Tenzing

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ko se još seća Majkla Kolinsa? Ne utemeljitelja Irske Republikanske Armije kojeg je maestralno odigrao Liam Nison u filmu Nila Džordana, već astronauta. Nila Armstronga ćemo se svi setiti jer je rekao mudrost o malom koraku za čoveka, a velikog za čovečanstvo. Baza Oldrina koji je s Armstrongom šetao po Mesecu ćemo se još i setiti, tu i tamo, kao Armstrongovog „sajdkika“. Majkl Kolins nije izašao iz modula, nije šetao po Mesecu, iako je bio punopravni član posade na misiji Apolo 11, pa je isto tako „išetao“ iz našeg pamćenja pre nego što je i ušao.

Za takvu „kosmičku“ nepravdu ne moramo da odemo sa Zemlje, a i zemaljska nepravda nije ništa manje pogrešna, samo je nekako bazirana u „prizemljenijim“ razlozima. Pođimo na „Krov Sveta“ i upitajmo se ko se prvi popeo na Mont Everest. Odgovor koji možda pamtimo je Ser Edmund Hilari i njegov Šerpas. I tu smo malo u problemu...

Edmund Hilari, naime, tada još nije bio ser, a njegov Šerpas kojem smo zaboravili ime (ako smo ga ikada i znali) nije bio baš „njegov“ (Šerpasi su narod, ne zanimanje, a ropstvo je i te 1953. godine već bilo odavno ukinuto u Britanskoj Imperiji), a možda nije bio ni Šerpas, već Tibetanac. Tenzing Nogaj je za života dobio priznanja, ali, iako je bio punopravni član ekspedicije Džona Hanta, upamćen je, ako ikako, tek kao Hilarijev „sajdkik“. Ta nepravda je sada ispravljena biografsko-istorijskom dramom Tenzing čiju režiju potpisuje Dženifer Pidom, a koja nam se ukazala na Eplovom striming-servisu.

Još kao dečaka, Tenzinga (Samdrup Dorđe Lama) je privlačila planina, njemu znana kao zemaljska manifestacija boginje Čomolungme gde, navodno, odlaze duše umrlih i koju ptice ne mogu da prelete. Zato se, nepozvan, pridružio ekspediciji Džordža Melorija koji je i tada, i kasnije, u zapadnjačkim planinarskim krugovima uživao status božanstva.

Kao tinejdžer, Tenzing (Tenzin Dala) je dospeo da služi šerpaskog gazdu ili čak nižeg vlastelina i zaljubio se u njegovu kći Davu (Tinli Lamo) koju mu kao došljaku i slugi gazda ionako ne bi dao. Privlačilo ga je i planinarenje kao takvo, a i ono se činilo kao nešto s čime će on uspeti da stekne status među „svojim“ narodom. Navodno je Dava umrla mlada, ostavivši mu dve kćeri, baš dok je Tenzing bio s ekspedicijom.

Sve ovo ćemo saznati u brojnim flešbek scenama romantiziranog, čak i pomalo zašećerenog „biopika“, dok njegova glavnina prati naslovnog junaka na ekspediciji Džona Hanta (Viljem Defo), s Edmundom Hilarijem (Tom Hidlstoun) i ostalima. Tu saznajemo za Tenzingov (Genden Puntsok) prilično visok status u planinarskim krugovima (tada već iskusan penjač nije bio „običan“ Šerpas i nosač, već punopravni član ekspedicije), što mu omogućava ulogu nekakvog posrednika i koordinatora između belih avanturista i domorodačke radne snage. Saznajemo i da, za razliku od ostatka ekspedicije, Hilari nije bio lovac na slavu koja se stiče osvajanjem nečega, već čovek koji planinari da bi se sjedinio s prirodom i našao unutrašnji mir, zbog čega se dvojica muškaraca zbližavaju i sparuju u tandem.

Tu dolazimo i do nimalo suptilno izrečene, a zbog toga ništa manje tačne poente filma o različitim pogledima na iste stvari kod različitih kultura i civilizacija. Što je za „vođu puta“ Hanta, inače oficira, čuka koju treba opsesti i osvojiti „na juriš“, za Tenzinga je sveto mesto od kojeg treba tražiti dozvolu za posetu. Ne treba zaboraviti da je vreme bilo još uvek kolonijalno i imperijalno, te da ni Hilari, kao Novozelanđanin, nije bio prvi izbor među bolje povezanim i bolje kotiranim „pravim“ Britancima. Ipak, kad god se radi o nečemu velikom i izuzetnom, talenat, veština, znanje i trud po pravilu pobeđuju privilegije.

Ostaje lagani žal za tim da Tenzing nije izuzetniji film, već romantična hagiografija o heroju čija je jedina možebitna greška to što je previše voleo svoj posao. A elemenata za to je bilo pregršt, od drugačijeg fokusa koji bi omogućio da se poznata priča ispriča na novi način, pa do impozantnih i teško dostupnih nepalskih lokacija maestralno uhvaćenih kamerom Stefana Dušija, kao i nekoliko zvučnih imena u glumačkoj postavi.

Najzvučnije od njih, Viljem Defo, ipak donosi manirističko ostvarenje, Tom Hidlston je ugodno diskretan, a nepoznati Genden Puntsok se pokazao kao sposoban da film iznese dok stoji u njegovom emocionalnom središtu. Kada se crta podvuče, dobili smo igranu verziju „specijala“ za National Geographic, i to nije i ne izgleda loše, ali ne može da se odlepi od tipskosti.

Diary of a Chambermaid / Le journal d'une femme de chambre

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Pisac s reputacijom anarhiste, Oktav Mirabo, svoj poznati roman Dnevnik sobarice objavio je prvo u nastavcima krajem XIX veka, da bi 1900, baš u doba znamenite Afere Drajfus, on izašao i u jedinstvenom obliku. Mirabo je njime propitivao buržoaski moral pun licemerja i izopačenosti, ali i šire klasne i ljudske mehanizme ponašanja i odnose. Roman je često adaptiran za pozorište, kao i za film. Prva filmska adaptacija izvire još iz carske Rusije, a kasnije su svoju ponudili Žan Renoar (1946) na engleskom jeziku i u američkoj produkciji, Luis Bunjuel (1964) s Žanom Moro u naslovnoj ulozi i Benoa Žako (2015) s Leom Sejdu.

Radu Žude je takođe izabrao Miraboov roman kao polazište za svoj internacionalni prvenac na stranom jeziku, ali njegova adaptacija egzistira na dva nivoa (film i teatar) i priču prebacuje u savremeno okruženje i daje savremene poglede na večne teme. Diary of a Chambermaid premijerno je prikazan ove godine u Kanu, a nedavno je zatvorio CinEast festival u Luksemburgu.

„Sobarica“ u ovom slučaju je Rumunka Đanina (Ana Dumitrasku, viđena kod Žudea u njegovom Drakuli) koja radi kao kućna pomoćnica kod dobrostojeće porodice Donadju u Bordou. Osim što im priprema hranu i čisti kuću, ona se brine i o njihovom dragom ali pomalo razmaženom sinu Luenu, dočekuje ga ispred škole, igra se s njim i priča mu morbidne rumunske bajke. To ne seda naročito dobro gospođi Margerit (Melani Tijeri), ali se čini da je gospodin Pjer (Vensan Makenj) zadovoljan i više nego spreman da je uključi u kućnu i salonsku dinamiku, naročito kada mu je potrebna potvrda ispravnosti njegovog geopolitičkog rezonovanja.

Pošto je film na tom planu zaista strukturiran kao dnevnik, glavni mehanizam mu je odbrojavanje dana do Božića kada Đanina treba da ode na praznike kod svoje majke (Lilijana Gica) i kćeri Marije (Sofija Dragoman) koju je ostavila majci na brigu dok ona pečalbari kako bi poplaćala dugove i renovirala kuću. Đanina se tako nalazi u unakrsnoj vatri sa svih strana, od svoje majke i kćeri kojima nedostaje i koje je pritiskaju da se vrati što pre i za stalno, kao i od Donadjuovih koji su spremni da izdašno plate kako bi Đanina svoje potrebe podredila njihovom komforu, između ostalog i tako što će čuvati Pjerovu povređenu majku An (Mari Rivijer) dok je familija na već uplaćenom skijanju.

Iako je Đanina spremna da ih iza leđa i ispod glasa sve skupa sočno psuje na rumunskom, njen odnos s poslodavcima nije čisto transakcioni, već joj je do njih makar nominalno stalo. Zbog toga njene ispade možemo posmatrati i kao neku vrstu ventilacije stresa i frustracije. Drugi oblik toga su i njene opservacije o lepšim i manje lepim aspektima života u Francuskoj, od fontane-ogledala u centru grada do zapažanja o prisustvu ekstremnog siromaštva i nesigurnosti. Čak je i Luen povremeno meta njenih šala.

Đanina takođe učestvuje i u naslovnoj amaterskoj predstavi lokalnog fakulteta koju postavljaju studenti književnosti, a režira njena zemljakinja Ilinka (Ilinka Manolače, zvezda novijih Žudeovih filmova). Budući da glumci dolaze iz redova što legalnih, što ilegalnih imigranata, Đanina se tako susreće i s činjenicom da je i ona u odnosu na nekoga privilegovana.

Od Žudea bismo očekivali poigravanje s formom i verovatno veći fokus na samu predstavu. Umesto toga, uglavnom dobijamo isečke s proba i ovlašne poglede u dinamiku ansambla, preko čega se Đanina posredno upoznaje sa zapadnjačkim licemerjem. Neposredno, pak, to čini u interakciji s ukućanima-poslodavcima, njihovim prijateljima i familijom koji svi imaju i od nje traže potvrdu za svoje stavove o ratu u Ukrajini, Čaušeskuovoj diktaturi i savremenoj evropskoj levici „šampanj-socijalističkog“ usmerenja.

Tako Žude na sebi svojstven način tka kompleksnu tapiseriju stanja stvari u svetu danas, usput se referirajući i na izvorni roman i na njegove adaptacije, ali i na „potporne stubove“ filozofije, literature, pozorišta i filma od Sartra preko Brehta do Godara. Rumunski autor se takođe igra i s formom, pre svega kroz uključivanje snimaka s mobilnog telefona koje Đanina radi za svoju razonodu, ali i kroz njene video-razgovore s ukućanima. Potonjima ponekad nedostaje dramaturškog opravdanja, ali to Žudeu možemo i da istolerišemo.

Zapravo, možemo da budemo zahvalni što je svoje ekscentričnosti ovde ipak sveo na razumnu meru za razliku od nekih svojih prethodnih filmova kao što su to Dracula i Don‘t Expect Too Much from the End of the World gde je autor baš pustio mašti na volju, pretrpao filmove svim i svačim i pogubio konce. U tom smislu, Diary of a Chambermaid više podseća na njegove po pitanju ambicije skromnije i suzdržanije recentne uratke, recimo Continental 25, koji ipak nisu toliko neobuzdani. Ali, kako je to i obično slučaj sa Žudeom, i ovog puta smo dobili kompleksnu sliku i poziv da izvučemo svoje zaključke koje autor ipak u nekoj meri oblikuje za nas.

Other Mommy

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kritičari, naročito oni književni, često koriste jednu rečenicu da opišu neko prosečno ili loše, ali pre svega nedosledno delo. Oni kažu da tu ima i novih i dobrih stvari, ali da one dobre nisu nove, a one nove nisu dobre. Ta krilatica se po pravilu može primeniti i na filmove, a novi horor Other Mommy u režiji Roba Sevidža je jedan od njih.

