Holidays

2016.

režija: Kevin Kölsch, Dennis Widmyer, Gary Shore, Nicholas McCarthy, Sarah Adina Smith, Anthony Scott Burns, Kevin Smith, Scott Stewart, Adam Egypt Mortimer

scenario: Kevin Kölsch, Dennis Widmyer, Gary Shore, Nicholas McCarthy, Sarah Adina Smith, Anthony Scott Burns, Kevin Smith, Scott Stewart

uloge: Madeleine Coghlan, Savannah Kennick, Rick Peters, Ruth Bradley, Peter Campion, Isolt McCaffrey, Ava Acres, Petra Wright, Mark Steger, Sophie Traub, Aleksa Palladino, Sheila Vand, Jennifer Lafleur, Sonja Kinski, Jocelin Donahue, Michael Gross, Ashley Greene, Olivia Roush, Harley Quinn Smith, Harley Morenstein, Shelby Kemper, Seth Green, Clare Grant, Scott Stewart, Lorenza Izzo, Andre Bowen, Megan Duffy

Horor-omnibusi i kompilacije nisu ništa novo i, kao i svi omnibusi, po pravilu pate od neujednačenosti materijala. Tu čak ne igra ni broj autora, da li su sve kratke priče delo jednog autora (ili jedne fiksne grupe) ili je svaki kratki film radio neko drugi, naprosto nisu sve ideje jednako dobre niti se mogu jednako uspešno realizovati. U tom smislu, Holidays kao koncept ne zvuči nimalo loše: ideja o praznicima kao osnovi za horor je primamljiva, iako već uvrežena, a realizacija je poverena indie horor autorima mlađe generacije, plus Kevinu Smithu, o kojem ćemo nešto kasnije. Krajnji rezutat je “mešano meso”, ali drugačije verovatno i nije moglo.

 Film otvara Valentine’s Day (Kölsch, Widmyer), priča o stidljivoj devojčici zaljubljenoj u svog instruktora plivanja (Peters) koju su drugarice iz razreda uzele na zub. Jedan trenerov gest utehe pokrenuće salvu strašnih događaja. Asocijacija na De Palmin klasik Carrie je jasna, ali u ovom kratkom filmu ona ostaje samo površna. Nema tu ni hrabrosti, ni relevantnosti, pa ne treba da čudi to što je konačni rezultat više nenamerno smešan i trashy kao recimo Jennifer’s Body.

Druga priča je St. Patrick’s Day (Shore) koja se istovremeno i drži prazničnog predloška i odstupa od njega. U pitanju je priča o trudnoj ženi koja nosi nadnaravni entitet (khm, khm, Rosemary’s Baby) koji je opet povezan sa legendama o životu sv. Patricka (zmije). Ima tu nešto surealizma, atmosfere i intrigantnosti, ali konačni utisak je mlak.

Treća priča Easter (McCarthy) u teoriji ima interesantnu nameru da na jednostavan način objasni celokupnu ikonografiju vezanu za Uskrs. Dakle, mrtvog Isusa, njegove stigmate, jaja i zeca. Simpatično. Međutim, McCarthy kroz taj materijal ide prebrzo i ostaje na površini toliko da nismo sigurni je li u pitanju pravi horor, blasfemija ili parodija. Šteta, bilo je tu potencijala.

Mother’s Day (Sarah Adina Smith) svakako je po kvalitetu u gornjoj polovini omnibusa. Opet na tapetu imamo materinstvo i žensku plodnost. Naša junakinja je medicinski fenomen: žena koja zatrudni posle svakog seksa, ma kako zaštićena bila. Kada joj njena dokorka ponudi alternativno lečenje i proučavanje, naša će junakinja završiti u hippie-sektaškom okruženju. Mislili ste da je taj njihov mumbo-jumbo bezazlen? Greška...

