Rebel Ridge

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ne može pogrešiti onaj ko otvori film sa The Number of the Beast, hevi-metal klasikom britanskog sastava Iron Maiden. Čak i oni koji nisu baš fanovi takve muzike već na prve taktove, da ne govorimo o momentu kad Brus Dikinson, Stiv Heris i kompanija, postaju svesni da je to jedna punokrvna himna.

Iako dolazi iz drugačijeg, pank i hardkor tabora, toga je svestan i američki nekada „indi“, a sada Netfliksov reditelj Džeremi Solnije. Nažalost, oni koji nisu pretplaćeni na navedeni „striming“ servis s monopolističkim ambicijama neće imati priliku da vide njegov peti dugometražni film Rebel Ridge u okruženju koje bi za tako nešto bilo optimalno – u bioskopu.

Čini se da je Solnije, krajnje ne-pankerski, izabrao sigurnost dotoka novca umesto rizika sa bioskopskom i festivalskom distribucijom koja mu je ranije, s filmovima Blue Ruin i Green Room, donosila uspeh, slavu, prestiž i prilike za dalji rad. Doduše, njegov prethodni film Hold the Dark isto je „čedo“ Netfliksove produkcije, ali je „strimer“ u tom slučaju bio „milostiv“ i pustio film na par festivala i u limitiranu kino-distribuciju, verovatno se nadajući pomenu u sezoni nagrada.

Sa Rebel Ridge, Solnije nije bio te sreće i zapravo je potegao kratku slamku: film je bez neke reklame izbačen na internet u špicu festivalske sezone, pred kraj Venecije i oko početka Toronta. Čini se, pak, da je to samo kruna problema ionako problematične produkcije koja je prvo zaustavljena izbijanjem pandemije, pa je posle u njenom toku došlo do iznuđene zamene glavnog glumca. Biće da je dobro da je film uopšte završen...

Dakle, pomenuta pesma dolazi iz slušalice bicikliste koji juri zabačenim drumom negde duboko na Američkom Jugu, sve dok se za njim u poteru ne uključi policijsko patrolno vozilo čije sirene on ne čuje, pa dolazi do zaustavljanja putem obaranja. Dvojica belih policajaca, Marston (Dejvid Denman) i Lan (Emori Koen), zaustavljaju crnog biciklistu Terija (Aron Pjer koji je zamenio Džona Bojegu), vezuju ga, prete elektoškovima i pretresaju, prilikom čega pronalaze vreću sa više od 30.000 dolara u gotovini koju zaplenjuju iako Teri ima uverljivo objašnjenje i odakle mu novac i za šta mu je isti potreban, odnosno na šta planira da ga potroši.

Iako nije nelegalno nositi veće količine gotovine sa sobom u Americi, postoji rupa u zakonu koja policajcima dozvoljava „građansku zaplenu“ na osnovu same sumnje. U tom smislu, Terijevo objašnjenje da je deo novca namenjen za kauciju za njegovog rođaka Majka optuženog za prekršaj posedovanja manje količine droge, a drugi deo za pokretanje zajedničkog legalnog fizičog posla, dolazi više kao otežavajuća, nego kao olakšavajuća okolnost.

Pritom, za razliku od Terija, Majk ima kriminalnu prošlost i ako dospe u zatvor, tamo će ga možda stići opasni ljudi od kojih se skriva, zato je Teriju jako stalo da ga što brže oslobodi. U svom pohodu on nema saveznika, osim što jedna službenica suda, Samer MekBrajd (Ana Sofija Rob, nekadašnja zvezda dečijih i omladinskih filmova), i sama svesna prevarantskih praksi korumpirane lokalne policije, želi da mu pomogne koliko može.

Teri, inače bivši marinac, ne boji se nikoga i pritom „poseduje specifičan set veština“, pa je spreman da uđe u sukod sa komplenom policijom predvođenom šerifom Sendijem Burnom (Don Džonson u praktičnoj reprizi uloge iz filma Dragged Across Concrete S. Krega Zalera). Igra moći i nadmudrivanja počinje i ona će ostaviti posledice po širu zajednicu koja je uglavnom ravnodušna prema nameštaljkama i žrtvovanju „malih ljudi“, naročito ako su oni stranci.

