Rosebush Pruning

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iz nekog razloga, fascinirani smo bogatstvom, bogatašima, njihovim raskošnim i raskalašnim životom. Makar nam se gadili i smatrali ih glupima, mi često samo hranimo njihov ego i njihove imperije, i to ne samo simbolički i metaforički, već i opipljivo finansijski. Možda je vreme za radikalni rez, okretanje glave od svega njihovog i demonstraciju otvorenog prezira, pa neka se pokazuju jedni drugima, dok mi živimo svoj život.

Tog načela se svakako nije držao Karim Ainuz sa svojim najnovijim filmom i drugim na engleskom jeziku, Rosebush Pruning, u kojem prati psihološko-seksualne i druge igrice i intrige u okviru jedne američke bogataške porodice u Španiji. Time su nas takođe Ainuz i scenarista Eftimis Filipou, najpoznatiji po saradnjama s Jorgosom Lantimosom na filmovima kao što su Dogtooth (2009), Alps (2011), The Lobster (2015), The Killing of a Sacred Deer (2017) i Kinds of Kindness (2024), sprečili da u svom naumu istrajemo.

Naime, još od premijere na Berlinalu, Rosebush Pruning „šokira“ i oštro deli kritiku i publiku, pa se kvalifikuje za film o kojem je nemoguće ne imati nekakvo ekstremno mišljenje. Konačno je dolijao na festivalu Crossing Europe u austrijskom Lincu, gde je prikazan u noćnom programu.

Naš narator i vodič kroz priču je Ed Tejlor (Kalum Tarner) koji bi, da ima petlje, mogao da prođe kao pravi pravcati „američki psiho“. Opsednut je modom, ne zanima ga puno toga drugog. Samom sebi stalno ugađa. Ne čita, ne piše, ne vozi. Snima audio-aforizme i izmišlja lažne citate. Za sebe i svoju familiju kaže da su svi lenji, isprazni, mediokriteti i egoisti, i to apsolutno stoji.

Nakon majčine (Pamela Anderson u flešbek-scenama, ali i u „spojler“ scenama) smrti, pošto su je, navodno, rastrgli vukovi dok je šetala šumom kilometrima od kuće, od čega je stvoren mesečni porodični ritual hranjenja vukova tek zaklanim jaganjcima, stisak slepog, ali zato kapricioznog oca (Trejsi Lets) nad decom je postao još i jači. Od majke je ostao samo spomenik nje gole u atrijumu moderne vile, i on sada služi kao neka vrsta svetilišta. Otac je, pak, tip čoveka koji će najstarijeg sina pitati da mu detaljno opiše kako izgleda i u koje marke je obučena njegova devojka, kojih je „dimenzija“ u predelu grudi i zadnjice i sve u tom stilu.

Ed je gej koji je na rubu da se ispolji nakon poznanstva s grčkim doktorom Džordžom, ali nema petlje. Mlađi brat Robert (Lukas Gejdž) je epileptičar stalno upleten u igre ljubomore i zavođenja. Sestra Ana (Rajli Kijou) je očajnica koja bi bila zadovoljna čak i kada bi mesar koji opslužuje porodicu obratio pažnju na nju, ali ona zapravo lovi „glavnu nagradu“ – najstarijeg brata Džeka (Džejmi Bel) – i u tome ima konkurenciju u vidu ostatka familije.

Džek je, pak, idol svima njima zato što pokazuje makar nekakve naznake da je funkcionalno ljudsko biće, a ne nakupina gadosti kao svi ostali. Kao takav, on može da preživi i u spoljnom, a ne samo perverznom zatvorenom svetu, što i čini. Ima novu devojku, Martu (El Fening) i na putu je da za nju i sebe kupi kuću u koju će se par preseliti. Takva tektonska promena u porodičnoj dinamici u kojoj se podrazumeva koja su čija „zaduženja“, ma koliko perverzna ona bila (otkrićete i sami šta znači „oprati ocu zube“), dovodi do okapanja, suludih „sapuničastih“ preokreta, igara zavođenja, pa na kraju i ubistva.