Father’s Day (Burns, jedini od autora koji još nema dugometražni film iza sebe) je ubedljivo najbolji segment filma: jednostavno zamišljen, atmosferičan, jeziv i preteći. Usamljena žena dobija pismo (zapravo audio-kasetu) od svog oca za kojeg je mislila da je odavno mrtav i on je pomoću nje vodi po mestima iz njihove zajedničke prošlosti, obećavajući novi susret. Ideja da žena istovremeno čuje i očev i svoj dečiji glas je izvanredna, samo dodaje na već ionako gusto-jezivu atmosferu na tragu Poea. Ovaj segment bi bio sasvim legitiman, samostalni kratki film.

Nakon najmanje iskusnog dolazi najiskusniji od bande, Kevin Smith. Istini za volju, on više nije ni naročito indie autor, niti je horordžija, ma kako pokušavao. Ako mu Tusk nije bio dovoljan da se okane ćoravog posla i vrati provokativnim komedijama za koje je majstor, sumnjam da će ikakvu poruku izvući i iz ove kratkometražne bljuzge. Zapravo, Smith je ovde imao i najlakši zadatak: Halloween čija je ikonografija sama po sebi horor. Naravno, glupo bi bilo pokopirati Carpentera, ali u želji da izbegne utabanu stazu, Smith je otišao u nebulozu i potpuno zanemario duh praznika. Napravio je osvetničku priču o grupi devojaka, seksualnih radnica na kamerama koje se svete svom šefu koji ih tretira kao roblje. Na stranu spajanje komedije sa mizoginijom, traljavo napisani dijalozi koji su školski primer humora u pokušaju, pa čak i oslanjanje na internet-personu Harleya Morensteina (Epic Meal Time) umesto na nekog glumca, ali da li bi iko normalan u kratki film ova tematike ubacio rođenu kćerku. Ok, mala prati tatu po filmovima i to je u redu, ali u ovoj situaciji je neukusno do krajnjih granica. Možda se tu u pozadini krije i jedan štos: kćerka se zove Harley Quinn po liku iz DC univerzuma, a Suicide Squad je izbacio novi model Lolite za XXI stoleće. Je li Smith možda računao na to kad je kćeri dao ulogu u filmu i pripadajući “lolitasti” kostim?

 Pretposlednja priča Christmas (Stewart) ne samo da hvata božićni duh kakav zapravo jeste (konzumeristički i bespoštedan), nego uspeva i da u zaplet ubaci osećaj krivice. Čovek blagih manira (Green) želi da ispuni želju sinu za Božić i kupi mu igračku koja ga nakratko vodi u virtuelnu realnost. Njegova žena-kučka mu to čak postavlja kao imperativ. Kako to obično biva sa božićnim gužvama, naš naivac izvisi, ali uspe da “izvadi štetu” kad papak koji ga je pretekao doživi srčani udar. Ne samo da je klinac dobio igračku, nego su je dobili mama i tata. I dobili su više nego što su tražili...

Omnibus zatvara New Year’s Eve (Mortimer), pričica zanimljive, iako rabljene premise o ljigavcu prljavog uma (Bowen) koji ide na sastanak da bi tu upoznao ludaču (Izzo) koja ga u psihopatiji šije za tri koplja. U relativno kratkom trajanju Mortimer ne uspeva da izgradi atmosferu ili odnos među likovima, već priču okreće na pomalo parodični slasher.

Konačno, Holidays je film koji može zadovoljiti radoznalost jednog horor-fana i možda, samo možda, pokazati trendove u savremenoj nezavisnoj produkciji u ovom žanru. Koncept je pomalo ograničavajući (možda su druge praznike poput Thanksgiving i 4^th of July ostavili za eventualni nastavak) i kvalitativne oscilacije su pojačane kalendarskim rasporedom priča. Nije to loše, kao što nije ni dobro, makar će neko ko je uzeo da ga gleda doći do kraja.

 Sad, isplati li se kockati se s ovim omnibusom? I da i ne. To je jedna od onih situacija u kojima dobiješ ono što uložiš, ni centa više. Jedna odlična priča, dve dobre, jedna interesantna, ali zamuljana, tri bezvezne i jedna baš-baš loša, to je konačni bilans. Kapiram da ima boljih načina za ubiti 100 minuta. Kapiram da ima i lošijih. A možda da samo pogledate Burnsovu priču? Ona je dovoljna nagrada.