Priča je centrirana oko devojčice Bele Martin (Arabela Olivia Klark) koja se sa porodicom, mamom Ursulom (Džesika Čestejn) i tatom Raselom (Džej Duplas), uselila u novu kuću i treba da pređe u novu školu. Pored toga što je mama distancirana i sve podređuje svojoj karijeri, a tata svoju pasivnost krije iza posvećenosti brizi za Belu, čini se da supružnici prolaze kroz krizu odnosa, što dete ipak oseća.

Deca na tako nešto često reasuju izmišljanjem imaginarnih prijatelja, a ovde umesto toga dobijamo nešto drugo. Bela počinje da komunicira s entitetom kojeg zove druga mama iz prostog razloga što joj se isti pojavljuje u obliku njene majke. Za razliku od Ursule, ta druga mama joj je posvećena, vodi je u druge, čarobne svetove, žali se da je, kao i Bela, i ona usamljena i traži od devojčice da je „pusti u svoje srce“.

Prva kulminacija situacije dešava se na proslavi godišnjice supružnika na kojoj se Raselov prijatelj Frenk (Arian Moajed) mota oko Ursule na znakovit način, kada se nakon košmarne sekvence za Belu entitet ukaže i supružnicima. Prva reakcija je bežanje (jer duhovi, kuća i tako te stvari), prvo kod Frenka gde „druga mama“ ispuni Belinu želju koju je pogrešno razumela, pa onda i kod Ursuline spiritualno nastrojene majke Rut (Karen Alen).

Međutim, familija nema posla s duhom, već sa demonom koji poseduje razne natprirodne moći dovoljno jake da oteraju i bakine „lovce na duhove“ predvođene Lois (Dišen Lahman). Zato roditelji moraju da se otvore Beli kako bi sve troje imali šanse da oteraju zlo koje im se navrzlo na vrat.

Film je inače adaptacija romana Incidenti oko kuće Džoša Malermana napisanog pomalo u stilu Stivena Kinga. Sevidž je inače već snimio film po Kingovoj prozi, reč je o naslovu The Boogyman kojeg smo kritikovali i na ovim stranicama, zamerajući mu pre svega nedostatak sinergije između ideje i zanata.

Isti problem nedostatka konzistentnosti i zaokružene vizije prisutan je i ovde, a zapravo izvire iz pogrešne procene da valja izbaciti „sporogoreći“ pristup romana zarad niza prepada i „set pis“ sekvenci. Prepadi sami za sebe su solidno izgrađeni, baš kao i neke od „set-pis“ scena i sekvenci baziranih što na praktičnim, što na vizuelnim efektima, inače solidno odrađenima. Jedna od njih, ona s lovcima na duhove, pak, ima izrazito duhovitu „naplatu“. Takođe, Džesika Čestejn je efektivno jeziva u oba svoja modusa, i kao hladna „prava mama“ i kao zavodljiva „druga mama“.

Međutim, problem se skriva u tome što demonski entitet menja „pravila ponašanja“ u hodu zato što su mu Sevidž i scenarista Nejtan Elston dali širok spektar moći. „Druga mama“ može da poprima oblike i drugih živih ljudi i da se vraća u svoj „prirodni“, demonski oblik, da rasteže kosti i udove, da se teleportuje, da teleportuje druge ljude (naročito Belu) i u stvarni i u paralelne svetove, te da ulazi u svoje žrtve i melje ih u šljokice. Ništa od tih moći, naravno, nije objašnjeno u scenariju.

Isto važi i za pozadine ljudskih likova i njihovih uverenja, međusobnih odnosa i odnosa prema natprirodnom ili religijskim konceptima. Ursulini odnosi sa Rut i Raselom ostaju nedorečeni, dok pozadina njenog skepticizma i prema crkvi i prema natprirodnom ostaje tek sugerisana. Nije nam razjašnjeno ni zašto bi Rasel trpeo Ursulinu verbalnu agresiju i iživljavanje, premda Džej Duplas svoj lik igra solidno i s određenom uverljivošću.

Možda autori to vide kao nekakvu metaforu za nešto, ali su priliku da poentiraju na metafori (pravi horor u ovom filmu je zapravo odrastanje u kući s disfunkcionalnim roditeljima) onog trenutka kada su „incidente oko kuće“ iz uvoda žrtvovali za kinetičnost pojedinih scena koje se ne slažu u neku koherentnu priču. U suštini, Other Mommy možemo posmatrati kao niz tek ovlašno povezanih kratkih horor-filmova koji ne idu u istom pravcu i ne uspevaju da budu koherentni u dugom metru.

The Wrong Girls

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Razlog zašto predavanja o opasnostima alkohola i droge namjenjena školarcima i mladeži ne uspijevaju u svom cilju prevencije konzumacije tih opojnih sredstava, osim u tome što su ona sama po sebi dosadna i ispunjena popujućim tonom, leži i u tome što zapravo iskrivljavaju istinu. Ona se, naime, fokusiraju isključivo na negativne posljedice konzumacije istih, a da bi zastaršili osobu koja o njima nema pojma. A znatiželjna mlada osoba će se po logici stvari upitati zašto bi se netko pri zdravoj pameti u takvo što upustio, pa onda i probati. Jer alkohol i lake droge (budimo iskreni, većina ionako ostaje samo na njima) imaju tu magičnu moć da nam izmjene svijest i spuste inhibicije. Kod alkohola u pitanju je euforija, a kod marihuane nekakav unutarnji mir. Izmjenjena svijest, naravno, dovodi i do ideja koje nam se danom trenutku čine dubokoumnima ili makar smislenima, dok kajanje dolazi s „mamurlukom” nakon „spuštanja”, i tu je alkohol potencijalno opasniji od kanabisa i derivata jer poziva na akciju, dok „trava” zabija. I od jednog i od drugog smo zapravo glupi i „ludi”, ali nam je svejedno prijatno što smo takvi, sve dok ne upadnemo u manju ili veću nezgodu ili nevolju, što se također događa.

Za razliku od socijalnog rada i prevencije koji u svom praćenju znanosti mogu biti suhoparni i dosadni, umjetnost taj luksuz nema. Film, primjerice, mora pratiti određene zakonitosti dramaturgije. Tako je nastala „stoner” komedija čiji likovi obilato konzumiraju marihuanu, pa tako glupi, ludi i zbunjeni od nje dobivaju ideje i upadaju u situacije izvan njihove kontrole. Opus, odnosno rutine Cheecha Marina i Tommyja Chonga, Beavis i Buthead, Harold i Kumar, Seth Rogen i družina glumaca oko njega, Dude, Where Is My Car?, i još je sijaset primjera koje smo svi gledali, a nekima se čak i smijali. Naravno, osim u svom izravnom obliku, „stoner” komedija se može spajati i s drugim žanrovima, a za to je najpodatniji film noar, kao kod braće Coen u The Big Lebowski, ili u čitanju Thomasa Pynchona od strane Paula Thomasa Andersona, više u Inherent Vice negoli u One Battle After Another, jer će naši „napušeni” anti-junaci upasti u nevolje koje mogu biti povezane s kriminalnim podzemljem pukom zabavom. Čak i kada junaci pojedinih krimi-komedija sami ne konzumiraju marihuanu, odjeci „stoner” komedija se mogu prepoznati unutar njihovih zapleta. Zlobnici bi rekli zato što njihovi scenaristi i redatelji vjerovatno i sami imaju iskustva s „travom”, ali suzdržimo se od daljnjih špekulacija. Uostalom, Ethan Coen i dalje „jaše na tom valu”, skupa sa svojom suprugom Triciom Cooke, a njihov dodatak žanrovskom amalgamu je ženski kut gledanja na te napušene nevjerojatne zaplete koji znaju sadržavati zločinačke urote, što svakako razbija monolitnost do sada pomenutih autora i uradaka centriranih oko muških protagonista. Nova „stoner” komedija sa izrazito ženskom perspektivom dolazi nam od Dylan Meyer, američke glumice, scenaristice i producentice kojoj su The Wrong Girls dugometražni redateljski prvijenac.

Radnja prati dvije cimerice u Los Angelesu, Frankie (Meyeričina životna partnerica Kristen Stewart) i Molly (proslavljena indie-glumica Alia Shawkat). One žive od povrmenih i loše plaćenih poslića i od jedne do druge napušene seanse, reklo bi se besciljno, dok im je vrhunac odgovornosti briga za dvije mačke. Sa stanarinom, naravno, kasne pa im čak i krajnje blagonakloni gazda prijeti izbacivanjem. Od njih dvije, Frankie je impulzivnija i zapravo pogonjena ogorčenjem zbog raskida sa svojim posljednjim dečkom koji je našao curu koja sliči na nju, ali je akademski i poslovno uspješnija, dok Molly u poređenju s njom djeluje kao glas razuma ili makar kao netko tko jako cijeni svoj mir i dokolicu. Zaplet počinje kada Frankie zabunom od kriminalca prerušenog u metalca (LaKeith Stanfield) dobije eksperimentalni halucinogen koji, skupa s Molly, ubrzo konzumira i skuje plan da ostatak prodaju kako bi pokrile dugove. Ispostavlja se da to nije nova droga na tržištu, već predmet znanstvenog eksperimenta i nadmetanja između američke znanstvene zajednice i danskog podzemlja. Efekti droge su i stjecanje telepatskih sposobnosti, sposobnosti razumijevanja danskog jezika, te komunikacije s mačkama (glasove im posuđuju Seth Rogen i Kumar Nanjiani), ali i stanje svijesti potpuno odvojeno od realnosti koje ih okružuje.

U filmu nije teško prepoznati utjecaje raznih filmova i autora, od neizbežne braće Coen i Ethanova samostalnog opusa, preko Hala Hartleya do klasika čiste „stoner” komedije i „pomerenijih” samosvjesnih krimi-komedija i mješavina komedija zabune i „capera” kakve je znao pisati Shane Black. Čini se da su ambicije Dylan Meyer čak i veće od toga da napravi samo zabavan film, da želi komentirati stanje američkog društva pritisnutog nestalnošću poslova i manjkom dugoročne perspektive za mlađu populaciju. Čini se da autorica želi zaći na teritoriju amblematičnih indie-filmaša, ali to nije naročito lako ako se film oslanja na sulud zaplet i vrlo specifične humorne gegove od kojih neće svi „raditi” jednako dobro čak ni publiku kojoj nisu nepoznata magnovenja u isparenjima marihuane. Neki od štoseva, poput nerazlikovanja Nizozemaca i Danaca (smisla ima samo na engleskom jeziku zbog sličnog zvučanja prisvojnih pridjeva Dutch i Danish), govorećih mačaka koje djeluju trezvenije od svojih vlasnica i ničim objašnjenog obožavanja Celine Dion, suviše se troše da bi ostali atraktivni. Drugi su, pak, prilično podigrani i djeluju kao suho zlato za razumijevanje toga kako funkcionira mozak konzumenta marihuane. U red takvih spada i sumnja koja se u gledatelju javlja da su cimerice i prijateljice i prije mogle komunicirati gotovo telepatski, kroz iskašljavanje dima, te posebno reakcije na Frankieine ideje koje ima Molly u neponovljivom tumačenju Alie Shawkat.

