Blue Ruin

tekst preuzet sa www.fak.hr

2013.

scenario i režija: Jeremy Saulnier

uloge: Macon Blair, Amy Hargreaves, Devin Ratray, Kevin Kolack, Eve Plumb, David W. Thompson, Brent Wezner, Stacy Rock, Sidne Anderson

Na prvi pogled se čini da se filmovi poput Blue Ruin pojavljuju relativno često u poslednje vreme, te da su tema i “setting” arhetipski. Tema je dugotrajna, lančana krvna osveta u familijarnim svađama (nešto što percipiramo kao tipično za polu-plemenska društva je sasvim uobičajena pojava u Americi). Okruženje je, očekivano, “backwoods”, primitivna ruralna zabit.

Pa ipak Blue Ruin je poprilično jedinstven film, snimljen sa veoma skromnim budžetom uz pomoć kickstartera, nagrađen na festivalima (nagrada FIPRESCI u Cannesu prošle godine je najzvučnija od njih) i hvaljen od strane renomirane filmske kritike. U pitanju je drugi film Jeremija Saulniera, nakon horor-komedije Murder Party (2007), te njegova druga saradnja sa njegovim školskim drugom, relativno nepoznatim glumcem, ovde sjajnim Maconom Blairom. Jeremy Saulnier je inače poznatiji kao direktor fotografije u filmovima nešto poznatijeg indie reditelja Matthewa Portfielda, a tu poziciju je zadržao i u Blue Ruin. Bez potrebe za prevelikim naglašavanjem, film je maestralno snimljen, kadrovi su savršeno odmereni, neopterećeni nepotrebnim detaljima, neki bi rekli čak praznjikavi. Idealna fotografija je dopunjena sjajnim izborom muzike i na momente preglasnom tonskom shemom ambijentalnih zvukova.

 

Ono što je u filmu posebno je protagonist Dwight (Blair), čovek koji nije ni izraziti pravednik visokih principa, ni akcioni heroj koji je došao da šutira dupeta i žvaće žvake (a nestalo mu je žvake), ni sasvim običan čovek koji je odjednom poludeo i krenuo na osvetnički pohod. Dwight je čovek sa opsesijom, potpuno sebičnom, planom koji je zacrtao i kojeg se drži, ma koliko ništa dobro od toga ne može ispasti. On je povučen, asocijalan, rešen, na momente iznenađujuće vešt i snalažljiv, na momente iznenađujuće zbunjen. On je ubica-amater, ne ludak ili idiot. On se menja i evoluira, a opet ostaje isti. Relativna zamerka je da ostali likovi nikada ne izlaze iz dvodimenzionalnih okvira, ali to je manje važno. Takvi kakvi su, imaju svoju funkciju u priči, a koliko ih Dwight poznaje, toliko ih poznajemo i mi.

Dwighta prvi put vidimo kao beskućnika neuredne kose i duge brade koji provaljuje u nečiji dom da bi se istuširao, pa beži u panici kada se domaćini vrate ranije nego što ih je očekivao. Hrani se i oblači iz kontejnera, skuplja ambalažu, prodaje, a novac čuva u automobilu (naslovni plavi krš) u kojem živi. Možemo pretpostaviti da, kao i većina beskućnika, nije rođen na ulici, nego ga je život na neki način izneverio. Taj uvod prolazi i kao studija karaktera, i kao uvod studiju beskućništva, ali mi o Dwightovoj pozadini do tada vrlo malo znamo.

Sve se menja kada ga prijateljski nastrojena policajka obaveštava da će ubica njegovih roditelja biti pušten na uslovnu slobodu. Dwight više nije benigni gubitnik, on postaje čovek usmeren na osvetu koji ne preza ni od čega, koji će ukrasti novi akumulator i pištolj iz tuđeg automobila, koji će pratiti i sačekati svoju lovinu. To prvo ubistvo je nevešto i prljavo, i jasno je da se Dwight ravnao impulsima i nije baš sve temeljno isplanirao. Nema pojma šta će i kako će posle, a usput izgubi i ključ od svog auta i jedva uspe da se izvuče iz neugodne situacije. Jasno je da je neiskusan, da nije ubijao ranije.

 

Dok uspe da stigne do svoje sestre Sam (Hargreaves), Dwight više ne izgleda kao beskućnik nego kao zbunjeni preplašeni sredovečni čovek obučen u dosadnu odeću. I tu malo više saznajemo o tome kome se Dwight zapravo osvetio, da je u pitanju tipična “hillbilly” kriminalna familija koja će pre sama terati osvetu nego što će pozvati policiju. Dwight zna da mora da pobije celu familiju, jer u suprotnom njegovi bližnji nisu sigurni. Zato će se obratiti na pomoć jedinom prijatelju na koga može da računa, bivšem vojniku po imenu Ben (Ratray), sada usamljeniku sa pozamašnom kolekcijom oružja. Dwight će se potruditi da ga ne uvuče preduboko u svoj sukob, ali ponekad je to neizbežno...

Neverovatno je koliko često Blue Ruin menja svoj ton, a istovremeno ostaje fluidan. Počinje kao socijalna i psihološka studija, prelazi u triler osvete sa akcijskim scenama koje se pojavljuju retko, ali su zato napete i prljave. Celi pod-zaplet u kojem Dwight pokušava da se oslobodi strele u nozi kritičari nazivaju crnohumornim, valjda zato što su navikli na to da akcioni heroj sav izrešetan otrči do sigurnog skrovišta. Meni u Blue Ruin nema mesta za humor, čak i jedna Benova rečenica koja bi negde drugde sjajno funkcionirala kao one-liner (“That's what bullets do”), ovde je samo brutalno realna. Na veoma suptilan način Blue Ruin prema kraju postaje i ostaje komentar današnje Amerike, agresivne, pune oružja, željne krvi i osvete.

 

Samo obratite pažnju na to koliko je oružja u filmu i kakvog sve tu oružja ima. Obratite pažnju da većina likova verovatno zna napamet specifikacije svih desetak pušaka koje poseduje. Da pored vatrenog oružja seva i hladno, ovakvi i onakvi noževi, pa čak i samostrel. Blue Ruin slika onu Ameriku XXI stoleća o kojoj povremeno slušamo u vestima, Ameriku u kojoj su pucnjave po školama, bioskopskim sala i ulicama redovna pojava. Onu Ameriku u kojoj je ubijanje i industrija i familijarni zanat. Onu Ameriku iz koje je najuren Piers Morgan kada je ukazao na to da je sa toliko oružja Sandy Hook više pravilo nego izolirani incident.

Dwightova sestra Sam će u filmu biti jedini glas razuma. Njena replika “Oprostila bih ti da si lud, ali nisi. Ti si samo slab.” pogađa u centar. Osveta i agresija su znak slabosti. I to one slabosti koja se sama sobom hrani i reciklira. Pa ipak Blue Ruin nije neka “new age” nenasilna hippie mantra o praštanju i nenasilju. Nasilje u filmu je gadno, ali napeto. I u nasilnom okruženju neizbežno.