Starry Eyes

2014.

scenario i režija: Dennis Widmyer, Kevin Kolsch

uloge: Alexandra Essoe, Amanda Fuller, Noah Segan, Fabianne Therese, Pat Healy, Maria Olsen, Louis Dezseran

Premisa je stara i dobro poznata. Nešto veliko i uspešno zasnovano je na krivim temeljima blasfemije, zla i korupcije. To veliko može rasti samo pomoću još više blasfemije, zla i korupcije, a i individua koja se penje ne hijerarhijskoj lestivici to može učiniti jedino ako proda dušu vragu. To nešto veliko može biti bilo šta, Stari Rim, moderni kapitalizam ili Hollywood, što je slučaj u Starry Eyes.

Nije da to nismo imali i ranije, često u nekom satiričnom smislu. The Day of the Locust (1975) se bavio najklasičnijim od klasičnog Hollywooda i njegovim “underclassom”, glumcima i statistima za jednokratnu ili višekratnu povremenu upotrebu na bedni ugovor. David Lynch je uspeo da napravi dva različita filma koji se bave Hollywoodom, koji dele atmosferu, ne i tematiku. Mulholland Drive (2001) svakako je zvučniji od dva naslova i direktniji u bavljenju Hollywoodom, dok je Inland Empire (2011) intimnija priča smeštena u mozak glumice koja priprema ulogu. Uostalom, prošle godine smo imali čak dva filma koji razobličavaju ne samo Hollywood, negu celu tu industriju zabave, Maps to the Stars i ovogodišnjeg dobitnika Oscara, Birdmana. U takvom okruženju Starry Eyes zaista donosi malo toga novog.

Ono što mu se ne može zameriti je uvijenost: jasan je i direktan. Mi pratimo Saru (Essoe), simpatičnu devojku koja želi da se probije u svetu glume, ali čak retko dobija pozive za audicije, pa joj je prvenstveni izvor prihoda posao u restoranu brze hrane gde joj šef (Healy) pilji u dupe i obraća joj se sa patronizirajućim tonom. Ona živi sa gomilom cimera iz sličnog miljea u prostranoj kući, gde su trzavice, zavist, neiskrena podrška i sjebavanje samopouzdanja potpuno normalna pojava.

Sarin svet će se promeniti sa audicijom za horor film o Hollywoodu (opa, naznaka meta-nivoa) pod radnim nazivom Silver Scream, iza koje stoji kultna stara produkcijska kuća lagano cormanovskog stila i reputacije. Prvu audiciju će zeznuti, ali Sarah ima što druge glumice nemaju: sposobnost da sebi nanese bol i to pokaže javno, sposobnost da se otvori. To dovodi do susreta sa producentom, nepristojne ponude, odbijanja, premišljanja i konačno transformacije. Sarah postaje monstrum zato što ima posla sa monstrumima i to nije nikakva metafora. Ovde zaista imamo vragove, veštice, rituale i “drugu kožu”. A sve zbog vrlo opasne ambicije, jer ambicija je opsesija, bolest i pohlepa, ako je verovati ovom filmu.

Starry Eyes je umereno zanimljiv film na početku zato što se nadamo da ne znamo gde će nas odvesti, jer je polazište jasno. Čak je i transfer od socijalne priče i priče o uspehu sa svim svojim sastavnim delovima do telesnoh horora izveden postupno i relativno glatko. Problem je u tome što iza toga nema dublje poente, nema razrade, što je metafora preočita. Autori onda traže spas u šoku i “gore” momentima, pokušavaju da skrenu našu pažnju, ali uzalud...

Ono što se mora pohvaliti u ovom nekompletnom filmu je glavna glumica, Alexandra Essoe. Ona je relativno nepoznato ime, iza sebe ima nekoliko kratkih filmova i nekoliko malih uloga u dugometražnim filmovima i na televiziji. Možda je ona zaista Sarah, možda je joj je hrabra i zahtevna, fizički i emocionalno, uloga u ovom hororu skok u karijeri. Možda ćemo još čuti za nju. Iskreno, voleo bih. Ona ima potencijala i za daleko bolje filmove od Starry Eyes, ne samo horore i ne samo minimalne produkcije.