Opet, glavni adut filma je svakako Kristen Stewart, i to ne samo zbog svoje povezanosti s autoricom, već prije svega zbog glumičine posvećenosti širenju vlastitog raspona. Stewart je, naime, glumica s kontinuitetom uloga još od djetinjstva i rane mladosti, o čemu svjedoči i jedna od ranijih uloga u filmu Panic Room (2002) Davida Finchera. Međutim, ona je kao tinejdžerica upala u opasnost da joj jedna uloga, ona Belle Swan u Sumrak sagi, definira daljnji tijek karijere, iako je za vrijeme snimanja te tinejdžerske vampirske u romanse u pet nastavaka igrala i u drugim filmovima. Zbog toga je nakon konca Sage radila sve kako bi se od Belle odmakla što je dalje moguće. Neko vrijeme je izbjegavala Hollywood, igrala je samo u neovisnim filmovima i odlazila u Francusku kako bi surađivala s Olivierom Assayasom i time učvrstila reputaciju ozbiljne glumice. Nakon toga, igrala je povijesne ličnosti poput glumice Jean Seberg ili princeze Diane u filmu Spencer (Pablo Larrain, 2021), a oprobala se i u režiji i u kratkom i u dugom metru, potonje s debijem The Chronology of Water. Nisu ju zaobišli ni film noar u svojem uvrnutijem registru i s nevjerojatnim zapletom kao što je to bio Love Lies Bleeding (tu čak imamo i drogu u obliku steroida, a uvrnutost filma čak usmjerava pojedine aspekte glume prema komediji), te ni špijunska krimi-komedija American Ultra. Uloge u ta dva filma su bile ključne za pripremu da se iznese jedan ovakav film, a Kristen Stewart suvereno nosi i ovaj, kao i svaki drugi film u kojem igra, bez obzira što je indie okruženje prirodnije za njenu kolegicu Aliu Shawkat. The Wrong Girls možda nije revolucionaran kakvim želi biti, ali svejedno služi svrsi kao zabavan film.

Yugo Florida

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Posljednji i zapravo jedini od početka originalno dizajnirani model kompanije Zastava, Yugo Florida, proizvodio se od 1988. do 2008. godine, a s proizvodne trake je ukupno sišlo manje od 30 tisuća primjeraka, što i nije neka impresivna brojka. Međutim, treba imati u vidu uvjete međunarodnog embarga pod kojim je Srbija bila 90-ih godina prošloga stoljeća. Te su okolnosti zapravo bile presudne i za karakteristike i za sudbinu dotičnog modela automobila. Dizajniran je napredno, prateći postojeće i anticipirajući nove trendove, ali se u proizvodnji Florida suočavala s manjkom dijelova iz uvoza, zastarjelom tehnologijom motora i slabom motivacijom radnika. Rezultat je bio notorno nepouzdano vozilo koje se često kvarilo, ali rijetko kada kardinalno, zbog čega je potreba za majstorskom „pozornošću i njegom” bila konstantna i uvijek na rubu isplativosti. Yugo Florida je i naziv debitantskog dugometražnog filma srbijanskog redatelja Vladimira Tagića koji je imao premijeru u natjecateljskoj konkurenciji Sarajevo Film Festivala, gdje je njegov glumac Andrija Kuzmanović osvojio Srce Sarajeva za najbolju mušku ulogu. Kao i model automobila, i film je dugo vremena proveo u pripremi i proizvodnji, a Tagić se u međuvremenu proslavio režirajući dobro primljene i nagrađivane serije kao što su Jutro će promeniti sve, Mama i tata se igraju rata i Sablja.

Zoran Veselinović zvani Veseli (Andrija Kuzmanović) nosi nadimak izveden iz prezimena koji uopće ne odgovara njegovom karakteru. Zapravo, Zoran ima razloga da bi bio neveseo: radi na groznom poslu noćnog realizatora i potrčka na „reality show” programu, kronično pati od nesanice, živi kao student s neodgovornim cimerom (Vahid Džanković), a sa djevojkom koju je volio, Tamarom (Hana Selimović) je prekinuo vezu kada se uplašio da bi ona mogla postati suviše ozbiljna i trajna, pa se sada upušta u očajnički „sex chat” preko aplikacija na mobitelu. Povrh svega, otac ga moli za uslugu da mu od točno određenog majstora u točno određenom dijelu grada nabavi točno određeni dio za naslovno vozilo. Zoranova nevesela egzistencija će postati još manje vesela kada otkrije da njegov otac Slobodan zvani Vesa (Nikola Pejaković) boluje od leukemije. Otac i sin nikada nisu imali dobar odnos, uglavnom zbog očevog teškog karaktera. Majka (Snježana Sinovčić Šiškov) se od njega razvela, a iako ga još uvijek voli, ne može u potpunosti voditi brigu o njemu, pa i taj teret pada na Zorana. Kako se na inertni, notorno korumpirani zdravstveni sustav koji često daje kontradiktorne upute ne mogu osloniti, Zoran i majka Vesu smiještaju u skupu privatnu kliniku. Vesa tamo dolazi u sukobe s osobljem koje predvodi hladna i distancirana medicinska sestra (Jovana Stojiljković), pa otac i sin odlaze na posljednje putovanje automobilom koji također ima „karakter” nalik Vesinom.

Ova vrlo tužna i vrlo muška priča posve je autentična za okruženje suvremene Srbije, a redatelj tu neveselu egzistenciju oslikava točno pogođenim općenitim tonom uz obilje perfektno plasiranih detalja. Stanovi u kojima ti nesretni muškarci žive dijele se na zamračene ili neuredne poput jazbina, a i u jednima i u drugima scenografija Dragane Baćović sugerira zadah ustajalog zraka ili prašine. Ustanove kao što su bolnica i klinika, pak, stoje u oštrom kontrastu između mizernog kaosa i aseptično-spartanskog zatvora, a i jednom i drugom zajedničke su hijerarhija i birokracija. Potonje se proteže čak i na benzinsku stanicu i konflikt oko šalice za kavu koji predstavlja jedan od relaksacijskih momenata u filmu. Vani, pak, kao da zaudara smog i vlaga, bilo u urbanim pejzažima kaotičnog Beograda ili neveselim prizorima propadajućeg Mladenovca i njegove ruralne okolice. Ništa se od toga, međutim, ne upotrebljava za „zatrpavanje” gledatelja mizerijom, jer ta mizerija zapravo djeluje autentično i životno za većinu stanovništva u klasno raslojenoj i disfunkcionalnoj Srbiji gdje se nezadovoljstvo, svadljivost i ostatak elemenata „teškog karaktera” prenosi s koljena na koljeno. Svaki prizor koji vidimo i svaka emocija koju autor pokušava komunicirati s nama kao gledateljima posve je autentična, uključujući tu i rizičan, a dramaturški potentan kadar širenja slike od tjeskobno uskog, 4:3, prema širem, 16:9, formatu.

Tagić također zna da gledatelja mora relaksirati humorom, pa makar i onim mračnim, što s vremena na vrijeme i čini. Tako imamo pod-zaplet s učesnicom programa na kojem Zoran radi koja se, i sama izgubljena i u krizi, u njega zaljubljuje ili makar razvija opsesiju. Imamo i jednu urnebesnu raspravu oko šalice za kavu na također birokratiziranoj benzinskoj stanici, kao i Vesine eskapade tipične za čangrizave starce koji imaju taman toliko snage da nekom drugom zagorčaju život. Izvedba svega toga, po običaju, ovisi o glumcima koji ovdje imaju teške zadatke igranja u često suprotnim emocionalnim „ključevima” scenu za scenom, a ponekad čak i u istoj sceni. Kuzmanović je nagrađen za svoju najbolju ulogu u dosadašnjoj karijeri, ali ni ostali ne zaostaju za njim. Tu treba posebno pohvaliti Pejakovića koji je možda kontroverzna javna ličnost i namještenik kriminalnog režima, ali je još uvijek izvrstan glumac. To posebno vrijedi kada mu uloga legne, a to je s ulogom Vese slučaj. Na koncu, svaki smijeh i svaka suza u ovom autentičnom filmu čini se zasluženom i zarađenom. U moru filmova na festivalima koji djeluju kao da su skrojeni za točno određene ukuse publike, kritike ili žirija, ovako nešto autentično je, nažalost, postalo rijetkost. Yugo Florida možda neće mnogo putovati i prelaziti granice ovih prostora, ali Tagićev film u centar pogađa to specifično srpsko stanje uma, tu nemoć, gubitništvo, tugu i pokidane odnose u kojima ljudi, ako to doista i jesu, moraju osjetiti potrebu za nekakvim iskupljenjem. Nema ovdje podilaženja, Yugo Florida je primjer filma koji će nas „zakucati”.

Masterplan

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ne treba da čudi da između žanrova trilera i komedije koji umnogome zavise od tajminga u pisanju, režijskoj postavci i glumačkoj egzekuciji postoji i idealan spoj u vidu filmova o pljački ili prevari. Oni od trilera uzimaju napetost, a od situacione i „skrubol“ komedije mehaniku zapleta i razgaljivanje gledaoca kao ultimativni cilj. Filmovi o pljački se ne uzimaju previše ozbiljno, što im je često i olakšavajuća okolnost, pa se u njima mogu tolerisati i rupe u zapletu i nelogični preokreti, dokle god cela stvar dobro „vozi“ i dok je gledanje prijatno. Čini se zato da tu postoji nekakav recept za uspeh, ali i taj recept treba iz filma u film i provesti, ali i dodatno „začiniti“ kako ne bismo imali utisak da je svaki film u žanru isti.

U slučaju filma Masterplan čiju režiju potpisuje francuski autor Toma Vensan, žanrovska forumula je provedena solidno, a varijacije u smislu začina makar pokušane. Krajnji rezultat je gledljiv, relativno zabavan film koji ipak ne unosi previše inovacija u pod-žanr, zbog čega preovlađuje utisak da smo u životu pogledali dosta sličnih, a boljih filmova. Kao i Vensanov prethodni uradak, Masterplan je ušao u globalnu distribuciju preko Amazonovog servisa Prime.

Masterplan očekivanja podiže svojim uvodom koji prkosi preovlađujućoj logici „drugog ekrana“ i svog gledaoca zapravo tera da pomno prati zbivanja na ekranu. U pitanju je paralelna montaža dve sekvence pljačke u kojima je dijalog sveden na minimum i uopšte ne objašnjava nepažljivom gledaocu šta se dešava na ekranu. S jedne strane, Kjara (Simona Tabasko, viđena u seriji The White Lotus) se oslanja na tehnologiju i svoje hakerske veštine, ali i glumu i zavođenje kako bi opelješila svoju metu u Rimu. S druge, u Parizu, Džej (Viktor Belmondo, unuk slavnog Žan-Pola) je vešt provalnik koji je u stanju da brzo upadne u stan neprimećen, uzme šta je naumio i pobegne u kratkom vremenu.

Njih dvoje će se upoznati na zajedničkoj „misiji“ provale u vilu na jezeru Komo koja im je stigla preko aplikacije koju oboje koriste. Uprkos međusobnom podbadanju i nadmetanju, oni moraju da sarađuju kako bi upali unutra. Tamo ih, pak, čeka stariji gospodin Kevendiš (Stenli Tuči) koji im poručuje tri stvari. Prva je, očekivano, da su prošli test. Druga, svakako neočekivana je informacija da su njih dvoje brat i sestra, a da im je Kevendiš, i sam legendarni lopov, oboma otac.

Treća je da ima novu misiju za njih: krađu Mona Lize iz Luvra. Ulog je veliki, vremena je malo, plan je hrabar, ali i lukav: treba iskoristiti dan, odnosno noć štrajka zaposlenika muzeja, provaliti kroz tunel koji ide ispod Sene, te pogasiti svetla i onesposobiti nadzor na tačno onoliko vremena da se slika ukrade i zameni, a da niko ne posumnja. To je, dakle, posao za organizatora, provalnika i hakerku, ali, kako to obično biva, mnogo je toga nepoznatog i pitanje je ko kome i koliko može zaista da veruje.

