A Film a Week - Stranger

 previously published on Cineuropa

Hotel rooms can feel like places of estrangement, but also like temporary homes. They are both generic and idiosyncratic, different in type and sort, but the same in nature. Hotel rooms, and the brief insights into life happening inside them, are the topic of Yang Zhengfan’s fourth feature-length work and his second fiction feature, Stranger, which has just world-premiered in the Proxima Competition at the Karlovy Vary IFF.

The rules of the game are simple: we get to see seven vignettes, each shot in a single, long take. Some of them are funny, others poignant, some emotionally charged, some mysterious and others purely meditative. Theoretically, each works like a standalone short film, but together, they should create a comprehensive narrative.

We see a maid taking a moment to rest, before being hurried along to clean the room and move on to the next task, while the punchline of this episode is cleverly concealed and saved for the very end. Two suspicious individuals get into a battle of wits with two police officers after they enter their shabby motel room under the pretence of inspecting it. A rotating shot of a wedding photo shoot exposes some deeply buried secrets. A couple rehearses a dialogue they plan to have with a US immigration officer, as the woman wants to give birth to her son in the “promised land”. A young lady who works as an internet chat operator discusses the sense of not belonging anywhere with her clients. A middle-aged man narrates elements of his solitary life bogged down by routines while performing one of them – putting on a costume for work. Finally, we get to see the lights going on and off through the windows as sounds from the surroundings set in.

Some level of unevenness might be expected from a feature that is actually a series of shorts, and Yang Zhengfan tries hard to strike a balance between consistency and variation. Directing-wise, he has some interesting ideas, and he can also rely on the lenser who understands him best – himself. Given that he is more experienced with documentaries than with fiction films, the moments that channel an observational style work best here.

Stranger starts strong, employing quite a rigorous style, whereby proceedings are shot either from a fixed position or using geometrically regular movements, but these feel fresher thanks to some humour woven into the dialogue. After the fourth episode, which is the main and the most emotionally charged one, we get the sense that Stranger loses steam and some of its sense of purpose. Simply put, the last three stories do not have anything to do with the hotel rooms, rely too heavily on the lead actors’ interpretations of their solo characters and also sometimes slip into moments of technical imperfection, especially in the sound department. In the end, Stranger slightly outstays its welcome, while the director overplays his hand, as his good ideas are implemented in less-than-perfect and minimally varied fashion.

XX

2016.

režija: Jovanka Vučković, Annie Clark, Roxanne Benjamin, Karyn Kusama

scenario: Jovanka Vučković, Jack Ketchum, Annie Clark, Roxanne Benjamin, Karyn Kusama

uloge: Natalie Brown, Jonathan Watton, Peter DaKunha, Peyton Kennedy, Melanie Lynskey, Sheila Vand, Lindsay Burdge, Casey Adams, Breeda Wool, Angela Trimbur, Morgan Katz, Christina Kirk, Kyle Allen, Mike Doyle

Omnibus-filmovi i neujednačenost idu ruku pod ruku. Prosto, tako je to, čak i kad je reč o kolekciji kratkih filmova istog autora. Međutim, ova forma je nekako uvek bila popularna u horor-žanru kao gotovo idealna da mlađi autori snime nešto na bazi materijala za čiju realizaciju nisu potrebna velika sredstva, pa da sve to zapakuju i prodaju u paketu, u formi koja će lakše naći svog kupca. Kvalitet omnibusa kao celine često je srazmeran tome koliko je sinergije prisutno među autorima i koliko je gladak spoj između njihovih filmova, a da opet stile bude dovoljno prepoznatljiv za svakog od njih.

Ono što je štos sa XX je podatak da je to prva potpuno ženska horor-kompilacija. Žanr koji je nekada važio za izrazito muški se polako menja, između ostalog i zbog emancipacije i ženskog uticaja koji se probija. Uostalom, treba li ići dalje od The Babadook, A Girl Walks Home Alone at Night i The Invitation da bi se dokazalo da su ženski autori upravo ona sveža krv.

I XX je svež, drugačiji omnibus, iako očekivano neujednačen ne samo kvalitativno nego i tematski. Kao što je i animacija Sofie Carillo koja služi kao poveznica između priča stvar preferencija, tako je i odluka hoće li segmenti biti tematski povezani ili ne. Moj osnovni problem sa konceptom XX je polovičnost u pristupu: tri priče tretiraju ženu u kući / majčinstvo, dok jedna potpuno ispada iz šablona i deluje kao da joj je mesto u nekoj drugoj kompilaciji.

Prva priča koju potpisuje Jovanka Vučković, kanadska autorica sa „bacgroundom” u vizuelnim efektima i publicistici (bila je urednica časopisa Rue Morgue), ujedno je i najsnažnija od kvarteta. U nečemu što liči na epizodu The Twilight Zone začinjenu sa nešto vrlo mračnog humora, upoznajemo majku (Brown) koja mora da se nosi sa posledicama ignoriranja problema kod kuće. Sin je iz radoznalosti pogledao u neznančevu crvenu kutiju sa božićnim poklonom i prestao da jede. U tome ga je sledila kćerka, a na kraju i otac. Jovanka Vučković nas drži u neizvesnosti po pitanju razloga za takav sled događaja, istovremeno ispitujući modernu familijarnu dinamiku i ulogu majke u savremenom svetu.

Druga priča u režiji Annie Clark (poznatije u svetu muzike i pod umetničkim imenom St. Vincent) punokrvna je campy komedija o zaštitničkom pristupu u materinstvu. Tu se majka (Lynskey) iz petnih žila upinje da sačuva masku normalnosti za rođendansku zabavu svoje kćeri dok istovremeno posprema truplo svog muža, beži od dadilje (Vand) čije je prisustvo dominantnije od njenog i sklanja se od radoznalih pogleda iz komšiluka. Iako potpuni amater u svom poslu, Annie Clark se pokazala kao vispren učenik, a odluka da većinu radnje snima kroz staklo je više nego dobra.