Osim pomenutih problema sa distribucijom zbog kojih Rebel Ridge neće zasijati u punom sjaju, drugi problem leži u njegovom suviše generičkom naslovu koji nam obećava „žvaku za mozak“ akcionog tipa. Čini se da Solnije od te etikete ne beži, čak se s njom namerno poigrava kombinujući kocepte originalnog Ramba i novijih „akcijada“ s Liamom Nisonom.

Štos je, međutim, što on sve to „pakuje“ u dugačak, skoro pa epski triler, a to čini na najbolji mogući način, savršeno gradeći likove i preko njih vodeći priču, dubinski ulazeći u problematiku situacije, taktički profilirajući, tempirajući i gradirajući akciju od prvog odmeravanja snage do prolongiranog obračuna za kraj. Doduše, za razliku od njegovih ranijih radova, nasilje u Rebel Ridge je manje krvavo i stoga prihvatljivije za široku publiku.

U ekstenzivnom scenariju nema trunke viška ili manjka, muljanja, odugovlačenja ili protrčavanja, a Solnijeova režija je pritom savršeno promišljena. Pomaže i to što je autor sam sebi montažer, pa na taj način kontroliše i ritam. Sjajan posao je napravio i sa izborom i vođenjem glumaca, jer Aron Pjer ima i prezentnost u kadru i harizmu kojom podseća na vestern-junaka spremnog da sam izađe pred barabe, a da pritom ne zaboravi na manire. Muku koju kao Samer kao žena koja se već sukobila sa zajednicom i iz toga izašla povređena možemo vrlo jasno videti u interpretaciji Ane Sofije Rob, dok je Don Džonson kao naručen za sirovu, ali ipak ljigavu zlicu. Izvrstan je i izbor sporednih glumaca koji se fantastično uklapaju u ambijent.

Iz navedenog je jasno da je Solnije majstor svog zanata i da je dovoljno pametan autor da se drži onoga što mu leži, u okviru čega eksperimentiše koliko može. Ako izuzmemo njegov prvenac dugometražni Murder Party (2007) koji je više bio horor i zapravo test primarno direktora fotografije u novoj ulozi, kao i test kreativne saradnje između njega i njegovog drugara glumca Mejkona Blera (Rebel Ridge je prvi u kojem se on ne pojavljuje ispred kamere, ali je kreditiran kao izvršni producent), svi Solnijeovi filmovi su zapravo trileri. Preciznije, ruralni trileri „backwoods noir“ sorte i, stoga, savremeni vesterni bazirani na njihovim arhetipovima. To važi i za osvetnički Blue Ruin (2013), i za ultra-nasilni Green Room (2015), pa i za epski, iako pomalo glomazni Hold the Dark (2018).

Možda je zanimljivije primetiti da je sa svoja četiri filma Solnije otišao na sva četiri kraja Sjedinjenih Država. Blue Ruin je bio smešten na Istočnoj Obali, Green Room na Zapadnoj, Hold the Dark na sever Aljaske, a sa Rebel Ridge je otišao na jug u Lujzianu. Ostaje nam da se pitamo u kom pravcu će ići neki njegov sledeći film, u prostor (recimo u centar, onaj mitski iz, na primer, American Honey Andree Arnold) ili kroz vreme (u prošlost, pa da dobijemo jedan pravi vestern-vestern). U svakom slučaju, autor je zaslužio da svaki njegov naredni film željno iščekujemo i da se možda nadamo da će nam se konačno ukazati u bioskopu.

Hold the Dark

kritika objavljena na XXZ

2018.

režija: Jeremy Saulnier

scenario: Macon Blair (prema romanu Williama Gillardija)

uloge: Jeffrey Wright, Riley Keough, Alexander Skarsgard, James Badge Dale, Julian Black Antelope, Tantoo Cardinal, Macon Blair

