Brimstone

2016.

scenario i režija: Martin Koolhoven

uloge: Dakota Fanning, Guy Pearce, Emilia Jones, Kit Harrington, Carice van Houten, Paul Anderson, William Houston, Carla Juri, Vera Vitali

Moramo priznati, Brimstone je ambiciozan projekat, kao dno bunara crna i brutalna misterija smeštena u graničarsko-western okruženje sa religioznim pod-tonovima i strukturirana u četiri poglavlja nazvanih po biblijskim knjigama sa retrospektivnom konstrukcijom i u trajanju od skoro dva i po sata. U pitanju je široka koprodukcija evropskih fondova i američkih producentskih kuća sa internacionalnom glumačkom postavom snimljena na lokacijama u nekoliko evropskih zemalja, od Španije do Austrije i Mađarske koje vešto simuliraju različite western pejzaže i zbog toga izuzetno vizuelno dojmljiva.

Nije čak ni problematično što je osetno ambicija veća od autorskog umeća holandskog reditelja Martina Koolhovena u njegovom internacionalnom debiju. Koolhoven, iako nije ni Tarantino (kao prvo autorsko ime savremenih brutalnih westerna) ni, recimo, Leone (kojeg Tarantino obilato citira u svoja poslednja dva filma), pa čak ni Verhoeven (da američkoj publici proda ono što ona očekuje i ispod toga isfura svoju poentu ili provokaciju), ipak je zanatski i drugačije pismen autor koji, uz određene nedostatke, zna ispričati priču. Problem je u tome što je njegov stav istovremeno moralno dubiozan i propovednički nadobudan, pa sva krv, nasilje, fizička i moralna gadost prizora u najboljem slučaju služe kao šok radi šoka, dok su u najgorem neka vrsta terapije i iživljavanje prilično bolesnih atavizama.

Priča počinje poglavljem nazvanim Otkrovenje u kojem se nema seoska babica Liz (Fanning) nakon hrabre odluke koju je donela sukobljava sa novim, fundamentalistički nastrojenim sveštenikom (Pearce). Jasno, tu nije reč samo o religijskim uverenjima, pa čak ni o manipulaciji uperenoj prema pastvi jer popove metode borbe i kazne ukazuju na vrlo lične motive i razmirice.

Nakon otvorenog kraja skačemo na drugo poglavlje, Izlazak, koje počinje sa tinejdžerkom Joannom (Jones) koja se onesvešćuje u pustinji da bi bila pokupljena od strane migranata i prodata u belo roblje Franku (Anderson) vlasniku kupleraja zvanog Pakao u pustinjskom, rudarskom gradiću. Frank svojim posedom vlada gvozdenom rukom, a gradom uz pomoć svog brata šerifa i pravila su jasna i tržišna. Kada se nakon serije brutalnosti sa sporednim likovima kojima naša Joanna svedoči pojavljuje sveštenik iz prve priče, postaje nam jasno kako je ona postala Liz i kako je zanemela.

Treća priča, Postanje, vodi nas još dalje u prošlost, u naseobinu holandskih religioznih migranata kojom upravlja isti sveštenik koji se fizički iživljava na submisivnoj ženi (van Houten) spremajući se da seksualno zlostavlja vlastitu kćer, trinaestogodišnju Joannu, sve pravdajući iskrivljenim i iz konteksta istrgnutim citatima iz Biblije. Međutim, pojava bandita (Harrington) koji utočište pronalazi u njihovoj štali uticaće na to da se Joanna usprotivi ocu i postavi za sebe.

Ako zaboravimo na fetišizaciju nasilja kojoj Koolhoven pribegava, ova tri poglavlja sama za sebe možemo tumačiti kao šokantan triptih o mizoginiji sa feminističkom potkom o tome kako su religija, kapitalizam i porodica psihološki i fizički zatvor za ženu i ubitačne okolnosti za njenu samostalnost. Međutim, četvrta priča, zgodno nazvana Osveta, koja se vremenski nastavlja na prvu, a naročito njen kraj u potpunosti ruše takvu mogućnost. Ne samo da je Koolhovenov ton propovednički i religiozan na liniji zakopčanog holandskog protestantizma (doduše osuđujući prema fundamentalističkom sektašenju), nego on prema popu i njegovim postupcima pokazuje ne baš zgodnu dozu razumevanja, što ceo film čini moralno škakljivim.