Treća priča koju potpisuje nadolazeća mlada autorica Roxanne Benjamin (Southbound) je ona koja pomalo razara tematski i ini kontinuitet. Umesto materinstva, imamo staru kulturu, a umesto stida, zaštite ili ljubavi – metamorfozu u monstruma. Najkraća od svih, ova priča je u suštini vrlo napeti i profesionalno urađeni „slasher” koji nema izrazite mane osim što se našao gde nije bilo potrebno, odnosno u pogrešnoj kompilaciji.

Konačno, četvrtu priču režirala je najostvarenija i zanatski najverziranija od četiri autorice, Karyn Kusama (The Invitation), pa su i očekivanja od nje bila najviša. Kusama nas je, međutim, „počastila” svojim autorskim misaonim eksperimentom kako bi izgledao „osamnaest godina posle” nastavak kultnog filma Rosemary's Baby. Nošen sjajnom glumom Christine Kirk u ulozi majke i interesno povezan sa autoričinim prethodnim filmom (po liniji opsesije religijskim kultovima), segment se drži iznad vode do samog kraja iako vrlo teško sakriva „trope”, tipskost likova i situacija i „nedokuvanost” u priči. Jednostavno rečeno, od autorice tog renomea smo očekivali i više.

Ali, na kraju krajeva, neujednačenost dolazi sa teritorijom omnibusa, očekivanja sa statusom autora, odnosno autorice. XX je projekat itekako vredan pažnje i dokaz da vreme ženskog horora tek dolazi.

Holidays

2016.

režija: Kevin Kölsch, Dennis Widmyer, Gary Shore, Nicholas McCarthy, Sarah Adina Smith, Anthony Scott Burns, Kevin Smith, Scott Stewart, Adam Egypt Mortimer

scenario: Kevin Kölsch, Dennis Widmyer, Gary Shore, Nicholas McCarthy, Sarah Adina Smith, Anthony Scott Burns, Kevin Smith, Scott Stewart

uloge: Madeleine Coghlan, Savannah Kennick, Rick Peters, Ruth Bradley, Peter Campion, Isolt McCaffrey, Ava Acres, Petra Wright, Mark Steger, Sophie Traub, Aleksa Palladino, Sheila Vand, Jennifer Lafleur, Sonja Kinski, Jocelin Donahue, Michael Gross, Ashley Greene, Olivia Roush, Harley Quinn Smith, Harley Morenstein, Shelby Kemper, Seth Green, Clare Grant, Scott Stewart, Lorenza Izzo, Andre Bowen, Megan Duffy

Horor-omnibusi i kompilacije nisu ništa novo i, kao i svi omnibusi, po pravilu pate od neujednačenosti materijala. Tu čak ne igra ni broj autora, da li su sve kratke priče delo jednog autora (ili jedne fiksne grupe) ili je svaki kratki film radio neko drugi, naprosto nisu sve ideje jednako dobre niti se mogu jednako uspešno realizovati. U tom smislu, Holidays kao koncept ne zvuči nimalo loše: ideja o praznicima kao osnovi za horor je primamljiva, iako već uvrežena, a realizacija je poverena indie horor autorima mlađe generacije, plus Kevinu Smithu, o kojem ćemo nešto kasnije. Krajnji rezutat je “mešano meso”, ali drugačije verovatno i nije moglo.

 Film otvara Valentine’s Day (Kölsch, Widmyer), priča o stidljivoj devojčici zaljubljenoj u svog instruktora plivanja (Peters) koju su drugarice iz razreda uzele na zub. Jedan trenerov gest utehe pokrenuće salvu strašnih događaja. Asocijacija na De Palmin klasik Carrie je jasna, ali u ovom kratkom filmu ona ostaje samo površna. Nema tu ni hrabrosti, ni relevantnosti, pa ne treba da čudi to što je konačni rezultat više nenamerno smešan i trashy kao recimo Jennifer’s Body.

Druga priča je St. Patrick’s Day (Shore) koja se istovremeno i drži prazničnog predloška i odstupa od njega. U pitanju je priča o trudnoj ženi koja nosi nadnaravni entitet (khm, khm, Rosemary’s Baby) koji je opet povezan sa legendama o životu sv. Patricka (zmije). Ima tu nešto surealizma, atmosfere i intrigantnosti, ali konačni utisak je mlak.

Treća priča Easter (McCarthy) u teoriji ima interesantnu nameru da na jednostavan način objasni celokupnu ikonografiju vezanu za Uskrs. Dakle, mrtvog Isusa, njegove stigmate, jaja i zeca. Simpatično. Međutim, McCarthy kroz taj materijal ide prebrzo i ostaje na površini toliko da nismo sigurni je li u pitanju pravi horor, blasfemija ili parodija. Šteta, bilo je tu potencijala.

Mother’s Day (Sarah Adina Smith) svakako je po kvalitetu u gornjoj polovini omnibusa. Opet na tapetu imamo materinstvo i žensku plodnost. Naša junakinja je medicinski fenomen: žena koja zatrudni posle svakog seksa, ma kako zaštićena bila. Kada joj njena dokorka ponudi alternativno lečenje i proučavanje, naša će junakinja završiti u hippie-sektaškom okruženju. Mislili ste da je taj njihov mumbo-jumbo bezazlen? Greška...

Father’s Day (Burns, jedini od autora koji još nema dugometražni film iza sebe) je ubedljivo najbolji segment filma: jednostavno zamišljen, atmosferičan, jeziv i preteći. Usamljena žena dobija pismo (zapravo audio-kasetu) od svog oca za kojeg je mislila da je odavno mrtav i on je pomoću nje vodi po mestima iz njihove zajedničke prošlosti, obećavajući novi susret. Ideja da žena istovremeno čuje i očev i svoj dečiji glas je izvanredna, samo dodaje na već ionako gusto-jezivu atmosferu na tragu Poea. Ovaj segment bi bio sasvim legitiman, samostalni kratki film.