Netflix je fenomen koji već obeležava filmsku umetnost XXI veka i na kojem se već lome koplja poslovnih i kulturnih politika, pa filmove iz njegove produkcije neki festivali rado uvrste u svoj program (Cuaronov film Roma u Netflix produkciji je, recimo, upravo pobedio u Veneciji), a drugi ga blokiraju, kao što je to slučaj sa Cannesom. Svako ima prava na svoju poslovnu politiku (Netflix recimo zahteva apsolutna distribucijska prava), ali i na filozofiju (jedan od preduslova za pojavljivanje u Cannesu je osigurana kino-distribucija u Francuskoj). “Žrtvom” u tom slučaju mogu postati samo filmski autori (sa jedne strane, Netflix daje više nego pristojne budžete i, za sada, potpunu autorsku slobodu, ali zatvara poneka festivalska vrata), kino-prikazivači (koji Netflixove filmove izbegavaju jer bi na njima imali samo štetu zbog promenjenih navika većinske publike) i publika (koja bioskopske filmove ne može videti na velikom platnu). Poslednji primer u još nezavršenoj Netflix sagi je film Hold the Dark Jeremyja Saulniera koji je maknut s programa u Cannesu (gde su rediteljevi prethodni filmovi imali svoje premijere – u tom smislu filmski festivali posluju na način analogan sportskim klubovima), pa je premijeru imao u Torontu da bi odmah nakon nje ušao u globalnu internet distribuciju preko Netflixa.

Saulnier je inače reditelj sa renomeom i jedan od najistaknutijih predstavnika oplemenjenog, artističkog žanrovskog pristupa, te jedan od retkih koji su sposobni sa skoro jednakim žarom ispričati priču koja se prati bez daha i ostaviti trajni utisak na gledaoca. Saulnier kao reditelj takođe vrlo dobro zna koliko se treba naslanjati na velikane filmske istorije (kroz njegove filmove se ocrtava aura Sama Peckinpaha), kao i to da je to moguće, čak i uputno, činiti stalnim inoviranjem žanra. Nakon crnohumornog DIY horor-trilera Murder Party koji je dostigao kultni status u određenim krugovima, Saulnier je doživeo internacionalni proboj sa Blue Ruin, izrazito slojevitim “backwoods noirom” koji kroz priču o osveti takođe preispituje koliko sveprisutnost oružja doprinosi nasilju u Americi. Njegov treći film, i prvi na kojem nije imao i funkciju direktora fotografije, Green Room, iako ni izbliza impozantan kao prethodnik, vrlo je uspeo filmski uradak u smislu briljantno jednostavne premise o šansama za preživljavanje punk sastava pod opsadom od strane neonacista u zabitom baru usred šume, te njene direktne, iskrene, taktički i stilski doterane realizacije. Sa Hold the Dark se više vraća na kurs Blue Ruina, uz daleko veći budžet, pa i ambicije, ali u konačnici film ipak ne dobacuje do remek-dela.

Pejzaž koji Saulnier slika uz pomoć direktora fotografije Magnusa Nordenhofa Jonka opet je divlji, s one strane onoga što podrazumevamo pod civilizacijom, ali u tome još beskompromisniji. Mesto radnje je sever Aljaske, godina je 2014, ali ako motorne sanke zamenimo pasjim zapregama i izbacimo hidro-avione i džipove, film možemo zamislit kao neo-western smešten u svet romana Jacka Londona u kojem se ukrštaju motivi osvete, antičke tragedije, refleksije o prirodi i ljudskoj prirodi, brutalno nasilje, putovanje u metaforičko srce tame i nikad do kraja jasne perspektive anti-junaka upletenih u koloplet događaja.

Penzionisani prirodnjak, lovac i autor nekoliko knjiga o vukovima Russell Core (Wright) pozvan je u selo duboko u arktičkom krugu od strane lokalne žiteljke Medore Slone (Keough) da ulovi vuka koji je, navodno, odvukao i raskomadao njenog sina dok je njen muž Vernon (Skarsgard) odsutan kao vojnik u Iraku. Medora je sama po sebi čudna osoba koja odbija koncept civilizacije (kaže da ne shvata sunce, pesak i kupaće kostime, te da je jedino toplo što priznaje termalni izvor na nekoliko sati hoda od njene kolibe), ali se ponaša čudno čak i za standarde western udovice (što bi mogla biti u tipologiji likova) i majke koja je upravo izgubila sina jedinca. Russell će ubrzo otkriti pravi razlog za to, imajući u vidu da je dečak zapravo stradao od ljudske ruke, a ne od vučjih čeljusti, ali problemi nastaju kada se Vernon vrati iz vojske, odbijajući koncept institucionalne pravde koju nudi lokalni šerif (Badge Dale), već insistirajući na svojeručnoj osveti koja za sobom ostavlja krvavi trag.