Glavni adut filma je svakako Stenli Tuči, sam po sebi jako simpatičan čovek, naročito kad kuva i skuplja recepte od italijanskih bakica, ali i glumac od formata sposoban da se u tren oka pretvori u čudaka ili psihopatu. Kao takav, on je idealan izbor za uloge slatkorečivih prevaranata. Dvoje mlađih, međutim, nisu na njegovom nivou. Doduše, solidni su, imaju dosta energije svaki za sebe, ali nešto manje hemije koja se bolje ocrtava u nadmetanju nego u saradnji, ali to je delimično greška i scenarija koji ne razvija likove detaljno, ali i prilično školske Vensanove režije.

Pozitivna je vest da su i scenario i režija funkcionalni, te da demonstriraju osećaj za dosetku i vic, od aplikacije za lopove i provalnike, preko visokog uloga i hrabrog plana pljačke globalno najpoznatije i najbrižljivije čuvane umetnine na svetu, do poznate konstatacije da je među lopovima malo časti, čak i kad su tobože familija. Generalni ton filma je dovoljno lagan i osvežavajuće neozbiljan da je moguće progutati i preteranu eksplikaciju na par mesta, ali i neke nagle, a očekivane obrate. Same scene i sekvence akcija izvedene su s dužnom pažnjom, ali i rediteljskom radošću. Na kraju, Masterplan nije „masterpis“ u svetu u kojem već imamo The Sting ili Ocean‘s serijal, ali je vredan jednog neobaveznog gledanja.

Primetime

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U teoriji, televizija nam prenosi istinu, direktno, u slici i zvuku, ako je moguće s lica mesta. U praksi, pak, istina sama po sebi je podložna manipulacijama u prenosu i tumačenju, pa komunicirana kroz medije ne može biti apsolutno objektivna, čak i ako bi to mogla biti kad prođe kroz „obradu“ u mozgu direktnog posmatrača. Već izbor o čemu će se govoriti ili pisati, pa onda i izbor tona kojim će se to raditi umesto objektivnosti servira narativ. Nije ga teško prepoznati u pisanom tekstu, a još je lakše prepoznati glumu u tonu glasa i gestikulaciji, pa čak i u izboru „pokrivalice“ na televiziji.

Opet, televizija nije tu da nas samo informiše, već i da nas zabavi. Nekada je to bilo strogo odvojeno, pa su nas vesti informisale, i to ozbiljnim tonom, dok nas je prethodno napisani, pa odglumljeni sadržaj zabavljao. Onda je uveden pojam „infotejnmenta“, pa su filmovi, serije, skečevi i kontakt-emisije počele da nas teraju, a vesti su prezentovane ležernije kako bismo ih lakše „progutali“. Usledila je revolucija s rijaliti-programom, a onda se sve to izmešalo na internetu kojem je brzina, a ne preciznost, najveća vrlina.

Tematika stvarnih zločina („true crime“) je posebno osetljiva na manipulacije jer ton prejudicira krivicu, a istraga kroz medije je svakako „siva zona“ u odnosu na zvaničnu istragu kroz institucije. Zamislite, recimo, da postoji televizijska emisija ili makar prilog u okviru informativne emisije u kojoj novinar sarađuje s nekom „nevladinom organizacijom“ u hvatanju potencijalnih pedofila po „čet-sobama“ na internetu. Televizijska ekipa postavi zamku, neko glumi „mamac“, tinejdžera ili tinejdžerku da bi pedofil pomislio da je na pravom mestu, a onda se pojavi spiker kao spasitelj, suoči navodnog zlikovca s njegovim delima, a na kraju ga policija pokupi.

Takva emisija je postojala, zvala se To Catch a Predator i prvo je išla kao prilog u okviru emisije Dateline na televiziji NBC, da bi posle dobila samostalni termin. Vodio ju je Kris Hansen koji se postavljao kao vrhunski moralni autoritet da bi kasnije i sam upao u problemčiće sa zakonom, a u međuvremenu se oprobao i u nekim drugim „true crime“ formatima.

Zamislite moralnu dilemu koja se tu nameće: šta ako neko zaista ima izopačene misli, ali zapravo nije učinio ništa protivzakonito (nekada baljezganje i pričanje gadosti po internetu nije bilo ilegalno)? Je li taj čovek kojem retko kad može da se dokaže krivica, u pravnom smislu za nešto (setimo se pasaža iz filma Nymphomaniac Larsa fon Trira gde protagonistkinja objašnjava da većina pedofila prezire same sebe i nikada, u smislu akcije, ne ide dalje od fantaziranja u samoći) inherentno, nagonski i demonski „zao“ i izopačen ili takve eventualno mogu biti njegove misli i postupci? Čak i da ne usledi legalna sankcija, čovek može biti javno osramoćen pred milionskim auditorijumom, izgubiti posao, porodicu, pa i život jer mu se crta meta na čelu.

O svemu tome je već snimljen dokumentarac Predators (Dejvid Osit, 2025) u kojem je problematizovan takav medijski lov na zlikovce i njegova „mršava“ pravna naplata. Sada je Hansen u tumačenju Roberta Petinsona jedan od dvojice protagonista igranog filma Primetime nekadašnjeg dokumentariste Lensa Openhajma.

Film ga hvata baš u periodu kada je njegova emisija od priloga evoluirala u samostalnu emisiju, i to u udarnom, večernjem terminu, što je odgovornost za koju Hansen, i sam na neki način moralno posrnuo (po liniji bračnog neverstva), te ucenjen od strane tabloida, možda nije dorastao. Možda nije dorasla ni njegova producentkinja Endi (Merit Vever) koja se bavi logističkim i tehničkim detaljima produkcije, a svakako nije Ksavijer (Metju Maher), vođa grupe Perverted Justice koja na internetu mami pedofile i dovodi ih Hansenu pred kameru, kao ni njegov tim.

Zato u ekipu kao novi „mamac“ ulazi Den Plam (Skajler Gisondo), svakako punoletni glumac koji gaji poseban interes za mjuzikle, ali koji je svoju tržišnu nišu našao u reklamama gde igra tinejdžerske uloge. Nada se da će mu rad na televiziji konačno doneti učlanjenje u glumački sindikat SAG i kasting-agenta koji će mu nalaziti audicije. O samoj emisiji i načinu rada ekipe ne zna puno, što će Hansen i Endi iskoristiti da ga brzo „bace u vatru“.

Prvi zadatak je šokantan toliko da Den zamalo pobegne sa snimanja, zbog čega Hansen mora da uskoči i ubedi ga da ostane. Den je više zabrinut za kvalitet svog glumačkog izraza, a kako snimanja odmiču, tako on sve više hvata konce i preuzima inicijativu dok je Hansen lomi. Emisija, međutim, nije onoliko uspešna koliku su se autori i televizija nadali, pa Hansen sve karte baca na „krupnu ribu“ koju mu Ksavijer navodno vabi u gradić u Teksasu gde imaju fana u vidu lokalnog šefa policije (Bokim Vudbajn) koji će im pružiti podršku. Štos je, pak, u tome da seljenje snimanja bez plana nije nešto na šta televizija gleda blagonaklono, kao i da je moćnik koji je meta zamke prilično eluzivna lovina.

Na par mesta, Primetime transcedira koncept filma po stvarnim događajima, studiju ličnosti Hansena, pa i koncept gorke satire televizije na tragu legendarnog filma Network (Sidni Lamet, 1976) i otvara etička i filozofska pitanja. Posebno su upečatljive dve scene, jedna u avionu gde Hansenu prilazi obožavalac koji je još ekstremniji u stavovima od njega – on bi tim izopačenim ljudima sam presudio golim rukama – i pita ga kako se suzdržava, na šta mu voditelj odgovara da je kazna koju im daje još teža. Druga je scena nakon Denovog prvog snimanja u kojoj ga Hansen „zavodi“, zapravo njime manipuliše kao što to čini sa svojim ljubavnicama i na sličan način na koji predatori manipulišu svojim žrtvama, ili, pak, Hansen, Ksavijer i njegova ekipa vabe internetske perverznjake u svoju zamku. Tu Openhajm demonstrira oko dokumentariste sposobnog da zađe dublje u suštinu stvari.

Autor solidno problematizuje i koncept televizije i sramoćenja preko nje, kao i korporativnu neosetljivost glavešina na bilo šta osim rejtinja i profita. Opet, negde pri kraju ipak promašuje „zakucavanje“ kojim bi mogao da poentira na tu temu, a umesto toga akcenat stavlja na Hansenovu ličnost koja se razgrađuje pod teretom laži i nedoslednosti, ali mu uverenje da radi ispravnu i važnu stvar ni jednog trenutka ne biva poljuljano.

Taj promašaj u premeštanju fokusa, od čega film koji se dohvata brojnih tema, dilema i perspektiva i inače pati, nije kardinalan u smislu da će ga spustiti ispod nivoa solidnog, već će mu samo uskratiti mogućnost da bude odličan. Lens Openhajm se iskazao na drugim poljima. Pogodio je s izborom glumaca, budući da je Robert Petinson dušu dao za uloge tih beskrupuloznih, a ipak fragilnih ljigavaca koji nikad neće dobaciti visoko koliko se nadaju, a Merit Vever i Skajler Gisondo funkcionišu kao velika otkrića, dok ima još interesantnih izbora, od Tonija Revolorija u ulozi jednog od predatora, do ondašnjeg (radnja je smeštena u 2006. godinu) direktora NBC-a Džefa Zakera koji igra samog sebe.

Najimpresivniji je, međutim, tehnički aspekt filma. Direktor fotografije Dejvid Bolen je eksperimentisao s raznim tipovima kamera, najviše, ali ne isključivo sa ondašnjim televizijskim, da bi sve to bilo prebačeno prvo na filmsku traku od 16mm, pa onda opet digitalizovano, što je rezultiralo neprijatno ispranom i izlizanom slikom na tragu televizijske, ali iz neke „druge-treće ruke“. U kombinaciji sa sugestivnom montažom Danijela Garbera i diskretnom muzičkom pratnjom Arija Baluzijana, Primetime postaje i ostaje košmar u pokretu, košmar u glavama nekolicine likova i košmar s kojim mi s pozicije gledaoca moramo da se suočimo. Nije to ni najmanje prijatno, ali je, nažalost, potrebno.

A Film a Week - Štriguni

 previously published on Cineuropa

The fact that the plural form of the term for a dark, undead supernatural force (for example, a demon, phantom, vampire or witch) has been used as the title of Aldo Tardozzi’s long-awaited sophomore feature, Štriguni, signals that the filmmaker intended to explore different options in this supernatural thriller set in a world teetering between fantasy and reality. After more than a decade spent in various stages of development and production, it has now gone straight into distribution in Croatia, courtesy of Jučer.

Biologist Boris (Kemal Rizvanović, glimpsed in Quo Vadis, Aida? and The Happiest Man in the World) comes from Zagreb to work in the Origolab scientific facility somewhere in Inner Istria. The facility is run by the charismatic Dr Martin Macina (Rade Šerbedžija), who says that he is merely expanding on the research of local scientist Drago Poropat after he reportedly found the secret of eternal life through a powerful, yet unstable, substance called Viva. The primary task of the scientific team is to make the substance more stable and suitable for use by the sponsors and by the patients set to have it administered to them experimentally at the medical facility. One of the patients there is also Martin’s daughter and the “heiress” to the company, Ela (Tihana Lazović, recently seen in 3 Weeks After), with whom Boris strikes up an instant connection.

