Free Fire

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Neko pametan, verovatno Godard, reče jednom prilikom da su za dobar film potrebna dva ključna sastojka: žena i pištolj. Usudio bih se pojednostaviti i preformulirati: potrebno je samo nasilje. Vatrenim, hladnim, priručnim oružjem ili šakama i nogama, sve ostalo je samo bonus, uključujući i ženu, a naročito opasnu, “badass” ženu sa pištoljem, sekirom ili makar ubilačkim karate-udarcem. Free Fire, američki debi britanskog kultnog žanrovskog reditelja Bena Wheatleya (Kill List, Sightseers, High-Rise) ima to i koš i još drugih stvari okačenih na “high concept” kostur od radnje što garantira jedno ili više vrlo zabavnih gledanja na velikom ili malom ekranu.

Tako imamo gomilu raznog oružja, od pušaka i pištolja do pajsera i šipki koji stupaju na scenu kad ponestane municije. “Igra” koju igraju nalikuje na “Capture The Flag”, s tim da je cilj fiksni telefon u kancelariji na galeriji napuštene fabričke hale, gde se radnja filma, centrirana oko kupoprodaje oružja koja je (naravno) pošla po zlu, odvija. Vreme radnje je kraj 70-ih što iz priče izbacuje mobilne telefone, a u nju vraća staru, dobru borbu na život i smrt, kičaste post-hippie kostime, “soundtrack” širokog zamaha, teško prevodiv onovremeni bostonski žargon i Crne Pantere, IRA-u, plaćenike, posrednike i uglađene, zapravo cviljave međunarodne švercere među akterima.

Wheatley u prvoj trećini filma objašnjava ko je tu ko i zašto je zapravo tu, što je esencijalno kada je u pitanju raširena zvezdana glumačka postava. Chris (Cillian Murphy) kupuje jurišne puške za IRA-u. Frank (Michael Smiley) mu je lokalna gangsterska podrška na terenu, a Frankov drogirani zet Stevo (Sam Riley) i njegov retardirani ortak (Enzo Cilenti) su nešto između “brojnog stanja” i mamlaza da pretovare. Prodavci su južnoafrički dramoser i nesuđeni genije Vernon (Sharlto Copley u svom uobičajenom i skoro do savršenstva dovedenom psiho-modusu) i njegov kolega, bivši “Panter” Martin (Babou Ceesay), sa Gordonom (Noah Taylor) i Harryjem (Jack Reynor) kao “podrškom”. Posrednici su kicoš Ord (Armie Hammer u svojoj za sada životnoj ulozi) i zgodna, ali nimalo tupava i nesposobna Justine (“oscarovka” Brie Larson).

Kako to sa sranjima obično biva, njih umeju da zakuvaju i najpotrošniji pijuni. U ovom slučaju, to su Stevo i Harry koji imaju određene lične razmirice. Ostali će to oberučke prihvatiti nadajući se da će njihova strana na kraju ostati i sa novcima i sa ovcama, odnosno oružjem. To, naravno, ne znači da je posao od početka bio pošten, da Vernon nije pokušao da smulja nešto (ono šta je savršen primer scenarističke ekonomike i besprekorne interne logike) i da neko, ne znamo ni ko ni zašto, na lice mesta nije poslao snajperiste, dok policija sasvim zgodno kasni.

U pauzi napete akcije podvučene savršeno nervoznim pokretima kamere i paletom boja tipičnom za “period piece” trilere kojom dominiraju narandžasti i tirkizni tonovi, dolaziće i do pregovora i do dezertiranja i menjanja strana u obračunu, a bezbroj glupih ideja i očajničkih taktika biće oprobane od strane naših vrlih probisveta. Scenario koji Wheatley potpisuje sa svojom suprugom i kreativnom partnericom Amy Jump je pun i vrcavih dijaloga i humornih provokacija, što se nastavlja izborom muzike na “soundtracku”, naročito u slučaju country-pop balade Annie’s Song Johna Denvera koja se pojavljuje baš u najnezgodnijim trenucima.