Otkrivati dalji tok radnje bi bio “spoiler”, ali nekoliko stvari tu valja napomenuti. Prva je da Saulnier sa lakoćom klizi kroz žanrove, od “backwoods noira” i neo-westerna, preko filma preživljavanja do ekstremno nasilnog trilera, socijalne i psihološke drame, bez suvišnog detalja ili informacije, ostavljajući nas u nekakvom bunilu i čvrsto nas vezujući za ekran. Druga je vrhunska kontrola vizuala, kao i glumaca kojima su dodeljene noseće uloge. Televizijski veteran Wright (serija Westworld) nosi tamu u sebi i dovoljno je uverljiv kao čovek koji poznaje patnju i zlo, ali ne u toj meri u kojoj mu se sad to isto baca u lice. Riley Keough je i ranije igrala beskompromisno mračne likove (American Honey), ali ovde u sebi nosi tugu i tamu koja se retko viđa na filmu. Alexander Skarsgard ima kilometražu hladnih, surovih negativaca, ali ovde je vrlo efektno utišan i, ako je to moguće, još više preteći.

Treći detalj je veština sa kojom Saulnier vešto prepliće motive iz scenarija ne bi li izgradio pojedine scene. Uzmimo za primer jednu scenu mitraljeske pucnjave koja kao da je preuzeta direktno iz Wild Bunch i prebačena iz peščane pustinje u ledenu. Ona dolazi kao kulminacija socijalnih motiva u priči koji su jedno vešto ispitivanje dolaska belog čoveka i civilizacije sa retkim benefitima, ali zato svim mogućim gadostima, u okruženje u kojem je priroda na svoj način diktirala uslove života. Resentiman je svakako prisutan i okinuće kad god se za to ukaže prilika, pa nam je jasno zašto Cheeon (Black Antelope) želi otići s praskom. 

Nakon te i takve scene smeštene na sredinu filma, teško je održati dinamiku do kraja, čak ni uz ritmičke intervencije poput “flashback” scena (koje Saulnier koristi krajnje umereno i ukusno), pa to ne uspeva ni autoru Saulnierovog kalibra, iako memorabilnih nasilnih scena ima i dalje, doduše u nešto nižem registru. Drugi set problema leži u upitnom kvalitetu izvornog materijala (u principu, reč o pulp romanu) i neujednačenoj adaptaciji koju potpisuje Saulnierov “kućni glumac” Macon Blair koji u poslednje vreme pokušava da se prebaci na pisanje scenarija, pa i režiju, sa čime je zabeležio i određene uspehe (scenario i režija za prošlogodišnjeg pobednika Sundance Festivala I Don’t Feel at Home in This World Anymore, scenario za solidni Small Crimes). Naime, ni jedan ni Blair ni Saulnier nisu odoleli novim trendovima komercijalnog pola art-žanr scene u Americi, Blair da u tekst ubacuje “istine veće od života”, a Saulnier da navodi glumce da ih izgovaraju šapatom u filmu gde je dijalog prilično utišan i mrmljav.

U konačnici, Hold the Dark možda nije baš onakav ep kakav je Saulnier zamislio, a možda mu takav izraz baš i ne leži, ali je svejedno vrlo dobar film. Dobra vest je da Saulnier verovatno u karijeri neće snimiti loš film jer njegovom rediteljskom talentu i sposobnosti nema premca. Loša je, pak, to da isto tako verovatno nikada više neće dostići genijalnost Blue Ruin.

Green Room

kritika  originalno objavljena na fak.hr

2015.