At the same time, the local community is shaken by the disappearance of local boy Luka (newcomer Relja Borović), who is believed to have been taken by the titular entity, while suspecting that the scientists and doctors from Origolab have something to do with it. As more unusual things start popping up, like giant black frogs, bloody milk, hallucinations and new organs on humans in the form of black or white bubbles, secrets are about to rise to the surface.

In the first half of the film, Tardozzi manages to create a complex fantasy world that is not too far removed from our own reality, and to set up an intricate story – and the viewer gets pulled into both very quickly. The filmmaker also successfully finds an interesting ethical and philosophical angle in the guise of the debate surrounding the possibility of indefinitely extending one’s life, emphasising the difference between “non-mortality”, based on principles of good health, prevention and regeneration, and the supernatural and usually evil-inflected term “immortality”.

He achieves this through fitting visual language based on the stark contrasts in the colour schemes of Branko Linta’s cinematography: the bright coldness of the laboratory, the saturated warmth of the village, and the brown-green-blue-grey mix of autumn sunsets and dawns. The editing by Vladimir Gojun also sets a measured pace that keeps the mystery simmering slowly, so the viewer stays hooked. The only potential problem in that regard appears in the form of the score by Tamara Obrovac, which is omnipresent: although the pieces themselves are fitting mixes of folklore tunes and neoclassical flourishes, hearing them all the time gets to be a bit burdensome.

However, by the end, Tardozzi has to solve the mystery that he cooked up previously, and he falls into the trap of rushing the climax, which does not hit as hard as it could. This also exposes some weaknesses in the character-building (Boris’s backstory in particular feels unnecessary), which sometimes leaves the actors out in the cold. This challenge is, however, relished by veteran thesp Rade Šerbedžija, always willing to improvise, and highly instinctive actress Tihana Lazović, but Kemal Rizvanović lacks the “chops” needed to elevate Boris to a leading man in a genre piece.

In the end, Štriguni is a film that does not realise the full potential of the idea behind it, which is not exclusively the filmmaker’s fault, especially given the difficult production conditions and limited budget. But in a national film industry where genre flicks are few and far between, something like this should be cherished nonetheless.

Lista - Oktobar 2026.

 

Ukupno pogledano: 128 (50 dugometražnih, 70 kratkih, 8 srednjemetražnih)

Prvi put pogledano: 105 (29 dugometražnih, 68 kratkih, 8 srednjemetražnih)

Najbolji utisak (prvi put pogledano): Teenage Sex and Death at Camp Miasma

Najlošiji utisak: Verity

*ponovno gledanje

**kratkometražni

*** srednjemetražni

**(*)kratkometražni, ponovno gledanje

kritike objavljene na webu su aktivni linkovi

datum izvor English Title / Originalni naslov (Reditelj, godina) - ocena/10

01.10. video Mayday (John Francis Daley, Jonathan Goldstein, 2026) - 6/10
03.10. video Operation Hadal / Jiao Long Xing Dong (Dante Lam, 2025) - 3/10
05.10. video Fantasy Life (Matthew Shear, 2025) - 7/10
06.10. video The Housemaid (Paul Feig, 2025) - 7/10
07.10. festival A Man of His Time / Notre salut (Emmanuel Marre, 2026) - 8/10
08.10. kino Verity (Michael Showalter, 2026) - 3/10
10.10. festival Teenage Sex and Death at Camp Miasma (Jane Schoenbrun, 2026) - 10/10
13.10. festival The Valley of My Breath / Dolina mojega vdiha (Manca Juvan, 2026) - 6/10
**13.10. festival They Gave Me Your Name / Dali so mi tvoje ime (Eneja Golob Džanović, 2026) - 6/10
**13.10. festival The Same Sweat Is Still Flowing Through the Same Pores / Skozi ta iste pore se še vedno zliva taisti znoj (Neža Knez, 2026) - 5/10
**13.10. festival Something Red / Nekaj rdečega (Jan Fabris, 2026) - 5/10
**13.10. festival Retreat to the Light 3 / Umik k svetlobi 3 (Andreja Kranjec, 2026) - 5/10
**13.10. festival Breathe / Dihaj (Vitja Rodež, 2026) - 6/10
**13.10. festival Reflections of the Invisible / Odsev nevidnega (Tina Šulc Resnik, 2026) - 5/10
**13.10. festival Dvonadstropni_Double-Decker_Dubbeldekker (Davorin Merc, Janko Virant, 2026) - 5/10
**13.10. festival Amado mio - The Passion of an Artist / Amado mio - Pasijon nekega umetnika (Matjaž Mrak, Robert Šabec, 2026) - 4/10
**13.10. festival Bal des folles (Eva Smrekar, 2026) - 6/10
**13.10. festival The Willy Ones / Z vsemi žavbami namazani (Zarja Menart, 2026) - 5/10
**13.10. festival Slovenian Animated Film / Slovenski animirani film (Katja Stamboldžioski, 2026) - 5/10
**13.10. festival Sea Oasis Piran / Morska oaza Piran (Aleksandra Vokač, 2025) - 5/10
**13.10. festival Searching for Čáp / Iskanje Čápa (Ciril Zupan, 2025) - 6/10
**13.10. festival Dorothea / Doroteja (Boštjan Brezovnik, 2025) - 6/10
**13.10. festival Temporary Venue for the Slovenian National Theatre Drama Ljubljana / Začasni prostor za Slovensko narodno gledališče Drama Ljubljana (Amir Muratović, 2026) - 7/10
*13.10. festival Ida Who Sang So Badly Even the Dead Rose up and Joined Her in Song / Ida, ki je pela tako grdo, da so še mrtvi vstali od mrtvih in zapeli z njo (Ester Ivakič, 2025) - 7/10
***14.10. festival Dislocated Unit: Kosovel / Dislocirana enota: Kosovel (Margareta Kržič, 2026) - 4/10
***14.10. festival Celebration of Youth Singing / Praznik mladinske pesmi (Tadej Čater, 2025) - 6/10
**14.10. festival When I Turned 20 / Ko sem dopolnil 20 let (Vukašin Stepančić, 2026) - 5/10
**14.10. festival Profiteroles / Profiteroli (Luka Bandel, 2026) - 5/10
**14.10. festival Noesis (Tyana Rendič, 2026) - 4/10
**14.10. festival Why I Make Art? / Porque Faço Arte? (Priyal Vassaramo, 2026) - 4/10
**14.10. festival Like a Sunflower / Kao suncokret (Antea Benzon, 2026) - 4/10
**14.10. festival Lichenlike / Lišaja (Brina Fekonja, 2026) - 5/10
**14.10. festival On That Hill / Tam na hribu (Aneja Lango, 2026) - 5/10
**14.10. festival Everything and Nothing / Vse in nič (Matej Rimanić, 2026) - 4/10
**14.10. festival 6657 (Ana Bizjak, 2026) - 6/10
***14.10. festival Drava Beat / Dravski beat (Boris Jurjaševič, 2026) - 6/10
**14.10. festival Set the Controls for the Heart of the Sun (Matevž Jerman, 2026) - 7/10
**14.10. festival Masters of the Baton: Charles Dutoit / Mojstri taktirke: Charles Dutoit (Miha Šubic, 2025) - 5/10
**14.10. festival FEEL! If you Dare (Nika Tomažič, 2026) - 5/10
**14.10. festival 4 People, 12 Questions, 47 Answers / 4 osebe, 12 vprašanj, 47 odgovorov (Fabris Šulin, 2025) - 5/10
***14.10. festival Our Daily Cinema / Nostro cine quotidiano / Naš vsakdanji kino (Various Artists, 2025) - 7/10
14.10. festival Rock Mountain / Gora Rocka (Miran Zupanič, 2025) - 7/10
**14.10. festival Life=Audition, Role for the Crumbs / Vloga za drobtinice (Sara Polanc, 2026) - 4/10
*14.10. festival Whites Wash at Ninety / Belo se pere na devetdeset (Marko Naberšnik, 2025) - 5/10
*14.10. festival To Hold a Mountain / Planina (Biljana Tutorov, Petar Glomazić, 2026) - 8/10
*14.10. festival Shame and Money (Visar Morina, 2026) - 8/10
15.10. kino Hope / Hopeu (Na Hong-jin, 2026) - 8/10
15.10. kino Pressure  (Anthony Maras, 2026) - 6/10
**15.10. festival Fading Sorrows / Minuli kraj (Domen Pehani, 2026) - 6/10
**15.10. festival A Soul's Journey into the Night / Duša kaj želiš (Gitica Jakopin, 2026) - 7/10
**15.10. festival Everything I Ever Wanted to Hear / Vse, kar sem kadarkoli želela slišati (Ema Paš, 2026) - 5/10
**15.10. festival Our Wals / Naše zdi (Živa Divjak, 2026) - 6/10
**15.10. festival The Woman and the Crocodile (Andreja Brulc, 2026) - 7/10
**15.10. festival The Cat's Funeral / Mačkin pogreb (Yue Feng, 2026) - 6/10
15.10. festival Shadows of Silence (Darko Sintič, Jure Kreft, 2026) - 7/10
**15.10. festival The Ninth Peak / Deveti vrh (Gregor Kocjančič, 2026) - 5/10
**15.10. festival Play Nice With Nature / Z glavo v naravo (Jernej Kovač Myint, 2026) - 6/10
**15.10. festival Behind the Door / Za vrati (Andrija Vučković, 2026) - 5/10
**15.10. festival Discourse / Diskurz (Domen Puš, 2025) - 7/10
***15.10. festival Arsenic Soup / Juha z arzenikom (Alma Lapajne, 2025) - 7/10
**15.10. festival Waiting for the Train / Čakam na vlak (Armin Čulić, 2026) - 6/10
**15.10. festival Cosmonauts / Kozmonavti (Leo Černic, 2026) - 7/10
15.10. festival Holy Boy / La valle dei sorrisi (Paolo Strippoli, 2025) - 8/10
**(*)15.10. festival Upon Sunrise / Kad svane (Stefan Ivančić, 2025) - 8/10
15.10. festival Shout or You Are Out / Kdor ne skače (Boris Petkovič, 2026) - 7/10
*15.10. festival The Lost Dream Team / Izgubljeni dream team (Jure Pavlović, 2025) - 8/10
*15.10. festival Wind, Talk to Me / Vetre, pričaj sa mnom (Stefan Đorđević, 2025) - 8/10
16.10. festival Frost / Mraz (Pavle Vučković, 2026) - 7/10
***16.10. festival The Architect's Secret / Plečnikova skrivnost (Timotej Istenič, 2026) - 6/10
16.10. festival Triglav: The Path of Redemption / Triglav: Pot odrešitve (Aleš Žemlja, 2026) - 6/10
***16.10. festival Brewers' War / Pivovarska vojna (Zvezdan Martić, 2026) - 6/10
**16.10. festival Like Light / Kot ti (Jure Štern, 2026) - 5/10
**16.10. festival Always on Time / Vedno točen (Daniel Lenarčič, 2026) - 5/10
**16.10. festival Vacation Day / Počitniški dan (Lina Bensa, 2026) - 5/10
**16.10. festival 11. September (Nel Jeraj Sedej, 2026) - 5/10
**16.10. festival Aylan (Behran Mete Arkin, 2026) - 6/10
**16.10. festival My Son (Maria Praničević. 2026) - 4/10
**16.10. festival A Fistful of Feathers / Pest perja (Emanuel Krajnc, 2026) - 5/10
**16.10. festival Pater (Marko Adžić, 2026) - 6/10
16.10. festival Sicoe Punk Cubist / Sicoe - punk kubist (Vojko Anzeljc, 2026) - 6/10
**16.10. festival Gone Fishing / Ribolov (Matej Valant, 2026) - 7/10
**16.10. festival Self-Sown / Samorastnik (David Champaigne, 2026) - 7/10
**16.10. festival In Your Shoes / V tvojih čevljih (Lucija Rozman, 2026) - 5/10
**16.10. festival Dare to Do Right! / Delaj vse prav (Julija Bauer, 2026) - 6/10
**16.10. festival UFO Section 1 (Anđelina Petrović, 2026) - 7/10
*16.10. festival Punk Under Communist Regime / Punk pod komunističnim režimom (Andrej Košak, 2025) - 7/10
*16.10. festival The Second Diary of Paulina P. / Drugi dnevnik Pauline P. (Neven Hitrec, 2025) - 6/10
*16.10. festival Skateboarding Is Not for Girls / Skejtanjeto ne e za devojčinja (Dina Duma, 2026) - 5/10
*16.10. festival Everything That's Wrong With You / Vse, kar je narobe s tabo (Urša Menart, 2026) - 7/10
**17.10. festival Floor 4 / Nadstropje 4 (Nejc Hafner, 2025) - 7/10
**17.10. festival The Best Neighbor / Najboljši sosed (Vid Milaković, 2025) - 5/10
**17.10. festival Dolores (Ryan Mercatante, 2026) - 5/10
**17.10. festival Butts up / Guzice (Miha Dragan, 2026) - 7/10
**17.10. festival Rorschach's Inkblots / Rorschachove packe (Rok Čakš, 2026) - 6/10
**17.10. festival Singing Through Silence / Peti tišini (Karin Petrič, 2026) - 7/10
**17.10. festival Coming Back with the waves (Žoel Kastelic, 2026) - 7/10
*17.10. festival Eighty Plus / Restitucija, ili, San i java stare garde (Želimir Žilnik, 2025) - 8/10
*17.10. festival Extraordinary / Glavonja (Marina Andree Škop, Vanda Raymanová, 2026) - 7/10
*17.10. festival The Thing to Be Done / Ono što treba činiti (Srđan Kovačević, 2025) - 8/10
*17.10. festival Gaja's World - Follow Me / Gajin svet 3 (Peter Bratuša, 2026) - 6/10
17.10. festival Kauniaro: Dance for Love or Kill and Die / Kauniaro - Pleši za ljubezen ali ubij in umri (Tomo Križnar, Bojana Pivk Križnar, Maja Weiss, 2026) - 5/10
*17.10. festival The Lost Son / Izgubljeni sin (Darko Štante, 2026) - 5/10
*17.10. festival God Will Not Help / Bog neće pomoći (Hana Jušić, 2025) - 7/10
**(*)18.10. festival Fachuk / Fačuk (Maida Srabović, 2026) - 6/10
18.10. festival The Bubble of the Wayward Waters / La bolla delle acque matte (Anna Maria Alfonsina di Francesca, 2026) - 7/10
**18.10. festival Some Things Are a Sign, but Some Aren't / Ene stvari so znak, ene pa niso (Danaja Kurnik, 2025) - 5/10
**18.10. festival Strigoi / Strigoj (Rei Grando, 2026) - 5/10
**18.10. festival Sick Leave / Bolniška (Neja Sajovic, 2026) - 5/10
**18.10. festival Tell No One / Nikomur ne povej (Ema Paš, 2026) - 3/10
**18.10. festival A Knock Left Hanging / Kako je pozvonilo, ko me ni bilo doma (Tara Caruso Bizjak, 2026) - 5/10
**18.10. festival Newcomers / Prišleki (Jure Štern, 2026) - 4/10
**18.10. festival Assembly / Postrojenje (Bor Bizovičar, 2026) - 6/10
***18.10. festival Discoverers / Odkrivatelji (Boštjan Vrhovec, 2026) - 6/10
21.10. festival A Safe Place / Un loc sigur (Cecilia Stefanescu, 2025) - 4/10
22.10. kino Street Fighter (Kitao Sakurai, 2026) - 6/10
22.10. video Animals (Ben Affleck, 2026) - 5/10
*22.10. festival Shame and Money (Visar Morina, 2026) - 8/10
22.10. festival Tell Me What You Feel / Powiedz mi, co czujesz (Lukasz Ronduda, 2026) - 5/10
22.10. festival Only Beautiful Things to Look at / Pramen (Ivan Ostrochovský, 2026) - 7/10
23.10. kino Štriguni (Aldo Tardozzi, 2026) - 7/10
23.10. festival Everything as It Should Be / Mistryne (Bohdan Karásek, 2026) - 4/10
*23.10. festival Dua (Blerta Basholli, 2026) - 7/10
*23.10. festival Honey Bunny / Koke (Igor Jelinović, 2026) - 7/10
*24.10. kino Our Father / Oče naš (Goran Stanković, 2025) - 8/10
29.10. video Masterplan (Thomas Vincent, 2026) - 6/10
29.10. kino Primetime (Lance Oppenheim, 2026) - 8/10
31.10. video The Wrong Girls (Dylan Meyer, 2026) - 6/10
*31.10. kino Yugo Florida (Vladimir Tagić, 2025) - 8/10