Nakon najmanje iskusnog dolazi najiskusniji od bande, Kevin Smith. Istini za volju, on više nije ni naročito indie autor, niti je horordžija, ma kako pokušavao. Ako mu Tusk nije bio dovoljan da se okane ćoravog posla i vrati provokativnim komedijama za koje je majstor, sumnjam da će ikakvu poruku izvući i iz ove kratkometražne bljuzge. Zapravo, Smith je ovde imao i najlakši zadatak: Halloween čija je ikonografija sama po sebi horor. Naravno, glupo bi bilo pokopirati Carpentera, ali u želji da izbegne utabanu stazu, Smith je otišao u nebulozu i potpuno zanemario duh praznika. Napravio je osvetničku priču o grupi devojaka, seksualnih radnica na kamerama koje se svete svom šefu koji ih tretira kao roblje. Na stranu spajanje komedije sa mizoginijom, traljavo napisani dijalozi koji su školski primer humora u pokušaju, pa čak i oslanjanje na internet-personu Harleya Morensteina (Epic Meal Time) umesto na nekog glumca, ali da li bi iko normalan u kratki film ova tematike ubacio rođenu kćerku. Ok, mala prati tatu po filmovima i to je u redu, ali u ovoj situaciji je neukusno do krajnjih granica. Možda se tu u pozadini krije i jedan štos: kćerka se zove Harley Quinn po liku iz DC univerzuma, a Suicide Squad je izbacio novi model Lolite za XXI stoleće. Je li Smith možda računao na to kad je kćeri dao ulogu u filmu i pripadajući “lolitasti” kostim?

 Pretposlednja priča Christmas (Stewart) ne samo da hvata božićni duh kakav zapravo jeste (konzumeristički i bespoštedan), nego uspeva i da u zaplet ubaci osećaj krivice. Čovek blagih manira (Green) želi da ispuni želju sinu za Božić i kupi mu igračku koja ga nakratko vodi u virtuelnu realnost. Njegova žena-kučka mu to čak postavlja kao imperativ. Kako to obično biva sa božićnim gužvama, naš naivac izvisi, ali uspe da “izvadi štetu” kad papak koji ga je pretekao doživi srčani udar. Ne samo da je klinac dobio igračku, nego su je dobili mama i tata. I dobili su više nego što su tražili...

Omnibus zatvara New Year’s Eve (Mortimer), pričica zanimljive, iako rabljene premise o ljigavcu prljavog uma (Bowen) koji ide na sastanak da bi tu upoznao ludaču (Izzo) koja ga u psihopatiji šije za tri koplja. U relativno kratkom trajanju Mortimer ne uspeva da izgradi atmosferu ili odnos među likovima, već priču okreće na pomalo parodični slasher.

Konačno, Holidays je film koji može zadovoljiti radoznalost jednog horor-fana i možda, samo možda, pokazati trendove u savremenoj nezavisnoj produkciji u ovom žanru. Koncept je pomalo ograničavajući (možda su druge praznike poput Thanksgiving i 4^th of July ostavili za eventualni nastavak) i kvalitativne oscilacije su pojačane kalendarskim rasporedom priča. Nije to loše, kao što nije ni dobro, makar će neko ko je uzeo da ga gleda doći do kraja.

 Sad, isplati li se kockati se s ovim omnibusom? I da i ne. To je jedna od onih situacija u kojima dobiješ ono što uložiš, ni centa više. Jedna odlična priča, dve dobre, jedna interesantna, ali zamuljana, tri bezvezne i jedna baš-baš loša, to je konačni bilans. Kapiram da ima boljih načina za ubiti 100 minuta. Kapiram da ima i lošijih. A možda da samo pogledate Burnsovu priču? Ona je dovoljna nagrada.

ABCs of Superheroes

2015.

scenario i režija: Jens Holzheuer, Oliver Tietgen

cameo uloge: Bai Ling, Uwe Boll, Lloyd Kaufman, Jorg Buttgereit

Volite da pijete i pušite travu u društvu jer vam tada na um padaju ideje? Učinite sebi uslugu i zapišite ih ili snimite jer su sve blentave ideje jednako legitimne. Naročito tako smišljene na gomili, na seansama sa društvom. One se filtriraju s vremenom, neke postaju epski citati, a neke, ma koliko nedorađene bile, kada se vizualiziraju postaju kratki (trash) filmovi. Jens i Oliver, dva drugara i filmska profesionalca, jedan montažer, drugi baja za efekte, uspeli su da sačuvaju svoje ideje i od njih slože parodiju...

Ovogodišnji Grossmann je zaista bio u znaku horor-komedije, trasha i parodije, od pobednika Scherzo Diabolico, preko vrlo uspelog i specijalnim priznanjem nagrađenog Attack of the Lederhosenzombies, pa do ekscesno preteranog i dozlaboga “talky” Frankenstein Created Bikers, pa zato nije ni čudno da poslednji film na festivalu bude baš parodijska kompilacija, ili ako baš hoćete antologija. Na tapetu su super-heroji, autori baš i ne skrivaju parodijsku oštricu, na projektu su predano radili i uspeli su da ubede određene ikone trasha i horora da se u njemu pojave i daju mu svoj blagoslov, što bi svakako privuklo posvećenu publiku. Tako da pripremite se na politički i drugačije nekorektnu sprdnju, zajebanciju, golotinju, “over the top” borbe... Trash!