Scenario i režija: Jeremy Saulnier

Uloge: Callum Turner, Anton Yelchin, Joe Cole, Alia Shawkat, Imogen Poots, Mark Webber, Patrick Stewart, Macon Blair, Eric Edelstein, Kai Lenox, David W. Thompson, Brent Werzner

Nije lako biti u koži nepoznatog punk sastava koji kruži okolo od jedne do druge bedne svirke, po bednim barovima, u bedno vreme za bednu kintu. Naši junaci su Ain't Rights iz Arlingtona i upravo imaju takvu bednu turneju na drugom kraju zemlje, u Oregonu. Nakon što im finansijski propadne jedna svirka, pomisle da će se „izvaditi“ na drugoj, u jednom baru usred šume. Okej, publika je malo čudna i ekstremna („Ne govorite o politici“, upozoravaju ih) i posle svirke treba sve promptno pokupiti, ne zaboraviti stvari u hodniku („Zbog požara“, kažu) i dići tih nekih par stotina dolara.

Upozorenja nisu bila za džabe i to je jasno odmah: u pitanju je skriveno i ilegalno okupljalište skinheadsa, nacista i rasista, ali to nisu onakvi skinsi koje znamo iz evropske popularne kulture, već sasvim moguće do zuba naoružani kriminalci i teroristi. I naravno da će naši junaci, Tiger (Turner), Sam (Shawkat), Pat (Yelchin) i Reece (Cole) nešto zajebati po putu i videti ono što ne bi smeli, pa će ostati okruženi u naslovnoj zelenoj sobi.

Sa druge strane je dobro organizirana banda okorelih ubica pod vođstvom starijeg gospodina Darcyja (Stewart) koji se samo na prvi pogled čini razumnim i spremnim na pregovore i dogovore. Naši junaci su zapravo pod opsadom i napad će svakako u jednom trenutku početi. I taj napad će biti krvav i brutalan. U sobi sa njima je i Amber (Poots), devojka koja je (bila) član organizacije i koja te barabe poznaje bolje nego oni. Možda je ona jedina koja im može pomoći da se živi izvuku iz sranja u koje su nesmotreno upali...

Green Room je novi film Jeremyja Saulniera i imao je premijeru na canneskim Danima Režije, a sada je na festivalskoj turneji. Bioskopska distribucija je još uvek neizvesna, ali Green Room, kao i sam Saulnier, ima potencijala za kultni status nekada u budućnosti. Ovaj autor jeftinih, promišljenih žanrovskih filmova svakako je ime na koje se može računati u budućnosti, naročito u kontekstu američkog indie filma, što je već dokazao sa ostvarenjima kao što su Murder Party (2007) i Blue Ruin (2013), malim remek-delom recenziranim od strane moje malenkosti ovde na portalu.

U tom smislu Green Room crpi inspiraciju iz dva prethodna ostvarenja, ali i iz baštine američkog žanrovskog filma idealnog za „ponoćne projekcije“. Ima tu svega i svačega, i veoma krvavog i prljavog (dakle, realističnog) nasilja, i jezive atmosfere, i posvete klasicima (Straw Dogs, Assault on Percint 13) i pop-kulturnih, uglavnom muzičkih referenci, i sjajne fotografije (koju ovog puta ne potpisuje Saulnier) i montaže koja nas drži u mraku taman koliko treba, ni manje ni više. Za posebnu pohvalu je pažnja koja je posvećena banditskoj organizaciji koja napada naše junake, od hijerarhije, preko specijalizacije pojedinih članova, do obeležja i žargona.

Međutim, iako je u pitanju sasvim dobar film, Green Room je malo razočaranje nakon Blue Ruin, iako se među ta dva filma mogu naći brojne sličnosti. I jedan i drugi udaraju i u glavu i u stomak. I jedan i drugi su izuzetno nasilni i u tome grafični. I jedan i drugi su „backwoods“, crni i pesimistični do daske. Green Room se čak može posmatrati kao logična posledica kulta oružja onako predivno ovlaš prikazanog u Blue Ruin. Ali nešto ipak tu fali i utisak je da se Saulnier ipak malo previše trudio da ponovi ono što mu je sa lakoćom uspelo prvi put.