To možda ne bi bio problem da je Brimstone nekakav maestralno urađen film, ali on to nije. U tom smislu, sve ono što vidimo, dakle, sakaćenje, silovanje, klanje stoke i ljudi, treba izdržati (bez ikakve indikacije užitka) u nimalo prijateljskom formatu i trajanju. Tu utehu ne pružaju ni prilično poznati i provereni glumci s obe strane Atlantika jer im iskrzana priča ne dozvoljava da likove razviju na pratljiv i smislen način. Dakota Fanning je prilično ekspresivna u svom nemom izdanju, Emilia Jones ide na efekat uništene nevinosti, a Guy Pearce za svoju zlokobnu pojavu koristi i neku svoju verziju holandskog akcenta koja može i ne mora biti tačna, ali svejedno deluje kao “gimmick”. U konačnici, Brimstone će zaintrigirati, ali neće doneti ništa prijatno, a za svrhu onog neprijatnog jednostavno nije dovoljno pametan film.

Let Us Prey

2014

rezija: Brian O'Malley

scenario: David Cairns, Fiona Watson

uloge: Liam Cunningham, Pollyanna McIntosh, Bryan Larkin, Hanna Stanbridge, Douglass Russell, Niall Greig Fulton, Jonathan Watson, Brian Vernel

Manje ili više od početka znamo na čemu smo. Uvod možda izgleda otrcano i na nivou muzičkog spota, ali njegova ekonomika je genijalna. Nema, dakle, potrebe za polučasovnim upoznavanjem sa likovima, još manje za otkrivanje tajne oko misteriozne persone i mogućeg pokretača zapleta. On je bauk, vrag, natprirodna pojava i očito je dosao po nešto u stereotipnu, kišovitu, od Boga zaboravljenu škotsku zabit. I za početak samo luta mestom...

Onda se u zgodnom trenutku, pred očima nove policajke Rachel (McIntosh), poturi pod ukradeni auto u punoj brzini. Autom upravlja Caesar (Vernel) i biva promptno uhapšen. Kada se, međutim, Rachell okrene, misteriozni bradonja skitničkog izgleda je nestao. Rachel zato bez razmišljanja odvede Caesara u policiju u pritvorsku jedinicu gde joj narednik (Russell) objasni da je on stara i standardna mušterija. U pritvoru je trenutno stacionirana još jedna takva mušterija, naoko fini i uglađeni učitelj (Watson) čiji je hobi ubijanje boga u svojoj ženi. Uskoro stiže još dvoje policajaca (Larkin, Stanbridge) sa sve misterioznim bradonjom (Cunningham) i vec zbog nečeg je potreban doktor (Fulton). Onda doktor napravi sranje i njih dvojica takođe dobiju svaki svoj "apartman" u ćorki. Među pritvorenicima počinju psihološke igre na koje nisu imuni ni panduri, posebno ako se uzme u obzir da svaki od njih ipak nešto krije...

Ne znam baš koliko njihove tajne mogu proći kao misterija, jer ih vrlo rapidno otkrivamo. Rekoh već, ni misteriozni bradonja nije tako misteriozan, jedino što kod njega ne znamo je motiv zašto te jadnike jebe u glavu. Vrlo brzo će nam postati jasno šta su sve oni zajebali, kako robijaši, tako i panduri, kakve grozne tajne i nedela kriju. Da citiram Savu iz Kikinde, sve su to kurve, pederi, licimuri, miljarderi, demoni, budale.

Ono što sledi je brutalan, krvav, atmosferičan i zajeban horor. U jednakim proporcijama imamo i psihološki pritisak i "in your face" momente strave, užasa, nasilja i brutalnosti. Dakle, sat i po napetosti i zabave u pravom, "old school" stilu, bez tupljenja.

I to radi savršeno. Scenario je jednostavan do "idiot proof" nivoa i inteligentnom i veštom reditelju nije nikakav problem da ga iskoristi do maksimuma. Ima tu preteranog objašnjavanja i preterivanja generalno, ali vrlo malo da bi nam pokvarilo zabavu. Recimo da narednikova transformacija nije bila baš potrebna. Glumci su više nego sposobni i sjajno odabrani za svoje likove. Pollyanna McIntosh kao najveće ime donosi sasvim pristojnu ulogu. Ostali manje poznati glumci su takođe prilično koloritni u svojim izvedbama. Zvezda filma je ipak Cunningham koji iz svog ionako najzanimljivijeg lika izvlači apsolutni maksimum i zaista podiže film na novi nivo.