Film počinje sa okvirnom pričom kojoj će se vraćati. U radnji su majka i kćerka i majci to užasno ide na živce. Želeći svoj mir, dozvoljava kćerki da kupi jedan strip i udubi se u njega kako je ne bi ometala. Kćerka izabere abecednu antologiju super-heroja, očigledno jeftino izdanje i sad čita ono što mi gledamo, od A do Z, sa nekoliko spojenih slova, ukupno nekih 20-ak kratkih superherojskih priča od kojih su neke povezane, neki likovi zalutaju ili se samo tako pojave u drugoj priči, a neki ne... Ne tražite neku veliku logiku i motivaciju, to je trash i kraj priče. Jedino će se curica i njena netrpeljiva majka pojavljivati tu i tamo kao svojevrsni komentar na sadržaj koji gledamo.

A tu imamo i svemoćnog majmuna (Almighty Ape) koji je žrtva kancelarijskih spački i ponesrećenih eksperimenata i reference na He-Mana i Skeletora, Power Rangers (Uwe Boll kao njihov poslodavac američki predsednik – urnebesno), i Vampirellu i ubačene reklame i crnog Isusa iz svemira i pomahnitale hrišćanske očeve koji mašu Biblijama i orgazmičnu hobotnicu i Hitlerov mozak i staračkog super-heroja i seksualiziranu parodiju na Alfa, i škakljivu šalu o silovanju pod maskom Terminatora i posvetu VHS-u i konačno Zee-Men ekipu kao aluziju na X-Men stripove. Sad, ideja iza toga je prosta: jednostavne ideje, kratke priče, kratki filmovi, rapidni humor, nasilje i golotinja i sve u veoma zezatorskom tonu uz poštovanje prema legendarnoj Tromi, Uwe Bollu ili Buttgereitu kao ozbiljnom horordžiji, pa šta od toga uspe, a šta ne, nije strašno, zabavićemo se i proći će nam vreme.

Forma antologije je pravilno odabrana jer dopušta neujednačeno trajanje, stilske razlike i promene ritma. I to da imamo samo jedan autorski par, a ne gomilu autora je u teoriji dobra da se smanje neujednačenosti u izrazu i senzibilitetu. To, međutim, ne deluje na neujednačenost kvaliteta ideja, od kojih su neke genijalne, neke prolazne, neke jednostavno bezvezne i/ili loše izvedene. Čak i ta forma abecede postaje ograničavajuća, pa se negde od njene polovine film vuče kao na silu, uz tek poneki bljesak jer su ili najbolji štosevi potrošeni, ili smo mi kao publika već navikli na cimove i humor, pa autori gube na faktoru iznenađenja. Ono što će nam ostati u glavi do kraja je “slušni crv” od one grozomorne pesme pred i za vreme odjavne špice i možda poneki štos i to je to.

Opet dolazimo do pitanja trajanja. Odnosno, je li zabavno (relativno priseban) gledati 90 minuta nečijih pijanih ili napušenih zajebancija, a da se u njima aktivno ne učestvuje? Rekao bih da to može biti zabavno samo neko vreme, a onda postaje naporno. Odnosno, možda celovečernji film nije najbolji format za distribuciju tih fora i fazona, naročito za mladu generaciju čija je pažnja ionako izdeljena. Ali, odgovorno tvrdim, ABCs of Superheroes bi bila sjajna web-serija. I gledao bih ama baš svaku epizodu i svaku sezonu.

Southbound

2015.

režija: Radio Silence, Roxanne Benjamin, David Bruckner, Patrick Horvath

scenario: Roxanne Benjamin, David Bruckner, Patrick Horvath, Susan Burke, Matt Bettinelli-Olpin, Dallas Richard Hallam

uloge: Matt Bettinelli-Olpin, Chad Villella, Larry Fessenden, Hannah Marks, Nathalie Love, Fabianne Therese, Mather Zickel, David Yow, Tipper Newton, Susan Burke

Standardni problem sa horor-kompilacijama je to što su kompilacije: njihovi segmenti su nužno nejednakog kvaliteta i pritom su često spojeni na silu, sa malo ili nimalo logike. Međutim, u tome su često brutalno iskrene: par kratkih filmova po “jedva smo se okupili” principu i to nam je što nam je, pa ko voli... Dodatni problem može nastati iz ambicije da se te priče nekako spoje i uokvire kakvim-takvim konceptom, što je, recimo, potpilo The ABC's of Death nastavke (uz sam broj kratkih filmova i vremensko ograničenje koje se iz koncepta nameće).

Southbound je od te ambicioznije i konceptualnije vrste kompilacija, gde su makar postavljenje granice “sveta” - pustinjska nedođija na jugozapadu Amerike sa prašnjavim putevima, opustelim gradićima i vrlo koloritnim stanovništvom, i makar postoji leitmotiv koji se provlači kroz svih pet priča – prošlost, njeno ispravljanje, suočavanje s njom ili bežanje. Priče, međutim, nisu organski spojene jedna sa drugom, prva i poslednja daju nekakav okvir, neke su samo nalepljene, a neke čak i pomalo vise. Ono što ih vadi je činjenica da nijedna od njih zapravo nije loša sama za sebe, pa ni kratki filmovi u konačnici nisu loši, što Southbound čini pristojnim, iako ne impozantnim komadom filmske zabave.

Prva priča koju je, kao i poslednju, režirao kolektiv Radio Silence, služi manje-više da nas upozna sa svetom i temom. Ove dve priče su među slabijima, ali za to nije teško naći valjan razlog: poslednja je zbog konstrukcije “spoilana” prvom, a prva je zapravo klasičan intro i ujedno posveta seriji Twilight Zone. Prva priča govori o dvojici okrvavljenih tipova koji pokušavaju da pobegnu od utvara koje ih proganjaju da bi se samo vrteli u krugovima po putu.