Our Father / Oče naš

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Godine 2009., u Srbiji je izbila afera kada su se, prvo na internetu, a onda i u konvencionalnim elektronskim medijima, pojavile snimke iz manastira Crna Reka. Tamo je bio smješten centar za rehabilitaciju ovisnika o drogama kojim je upravljao svećenik Branislav Peranović. Njegove metode su, pak, bile krajnje „neortodoksne”, naročito za pravoslavnog svećenika, i često su se svodile na batinanje čak i za najmanje prekršaje stroge discipline u centru. U batinanju su sudjelovali i štićenici pozicionirani više u neformalnoj hijerarhiji, ali i sam Peranović, inače majstor borilačkih vještina u slobodno vrijeme, a, osim golih ruku, upotrebljavani su priručni „rekviziti” poput lopata. Centar je zatvoren, ali je Peranović premješten u drugi manastir gdje je ponovo pokrenuo rehabilitacijski centar. Tek kada je jedan od štićenika istog doslovce ubijen od batina tamo, Peranović je uhapšen i skinut mu je crkveni čin. Godine 2013. osuđen je na dvadeset godina zatvora, presuda je potvrđena iduće godine, a u zatvoru Peranović, iako bez statusa svećenika, vodi službe za zatvorenike, a postao je i slikar-portretist.
U Americi obrazovani srbijanski filmaš Goran Stanković, širem auditoriju najpoznatiji po radu na televizijskim serijama Sumnjiva lica, Jutro će promeniti sve, Nečista krv i Sablja, uzeo je stvarnu aferu kao polaznu točku za svoj dugometražni igrani prvijenac Oče naš. Stanković se čak pomalo naivno nadao da će od Srpske pravoslavne crkve dobiti blagoslov ili makar dozvolu da snimi film o bivšem svećeniku i njegovom skretanju s Božjeg puta, ali to se nije dogodilo. Ova široka filmska koprodukcija pet bivših jugoslavenskih republika i Italije snimljena je u relativnoj tajnosti, ali je zato u fokusu javnosti još od premijere lani u Torontu. U međuvremenu, film je igrao i osvajao nagrade na brojnim međunarodnim festivalima, a u regiji prikazan je u Puli, Sarajevu i, konačno, u Herceg Novom gdje se popeo do razine apsolutnog pobjednika festivala, osvojivši brojne nagrade stručnog i kritičarskog žirija.
Zaplet pratimo iz perspektive svježe pridošlice u centar za rehabilitaciju, Dejana kojeg igra glumac u usponu Vučić Perović. Njega u zaštitu uzima iskusniji štićenik nadimka Mionica (igra ga hrvatski glumac Goran Marković), i pod njegovim mentorstvom Dejan polako uči kako stvari funkcioniraju u centru. Da bi preživio, Dejan treba slijediti upute i naredbe samouvjerenog, licemjernog i često nasilnog svećenika, oca Branka (Boris Isaković, specijaliziran za uloge sadističkih negativaca u regionalnoj kinematografiji). Također, ne bi mu bilo uputno da se zamjeri njegovim „zamjenicima”, „kapoima”, odnosno štićenicima s najdužim stažom Savi i Ratku (igraju ih Petar Novaković i Nenad Heraković). U svemu tomu, Dejan pronalazi Boga, odnosno počinje vjerovati i u njega i u propovijedi oca Branka, pa se brzo penje po hijerarhijskoj ljestvici male i zatvorene zajednice. Međutim, kada se pojavi video-snimka na kojoj on dobiva batine zbog jednog od svojih ranijih prekršaja, biva prisiljen javno braniti „sustav” koji mu u neku ruku pomaže, ali jednako tako i nanosi štetu i bol. Sa slučajem pod povećalom javnosti, pitanje nije hoće li situacija eskalirati, već kada će netko (i tko točno) smrtno nastradati od ruke nasilnog svećenika i njegovih pobočnika koji imaju apsolutnu, ničim sputanu moć.
Fotografija Dragana Vildovića koji je snimio i Stankovićev prethodni najambiciozniji uradak, šezdesetominutni dokumentarac U mraku (2014) u očekivano tamnim tonovima vješto hvata spartanski uređene setove manastirskih prostorija i okoliša, za što valja pohvaliti i rad scenografkinje Zorane Petrov. Montaža Marka Ferkovića, pak, učvršćuje jasnu dramaturšku strukturu klasične tročinke, zbog čega je film izuzetno lako pratljiv u perfektno odmjerenom tempu tijekom svih 90 minuta trajanja. Atmosfera filma je gusta i napeta, što je zadano još u scenariju koji potpisuju Ognjen Sviličić, Dejan Prćić i Maja Pelević, a Stankovićeva logična, američki precizna i zanatski vješta režija također igra značajnu ulogu u konačnom dojmu koji film ostavlja. Posebno treba istaći kadriranje kroz koje se svakodnevne aktivnosti u grupi snimaju ručno nošenom kamerom i često u bližim planovima s fokusom na lica likova, na kojima se ocrtava jeza i tjeskoba koje mjesta ovakvog, zatvorskog tipa induciraju. Nasilje se pak snima s distance u neprekinutim statičnijim kadrovima, što odaje dojam kliničke preciznosti. Svoj posao izvrsno obavljaju i glumci, posebno Perović koji ujedinjuje često udaljene kvalitete svakodnevne pojave i zvjezdane prezentnosti, iskusni Isaković koji zna da se sadizam njegovog lika mora skrivati iza karizme, te Goran Marković, sposoban da zagrabi duboko i svoj lik Mionice, kojeg stalno muče sumnje, pozicionira kao emocionalno središte filma.
Zbog toga, Oče naš, dakle, nije puko prepričavanje jedne stvarne afere, već zalazi daleko dublje u svijet univerzalnih psiholoških, socioloških, pa i filozofskih tema moći u uskom krugu ljudi, njezine raspodjele, zloporabe i posljedica koje ona, skupa s pojedinačnim činovima, ostavlja na pojedinca, na druge i na okruženje. Kao takav, film je jednako dostupan i razumljiv i onima koji su upoznati sa stvarnim događajima, i onima koji se s njima po prvi puta sreću. U svakom slučaju, jak dojam koji film ostavlja na gledatelja nije nešto što se može tek tako otresti.