Drugi problem je tretman likova. Dok smo u Blue Ruin imali izrazitog (anti-)heroja, lika tako neobičnog i unikatnog kojeg je maestralno odigrao Macon Blair, ovde toga nema. Blair se, doduše, pojavljuje u jednoj maloj ulozi, ali nije u planu da on preuzme film. Problem je, zapravo, u toj našoj punk skupini Ain't Rights koja se donekle drži kao grupni karakter, ali čiji članovi nisu dovoljno jaki likovi sami za sebe. Naprosto, diverzifikacija među njima je suviše bleda i mi ih razlikujemo jedino prema instrumentima koje sviraju. Dobro, možda sam malo preuveličao tvrdnju, ali ona nije daleko od istine. Najbliže profiliranom liku što imamo u taboru za koji „navijamo“ protiv svih šansi je Amber. Nju Imogen Poots igra onako pametno, ležerno, ali i sjajno kontrolirano, kako to ona već ume i što je već demonstrirala, ali ni to nije dovoljno.

Opet, ostaje nam da uživamo u lokvama krvi i prolomu nasilja koje nije samo sebi cilj, već nam priča jednu priču. Ni to nije loše samo za sebe, naročito ako u morbidnosti nalazite makat malo zadovoljstva. Ostaje nam osmeh na licu kad se oni na početku filma, okruženi nacistima i nacističkom memorabilijom, onako „punkerski“ zaderu sa bine „Nazi Punks Fuck Off!“. Ostaje nam Patrick Stewart koji razbija svoj „typecast“ dobroćudnih staraca. Ostaje nam jedan prilično dobar komad žanrovskog filma čiji je jedini problem to što nije genijalan i što je autor već napravio bolji. Nemojmo biti razmaženi.

Blue Ruin

tekst preuzet sa www.fak.hr

2013.

scenario i režija: Jeremy Saulnier

uloge: Macon Blair, Amy Hargreaves, Devin Ratray, Kevin Kolack, Eve Plumb, David W. Thompson, Brent Wezner, Stacy Rock, Sidne Anderson

Na prvi pogled se čini da se filmovi poput Blue Ruin pojavljuju relativno često u poslednje vreme, te da su tema i “setting” arhetipski. Tema je dugotrajna, lančana krvna osveta u familijarnim svađama (nešto što percipiramo kao tipično za polu-plemenska društva je sasvim uobičajena pojava u Americi). Okruženje je, očekivano, “backwoods”, primitivna ruralna zabit.

Pa ipak Blue Ruin je poprilično jedinstven film, snimljen sa veoma skromnim budžetom uz pomoć kickstartera, nagrađen na festivalima (nagrada FIPRESCI u Cannesu prošle godine je najzvučnija od njih) i hvaljen od strane renomirane filmske kritike. U pitanju je drugi film Jeremija Saulniera, nakon horor-komedije Murder Party (2007), te njegova druga saradnja sa njegovim školskim drugom, relativno nepoznatim glumcem, ovde sjajnim Maconom Blairom. Jeremy Saulnier je inače poznatiji kao direktor fotografije u filmovima nešto poznatijeg indie reditelja Matthewa Portfielda, a tu poziciju je zadržao i u Blue Ruin. Bez potrebe za prevelikim naglašavanjem, film je maestralno snimljen, kadrovi su savršeno odmereni, neopterećeni nepotrebnim detaljima, neki bi rekli čak praznjikavi. Idealna fotografija je dopunjena sjajnim izborom muzike i na momente preglasnom tonskom shemom ambijentalnih zvukova.

 

Ono što je u filmu posebno je protagonist Dwight (Blair), čovek koji nije ni izraziti pravednik visokih principa, ni akcioni heroj koji je došao da šutira dupeta i žvaće žvake (a nestalo mu je žvake), ni sasvim običan čovek koji je odjednom poludeo i krenuo na osvetnički pohod. Dwight je čovek sa opsesijom, potpuno sebičnom, planom koji je zacrtao i kojeg se drži, ma koliko ništa dobro od toga ne može ispasti. On je povučen, asocijalan, rešen, na momente iznenađujuće vešt i snalažljiv, na momente iznenađujuće zbunjen. On je ubica-amater, ne ludak ili idiot. On se menja i evoluira, a opet ostaje isti. Relativna zamerka je da ostali likovi nikada ne izlaze iz dvodimenzionalnih okvira, ali to je manje važno. Takvi kakvi su, imaju svoju funkciju u priči, a koliko ih Dwight poznaje, toliko ih poznajemo i mi.