Vrednost šoka ovog i ovakvog filma obrnuto je proporcionalna iskustvu u gledanju šokantnih i „šokantnih“ filmova, jer je namera Filipoua i Ainuza jasna: oni su na misiji da nam okreću glavu, otvaraju oči i ubeđuju kako je sav taj kemp i „treš“ koji oni rade neverovatno hrabar, šokantan i nadasve nov. Oni njime, navodno, kako je to već postao običaj „kritikuju kapitalizam i patrijarhat“, ali zapravo nehotično (iz gluposti ili blaziranosti) ili cinično-hotimično zapravo reklamiraju njima omiljene dizajnere i marke, od Donatele Versaće, preko Balensijage do Botege, na isti način na koji bi to činili neki nedotupavni „rijaliti“ programi. Ta ultra-bogataška ekscentričnost savršeno je otporna na šokove zalivanja pljuvačkom, spermom, sekretom, krvlju, životinjskim iznutricama, ili da glumi pozadinu za slike mlitavih sredovečnih udova. Naprotiv, te „intervencije u prostoru“ sa homoseksualno-incestuozno-pedofilskim pod-tonovima samo dodaju na ekscentričnosti i šokantnosti u pokušaju. (Vidite kako smo šokirani mi koji smo preturili i nešto Džona Votersa, a naročito oni koji su taj „kemp-treš“ gledali onda kada mu je zapravo i bilo vreme.)

Stilski, oseti se u Filipouovom pisanju da je navikao da piše za Lantimosa, baš kao što se u Ainuzovoj režiji oseti da on nije Lantimos i da čak i ne može da pozira kao da jeste. Nema one potpisne svetle hladnoće i distance, jer direktorka fotografije Elen Luvar operiše u svom uobičajenom ultra-zasićenom analognom modusu, a Ainuz od nje često traži i krupne kadrove i detalje, dok od glumaca traži nekakvo unošenje u ulogu. Ali, ni Kalum Tarner kao „glavni“, ni Džejmi Bel kao navodno najinteresantniji nemaju snagu i harizmu originalnog filmskog „Američkog Psiha“ – Kristijana Bejla.

Lukas Gejdž je, očekivano, potrošan, Rajli Kijou preglumljuje i afektira, dok je El Fening očekivano providna i vazdušasta, kao i u većini svojih uloga. Srećom, imamo „teškaše“ – pozorišnu veliku zverku Trejsija Letsa kojem bi ovakve uloge u ovakvim filmovima po svoj zdravoj logici bile ispod časti, Elenu Anaju koja dostiže nivoe kempa i „treša“ Penelope Kruz u najboljim (ili najgorim?) danima u još jednoj „spojler“-ulozi, kao i ženu-majku-kraljicu na tom planu, Pamelu Anderson koja putem razuzdane auto-ironije pokušava da sama sebi ponovo lansira karijeru, ovog puta u domenu „arthaus“ filma.

Moramo priznati, te neke stvari su zabavne, baš kao i neki retki uspeli štosevi, vicevi i dosetke. Drugi, pak, samo „ljosnu“, a ni ti šokovi, intrige i spoznaje nisu baš toliko novi da ne može da im se prepozna čime su mogli biti inspirisani. Neka se kao svedoci oglase serija Succession, noviji Lantimosov štanceraj, svi ti Dangerous Liaisons / Cruel Intentions klonovi i Saltburn u čije se ruho sve to pakuje. I to pritom bez istinske transgresivnosti.

Zapravo, jedini pravi šok dolazi na kraju, na odjavnoj špici filma gde nam autori otkrivaju da je ono što smo upravo pogledali labavi rimejk dugometražnog prvenca Fists in the Pocket (1965) italijanskog velemajstora Marka Belokija. Istini za volju, nešto od porodične povuci-potegni dinamike prisutno je u oba filma, s time da Belokio nikada nije bio vulgaran, barem ne toliko. Zato i ne treba da čudi da je u ona vremena nadolazeći veliki autor zaista uspeo da šokira i uvredi malograđanštinu, izvitoperi neorealizam i nakon hladnog prijema ponosno se pohvali kultnim filmom, dok će Filipou i Ainuz sa svojim uratkom tako nešto samo (bezuspešno) pokušavati.

Brimstone

2016.

scenario i režija: Martin Koolhoven

uloge: Dakota Fanning, Guy Pearce, Emilia Jones, Kit Harrington, Carice van Houten, Paul Anderson, William Houston, Carla Juri, Vera Vitali

Moramo priznati, Brimstone je ambiciozan projekat, kao dno bunara crna i brutalna misterija smeštena u graničarsko-western okruženje sa religioznim pod-tonovima i strukturirana u četiri poglavlja nazvanih po biblijskim knjigama sa retrospektivnom konstrukcijom i u trajanju od skoro dva i po sata. U pitanju je široka koprodukcija evropskih fondova i američkih producentskih kuća sa internacionalnom glumačkom postavom snimljena na lokacijama u nekoliko evropskih zemalja, od Španije do Austrije i Mađarske koje vešto simuliraju različite western pejzaže i zbog toga izuzetno vizuelno dojmljiva.

