2013.
scenario i režija: Jia
Zhangke
uloge: Jiang Wu, Wang
Baoqiang, Zhao Tao, Luo Lanshan
Ma šta mi mislili, mi
(Evropljani, zapadnjaci, kako god) o Kini ne znamo ništa, ne
poznajemo njihove navike, običaje, način života, kulturu... To što
ne poznajemo njihove filmove (čast izuzecima, i poznavaocima i
filmovima koji su uspeli probiti kulturološku ili kakvu već
barijeru), još je i najmanji problem, a i lako je objašnjivo.
Naime, Kina je, ma šta nam mediji govorili, i dalje prilično
centralizovana diktatura i tamo su državna propaganda i cenzura još
uvek sasvim legitimne stvari. Zato nam iz Kine u principu dolaze
žanrovski filmovi bez jake kritičke oštrice prema društvu ili
jednako nekritički art filmovi koji se bave unutrašnjim svetovima
svojih junaka. Ima tu i dobrih stvari, ali ima i bofla.
Angažovani filmovi su,
pak, retki. Prvo se suočavaju sa gomilom regula od faze scenarija
sve do distribucije. Ako i pređu jedan stepenik, ne znači da će
preći i drugi. U to se uverio i možda najprominentniji kineski
autor Jia Zhangke. On uspeva da snima angažovane dokumentarne i
igrane filmove, čak je i linija koja ih razdvaja zamućena, čak i
da pokupi poneku nagradu na eminentnim filmskim festivalima, a da
njegovi filmovi nikada ne budu prikazani u matičnoj zemlji. Njegova
situacija je usporediva sa situacijom u Jugoslaviji i filmovima Crnog
talasa.
Pa čak su i njegovi
filmovi tematski bliski sa crnotalasnim filmovima, bave se ljudima u
svetu koji se menja van njihove kontrole i odnosom države do njih.
Njegov najpoznatiji i najpriznatiji film Still Life (2006) se
vrti oko tog famoznog napretka koji za sobom ostavlja žrtve sa
imenima, prezimenima, životima i sudbinama: dolina velike reke će
biti poplavljena zbog izgradnje brane, a ljudi koji tu žive imaju
vrlo malo vremena da se presele, ponesu stvari koje mogu i oproste se
od onih koje će ostaviti. The World (2004) se bavi ljudima
koji rade u tematskom parku koji navodno približava svet Kini. 24
City (2008) ima za temu otpuštanje radnika i rušenje fabrike
kako bi na njenom mestu nikao stambeni kompleks. I njegovi raniji
filmovi su se bavili tamnom stranom kineske modernizacije, privlačili
pažnju strane publike i kritike, a kod kuće bili predmetom
kontroverzi.
Pravo je čudo da je A
Touch of Sin, njegov najnoviji film, dobio relativnu naklonost
kineskih vlasti, iako je do kineskog društva, a posebno do kineske
politike i biznisa eksplicitno kritičan. Jedan od razloga može biti
relativno novo rukovodstvo u državi i Partiji koje sprovodi svoje
čistke i proganja korumpirane stare kadrove, pa je takav vid kritike
dobrodošao. A možda razlog leži u tome da je film snimljen po
naizgled trivijalnim, ali stvarnim događajima koji su kineskoj
javnosti poznate iz medija, pre svega iz “crne hronike”.
Film sačinjavaju
četiri ovlaš povezane priče smeštene u različite delove Kine, od
kojih nijedan ne viđamo često u medijima, ali ni na filmovima. U
pitanju su ruralni krajevi, industrijski gradovi i njihovi centri
zabave, a ne olimpijski Peking, poslovni Šangaj ili mondenski Hong
Kong. Prva priča je smeštena na Sever (vidljivo po klimi), u jedno
rudarsko selo. Glavni lik je Dahai (Jiang Wu), ostareli radnik koji
se, prvo institucionalno, pa onda i revolucionarno bori protiv
nepravedne privatizacije. U tom pohodu on je sam, ostali radnici će
se možda šaliti na račun korumpiranog seoskog starešine i
bezobrazno bogatog i bahatog lokalnog industrijalca, vlasnika rudnika
uglja, ali sami neće učiniti ništa. Dahai će biti izopšten i
ismejan nekoliko puta, pa će posegnuti za očajničkom merom:
sačmarom.