Jasno, celi Free Fire je jedna velika posveta raznim žanrovskim autorima. Među njima možda centralno mesto zauzima Quentin Tarantino i njegovo niskobudžetno remek-delo Reservoir Dogs, što zbog “settinga”, što zbog ironijskog humora, što zbog iskopavanja standarda za muzičku podlogu, s tim da Wheatley to opet koristi samo kao polaznu tačku. Tako, što se muzike tiče, imamo odjeke i producenta Martina Scorsesea (pop-rock) i Johna Carpentera (elektronske teme), radikalno niskobudžetni pristup uz pojednostavljivanje koncepta u sećanje priziva Evansov The Raid: Redemption, nađe se tu i nešto ironije i komične nesposobnosti kao u filmovima braće Coen, dok neobuzdano i često bespoentno nasilje posle kojeg ostaju potoci krvi svakako asocira na Peckinpaha u svojim najboljim danima.

Wheatley ni u tome ne odlazi predaleko, pa da od toga pravi društveno-političke izjave i provokacije. Čak ni nasilje nije fetišizirano, a “low-budget” odrednica je više stvar rasporeda ograničenih sredstava nego autorovog stila, premda Wheatley nije ni kukavica ni rasipnik. Ne, njegov je cilj, kao i uvek, napraviti dobar i zabavan film, ni manje ni više od toga. Napisan tako da nam pobudi zanimanje, režiran tako da održava napetost i obojen izvedbama vrlo interesantne skupine glumaca, Free Fire to svakako jeste.

600 Millas / 600 Miles

2015.

režija: Gabriel Ripstein

scenario: Gabriel Ripstein, Issa Lopez

uloge: Kristyan Ferrer, Tim Roth, Harrison Thomas

Kako raspoznati kad neko zna da napravi film, a kada manje ili više vešto mulja? Lakmus-test je jednostavnost. Ako neko zna da napravi film, napraviće ga jednostavno, sa jednostavnom pričom, jednostavnom i logičnom karakterizacijom likova i jednostavnom pretpostavkom. Takav film je moguće opisati u nekoliko reči i taj opis će vas naterati da ga pogledate. 600 Miles je takav film, jednostavni pogranični triler čiji su likovi meksički gangster-junoša i iskusni, gotovo potrošeni američki savezni agent.

Agent ATF-a (agencije za kontrolu prometa alkohola, duvana, oružja i eksploziva) Hank Harris (Roth) će se pojaviti tek kasnije u toku prvog čina. Sam uvod je rezervisan za upoznavanje sa Arnulfom Rubiom (Ferrer), momkom koji pokušava preko rođačkih veza napredovati u kartelu. Njegov zadatak je šverc oružja preko granice i on ga izvodi koristeći svog polu-debilnog američkog ortaka Carsona (Thomas). Princip je prost: Carson će naći radnju sa prodavcem koji ne postavlja puno neugodnih pitanja i kupiti šta treba, a Arnulfo će to oružje prevesti nazad u Meksiko pod maskom da se vraća iz posete rođaku. Šverc ionako po pravilu ide na kontra stranu, a predmet su ljudi i droga. To što se karteli međusobno tamane američkim puškama kao da nikome naročito ne smeta.

Arnulfo u sjajnoj izvedbi Kristyana Ferrera je baš onakav junoša kakvog zamišljamo: prema starijima snishodljiv i poslušan, prema potčinjenima glumi da je opasan, ali je zapravo zbunjen, kao da ima ideju da bude veliki gangster, a ne zna baš kako. Sa druge strane, Rothov iskusni agent je vrlo dobar “showcase” glumčeve posvećenosti, metodičnog pristupa i dubina u koje je spreman da se upusti.

Ono najbolje u filmu počinje tak kada ih dobijemo zajedno u istom kadru i u istom sranju. Hanson je pre svega rutiner, ali mu se hapšenje mladog i preplašenog Rubia uopšte ne posreći zbog vanjskih, neplaniranih faktora, pa se uloge obrnu. Hanson postaje nezgodni talac sa kojim Rubio ne zna šta bi, pa umesto da ga hladnokrvno ubije ili ostavi onesveštenog u nekom jarku, on ga krijumčari preko granice. On ne zna šta će s njim, ali će šefovi sigurno znati. Sad, iako se agent koji zna tokove oružja, droge i novca čini kao koristan talac, činjenica je da karteli nisu poznati po dugoročnom, strateškom razmišljanju, pa im je on umesto dobrog, neplaniranog ulova zapravo više kamen oko vrata, a sa njim zajedno i onaj budalaš koji ga je doveo. Talac i otmičar sada moraju raditi zajedno kako bi spasili svaki svoju živu glavu.