Nije čak ni problematično što je osetno ambicija veća od autorskog umeća holandskog reditelja Martina Koolhovena u njegovom internacionalnom debiju. Koolhoven, iako nije ni Tarantino (kao prvo autorsko ime savremenih brutalnih westerna) ni, recimo, Leone (kojeg Tarantino obilato citira u svoja poslednja dva filma), pa čak ni Verhoeven (da američkoj publici proda ono što ona očekuje i ispod toga isfura svoju poentu ili provokaciju), ipak je zanatski i drugačije pismen autor koji, uz određene nedostatke, zna ispričati priču. Problem je u tome što je njegov stav istovremeno moralno dubiozan i propovednički nadobudan, pa sva krv, nasilje, fizička i moralna gadost prizora u najboljem slučaju služe kao šok radi šoka, dok su u najgorem neka vrsta terapije i iživljavanje prilično bolesnih atavizama.

Priča počinje poglavljem nazvanim Otkrovenje u kojem se nema seoska babica Liz (Fanning) nakon hrabre odluke koju je donela sukobljava sa novim, fundamentalistički nastrojenim sveštenikom (Pearce). Jasno, tu nije reč samo o religijskim uverenjima, pa čak ni o manipulaciji uperenoj prema pastvi jer popove metode borbe i kazne ukazuju na vrlo lične motive i razmirice.

Nakon otvorenog kraja skačemo na drugo poglavlje, Izlazak, koje počinje sa tinejdžerkom Joannom (Jones) koja se onesvešćuje u pustinji da bi bila pokupljena od strane migranata i prodata u belo roblje Franku (Anderson) vlasniku kupleraja zvanog Pakao u pustinjskom, rudarskom gradiću. Frank svojim posedom vlada gvozdenom rukom, a gradom uz pomoć svog brata šerifa i pravila su jasna i tržišna. Kada se nakon serije brutalnosti sa sporednim likovima kojima naša Joanna svedoči pojavljuje sveštenik iz prve priče, postaje nam jasno kako je ona postala Liz i kako je zanemela.

Treća priča, Postanje, vodi nas još dalje u prošlost, u naseobinu holandskih religioznih migranata kojom upravlja isti sveštenik koji se fizički iživljava na submisivnoj ženi (van Houten) spremajući se da seksualno zlostavlja vlastitu kćer, trinaestogodišnju Joannu, sve pravdajući iskrivljenim i iz konteksta istrgnutim citatima iz Biblije. Međutim, pojava bandita (Harrington) koji utočište pronalazi u njihovoj štali uticaće na to da se Joanna usprotivi ocu i postavi za sebe.

Ako zaboravimo na fetišizaciju nasilja kojoj Koolhoven pribegava, ova tri poglavlja sama za sebe možemo tumačiti kao šokantan triptih o mizoginiji sa feminističkom potkom o tome kako su religija, kapitalizam i porodica psihološki i fizički zatvor za ženu i ubitačne okolnosti za njenu samostalnost. Međutim, četvrta priča, zgodno nazvana Osveta, koja se vremenski nastavlja na prvu, a naročito njen kraj u potpunosti ruše takvu mogućnost. Ne samo da je Koolhovenov ton propovednički i religiozan na liniji zakopčanog holandskog protestantizma (doduše osuđujući prema fundamentalističkom sektašenju), nego on prema popu i njegovim postupcima pokazuje ne baš zgodnu dozu razumevanja, što ceo film čini moralno škakljivim.

To možda ne bi bio problem da je Brimstone nekakav maestralno urađen film, ali on to nije. U tom smislu, sve ono što vidimo, dakle, sakaćenje, silovanje, klanje stoke i ljudi, treba izdržati (bez ikakve indikacije užitka) u nimalo prijateljskom formatu i trajanju. Tu utehu ne pružaju ni prilično poznati i provereni glumci s obe strane Atlantika jer im iskrzana priča ne dozvoljava da likove razviju na pratljiv i smislen način. Dakota Fanning je prilično ekspresivna u svom nemom izdanju, Emilia Jones ide na efekat uništene nevinosti, a Guy Pearce za svoju zlokobnu pojavu koristi i neku svoju verziju holandskog akcenta koja može i ne mora biti tačna, ali svejedno deluje kao “gimmick”. U konačnici, Brimstone će zaintrigirati, ali neće doneti ništa prijatno, a za svrhu onog neprijatnog jednostavno nije dovoljno pametan film.