Druga priča je priča
o misterioznom radnom migrantu (Wang Baoqiang) kojeg vidimo i u
prologu prve priče kako iz pištolja ubija trojicu drumskih
razbojnika. On se vraća u svoj rodni grad na veliku proslavu
majčinog rođendana, ali mu se niko ne raduje, do te mere da niko ne
želi njegov novac, ni majka, ni žena, ni sin, ni braća. Otkrićemo
i zašto, jer lutaličina strast za oružjem nije nimalo slučajna.
Treća priča prati
devojku (autorova žena i muza Zhao Tao), recepcionerku u “masažnom
salonu” koja se zaljubila u pogrešnog, oženjenog muškarca. Ona
će možda istrpeti nasilje od njegove žene, ali ne i od mušterija
koje od nje žele seksualne usluge, pa će upotrebiti nož koji joj
je dragi slučajno ostavio pre nego što je nastradao u železničkoj
nesreći. Četvrta priča je tematski povezana sa prethodnom i prati
momka (debitant Luo Lanshan) koji putuje za poslom od nemila do
nedraga, od pogona uglednih svetskih kompanija do domaće industrije
zabave, ne uspevši nikako da se snađe, da bi na kraju presudio sam
sebi.
Prve dve priče su
relativno koncizne, dok su treća i četvrta prilično nekoherentne i
često ispadaju iz ritma i skaču sa lika na lika i sa teme na temu.
Njihova snaga i težina leži upravo u simboličkim detaljima koji
se, naoko slučajno, a zapravo veoma planski pojavljuju. I u prve dve
priče ti simboli igraju zapaženu ulogu. To su najčešće detalji
vezani za kineska uverenja, bilo stara (budistički hramovi, scena sa
puštanjem akvarijumskih riba u reku), bilo komunistička (Maove
statue, vojne i službeničke uniforme koje sada nose prostitutke).
Treću grupu simbola čine moderni statusni simboli kapitalističkog
doba, automobili, telefoni, avioni i ostali
kapitalističko-konzumeristički šareniš. To nam govori o modernoj
Kini gde je za novac dozvoljeno raditi gotovo sve, gde represiju ne
mora da vrši centralna vlast, već je dovoljno nekoliko voljnih
baraba. Sve četiri priče se završavaju sa nasiljem, što je
znakovito.
Iskreno, nisam uspeo da
pohvatam sve reference vezane za kinesku geografiju, akcente,
dijalekte, ekonomiju ili kulturu. Isto tako nisam uspeo da vidim gde
se priče povezuju na kraju, u epilogu. Uostalom, nisam nekakav
poznavalac kineskih prilika, nešto sam uspeo da shvatim iz
konteksta, dok bi mi za drugo trebalo “turističko” objašnjnje.
Istina je da ništa od toga nije presudno, A Touch of Sin (što
je verovatno namerna asocijacija na kung-fu film A Touch of Zen,
a treća priča dosta citira pomenuti borilački film) je dobar film.
Ovaj film se više
obraća emocijama nego razumu, i više se bavi ljudskom patnjom u
teškim, ponekad čak neizdrživim i nemogućim uslovima, nego što
je to nekakav specifikum samo za kinesko društvo. To, naravno, ne
znači da ovo nije jedna vrlo kineska priča.
Iako fotografija čini
sve što je moguće da nas u priču usisa, a montaža i režija da
nas u priči zadrži, A Touch of Sin ipak pati od
nekoherentnosti i nekomunikativnosti sa stranim gledaocem. Možda to
ne bi predstavljalo problem za kinesku publiku ili za poznavaoce
prilika. Naprosto, ja nisam otkrio ništa novo, ništa što već
nisam znao, a film mi je ponovi opšte stvari koje sam
pretpostavljao: da napredak i kapitalizam imaju svoju cenu, što ne
znači da neki drugi sistemi svoju nisu imali. Najgore od svega je to
što nemam pojma koliko sam propustio.
Problem sa A Touch
of Sin nije ni tema, nisu ni priče ponaosob, nego njihove
poveznice, struktura. Osim što sve sadrže nasumične eksplozije
nasilja ili se sa nasiljem završavaju, među njima nema ni logičkih
ni filmskih poveznica. Bilo koju od njih je moguće zameniti sa nekom
drugom, možda čak iz iste “crne hronika”.
No comments:
Post a Comment