Ime autora filma Gabriela Ripsteina će vam se možda učiniti delimično poznato, ali to je varka. On je uglavnom scenarista i producent komedija sa različitim predznacima, ali i sin poznatog meksičkog autora Artura Ripsteina. Ali u filmu su prisutniji drugi uticaji. Jedan od producenata filma je Michel Franco, autor filmova Daniel and Ana, After Lucia i Chronic (otud Tim Roth u priči, možda kao deo “doble billa”), i to se ogleda na svedenoj priči i veoma odmerenom tempu u kojem se gradi prljava, gusta i neprijatna atmosfera koja mora kulminirati nasiljem. Ovde je štos pre svega u pravilno tempiranim obratima, dovoljno iznenađujućim da ih nećemo tek tako pretpostaviti, a opet dovoljno logičnim da ne možemo zamisliti drugačiji sled događaja.

600 Miles je film vredan nekoliko gledanja, pohvala jednostavnosti i moja velika preporuka.

War Dogs

kritika originalno objavljena  na Monitoru

2016.

režija: Todd Phillips

scenario: Todd Phillips, Jason Smilovic, Stephen Chin (prema članku i knjizi Arms and the Dudes Guya Lawsona)

uloge: Miles Teller, Jonah Hill, Anna de Armas, Kevin Pollak, Bradley Cooper

U maniru Scorsesea i njegovog mafijaškog epa Goodfellas, War Dogs počinje sa našim junakom u nevolji. On je David (Teller), Amerikanac u Albaniji, “gepekovan”, pretučen, sa pištoljem uperenim u glavu. Slika se zaustavlja i jasno nam je da će tri četvrtine filma biti flashback o tome kako je dotični dospeo u nevolju. Već u sledećoj sceni, zapravo montažnoj sekvenci koja nam objašnjava političku ekonomiju ratovanja, David preuzima ulogu naratora i vodi nas kroz film, krimi-komediju vojničke tematike o dvojici ortaka iz kraja koji diluju oružje.

 Reditelj Todd Phillips je, pre nego što se uhvatio oponašanja Scorsesea (što čini ne samo strukturom priče, nego i kafansko-anegdotarnim pripovedanjem i obilatom upotrebom muzike kao komentara, premda ni izbliza suptilno ili efektno kao što je to činio italo-američki majstor) i citiranja De Palminog Scarfacea (u dijalogu i vizuelno sa lokacijama Miamija, a kome ni to nije dovoljno, eno ga i ogromni poster svako malo u kadru), uglavnom plivao u vodama manje ili više ćorave komedije o iritantnim ortacima u nezrelim avanturama. Ono što je počeo sa Road Tripom, kapitalizirao je sa The Hangover trilogijom, pa je sada probao da to svoje iskustvo spoji sa ozbiljnom tematikom i istinitom pričom pokušavajući da dostigne nivo The Wolf of Wall Street i kao “gross-out” i kao društveno-politički komentar.

No, štos je u tome da je War Dogs, svesno ili ne, po svemu sličniji jednom drugom filmu, Lord of War Andrewa Niccola. Zapravo je njegova verzija smeštena u okolnosti i pravila ratovanja u 21. stoleću. Opet imamo istinitu priču, opet o trgovini oružjem i ratnom biznisu koji se sagledava pre svega kao ekonimija, daleko od bilo kakvih ideala. Očekuje se da će tu biti i nešto duhovitosti i nešto pronicljivosti, možda čak i stava. Legendarni Yuri Orloff kojeg je maestralno odigrao Nicolas Cage je sada podeljen u dva drugara (što otvara aspekt prijateljstva i časti među muljatorima), od kojih je David taj “običan čovek u neobičnim okolnostima” koji pokušava da zaradi neki dolar, a Efraim (Hill) sociopata koji je otkrio genijalnu shemu kako se obogatiti u poslu sa vojskom. Opet imamo devojku (de Armas) koja izgleda kao manekenka i ima savest, te nam možda služi za nekakvu identifikaciju, ali nemamo agenta Interpola punog ideala. Takođe, imamo i scenu-dve napete jurnjave, poneki duhoviti komentar, nekoliko bizarno-duhovitih momenata, pa čak i igru rečima u naslovu, sa ili bez dobrog razloga.