Dakle, očekujte jedan žanrovski čist i precizan horor, možda sa primesama trilera, ali bez art skretanja. Mali i zajeban, reklo bi se. Iznenađenje je bilo videti takav film na Festu, cak i u žanrovskom sklopu programa. Bilo kako bilo, svakako je vredan paznje poklonicima žanra, pre svih Carpenterovih klasičnih radova. Let Us Prey je film čija se iskrenost i direktnost mora ceniti.

Everly

2014.

režija: Joe Lynch

scenario: Yale Hannon, Joe Lynch

uloge: Salma Hayek, Gabriella Wright, Hiroyuki Watanabe, Akie Kotabe, Laura Cepeda

Neka vas jedan ozbiljan vrhunac u karijeri Salme Hayek ne zavara. Možda su je ubacili u “combo” sačinjen od igranja istorijske (slavne) ličnosti i polu-invalida uz neizbežno poružnjavanje, i možda joj je to donelo nominaciju za Oscara jednom prilikom, ali Salmu pamtimo po drugim, distinktivno trash ulogama lepotica i opasnica kod Tarantina i Rodrigueza. Dakle, kad pred sobom imamo Everly, film u kojem je Salma miljama najpoznatija faca, koji je pritom snimljen u Pinkovoj fabrici globalnog trasha u Beogradu i koji je pritom radio ponosni trasher Joe Lynch (Knights of Badassdom), barem znamo šta možemo očekivati.

Everly (Hayek) prvo vidimo potpuno golu, sa yakuza tetovažom na leđima, iz elegantnog gornjeg rakursa koji nam podastire i arhitekturu stana. Ona je mučena i pretučena, ali uspeva da pronađe telefon i pištolj. Sledi rokanje i dvadeset mrtvih gangstera u prvom obračunu. Tek onda saznajemo da je ona oteta pre četiri godine, naterana na prostituciju i zatvorena u stanu, te da je bila gazdina (Watanabe) ljubimica koja ga je izdala. Saznajemo još da ima paničnu majku (Cepeda) koja kao da je ispala iz telenovele (što će biti i jedan od jačih štoseva), te preslatku kćerku koju nije videla skoro od njenog rođenja.

Ono što nam sledi je klasična krljačina u trajanju od regularnih 90-ak minuta, sa čudnim spektrom potencijalnih ubica, od koleginica-kurvi, preko raznih perverznjaka do policije i gangsteraja u raznim oblicima. Naravno, biće tu i komičnih predaha i pseudo-filozofskih razgovora sa umirućim gangsterom dobrog srca (Kotabe), ali Everly bazično ostaje festival nasilja i perverzije, zaliven krvlju i začinjen sadizmom i eksploatacijom. Dakle, ništa novo i neočekivano.

Da se ne lažemo, ima Everly poneki elegantan kadar, poput pomenutog uvodnog ili pokolja u liftu. Ima i par kratkih i “slatkih” forica, poput opasnog psa i “loptice”, ali dosta često je u pitanju klasično razvlačenje i gnjavljenje. Znamo mi, a zna i Joe Lynch da nas takvo prolongirano i preterano nasilje neće šokirati, to nekako očekujemo i dobijamo, ali ovde to nekako deluje ravno, možda čak i bledunjavo. To je možda bilo cool u Kill Bill filmovima ili u nekim opskuritetima iz 90-ih koje možda slučajno uhvatimo na televiziji, ali ovde je to samo kopija kopije. Čak je najbolja elaborirana fora u filmu, ona koja se proteže kroz ceo film, totalno drpanje iz Die Hard. Štos ima tri elementa: skučeni prostor iz kojeg nema izlaza, ograničenost radnje na jedan dan i to Badnjak ili Božić, te soundtrack sastavljen od ironiziranih božićnih pesama. Efektno i elegantno, ali rekoh već, bolno poznato.

A Salma je dobra. Generalno, nije ona loša glumica, sposobna je i za humor i za auto-ironiju, za sprdnju sa svojom personom i karijerom, možda čak i za zahtevnije stvari. Na sreću ili nažalost, ovde se kompleksnost od nje ne traži. Ona je figura, ona je stripovska ideja, ona je telo sa pištoljem, nožem ili čime god u ruci. Salma dobro izgleda sa svojih 50-ak godina, onako kako bi filmska zvezda i morala da izgleda, zgodna je i fit, a na njoj nisu vidljivi tragovi operacija. Šteta što Everly nije ni izbliza dobar film da bi joj vratio zasluženi zvezdani status, pa makar i u B produkciji.