Druga priča prati žensku tročlanu rock skupinu (koja je, otkrivamo, do nedavno bila četvoročlana) i njihovu nevolju sa puknutom gumom na kombiju. Zaustavlja se sablasno pristojni stariji bračni par i nudi pomoć. Devojke se nećkaju, ali prihvataju, da bi kasnije na večeri sa još takvih sablasno pristojnih ljudi shvatile da oni nisu ono za šta se izdaju...

Treća i najbolja priča ima samo jednu manu: suviše je dobra da bi se našla na nekakvoj kompilaciji, posebno tako zgodno i prigodno povezana sa prethodnom. U pitanju je isto relativni standard što se tiče žanra, priča o običnom čoveku koji zgazi ženu na putu i traži pomoć. Zlikovac bi otišao, ali naš čovek nije takav. On će pozvati policiju i pokušati da svojoj žrtvi pruži pomoć čak i kad se to čini nemogućim. Imajući na vezi samo jednu sestru iz hitne pomoći i jednog lekara, on će u ekstremno sablasnoj i jezivoj napuštenoj bolnici pokušati da obavi kompleksnu operaciju za šta nije osposobljen, ali će se i suočiti sa moralnim posledicama svog čina.

Četvrta priča bi imala smisla u nekom “backwoods” trileru. Ona prati brata koji je godinama opsesivno tragao za svojom nestalom / otetom sestrom. Sada kada ju je našao, ona baš i nije sigurna da li bi se vratila...

Konačno, poslednja priča je svojevrstan “prequel” za prvu i u njoj vidimo naše okrvavljene tipove dok još nisu bili okrvavljeni u “home invasion” akciji u kojoj su oni banditi koji maltretiraju jednu porodicu. Krug se na taj način zatvara.

U suštini, Southbound nije film koji će vas raspametiti, ali ako želite da pogledate seriju kratkih filmova koji su bolje ili lošije zaokruženi i spojeni u jednu celinu, to je film za vas. Jedan od tih kratkih je zaista impozantan, pažljivo osmišljen, dorađen i atmosferičan do maksimuma, pa ima i neku dubinu, a ostali su sasvim pristojni, što je iznad proseka za današnji horor.

German Angst

kritika originalno objavljena na fak.hr

2015.

režija: Jörg Buttgereit, Michal Kosakowski, Andreas Marschall

scenario: Jörg Buttgereit, Goran Mimica, Andreas Marschall

uloge: Lola Gave, Matthan Harris, Kristina Kostiv, Andreas Pape, Denis Lyons, Milton Welsh, Annika Strauss, Désirée Giorgetti

U okvirima nemačkog, a verovatno i evropskog horora, German Angst je verovatno događaj godine. Ovaj omnibus trojice manje ili više renomiranih nemačkih (i ne samo nemačkih) autora kroz tri različite priče (stilski i drugačije) kojima je mesto u nekakvim antologijama ipak održava tematsku bliskost između segmenata i vernost naslovu. German Angst nam kroz horor stilizaciju nudi sliku onoga što pritiska savremeno nemačko društvo i uzrokuje pomenuti angst.

Prva je priča Final Girl Jörga Buttgereita (Nekronomikon) i najviše igra na “art” kartu. Radnja je ograničena na stan i skoro cela je izražena kroz naraciju naslovne junakinje (Gave). Isprva fokusirana na zamorce u kavezu, snimljena kroz duge i ekstremne, zrnaste “close-up” kadrove koji se smenjuju isprva deluje sasvim nevino. Naravno, ako oduzmemo naslov koji je klasičan “slasher trope” i označava poslednju devojku iz ekipe koja će se osvetiti zlikovcu koji je pobio ostale. Stvari postaju malo jasnije kad vidimo šta, odnosno koga ona drži u sobi. Pustite mašti na volju, pripremite svoj psihoanalitički aparat i uživajte, ako možete.

Drugi segment reditelja Michala Kosakowskog (dokumentarac Zero Killed) se zove Make a Wish i počinje sa zaljubljenim parom gluvonemih stranaca koji odlaze na osamu u napuštenu fabriku. Tamo će ih iznenaditi skoro pa internacionalna banda neo-nacista, a talisman o kojem postoji pozadinska priča urađena kao bajkoviti, komični i krvavi flashback u fotografiji koja imitira super 8 ugođaj i koji momak daje curi će okrenuti tok stvari na pomalo nepredvidljiv način. Dok je prvoj priči to samo nagovešteno, ovde greh iz prošlosti svakako donosi osvetu.

Treća i poslednja priča Alraune (prevodi se kao “košmarni šapat”) je urađena u “giallo” stilu koji očito privlači autora Andreasa Marschalla (Masks), kombinujući noir, fantazijske i horor elemente. Fotograf Eden (Welsh) svojoj curi (Giorgetti) govori o svojim iskustvima nakon njihovog privremenog prekida koji ga vode u misteriozni klub gde se konzumira halucinogena droga i upražnjava divlji seks sa čudnim posledicama i moguće sektaškim konotacijama. Efektno snimljen sa kadrovima koji se brzo smenjuju i sa bogatom shemom boja, ovaj segment je najugodniji i pogodan je i za gledaoce koji nisu navikli na grafičko nasilje u horor-filmovima.

Sve tri priče su smeštene u Berlin i poneki detalji iz jedne se lako mogu ponoviti u drugoj priči. Sva tri filma snimljena su uglavnom sa istom ekipom i stilski uticaji autora se prepliću i preklapaju. Zajedno se German Angst sjajno sklapa u jednu celinu, jednu sliku i jednu temu obrađenu iz tri ugla. Psihoanalitički pristup i sugestija na traumu u porodici odlazi putem osvete u prvoj priči. U drugoj je, na momente trashy, a na momente didaktički izložen greh iz prošlosti čiji se trag vuče u sadašnjosti, a vući će se i u budućnosti. Iako Kosakowski pomalo nezgrapno govori kroz svoje likove, u spoju trasha i ekstremnog nasilja i ovaj segment postaje uspešan. Treća priča se ne bavi pred-istorijom, makar ne direktno. Njenu pred-istoriju smo možda mogli da vidimo u dokumentarcu B-Movie: Lust & Sound in West Berlin, a njena sadašnja tema je Berlin kao moderni evropski Sin City, grad greha, seksualnih želja i uvrnutih zadovoljstava.