Dwighta prvi put vidimo kao beskućnika neuredne kose i duge brade koji provaljuje u nečiji dom da bi se istuširao, pa beži u panici kada se domaćini vrate ranije nego što ih je očekivao. Hrani se i oblači iz kontejnera, skuplja ambalažu, prodaje, a novac čuva u automobilu (naslovni plavi krš) u kojem živi. Možemo pretpostaviti da, kao i većina beskućnika, nije rođen na ulici, nego ga je život na neki način izneverio. Taj uvod prolazi i kao studija karaktera, i kao uvod studiju beskućništva, ali mi o Dwightovoj pozadini do tada vrlo malo znamo.

Sve se menja kada ga prijateljski nastrojena policajka obaveštava da će ubica njegovih roditelja biti pušten na uslovnu slobodu. Dwight više nije benigni gubitnik, on postaje čovek usmeren na osvetu koji ne preza ni od čega, koji će ukrasti novi akumulator i pištolj iz tuđeg automobila, koji će pratiti i sačekati svoju lovinu. To prvo ubistvo je nevešto i prljavo, i jasno je da se Dwight ravnao impulsima i nije baš sve temeljno isplanirao. Nema pojma šta će i kako će posle, a usput izgubi i ključ od svog auta i jedva uspe da se izvuče iz neugodne situacije. Jasno je da je neiskusan, da nije ubijao ranije.

 

Dok uspe da stigne do svoje sestre Sam (Hargreaves), Dwight više ne izgleda kao beskućnik nego kao zbunjeni preplašeni sredovečni čovek obučen u dosadnu odeću. I tu malo više saznajemo o tome kome se Dwight zapravo osvetio, da je u pitanju tipična “hillbilly” kriminalna familija koja će pre sama terati osvetu nego što će pozvati policiju. Dwight zna da mora da pobije celu familiju, jer u suprotnom njegovi bližnji nisu sigurni. Zato će se obratiti na pomoć jedinom prijatelju na koga može da računa, bivšem vojniku po imenu Ben (Ratray), sada usamljeniku sa pozamašnom kolekcijom oružja. Dwight će se potruditi da ga ne uvuče preduboko u svoj sukob, ali ponekad je to neizbežno...

Neverovatno je koliko često Blue Ruin menja svoj ton, a istovremeno ostaje fluidan. Počinje kao socijalna i psihološka studija, prelazi u triler osvete sa akcijskim scenama koje se pojavljuju retko, ali su zato napete i prljave. Celi pod-zaplet u kojem Dwight pokušava da se oslobodi strele u nozi kritičari nazivaju crnohumornim, valjda zato što su navikli na to da akcioni heroj sav izrešetan otrči do sigurnog skrovišta. Meni u Blue Ruin nema mesta za humor, čak i jedna Benova rečenica koja bi negde drugde sjajno funkcionirala kao one-liner (“That's what bullets do”), ovde je samo brutalno realna. Na veoma suptilan način Blue Ruin prema kraju postaje i ostaje komentar današnje Amerike, agresivne, pune oružja, željne krvi i osvete.

 

Samo obratite pažnju na to koliko je oružja u filmu i kakvog sve tu oružja ima. Obratite pažnju da većina likova verovatno zna napamet specifikacije svih desetak pušaka koje poseduje. Da pored vatrenog oružja seva i hladno, ovakvi i onakvi noževi, pa čak i samostrel. Blue Ruin slika onu Ameriku XXI stoleća o kojoj povremeno slušamo u vestima, Ameriku u kojoj su pucnjave po školama, bioskopskim sala i ulicama redovna pojava. Onu Ameriku u kojoj je ubijanje i industrija i familijarni zanat. Onu Ameriku iz koje je najuren Piers Morgan kada je ukazao na to da je sa toliko oružja Sandy Hook više pravilo nego izolirani incident.

Dwightova sestra Sam će u filmu biti jedini glas razuma. Njena replika “Oprostila bih ti da si lud, ali nisi. Ti si samo slab.” pogađa u centar. Osveta i agresija su znak slabosti. I to one slabosti koja se sama sobom hrani i reciklira. Pa ipak Blue Ruin nije neka “new age” nenasilna hippie mantra o praštanju i nenasilju. Nasilje u filmu je gadno, ali napeto. I u nasilnom okruženju neizbežno.