Street Fighter

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Sećate li se arkadnih automata? Ono, ubaciš žeton, pa igrađ igricu? Oni su se obično nalazili po luna-parkovima ili fliperanama koje smo mi u društvu zvali „buvare“? Kasnije su se pojavili Sega-klubovi, pa su oni kasnije prešli na Soni. Bilo je to vreme kad nije puno domova moglo da se pohvali vlastitim kompjuterom ili konzolom, tako da smo na igrice izvan kuće rado trošili svoj džeparac, promptno pre nego što bi ga inflacija pojela.

Bilo je tu video-igrica različitih koncepata, platformi po kojih skačeš, „sajd-skrolera“ u kojima treba pretabati-zaklati-napucati hiljadu protivnika po nivou pre borbe s „bosom“, vožnji, tuča, ma, svega i svačega. Kad smo kod tuča, dve su bile posebno popularne, Mortal Kombat 2 i Street Fighter 2. Ja sam više voleo potonju, toliko da sam toliko odrao neke određene tipke na tastaturi kućnog kompjutera igrajući je.

Koncept je jednostavan. Izabereš jednog od osam likova (japanski karatista Rju, njegov američki pandan Ken, ruski rvač Zangief, američki vojnik Gajl, Kineskinja Čan-Li s „brzom nogom“ i sumo-Japanac Honda s brzom rukom, indijski rastegljivi fakir Dalsim ili brazilski električni monstrum Blanka), i onda, jednog za drugim, pretabaš ostalih sedmoro. Usput bi se ponekad „upalio“ bonus-nivo u kojem treba lomiti daske, cigle ili olupati auto. Kada se završi osnovni „turnir“, onda treba, redom, savladati još četiri borca: boksera Balroga, „toreadora“ Vegu koji ima masku i rukavicu s gvozdenom kandžom, tajlandskog kikboksera Sagata i glavnog bosa Bajsona u generalskoj uniformi i s plaštom. U „Turbo“ verziji u priču su ušli još ogromni Indijanac Ti-Hok, engleska vojnikinja Kemi, hongkonški kung-fu majstor Fei-Long i jamajčanski muzikant Di-Džej.

Likove smo, kao deca čije su sposobnosti čitanja japansko-engleskog bile vrlo ograničene, često zvali pogrešno, i to u različitim društvima na različite načine, što je dovodilo do zabuna, rasprava i obračuna. Oni su, pak, imali svoje bazične pozadinske priče kako su, zašto i s kojom namerom postali borci temeljene na jednostavnim stereotepima ili pop-kulturnim koncepcijama.

Kada se u našim video-klubovima, kasnije i na televiziji, pojavio film Street Fighter (1994), bili smo prilično razočarani. Jeste, u njemu je igrao „kralj videoteka“ Žan-Klod Van Dam kao Gajl, Raul Hulija (poznat kao Gomez u The Adams Family filmovima) i Kajli Minog u sporednoj ulozi, ali priča u fazonu G.I. Joe s elementima špijunske akcije (Čan-Li kao agentica Interpola, Balrog i Honda kao njeni pomagači) jednostavno nije pila vodu. Nije bila u duhu igrice, pa je preuzela film tako da u njemu nije bilo ni izbliza dovoljno borbi „jedan na jedan“ koje su osnovna mehanika igrice. Hulija je tu odigrao svoju poslednju filmsku ulogu, doslovce je umirao za vreme snimanja, i šmirao je „za sve pare“ na taj način pokušavajući da podigne tanak scenario i pešačku režiju, ali smo tek kasnije shvatili da tako nešto treba ceniti, makar kao nameran „treš“.

O Batman Begins klonu, Street Fighter: The Story of Chun-Li (2009) tek ne treba trošiti reči, retko ko je to gledao od svoje volje. Zato možemo da konstatujemo da je krajnje vreme da dobijemo jedan dobar Street Fighter film koji će biti veran igrici. Jesmo li ga s „ributom“ koji potpisuje Kitao Sakurai, a iza kojega stoji i igrici matična izdavačka kuća Capcom, dobili? Teško je reći...

Naši junaci su Rju (Endrju Kodži) i Ken (Noa Sentineo) koji su odrasli kao braća pod mentorstvom polu-božanskog senseija Goukena (Don Li) pokušavajući da probude opasnu magijsku veštinu Hado koja daje nadljudske sposobnosti, ali sa sobom nosi mrak koji obuzima. Rjuu je to uspelo na finalu svetskog borilačkog turnira turnira protiv Sagata, ali je probudio i zloduha, Goukenovog zlog brata Akumu (Džo Anoai, inače „kečer“ nadimka Roman Reins), pa je zbog toga nastradao Gouken. To sve saznajemo u animiranom uvodu.

Šest godina kasnije, 1993. godine, Rju se vodi kao nestao – zapravo prodaje ramen na ulicama Njujorka i izbegava ulazak u fizičke sukobe, a Ken je zabavljač kojeg niko ne doživljava ozbiljno osim njegovog menadžera Dena (Endrju Šulc). U međuvremenu, diktator Bajson (Dejvid Dastmalkijan) koji stoluje u gradu Metrolao pokušava da ojača svoje psiho-moći tako što konzumira energiju gradskih boraca, ali mu to nije dovoljno. Zato želi da organizuje turnir na koji će namamiti najbolje svetske borce, a posebno Rjua i Kena od kojih bi mogao da pokupi i Hado, što je opasno jer zasigurno ne zna da ga kontroliše.

U tu svrhu, kao „pozivarku“ šalje jednu od svojih pobočnica, Čan-Li (Kalina Liang), ali ne zna da je ona u stvari agentica Interpola koja se infiltrirala duboko u njegovu organizaciju. Ona za to nema podršku svojih šefova, ali ima lične razloge. U svakom slučaju, sprema se turnir na kojem učestvuje 8 boraca među kojima su i Rju i Ken koji imaju i neke svoje animozitete koje moraju da reše uz pomoć drugih kako bi zaustavili Bajsonov pakleni plan.

Likovi u filmu uglavnom dolaze iz najpopularnije „dvojke“, najpoznatije „njuške“ među njima su Džejson Momoa kao Blanka i Kurtis Džekson alias 50 Cent kao Balrog, ali i iz ekspanzija, iz prilično opskurne „jedinice“, kao i iz „trojke“. Oni zauzimaju različita mesta u zapletenoj strukturi priče, puno ih je i dobar deo njih nema dovoljno prostora da se profiliše u jednom filmu, pa će to učiniti u nastavcima od kojih je sledeći, u Marvel/DC maniru, najavljen scenom koja „seče“ odjavnu špicu.

Kao i u prvom delu, dakle, „inflacija priče“ postaje ono što opterećuje film, što i nije toliki problem u animiranim „flešbek“ scenama, ali jeste u većinskom, igranom delu filma. Borbe dobijamo, neke od njih su čak spektakularno koreografirane, ali ne onoliko koliko bismo želeli i koliko je potrebno da bi film u tom smislu bio veran originalnoj igrici. Pritom, nagomilano zaplitanje zapleta dovodi do toga da on često protivureči sam sebi i svojoj internoj logici čak i kada onu zdravu i konvencionalnu ostavimo po strani. Dodatno, Rju kao jedini ozbiljan lik stoji u žestokom kontrastu s ostalima koji su uglavnom komični toliko da deluje da je Endrju Kodži prisiljen da podglumljuje dok ostali mogu da se razmašu sa šmirom.

Nije, međutim, sve loše. Uz atraktivnu animaciju starog „anime“ kova, upravo je ta šmira jedan od glavnih aduta filma, bilo da dolazi od „vojničine“ Gajla (Kodi Rouds, mada je barem jednako posla obavio i njegov vlasuljar), Čan-Li, Kena, Vege (muzičar Orvil Pek), Honde (Hirooki Goto) ili bilo koga iz plejade likova. Time i glumci, ali i Kitaro Sakurai kao autor filma pokazuju da su svesni da rade „treš“, ali u tome uživaju i vraški se dobro zabavljaju.

Ironijski odmak dodatno je akcentovan namernim citiranjem uglavnom omraženog filmskog originala, uključujući i Bajsonovu repliku o utorku (ko se seća, znaće tačno o čemu se radi). Stiče se utisak čak da Dejvid Dastmalkijan svesno i namerno imitira glumačko ostvarenje Raula Hulije, što je svakako znak u tom smeru. Isto vredi i za izbor muzičkih numera koje čujemo u filmu, između ostalih hitove What‘s Up, Black Hole Sun, Come Out and Play i Who Let The Dogs Out, od kojih neki nimalo ne korespondiraju s navedenim vremenom radnje, ali i u toj „kul nebrizi“ vidimo ironijski odmak autora od materijala. S druge strane, originalni „saundtrek“ na pulsirajućim sintisajzerima je savršeno pogođen za tip i potrebe filma.

Kad se crta podvuče, novi Street Fighter je apsolutna budalaština sa zapletom kome se gube konci, previše likova i priče, a taman toliko tučnjave da se ispoštuje žanr igrice. Inflacija priče je, doduše, nasleđena iz komplikovanog univerzuma koji su nastavci igrice stvorili, a transfer na film nikada ne ide glatko. Pa opet, ta i takva budalaština služi svojoj prevashodnoj svrsi – da servisira nostalgiju jedne određene generacije gledalaca. I kao takva je beskrajno zabavna.

Animals

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ben Aflek je dosta puta uhvaćen u ošljarenju kao glumac, ali to je zavisilo od više faktora koje možemo da svedemo na njegovu inspiraciju u tom trenutku ili, pak, na njegove ambicije prema drugim aspektima filmskog stvaralaštva. Naime, još pri početku karijere, Aflek je otkrio „žicu“ za pisanje (dobio je Oskara za scenario za Good Will Hunting), a kasnije se dohvatio i režije.

Na tom polju ostvario je prilično impresivnu karijeru. Počeo je s trilerom Gone Baby Gone, nastavio s akcijom The Town i krunisao s „oskarovskim“ ratnim naslovom Argo. Usledio je lagani pad s ponešto natrpanim mafijaškim epom Live By Night, ali i ponovni uspon preko sportske doku-drame ispričane iz vizure korporativnog trilera, Air. Uporedo s režijom, Aflek je sve vreme glumio, ponekad pronalazivši motivaciju i inspiraciju da uradi nešto više od golog minimuma kako bi naplatio ček.

U tom smislu, Netfliksov naslov Animals dolazi kao neugodno iznenađenje. Doduše ne toliko neugodno koliko na tome insistira američka kritika čija je očekivanja Aflek izneverio. U pitanju je triler-drama s kidnapovanjem kao okidačem zapleta i moralne dileme, a smeštena u politički milje u trenutku izbora za gradonačelnika Los Anđelesa.

Mark Kimbal (Aflek) je od oca nasledio i bogatstvo i političku karijeru, ali i ambicije, pa se sada kao nezavisni kandidat bori za gradonačelničku fotelju. U trci zaostaje za trenutnom gradonačelnicom, posebno među glasačima latinoameričkog porekla, iako govori španski i insistira na inkluziji. U kampanji koju vodi njegov pouzdani savetnik Sem (Stiven Jeun) mora da uspe i da pobedi kako ne bi spiskao svoju kompletnu imovinu.