 U suštini, ono što imamo je priča o usponu i padu jedne kriminalne organizacije, jedan standard koji se teško može nazvati novim. U tom smislu, valja reći da ni Niccol sa Lord of War nije otkrio toplu vodu i da se on oslanjao na Scorsesea i njegovu naraciju, ali je makar imao nešto svežine, poente, pa čak i udara. Što sve War Dogs čini kopijom kopije, ili u boljem slučaju kompilacijom postupaka, trikova i štoseva iz drugih, boljih filmova koji tek ponekad prorade, ali nas uglavnom podsećaju šta bi ovaj film mogao biti, a nije.

To ne znači da nije elementarno zabavan kao vožnja, naprotiv. Ekonomično je napisan, pa je pratljiv i fluidan, lepo uslikan i sasvim dobro odglumljen. Drugarska “douchebag” hemija između jednog smotanog i jednog lukavog tipa je pogođena vrlo dobro, Teller i Hill su ležerni, dopunjuju se i zaista igraju skupa za dobrobit filma, bez nepotrebnog takmičenja. Teller je tu slabije prošao jer je njegov lik, bez obzira na naratorsku funkciju i ulogu naše tačke gledišta, dosta tanji i tipskiji, običniji, sa tek prolaznom motivacijom. Hill, pak, opet ima svoj show, uspeva da “proda” svoj kretenski smeh i da pronađe fini balans između raznih aspekata svoje ličnosti. On je u jednoj sceni i budala i zajebant i retard, ali i sociopata i proračunati ljigavac koji menja lica prema potrebama svojih sagovornika i večito glumi: Davidu drugara, tihom partneru Ralphu (Pollak) židovskog patriotu koji svojim poslovima štiti interese Izraela, a raznim klijentima čoveka sjajne ljudske i poslovne etike koji se uvek drži dogovora. Takve mu uloge leže, čak su mu specijalnost, a ovde nema ni toliko karikaturalnosti da ga optereti. Kao bonus, pojavljuje se i Bradley Cooper u jednoj interesantnoj i odmerenoj epizodi kao ne baš legalni, ali globalni magnat oružanog posla.

 Problem je, međutim, što Phillips nije imao blagog pojma šta bi sa kontekstom koji je još interesantniji od klasične priče o usponu i padu i što se uplašio da zauzme stav. War Dogs je film koji je mogao ući dublje u ispitivanje američke ratne mašinerije i sistema javnih nabavki koje su posle hvatanja Cheneyeve “crony” ekipe u koruptivnim poslovima reformirane tako da su potpuno javne i svima dostupne, što u prevodu znači da će krupne poslove i dalje obavljati krupni igrači, ali i da će sitniji pokupiti mrvice sa stola. Kako je to vojska, i mrvice su milionske cifre. Toga će se Phillips dotaći tek usput i površno, iako je taj aspekt priče interesantniji i svežiji od uspona i pada para ludog i zbunjenog trgovca oružjem.

 To ne znači da se Phillips neće držati ozbiljno, reciklirajući štos sa najavama poglavlja kao što je to bio slučaj u The Big Short, kao i sa komentarima kroz muziku, često previše očitima da bi to bilo ukusno. Problem je što i pored toga on kao da nema stav koji dopire dalje od opštih mesta kako je ratno liferantstvo prljav posao. Čak se čini da su mu je amoralni dvojac baraba čak simpatičan sa svojim eskapadama, ali se ne usuđuje da to nečim potkrepi. Zato ni humor, za koji se očekuje da mu je jača strana, ne radi uvek, iako ima nekoliko genijalnih štoseva (tipa sam akter priče David Packouz u cameo-ulozi pevača u staračkom domu koji izvodi pesmu Don’t Fear the Reaper), dok se većina humornih “one-linera” doima kao nešto napisao za što efektniji foršpan. U konačnici, War Dogs je nešto što možete pogledati da vam prođu ta dva sata vremena, i proći će veoma brzo, ali ne očekujte više od toga.