Starry Eyes

2014.

scenario i režija: Dennis Widmyer, Kevin Kolsch

uloge: Alexandra Essoe, Amanda Fuller, Noah Segan, Fabianne Therese, Pat Healy, Maria Olsen, Louis Dezseran

Premisa je stara i dobro poznata. Nešto veliko i uspešno zasnovano je na krivim temeljima blasfemije, zla i korupcije. To veliko može rasti samo pomoću još više blasfemije, zla i korupcije, a i individua koja se penje ne hijerarhijskoj lestivici to može učiniti jedino ako proda dušu vragu. To nešto veliko može biti bilo šta, Stari Rim, moderni kapitalizam ili Hollywood, što je slučaj u Starry Eyes.

Nije da to nismo imali i ranije, često u nekom satiričnom smislu. The Day of the Locust (1975) se bavio najklasičnijim od klasičnog Hollywooda i njegovim “underclassom”, glumcima i statistima za jednokratnu ili višekratnu povremenu upotrebu na bedni ugovor. David Lynch je uspeo da napravi dva različita filma koji se bave Hollywoodom, koji dele atmosferu, ne i tematiku. Mulholland Drive (2001) svakako je zvučniji od dva naslova i direktniji u bavljenju Hollywoodom, dok je Inland Empire (2011) intimnija priča smeštena u mozak glumice koja priprema ulogu. Uostalom, prošle godine smo imali čak dva filma koji razobličavaju ne samo Hollywood, negu celu tu industriju zabave, Maps to the Stars i ovogodišnjeg dobitnika Oscara, Birdmana. U takvom okruženju Starry Eyes zaista donosi malo toga novog.

Ono što mu se ne može zameriti je uvijenost: jasan je i direktan. Mi pratimo Saru (Essoe), simpatičnu devojku koja želi da se probije u svetu glume, ali čak retko dobija pozive za audicije, pa joj je prvenstveni izvor prihoda posao u restoranu brze hrane gde joj šef (Healy) pilji u dupe i obraća joj se sa patronizirajućim tonom. Ona živi sa gomilom cimera iz sličnog miljea u prostranoj kući, gde su trzavice, zavist, neiskrena podrška i sjebavanje samopouzdanja potpuno normalna pojava.

Sarin svet će se promeniti sa audicijom za horor film o Hollywoodu (opa, naznaka meta-nivoa) pod radnim nazivom Silver Scream, iza koje stoji kultna stara produkcijska kuća lagano cormanovskog stila i reputacije. Prvu audiciju će zeznuti, ali Sarah ima što druge glumice nemaju: sposobnost da sebi nanese bol i to pokaže javno, sposobnost da se otvori. To dovodi do susreta sa producentom, nepristojne ponude, odbijanja, premišljanja i konačno transformacije. Sarah postaje monstrum zato što ima posla sa monstrumima i to nije nikakva metafora. Ovde zaista imamo vragove, veštice, rituale i “drugu kožu”. A sve zbog vrlo opasne ambicije, jer ambicija je opsesija, bolest i pohlepa, ako je verovati ovom filmu.

Starry Eyes je umereno zanimljiv film na početku zato što se nadamo da ne znamo gde će nas odvesti, jer je polazište jasno. Čak je i transfer od socijalne priče i priče o uspehu sa svim svojim sastavnim delovima do telesnoh horora izveden postupno i relativno glatko. Problem je u tome što iza toga nema dublje poente, nema razrade, što je metafora preočita. Autori onda traže spas u šoku i “gore” momentima, pokušavaju da skrenu našu pažnju, ali uzalud...

Ono što se mora pohvaliti u ovom nekompletnom filmu je glavna glumica, Alexandra Essoe. Ona je relativno nepoznato ime, iza sebe ima nekoliko kratkih filmova i nekoliko malih uloga u dugometražnim filmovima i na televiziji. Možda je ona zaista Sarah, možda je joj je hrabra i zahtevna, fizički i emocionalno, uloga u ovom hororu skok u karijeri. Možda ćemo još čuti za nju. Iskreno, voleo bih. Ona ima potencijala i za daleko bolje filmove od Starry Eyes, ne samo horore i ne samo minimalne produkcije.