Sva tri filma se bave angstom, bilo kao kroz želju za privatnom osvetom, bilo kroz prošlost koje nismo bili deo, a koja nas svejedno obeležava, bilo kroz seksualnu ovisnost neke vrste ili makar želju. Angst je kompleksan i zajeban sentiment, zato je valjda i termin ostao neprevodiv. Nije samo tinejdžerska boljka, ume nas stići i dohvatiti kad mu se najmanje nadamo. Podižući ga na nacionalnu razinu, autori su snimili horor koji valja pogledati i koji ima mnogo više vrednosti od pukog šoka i provokacije. O German Angstu će se još pričati, a na sreću dolazi i u naše krajeve, na Grossmannov festival u Ljutomeru.

Wild Tales / Relatos salvajes

2014.

scenario i režija: Damian Szifron

uloge: Ricardo Darin, Oscar Martinez, Leonardo Sbaraglia, Erica Rivas, Rita Cortese, Julia Zylberberg, Dario Grandinetti, Maria Onetto, Nancy Duplaa, Oscar Nunez, Cesar Bordon, Diego Gentile, Maria Marull, German da Silva, Diego Velazquez, Walter Donado, Monica Villa

Omnibus filmovi nisu najlakši i najzahvalniji materijal za kritičku analizu. Ako su u pitanju filmovi više različitih autora, onda ih se može gledati kao odvojene kratkometražne filmove koji mogu, a i ne moraju biti tematski i stilski bliski. Uostalom, stvar je dogovora ili selekcije. Postojala je takva praksa na beogradskom FDU i nekoliko kultnih naslova 80-ih su upravo studentski omnibusi kao recimo Kako je propao rokenrol (1989). Druga praksa je da relativno poznati autori rade kratke filmove na određenu temu (svež primer je Words with Gods), ili da su poveznice među filmovima prosta geografska lokacija (Pariz, New York – recimo New York Stories koji je spojio imena kao što su Scorsese, Coppola i Woody Allen) ili čak određeni datum (recimo 9/11).

“Hyperlinkani” omnibusi su potpuno druga stvar, njih najčešće radi jedan autor ili grupa autora zajedno, i u tu grupu spadaju Sin City, donekle Pulp Fiction i njegovi uspešniji ili manje uspešni klonovi. Tu je štos u nečemu drugom, odnosno te priče ne postoje samostalno i od izuzetne važnosti je njihovo preplitanje, pošto je u svakoj od njih perspektiva drugačija. Ono što se javlja kao problem sa argentinskim kandidatom za Oscara Wild Tales je to da je nije ni klasičan ni “hyperlink” omnibus, nego nešto između. Filmovi jesu tematski bliski, ali su u pitanju odvojene kratke priče koje se mogu posmatrati odvojeno, ali je autor jedan i njegov senzibilitet i pristup je isti, od početka do kraja. Dakle, je li Wild Tales klaster kratkih filmova ili jedna zaokružena filmska celina?

Kako god ga gledali, u pitanju je dobar film sa nekoliko genijalnih i nekoliko ne baš genijalnih momenata koje možemo predvideti, ali su barem ludo zabavni. Wild Tales će nas svojim pristupom uvrnutog, crnog, napetog i morbidnog sitcoma dobro pretumbati, zabaviti, ali i naterati da ipak malo razmislimo i o centralnom motivu filma (osveta), kao i o socijalnoj i psihološkoj pozadini i motivaciji za takvo užasno nasilje.

 

Već od prve priče znamo na čemu smo. Ona je najkraća, ide pre uvodne špice (koja je isto fenomenalno zabavna sa svim tim divljim životinjama) i skoro cela se dešava u avionu. Stariji gospodin, kritičar za klasičnu muziku se nabacuje zgodnoj devojci. Njih dvoje shvataju da poznaju istog neuspešnog kompozitora, ona mu je bila devojka, a on u komisiji za diplomski rad. Kada se u priču uključi i treća osoba koja ga poznaje, znamo da to neće dobro završiti.

Druga priča se dešava jedne kišne noći u svratištu pored ceste. Konobarica prepozna jednog gosta kao mafijaša koji joj je uništio familiju. Kuvarica, bivša robijašica, predloži ingeniozno rešenje sa mišomorom... Znamo kako ide dalje, kroz taj screwball, pa čak i nasilni slapstick na kraju, ali priča bi dobila na snazi da je trajala malo duže, otišla u još uvrnutijem pravcu i da nas je Szifron poštedeo opštih mesta o politici i pravdi.

Sledeća priča se dešava na cesti i podseća na američke “backwoods” motive iz Deliverenca i ruralnih horora. Tip u “audiju” (Sbaraglia) pokušava da pretekne lokalca u nekom starom, natovarenom autu. Lokalac kreće da ga zeza i “yuppie” mu dobaci nešto kroz prozor i odveze se. Njegova sreća je kratkog veka, jer mu ubrzo pukne guma, a agresivna seljačina ga sustigne i onda kreće njihovo trashy takmičenje “u koga je veći”, i tom segmentu bih dao nagradu za najefektnije korištenje pojasa u automobilu.

