Borusije. Engleze su više zanimali fudbalski huligani, ali su im znali dogoditi i filmovi koji su slavili igru. Na pamet mi za sada pada samo Fever Pitch (1997) po motivima škrabotina pop-kulturne posvuduše Nicka Hornbija i TV film My Summer With Des (1998).

Ali ne brinite, spas nam dolazi iz Belgije, zove se Scouting for Zebras i bavi se mračnijim aspektima modernog fudbalskog biznisa. Glavni lik je Jose Stockard (Poelvoordee), nekada skaut sa sjajnim njuhom i specijalista za pronalaženje talenata u podsaharskoj Africi. Od silnih putovanja, podmićivanja i petljanja sa prostitutkama, Jose je praktično ruina od čoveka, sa propalim brakom i odraslim sinom koji ga naziva trgovcem robljem. Jose i dalje tera po svome, ali je pitanje dokle će moći, već na početku se vidi da je umoran, da mu je instinkt oslabio i da su mu ostale samo govnarske priče i prašina koju baca u oči klupskim menadžerima po Evropi i Africi.

Njegova slamka spasa je Yaya Kone (Zinga), momak iz lošeg kvarta u prestonici Obale Slonovače, Abijanu. Yaya ima zavidnu količinu talenta, ali nema pristupa dobrim terenima i dobroj opremi, pa će Jose preuzeti rizik i povesti ga u Evropu da ga ponudi Zebrama (klub Charleroi). Stvari će biti daleko od fudbalskih snova, jer će Yaya u Evropu doći sa malarijom i neće bog zna šta pokazati na probnom treningu, a ni propratno psimo od drugog klupskog skauta Koena (Audenaert) neće biti baš detaljno, pošto se potonji u Abijanu više bavio njuškanjem sa devojkom (Gonssan) nego li njuškanjem budućih fudbalskih zvezda. Ni Jose nije nevin po tom pitanju, pošto godinama zavlači elitnu prostitutku (Rojo), bez prave namere da je povede sa sobom. Jose će hodati po tankoj liniji da izgubi posao ili da mu dodele skautanje zonskih liga, pa mora da se brine i za svoje pređašnje “genijalce” koji su se u Belgiji odali kockanju i ženskarenju.

Ni Yaya neće biti u boljoj poziciji, moraće da prođe kroz polu-amaterske klubove i da ima posla sa ajkulama od menadžera. U jednoj od (meni) potresnijih scena, menadžer će mu ponuditi transfer u skopski Vardar. Yaya ga pita je li to u Evropi, na šta menadžer odgovara potvrdno, pa se Yaya umiri. Njemu je svejedno je li u pitanju Belgija u kojoj se govori jezikom koji on razume i gde je klupski fudbal na iole razvijenom nivou ili Makedonija, 2000 km jugoistočno. Bitno je da je u pitanju Evropa, gde su ceste asfaltirane, a fudbalski tereni travnati.

Pitanje svih pitanja je hoće li Yaya pomoći Joseu da postane bolji čovek. Odgovor ćete doznati ako pogledate film. Jose će svakako doživeti transformaciju, a mi ćemo dobiti jedan novi, na momente isforsirani, ali uglavnom brutalno iskreni pogled u moderni fudbalski biznis. Na tom putu će nas voditi sjajni Benoit Poelvoordee (nagrađen na Bledu za najbolju mušku ulogu) i simpatični, naivni Marc Zinga. Iz drugog plana će se ubacivati Tatiana Rojo kao escort-dama koja je već čula sve govnarske priče bogatih Evropljana i Tom Audenaert kao stereotip znojave evropske naivčine na zadatku u Africi.

Istina je da Scouting for Zebras pogađa uglavnom iste očekivane note i da dosta često od nas pokušava izvući emocionalnu reakciju, ali to ne poriče činjenicu da je fudbalski biznis veoma surov u današnje vreme. Prava frka je to što je fudbal dosta često jedina opcija za normalan život nekim momcima iz loših kvartova u zemljama trećeg sveta.