The Other Side / Louisiana

2015.

režija: Roberto Minervini

scenario: Roberto Minervini, Denise Ping Lee, Diego Romero

Granice između igranog i dokumentarnog filma nisu jasne. Igrani filmovi imaju tendenciju da se baziraju na stvarnim događajima i da inkorporiraju arhivski materijal, da ne govorimo o popularnom neo-verite snimanju drmusavom kamerom iz ruke, što je legitiman autorski postupak i konačni produkt zbog toga deluje realističnije. Isto tako, dokumentarni filmovi više nisu samo složeni od arhivskog ili materijala snimljenog “neutralno” i posebno za tu priliku, naratora i “talking heads” sagovornika, već su često oneobičeni režijom, scenarijem, a neretko i “odigravanjem” pojedinih scena kako od strane (polu-)profesionalnih glumaca, tako i od strane amatera, odnosno samih subjekata. Ako govorimo o objektivnosti, ona u apsolutnom smislu jednostavno ne postoji, svaka činjenica se može različito interpretirati i dovoditi u vezu sa drugim činjenicama.

Roberto Minervini, Italijan na američkom Jugu, je jedan od autora za kojeg se ne može sa sigurnošću utvrditi snima li dokumentarne ili igrane filmove. Prva dva filma iz njegove “teksaške trilogije”, The Passage (2011) i Low Tide (2012) označeni su kao igrani, iako u njima neprofesionalni glumci igraju verzije sebe samih. Zaključni Stop the Pounding Heart (2013) je, pak, označen kao dokumentarac, iako razlike između njega i prethodna dva filma nisu baš toliko uočljive. Sva tri filma bave se rubnim pojavama i paradoksima američkog, odnosno južnjačkog društva i autorov je cilj te pojave pre svega rasvetliti i razumeti, ne i osuditi ili učitati svoj prethodno usvojeni stav.

The Other Side prelazi granicu, ali samo administrativnu, kao što mu alternativni naziv govori i prelazi u susednu državu. Milje marginalaca je ovde još izraženiji, a postupak je isti, kombinacija “fly on the wall” objektivnog posmatranja bez mešanja i naglašene poetičnosti u cilju isticanja da su subjekti koje posmatramo ljudi kao i mi, a ne crna statistika i marginalne pojave pred kojima zatvarmo oči.

Daleko od toga da su savršeni. Junaci prve dve trećine filma Mark i Lisa su narkomani. Takve ih upoznajemo i shvatamo da su ovisnici već duži period u životu. Mark je i bio u zatvoru, kaže da se tamo “skinuo” i očistio, i planira da se vrati. Lisa verovatno nije, verovatno zato što suviše retko izlazi iz kuće da bi počinila kakvo kazneno delo. Njih dvoje žive od Markovog sitnog petljanja sa drogom, provala u napuštene kuće i povremenih fizičkih poslova. Njihovo društvo su “white trash” bezubi alkoholičari i ljudi sa jednako malo šansi u životu kao i oni. Posebno koloritan je Jim za kojeg saznajemo da je bio i u ratu i da mu je preživljavanje jedini opipljivi uspeh. Njihova druženja se svode na autodestruktivne aktivnosti, opijanje i drogiranje, ali i “bistrenje” politike u svrhu otkrivanja kada je i zašto sve otišlo dovraga.

O takvom miljeu se retko govori u filmovima, oni su ružno naličje mita o Američkom Snu, face kojih se bojimo i koje ne volimo gledati. Oni su, makar delimično, sami krivi što su se našli baš tu gde su, a nisu, recimo, postali delom radničke klase i pouzdanog šrafa u mašineriji američkog kapitalizma. Mada, opet, jesu li oni zaista imali ikakve šanse za drugačiji ishod? Je li priča o društvu jednakih šansi ikada držala, kao što danas ne drži, ili je to samo mit za naivne?

Poslednja trećina filma povezana je sa prve dve samo geografski. Milje je opet marginalni, ali sada umesto narkomana prinuđenih da žive kao lešinari društva, imamo grupu militanata iskrivljene pseudo-liberterske ideologije, čuvara “tradicionalnih američkih vrednosti” i čistote ustava, pre svega prava na naoružavanje. Oni preziru Obamu, bore se protiv svih pokušaja regulacije i imaju zaumne, nestrukturirane teorije o vanrednom stanju i revoluciji koja će uslediti. Njih predvode dvojica razočaranih veterana i njihova rutina se svodi u uvežbavanju borbe, gađanja i preživljavanja, a neke od stvari koje ova dvojica lidera kažu zapanjujuće se podudaraju sa stavovima modernih levičara i anti-globalističkih pomodara, naročito u delovima o nelegitimnosti, nemoralnosti i jalovosti američkog intervencionizma.