Sa četvrtom pričom o frustriranom stručnjaku za eksplozije (Darin), Wild Tales skreću na politički teren. “Bombaševu” frustraciju pokrene činjenica da mu je pauk odneo auto i to na mestu koje nije bilo označeno za zabranjeno parkiranje. Hteo – ne hteo, mora platiti trošak za šlep, pa se možda može žaliti za kaznu. Opet, kaznu mora platiti, pa se žaliti sudu ili kome već. Ovaj birokratski košmar mu uništi privatni život, brak, posao... Njegovo jedino rešenje je osveta zbog koje će postati neka vrsta nacionalnog heroja.

Peta priča je isto politička, ali ne počinje nimalo komično. Mladi tupavi bogatun je pijan autom udario trudnicu i to treba srediti zataškavanjem ili kako god. Njegov otac (Martinez) se seti da plati svom vrtlaru da ode u zatvor umesto sina. Međutim, taj dogovor nije moguće realizovati bez advokata, tužioca, policije, a što je više ljudi u priči, troškovi rastu eksponencijalnom progresijom, do granice apsurda.

Šesta i najfurioznija priča se dešava na bogatom jevrejskom venčanju. Ariel (Gentile) je tip koji liči na standardnu ulogu Bradleya Coopera, mlad, uspešan, zgodan i nasmejan. Njegova nevesta Romina (Rivas) možda nije savršeno lepa, ali dolazi iz finansijski stabilne kuće. Problem sa Arielom je to što ima aferu sa koleginicom s posla, a Romina to otkriva na sam dan venčanja, i kreće na put osvete. Kako se u Argentini osveta servira topla i u velikim porcijama, čak i na repete, pičvajz počinje već na venčanju...

Damian Szifron uspeva da drži suludo brz tempo, pa Wild Tales zapravo podseća na nekakav dečiji animirani film. Na pamet mi padaju Tom i Jerry, Kojot i ptica trkačica i slične zajebancije. Szifron sjajno slaže vizuale, uklapa ih sa vrlo sugestivnom muzikom i sjajno montira. Likovi su napisani dovoljno jednostavno, a vrhunski argentinski glumci su svakako sposobni da ih odigraju, a veliki benefit im je relativna sloboda u interpretaciji. Wild Tales je zato vrhunska zabava koja u istom filmu uklapa dva stila apsurda, Tarantinov nasilni i Almodovarov komični. Uticaj potonjeg ne treba da čudi, pošto su i Pedro i brat mu Augustin potpisani kao producenti filma.

Međutim, Wild Tales ima i više ambicije od toga da bude puka zabava, što predstavlja problemčić. U kratkoj formi, pa još crnohumornoj i klišeiziranoj radi maksimalnog efekta, političarenje izgleda jednako klišeizirano i stoga ne baš najubedljivije. Opšta mesta u politici deluju pomalo naivno, jeftino i zapaljivo. Jasno nam je da je argentinsko društvo nestabilno, apsurdno, čak i nasilno i bez ovog filma, ali od Wild Tales nećemo saznati ništa više, a pogotovo ne one suptilne istine koje smo otkrili u Nine Queens (2000). Iako se načelno mogu složiti sa Szifronovim stavovima i percepcijom problema, mislim da u kratkom filmu gde je tempo suština svega, izlaganje toga nije najbolje izvedeno. Wild Tales je film koji najjači na polju zabave i kao takvog ga treba gledati i kao takav dobija moju masnu preporuku.

A Touch of Sin / Tian zhu ding

2013.

scenario i režija: Jia Zhangke

uloge: Jiang Wu, Wang Baoqiang, Zhao Tao, Luo Lanshan

Ma šta mi mislili, mi (Evropljani, zapadnjaci, kako god) o Kini ne znamo ništa, ne poznajemo njihove navike, običaje, način života, kulturu... To što ne poznajemo njihove filmove (čast izuzecima, i poznavaocima i filmovima koji su uspeli probiti kulturološku ili kakvu već barijeru), još je i najmanji problem, a i lako je objašnjivo. Naime, Kina je, ma šta nam mediji govorili, i dalje prilično centralizovana diktatura i tamo su državna propaganda i cenzura još uvek sasvim legitimne stvari. Zato nam iz Kine u principu dolaze žanrovski filmovi bez jake kritičke oštrice prema društvu ili jednako nekritički art filmovi koji se bave unutrašnjim svetovima svojih junaka. Ima tu i dobrih stvari, ali ima i bofla.

Angažovani filmovi su, pak, retki. Prvo se suočavaju sa gomilom regula od faze scenarija sve do distribucije. Ako i pređu jedan stepenik, ne znači da će preći i drugi. U to se uverio i možda najprominentniji kineski autor Jia Zhangke. On uspeva da snima angažovane dokumentarne i igrane filmove, čak je i linija koja ih razdvaja zamućena, čak i da pokupi poneku nagradu na eminentnim filmskim festivalima, a da njegovi filmovi nikada ne budu prikazani u matičnoj zemlji. Njegova situacija je usporediva sa situacijom u Jugoslaviji i filmovima Crnog talasa.

 

Pa čak su i njegovi filmovi tematski bliski sa crnotalasnim filmovima, bave se ljudima u svetu koji se menja van njihove kontrole i odnosom države do njih. Njegov najpoznatiji i najpriznatiji film Still Life (2006) se vrti oko tog famoznog napretka koji za sobom ostavlja žrtve sa imenima, prezimenima, životima i sudbinama: dolina velike reke će biti poplavljena zbog izgradnje brane, a ljudi koji tu žive imaju vrlo malo vremena da se presele, ponesu stvari koje mogu i oproste se od onih koje će ostaviti. The World (2004) se bavi ljudima koji rade u tematskom parku koji navodno približava svet Kini. 24 City (2008) ima za temu otpuštanje radnika i rušenje fabrike kako bi na njenom mestu nikao stambeni kompleks. I njegovi raniji filmovi su se bavili tamnom stranom kineske modernizacije, privlačili pažnju strane publike i kritike, a kod kuće bili predmetom kontroverzi.