The Samurai / Der Samurai

2014.

scenario i režija: Till Kleinert

uloge: Michel Diercks, Pit Bukowski

Ima tome petnaestak godina, na jednom lokalnom beogradskom kanalu su vrteli manje ili više opskurne filmove, uglavnom iz “art” niše. A neke od njih su vrteli skoro pa besomučno, ili su kuburili sa fundusom ili su urednici prosto te filmove forsirali iz nekog već svojeg razloga. Jedan od tih filmova je bila i jedna japanska ljubavna priča čiji sam naslov zaboravio, ali se distinktivno sećam da je skoro cela bila smeštena u okviru samurajskog kampa za obuku i da je jedini ženski lik bila neka kurva koja se posle pet minuta na filmu povukla neobavljenog posla. Priznajem da sam ostao u velikoj meri zapanjen filmom, posebno odsustvom radnje u istom, te da nisam baš shvatio šta su umetnici hteli reći. Video sam jedino gay samuraje koji razgovaraju, razgovaraju i razgovaraju bog te pita o čemu. Film je postao predmet sprdnje u nekom mom društvu, gay samuraji su prosto bili previše čudan koncept za nas.

Za razliku od (zahvaljujući mojem slabom pamćenju) za sada bezimenog japanskog filma, nemački Der Samurai nije film u kojem gay samuraji toroču do iznemoglosti, nego je film u kojem frajer koji pokušava da liči na Umu Thurman u Kill Bill katanom kolje meštane zabitog (i homofobnog) nemačkog sela. Kapa dole za svežinu koncepta, ali valja li to čemu?

Priča je, što se mehanike tiče, poprilično standardna. Glavni lik je lokalni seoski pandur Jakob (Diercks), mladić finih manira koji se brine o dobrobiti celog sela, a slobodno vreme provodi negujući svoju bolesnu baku. U selu vlada panika od vukova koji na sve strane razvlače đubre, napadaju stoku i kućne ljubimce. Jakob ima prilično proaktivnu zen ideju da ostavlja vreće sa mesom u šumi, ne bi li vukovi zaobilazili selo.

Na njegovu žalost, njegova okolina nema baš puno razumevanja za njega. Zezaju ga kolege sa posla, a i banda lokalnih baraba na motorima. Jakob im je previše čudan, povučen, verovatno devac ili ne-daj-bože peder. Stvari se komplikuju jedne večeri kada Jakob iz nekog već razloga dobije poveći paket na kućnu adresu, a onda i telefonski poziv da paket dostavi na tu-i-tu adresu. Na adresi ga čeka frajer u haljini i posle višesmislenog dijaloga koji zbunjuje i Jakoba, a i nas gledaoce, kreće krvava jurnjava kroz noć. Samuraj (Bukowski) kolje sve što stigne iz razloga koji se “podrazumevaju”, a on neće da nam otkrije koji su to razlozi. Kada nije na putu klanja, Samuraj jede sirovo meso, uništava imovinu, trči sa vukovima... Jakob pokušava da ga na tom putu zaustavi, ali mu uglavnom ne ide. Jedan od razloga je, pretpostavljam, i morbidna privlačnost koju oseća prema ludoj trandži ili makar razumevanje za samurajski put osvete katanom.

Tu se donekle mogu složiti sa Jakobom. Pederska osveta homofobima i zalupanim seljačinama je generalno super ideja i, važno, do sada ne baš mnogo trošena na filmu. Ali pitanje je da li je to samo pederska osveta ili reditelj pokušava da nam poruči i nešto drugo. Mehanika priče koja prevazilazi granice “nightmare logica” je standardna, neke asocijacije su previše očite, druge pa premalo. Moguće je da je simbolika pobacana nehajno po filmu, a moguće je da to nije simbolika nego slučajno nabacane kosti koje ćemo mi, gledaoci i tumači glodati tražeći nekakvo blago.

Sa svojih 80 i nešto minuta koliko traje, Der Samurai se kreće od napornog do furioznog i nazad. Uglavnom, to je “two man show”, epizodni likovi najčešće služe da poginu ili makar da budu istraumirani svim tim krvavim i freaky dešavanjima. Der Samurai sa krvlju, ludilom i nasiljem ne okoliša, ali retko-kad uspeva da bude koherentan i konkretan. Prvi problem je budžet, ovo je skoro pa studentski film, a drugi je i ta neka nesigurnost ima li film poruku ili ne. Michel Diercks i Pit Bukowski u glavnim ulogama film čine gledljivim, iako uvrnutim iskustvom, a njihova međusobna igra moći je možda i najjača komponenta filma. Jasan je uticaj japanskog “gore” filma, očita asocijacija mi je drag-samurajski šoker The Flowers of Flesh and Blood, ali pitanje je koliko je to novo, inovativno i, na kraju krajeva, ima li to smisla. Ja nisam prava osoba da na to odgovorim, to mora odgovoriti svako za sebe.