Ove dve skupine ljudi malo toga povezuje, osim geografske bliskosti i sudbine ili izbora da budu na margini. Oni jesu “sa druge strane” onoga na šta pomislimo kad čujemo ili izgovorimo sintagmu “pristojan svet”. Opet, oni su svejedno ljudi i to Minervini u svom filmu ne zaboravlja, čak ističe. Istini za volju, ima tu scena i sekvenci koje graniče sa etikom, subjekti su često snimani u veoma intimnim trenucima i to može u gledaocu izazvati osećaj nelagode.

Opet, ne treba smetnuti sa uma da su oni na tako nešto verovatno sami pristali. Minervinijeva je zasluga to što ih ne tretira kao nekakvo strašilo za plašenje “pristojnog sveta” u koji se kao publika guramo, nego kao primere za senzibilizaciju nas pristojnih da postoje nesrećniji i ugroženiji od nas i da oni možda nikada nisu imali šanse koje smo mi imali. To je iznimna vrednost ovog filma.

Blue Ruin

tekst preuzet sa www.fak.hr

2013.

scenario i režija: Jeremy Saulnier

uloge: Macon Blair, Amy Hargreaves, Devin Ratray, Kevin Kolack, Eve Plumb, David W. Thompson, Brent Wezner, Stacy Rock, Sidne Anderson

Na prvi pogled se čini da se filmovi poput Blue Ruin pojavljuju relativno često u poslednje vreme, te da su tema i “setting” arhetipski. Tema je dugotrajna, lančana krvna osveta u familijarnim svađama (nešto što percipiramo kao tipično za polu-plemenska društva je sasvim uobičajena pojava u Americi). Okruženje je, očekivano, “backwoods”, primitivna ruralna zabit.

Pa ipak Blue Ruin je poprilično jedinstven film, snimljen sa veoma skromnim budžetom uz pomoć kickstartera, nagrađen na festivalima (nagrada FIPRESCI u Cannesu prošle godine je najzvučnija od njih) i hvaljen od strane renomirane filmske kritike. U pitanju je drugi film Jeremija Saulniera, nakon horor-komedije Murder Party (2007), te njegova druga saradnja sa njegovim školskim drugom, relativno nepoznatim glumcem, ovde sjajnim Maconom Blairom. Jeremy Saulnier je inače poznatiji kao direktor fotografije u filmovima nešto poznatijeg indie reditelja Matthewa Portfielda, a tu poziciju je zadržao i u Blue Ruin. Bez potrebe za prevelikim naglašavanjem, film je maestralno snimljen, kadrovi su savršeno odmereni, neopterećeni nepotrebnim detaljima, neki bi rekli čak praznjikavi. Idealna fotografija je dopunjena sjajnim izborom muzike i na momente preglasnom tonskom shemom ambijentalnih zvukova.

 

Ono što je u filmu posebno je protagonist Dwight (Blair), čovek koji nije ni izraziti pravednik visokih principa, ni akcioni heroj koji je došao da šutira dupeta i žvaće žvake (a nestalo mu je žvake), ni sasvim običan čovek koji je odjednom poludeo i krenuo na osvetnički pohod. Dwight je čovek sa opsesijom, potpuno sebičnom, planom koji je zacrtao i kojeg se drži, ma koliko ništa dobro od toga ne može ispasti. On je povučen, asocijalan, rešen, na momente iznenađujuće vešt i snalažljiv, na momente iznenađujuće zbunjen. On je ubica-amater, ne ludak ili idiot. On se menja i evoluira, a opet ostaje isti. Relativna zamerka je da ostali likovi nikada ne izlaze iz dvodimenzionalnih okvira, ali to je manje važno. Takvi kakvi su, imaju svoju funkciju u priči, a koliko ih Dwight poznaje, toliko ih poznajemo i mi.