Pravo je čudo da je A Touch of Sin, njegov najnoviji film, dobio relativnu naklonost kineskih vlasti, iako je do kineskog društva, a posebno do kineske politike i biznisa eksplicitno kritičan. Jedan od razloga može biti relativno novo rukovodstvo u državi i Partiji koje sprovodi svoje čistke i proganja korumpirane stare kadrove, pa je takav vid kritike dobrodošao. A možda razlog leži u tome da je film snimljen po naizgled trivijalnim, ali stvarnim događajima koji su kineskoj javnosti poznate iz medija, pre svega iz “crne hronike”.

 

Film sačinjavaju četiri ovlaš povezane priče smeštene u različite delove Kine, od kojih nijedan ne viđamo često u medijima, ali ni na filmovima. U pitanju su ruralni krajevi, industrijski gradovi i njihovi centri zabave, a ne olimpijski Peking, poslovni Šangaj ili mondenski Hong Kong. Prva priča je smeštena na Sever (vidljivo po klimi), u jedno rudarsko selo. Glavni lik je Dahai (Jiang Wu), ostareli radnik koji se, prvo institucionalno, pa onda i revolucionarno bori protiv nepravedne privatizacije. U tom pohodu on je sam, ostali radnici će se možda šaliti na račun korumpiranog seoskog starešine i bezobrazno bogatog i bahatog lokalnog industrijalca, vlasnika rudnika uglja, ali sami neće učiniti ništa. Dahai će biti izopšten i ismejan nekoliko puta, pa će posegnuti za očajničkom merom: sačmarom.

Druga priča je priča o misterioznom radnom migrantu (Wang Baoqiang) kojeg vidimo i u prologu prve priče kako iz pištolja ubija trojicu drumskih razbojnika. On se vraća u svoj rodni grad na veliku proslavu majčinog rođendana, ali mu se niko ne raduje, do te mere da niko ne želi njegov novac, ni majka, ni žena, ni sin, ni braća. Otkrićemo i zašto, jer lutaličina strast za oružjem nije nimalo slučajna.

Treća priča prati devojku (autorova žena i muza Zhao Tao), recepcionerku u “masažnom salonu” koja se zaljubila u pogrešnog, oženjenog muškarca. Ona će možda istrpeti nasilje od njegove žene, ali ne i od mušterija koje od nje žele seksualne usluge, pa će upotrebiti nož koji joj je dragi slučajno ostavio pre nego što je nastradao u železničkoj nesreći. Četvrta priča je tematski povezana sa prethodnom i prati momka (debitant Luo Lanshan) koji putuje za poslom od nemila do nedraga, od pogona uglednih svetskih kompanija do domaće industrije zabave, ne uspevši nikako da se snađe, da bi na kraju presudio sam sebi.

 

Prve dve priče su relativno koncizne, dok su treća i četvrta prilično nekoherentne i često ispadaju iz ritma i skaču sa lika na lika i sa teme na temu. Njihova snaga i težina leži upravo u simboličkim detaljima koji se, naoko slučajno, a zapravo veoma planski pojavljuju. I u prve dve priče ti simboli igraju zapaženu ulogu. To su najčešće detalji vezani za kineska uverenja, bilo stara (budistički hramovi, scena sa puštanjem akvarijumskih riba u reku), bilo komunistička (Maove statue, vojne i službeničke uniforme koje sada nose prostitutke). Treću grupu simbola čine moderni statusni simboli kapitalističkog doba, automobili, telefoni, avioni i ostali kapitalističko-konzumeristički šareniš. To nam govori o modernoj Kini gde je za novac dozvoljeno raditi gotovo sve, gde represiju ne mora da vrši centralna vlast, već je dovoljno nekoliko voljnih baraba. Sve četiri priče se završavaju sa nasiljem, što je znakovito.

Iskreno, nisam uspeo da pohvatam sve reference vezane za kinesku geografiju, akcente, dijalekte, ekonomiju ili kulturu. Isto tako nisam uspeo da vidim gde se priče povezuju na kraju, u epilogu. Uostalom, nisam nekakav poznavalac kineskih prilika, nešto sam uspeo da shvatim iz konteksta, dok bi mi za drugo trebalo “turističko” objašnjnje. Istina je da ništa od toga nije presudno, A Touch of Sin (što je verovatno namerna asocijacija na kung-fu film A Touch of Zen, a treća priča dosta citira pomenuti borilački film) je dobar film.

 

Ovaj film se više obraća emocijama nego razumu, i više se bavi ljudskom patnjom u teškim, ponekad čak neizdrživim i nemogućim uslovima, nego što je to nekakav specifikum samo za kinesko društvo. To, naravno, ne znači da ovo nije jedna vrlo kineska priča.

Iako fotografija čini sve što je moguće da nas u priču usisa, a montaža i režija da nas u priči zadrži, A Touch of Sin ipak pati od nekoherentnosti i nekomunikativnosti sa stranim gledaocem. Možda to ne bi predstavljalo problem za kinesku publiku ili za poznavaoce prilika. Naprosto, ja nisam otkrio ništa novo, ništa što već nisam znao, a film mi je ponovi opšte stvari koje sam pretpostavljao: da napredak i kapitalizam imaju svoju cenu, što ne znači da neki drugi sistemi svoju nisu imali. Najgore od svega je to što nemam pojma koliko sam propustio.

Problem sa A Touch of Sin nije ni tema, nisu ni priče ponaosob, nego njihove poveznice, struktura. Osim što sve sadrže nasumične eksplozije nasilja ili se sa nasiljem završavaju, među njima nema ni logičkih ni filmskih poveznica. Bilo koju od njih je moguće zameniti sa nekom drugom, možda čak iz iste “crne hronika”.