Stresa nije ništa manje ni kod kuće, budući da se čini da se njegova supruga Ebigejl (Keri Vašington) ohladila od njega, te da je više angažovana oko ljubavnih i egzistencijalnih problema njihove kućne pomoćnice Sesilije (Adriana Paz) i njenog verenika Ramona (Luis Herardo Mendes) kojeg Mark, kao ilegalnog imigranta, ne može da zaposli na imanju dok traje izborna kampanja. Razloga za brigu itekako ima, što mi otkrivamo odmah, a Mark tek dosta kasnije, budući da je Ebigejl našla ljubavnika koji je pritiska da ostavi muža jer je on već ostavio svoju ženu.

Za Noć Veštica, njihov sin Deni (Kristofer Vudli), zajedno s Ramonovim sinom Hektorom (Džejkob Estrada) i u pratnji Sesilije odlazi u poklade i u zabavni park, gde Sesilija biva napadnuta, a dečak otet. Mark dobija telefonski poziv s nepoznatog broja, od muškarca elektronski zamaskiranog glasa koji mu kaže da drži Denija i da će ga pustiti za sedam miliona dolara, što je novac koji Mark nema na raspolaganju u kući.

Sem predlaže, a predlog biva usvojen, da u priču umesto policije uključe „fikserku“ Dejl (Džilijan Anderson) koja će obezbediti gotovinsku pozajmicu i na nju „nalepiti“ svoju proviziju od 20%. Ali kada se ispostavi da umesto Denija otmičar drži Hektora, neke stvari se menjaju, a neke ostaju iste. Ulog, dakle, više nije život Markovog, već Ramonovog sina, ali je zato na kocki Markova politička karijera, dok cifra ostaje ista. U „mnogouglu“ između likova s različitim pozicijama, od čisto profesionalne koju ima Dejl (generički naslov filma potiče od njene teorije da su ljudi samo životinje sposobne da pričaju priče, te da Mark i ostali biraju koju će priču i kako pričati), pa do sasvim lične koju ima Ramon) nastaju dileme, kako one moralne, tako i praktične, na temu šta im je činiti.

Ko je gledao Kurosavin klasik High and Low, ili oficijelni rimejk Highest 2 Lowest Spajka Lija iz prošle godine, zaplet i moralnu dilemu oko koje je složen će prepoznati bez greške. Toliko da se možemo zapitati kakva je to praksa da se Kurosava ne „kreditira“ makar kao inspiracija. Zapravo, jedino što dva filma u premisi razlikuje je kontekst koji nije više poslovni, nego politički, a što Aflek i njegovi ko-scenaristi Konor O. Mekintajer i Bili Rej pokušavaju da okrenu na propitivanje tog sveta i njegovih moralno sumnjivih praksi u kojem je sve pre pitanje optike negoli suštine.

Ono što je zapanjujuće je razlika između Aflekovog i Lijevog filma. Naime, Lijev film se podiže u drugom delu kada umesto derivativne drame postaje akcija s dosta tipično njujorškog kolorita, dok Aflekov upravo tu pada, između ostalog i zato što joj nedostaje kolorit Los Anđelesa, što deluje čudno s obzirom da je direktor fotografije Robert Elsvit „uslikao“ i filmove kao što su Nightcrawler, Inherent Vice, Boogie Nights i Magnolia koji su dosta zavisili i od kalifornijskih pejzaža. Istini za volju, Aflek pronalazi dovoljno inspiracije da izvede paralelnu montažu scena donatorske konferencije i Ramonove jurnjave za jednim od otmičara na sredini filma, ali taj bljesak kratko traje.

Loš utisak cementira loše napisan i izveden kraj, odnosno završni obračun, koji pati od hroničnog nedostatka logike i slabo utemeljenih, a ipak očekivanih preokreta. Razlog za to, kao i za dosta drugih propuštenih šansi, skriva se u scenariju koji odaje utisak da trojica scenarista nisu radili zajedno, već svaki za sebe, pa su sklepali nešto što se drži skupa samo zahvaljujući dobroj volji gledaoca. Nije tu problem samo zaplet, već i možda namerno propuštene šanse da se kroz detaljniju razradu likova progovori ponešto više o temama braka, porodice, politike, društva, cinizma i ljudskosti.

Glumci su, dakle, ostavljeni da se snalaze kako znaju i umeju, u čemu se najbolje drže Džilijan Anderson i Stiven Jeun koji igraju manje ili više hladne profesionalce u svojim oblastima, s time da ona daje naglasak na jezivo-mafijaški aspekt, a on na japijevsko-prevarantski. Adriana Paz i Luis Herardo Mendes nemaju prostora da svoje likove dignu iznad nivoa stereotipnih i grubih skica, dok Keri Vašington ima nezahvalan posao da lik Ebigejl izdigne iznad nivoa govornog automata koji ispaljuje moralna, psihološka i politički korektna opšta mesta. A Aflek... On „mesečari“ kao da igra u tuđem, a ne u svom filmu, pa se povremeno „probudi“ i pokušava da popravi utisak time da preglumljuje i viče.

Na kraju, postavlja se pitanje zašto bi se Aflek uopšte upuštao u nešto što je ovako očita „tezga“, bilo kao glumac, bilo kao reditelj. Moguće je da oba pitanja moguće odgovoriti istovremeno s teorijom da je on kao glumac tu uskočio da zameni svog kolegu i prijatelja Meta Dejmona koji bi svakako emitovao drugačiju energiju kao Mark i time možda i podigao film. A „tezgu“, kakvu god, ipak treba odraditi.

Na koncu, iz teksta ispada da je film Animals loš skoro do nivoa negledljivosti, što ipak nije tačno. Frustrira, međutim, to koliko šansi propušta da bi bio bolji od osrednjeg Netfliks-uratka za ubijanje vremena...

Pressure

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Pojam „pritisak“ prisutan je u dva svoja značenja u istorijsko-ratnom filmu Pressure Entonija Marasa u kojem su istiniti događaji oko savezničkog iskrcavanja u Normandiju na „Dan D“ u centru zbivanja. Pritisak je, dakle, istorijsko-politički da se otvori još jedan front u Evropi, ali on je takođe i onaj vazdušni, indeksiran u milibarima, i naveden u svakoj vremenskoj prognozi.

Istina, operacija Overlord je dosta zavisila od meteoroloških prilika, ali valjda je vreme tema za ćaskanje i sitne, kurtoazne razgovore, pa se o nečemu tako banalnom ne razgovara u kontekstu jedne istorijske prekretnice. Doduše, prostodušni Dvajt Ajzenhauer, tada američki general, a kasnije i predsednik, na pitanje zašto je iskrcavanje uspelo, navodno je odgovorio da su saveznici imali bolje meteorologe od Nemaca. Uostalom, „Ajk“ je to naučio na teži način s propašću vežbe Tigar gde su vremenske prilike zanemarivane, a na kraju su se u akciju uključili i nemački patrolni čamci i pobili savezničke vojnike.

Kako su vremenski uslovi uticali na vojnu operaciju? Jednostavno: padobrancima je bio potreban pun mesec za vazdušni desant, a mornarici koja je upravljala brodovima i pešadiji koja se iskrcavala solidna dnevna vidljivost i talasi do te-i-te veličine. Dakle, bilo je potrebno vedro vreme, makar u „džepu“ od nekoliko sati jednog jutra početkom juna 1944. godine koji je na istočnoj obali Atlantika bio prilično kišan i olujan. Zbog toga je „Dan D“ i bio pomeren. Za samo jedan dan, ali svejedno.

Dejvid Hejg je događaje iz meteorološke perspektive prvo uobličio u dramu namenjenu pozorištu, a onda, zajedno s rediteljem Entonijem Marasom, složio filmski scenario centriran oko lika britanskog meterologa Džejmsa Stega (Endrju Skot). Njega je Vinston Čerčil lično poslao Ajzenhaueru (Brendan Frejzer koji pokušava da nastavi svoju glumačku renesansu) kao svog najboljeg i najpouzdanijeg meteorologa. Podsetimo, meteorologija tada je bila mnogo manje precizna nego danas – nije bilo satelita, pa su predviđanja na rok duži od dan-dva bila praktično nemoguća.

Elem, Stega je dočekao već „kućni“ Ajzenhauerov meteorolog Irving Krik (Kris Mesina) čiji su „krediti“ to što je, koristeći se istorijskim analogijama i starim izveštajima o vremenu, radio interne prognoze za Holivud pre rata, a za vreme rata je pratio vremenske prilike za vojsku u Severnoj Africi. Stegova teorija, naime, glasi da je kretanje vazdušnih masa iznad Atlantika suviše volatilno, što dovodi do nestabilnog vremena koje se ne može tek tako predvideti, naročito pomoću analogija. Uostalom, pustinje Kalifornije i Afrike su imale predvidljivije vremenske prilike upravo zato što su – pustinje.

Za razliku od žovijalnog i generalno optimistički nastrojenog šarmera Krika, Steg je ozbiljan, zabrinut i pesimističan, spreman je da tuđu teoriju pobije, ali okleva da ponudi jednoznačan odgovor koji od njega očekuju Ajzenhauer i Montgomeri (Demian Luis). Sukob mišljenja između dvojice meteorologa zato postaje centralni u filmu. U tim uslovima, treba pronaći fini balans između akcije i opreza kako ne bi za badava ginuli američki i britanski mladići.

Pozorišno poreklo filma očito je iz skoro svega u filmu, od ping-pong dijaloga koji propelira akciju do glume kao da treba ubrati poene od publike uživo, i to nije nužno loše. Jasne su namere i da se kroz lik Ajzenhauerova sekretarice Kej (odlična Keri Kondon) ubaci i tačka gledišta običnog čoveka. Za pohvalu je, pak, što nema nikakve ograde od istinitosti materijala na ekranu, film nije „inspirisan stvarnim događajima“, nego priča istinitu priču, i to na onaj provereni, britanski nepretenciozan, a nastudiran način.

Ta klasičarska nepretencioznost ipak stoji u određenoj koliziji s namerom autora da Pressure uvede revoluciju u žanr ratne drame kao što je Moneyball uneo revoluciju u žanr sportske drame. Ali za to ipak nešto fali i, usuđujem se reći, to je upravo meteorologija onog doba od koje ne dobijamo dovoljno. Umesto toga, imamo manje ili više klasičnu dramu iz „ratne sobe“ u kojoj ljudi viču jedni na druge i na taj način donose odluke koje će izmeniti istoriju.

Glumačka podela, pak, tek je polovično pogođena. Endrju Skot je izvrstan kao hladan, lagano ciničan i do granica autizma činjenicama veran naučnik Steg. U redu je i ping-pong energija koju imaju Skot i Kris Mesina koji tumače direktno suprotstavljene likove u okršajima nadvikivanja, kao i Keri Kondon kao civilno lice koje apeluje na ljudskost usred ratnih igara.

Međutim, sve to je prilično narušeno promašajem kao što je to izbor Brendana Frejzera za ulogu generala Ajzenhauera. Ne samo u smislu fizičke kondicije, već i po načinu na koji se nosi, Frejzer deluje kao neko ko bi bio oslobođen služenja vojske (zbog depresije), pa kao takav ne može da nas uveri da je dobar izbor za generala Ajzenhauera, naročito kada isti treba da podvikne.

Rezultat je na kraju još jedna drama „iza scene“ o Drugom svetskom ratu koja ne istupa naročito od drugih filmova tog žanra, ni konceptom ni izvedbom. Za prvo je šansa propuštena kada se nije dovoljno duboko zašlo u specifičan ugao pogleda na „Dan D“, a za drugo možda nema dovoljno zvezdane moći poput Gerija Oldmena u ulozi Čerčila u Darkest Hour. Ipak, Pressure dobacuje do pristojnog i solidnog, ali zaista nema presije da ga se hitno pogleda.