Dwighta prvi put vidimo kao beskućnika neuredne kose i duge brade koji provaljuje u nečiji dom da bi se istuširao, pa beži u panici kada se domaćini vrate ranije nego što ih je očekivao. Hrani se i oblači iz kontejnera, skuplja ambalažu, prodaje, a novac čuva u automobilu (naslovni plavi krš) u kojem živi. Možemo pretpostaviti da, kao i većina beskućnika, nije rođen na ulici, nego ga je život na neki način izneverio. Taj uvod prolazi i kao studija karaktera, i kao uvod studiju beskućništva, ali mi o Dwightovoj pozadini do tada vrlo malo znamo.

Sve se menja kada ga prijateljski nastrojena policajka obaveštava da će ubica njegovih roditelja biti pušten na uslovnu slobodu. Dwight više nije benigni gubitnik, on postaje čovek usmeren na osvetu koji ne preza ni od čega, koji će ukrasti novi akumulator i pištolj iz tuđeg automobila, koji će pratiti i sačekati svoju lovinu. To prvo ubistvo je nevešto i prljavo, i jasno je da se Dwight ravnao impulsima i nije baš sve temeljno isplanirao. Nema pojma šta će i kako će posle, a usput izgubi i ključ od svog auta i jedva uspe da se izvuče iz neugodne situacije. Jasno je da je neiskusan, da nije ubijao ranije.

 

Dok uspe da stigne do svoje sestre Sam (Hargreaves), Dwight više ne izgleda kao beskućnik nego kao zbunjeni preplašeni sredovečni čovek obučen u dosadnu odeću. I tu malo više saznajemo o tome kome se Dwight zapravo osvetio, da je u pitanju tipična “hillbilly” kriminalna familija koja će pre sama terati osvetu nego što će pozvati policiju. Dwight zna da mora da pobije celu familiju, jer u suprotnom njegovi bližnji nisu sigurni. Zato će se obratiti na pomoć jedinom prijatelju na koga može da računa, bivšem vojniku po imenu Ben (Ratray), sada usamljeniku sa pozamašnom kolekcijom oružja. Dwight će se potruditi da ga ne uvuče preduboko u svoj sukob, ali ponekad je to neizbežno...

Neverovatno je koliko često Blue Ruin menja svoj ton, a istovremeno ostaje fluidan. Počinje kao socijalna i psihološka studija, prelazi u triler osvete sa akcijskim scenama koje se pojavljuju retko, ali su zato napete i prljave. Celi pod-zaplet u kojem Dwight pokušava da se oslobodi strele u nozi kritičari nazivaju crnohumornim, valjda zato što su navikli na to da akcioni heroj sav izrešetan otrči do sigurnog skrovišta. Meni u Blue Ruin nema mesta za humor, čak i jedna Benova rečenica koja bi negde drugde sjajno funkcionirala kao one-liner (“That's what bullets do”), ovde je samo brutalno realna. Na veoma suptilan način Blue Ruin prema kraju postaje i ostaje komentar današnje Amerike, agresivne, pune oružja, željne krvi i osvete.

 

Samo obratite pažnju na to koliko je oružja u filmu i kakvog sve tu oružja ima. Obratite pažnju da većina likova verovatno zna napamet specifikacije svih desetak pušaka koje poseduje. Da pored vatrenog oružja seva i hladno, ovakvi i onakvi noževi, pa čak i samostrel. Blue Ruin slika onu Ameriku XXI stoleća o kojoj povremeno slušamo u vestima, Ameriku u kojoj su pucnjave po školama, bioskopskim sala i ulicama redovna pojava. Onu Ameriku u kojoj je ubijanje i industrija i familijarni zanat. Onu Ameriku iz koje je najuren Piers Morgan kada je ukazao na to da je sa toliko oružja Sandy Hook više pravilo nego izolirani incident.

Dwightova sestra Sam će u filmu biti jedini glas razuma. Njena replika “Oprostila bih ti da si lud, ali nisi. Ti si samo slab.” pogađa u centar. Osveta i agresija su znak slabosti. I to one slabosti koja se sama sobom hrani i reciklira. Pa ipak Blue Ruin nije neka “new age” nenasilna hippie mantra o praštanju i nenasilju. Nasilje u filmu je gadno, ali napeto. I u nasilnom okruženju neizbežno.