600 Millas / 600 Miles

2015.

režija: Gabriel Ripstein

scenario: Gabriel Ripstein, Issa Lopez

uloge: Kristyan Ferrer, Tim Roth, Harrison Thomas

Kako raspoznati kad neko zna da napravi film, a kada manje ili više vešto mulja? Lakmus-test je jednostavnost. Ako neko zna da napravi film, napraviće ga jednostavno, sa jednostavnom pričom, jednostavnom i logičnom karakterizacijom likova i jednostavnom pretpostavkom. Takav film je moguće opisati u nekoliko reči i taj opis će vas naterati da ga pogledate. 600 Miles je takav film, jednostavni pogranični triler čiji su likovi meksički gangster-junoša i iskusni, gotovo potrošeni američki savezni agent.

Agent ATF-a (agencije za kontrolu prometa alkohola, duvana, oružja i eksploziva) Hank Harris (Roth) će se pojaviti tek kasnije u toku prvog čina. Sam uvod je rezervisan za upoznavanje sa Arnulfom Rubiom (Ferrer), momkom koji pokušava preko rođačkih veza napredovati u kartelu. Njegov zadatak je šverc oružja preko granice i on ga izvodi koristeći svog polu-debilnog američkog ortaka Carsona (Thomas). Princip je prost: Carson će naći radnju sa prodavcem koji ne postavlja puno neugodnih pitanja i kupiti šta treba, a Arnulfo će to oružje prevesti nazad u Meksiko pod maskom da se vraća iz posete rođaku. Šverc ionako po pravilu ide na kontra stranu, a predmet su ljudi i droga. To što se karteli međusobno tamane američkim puškama kao da nikome naročito ne smeta.

Arnulfo u sjajnoj izvedbi Kristyana Ferrera je baš onakav junoša kakvog zamišljamo: prema starijima snishodljiv i poslušan, prema potčinjenima glumi da je opasan, ali je zapravo zbunjen, kao da ima ideju da bude veliki gangster, a ne zna baš kako. Sa druge strane, Rothov iskusni agent je vrlo dobar “showcase” glumčeve posvećenosti, metodičnog pristupa i dubina u koje je spreman da se upusti.

Ono najbolje u filmu počinje tak kada ih dobijemo zajedno u istom kadru i u istom sranju. Hanson je pre svega rutiner, ali mu se hapšenje mladog i preplašenog Rubia uopšte ne posreći zbog vanjskih, neplaniranih faktora, pa se uloge obrnu. Hanson postaje nezgodni talac sa kojim Rubio ne zna šta bi, pa umesto da ga hladnokrvno ubije ili ostavi onesveštenog u nekom jarku, on ga krijumčari preko granice. On ne zna šta će s njim, ali će šefovi sigurno znati. Sad, iako se agent koji zna tokove oružja, droge i novca čini kao koristan talac, činjenica je da karteli nisu poznati po dugoročnom, strateškom razmišljanju, pa im je on umesto dobrog, neplaniranog ulova zapravo više kamen oko vrata, a sa njim zajedno i onaj budalaš koji ga je doveo. Talac i otmičar sada moraju raditi zajedno kako bi spasili svaki svoju živu glavu.

Ime autora filma Gabriela Ripsteina će vam se možda učiniti delimično poznato, ali to je varka. On je uglavnom scenarista i producent komedija sa različitim predznacima, ali i sin poznatog meksičkog autora Artura Ripsteina. Ali u filmu su prisutniji drugi uticaji. Jedan od producenata filma je Michel Franco, autor filmova Daniel and Ana, After Lucia i Chronic (otud Tim Roth u priči, možda kao deo “doble billa”), i to se ogleda na svedenoj priči i veoma odmerenom tempu u kojem se gradi prljava, gusta i neprijatna atmosfera koja mora kulminirati nasiljem. Ovde je štos pre svega u pravilno tempiranim obratima, dovoljno iznenađujućim da ih nećemo tek tako pretpostaviti, a opet dovoljno logičnim da ne možemo zamisliti drugačiji sled događaja.

600 Miles je film vredan nekoliko gledanja, pohvala jednostavnosti i moja velika preporuka.

Kid Cannabis

2014.

scenario i režija: John Stockwell (prema članku Marka Binellija i Kevina Taylora)

uloge: Jonathan Daniel Brown, Kenny Wormald, Aaron Yoo, Ron Perlman, John C. McGinley, Amanda Tapping

Realno, ovakvih filmova amo već imali. Priča je istinita, potkrepljena člankom koji je i digao nešto prašine, a realizacija svejedno liči na mnogo, ionako međusobno sličnih, filmova. Oni bi mogli tvoriti poseban žanr, pod-žanr (krimi-drame o usponu i padu) već imaju. Pomislite na Scarface, Goodfellas, a naročito na Blow i na The Wolf of Wall Street i znate na čemu ste. Imate naratora, nekad duhovitog, nekad nadrkanog, koji se sa setom u očima seća dana svoje slave, panoramsku sliku takvog načina života i privređivanja, neretko čak i moralnu poruku o tome koliko sistem greši u svojoj (ne)fleksibilnosti. Kid Cannabis je upravo to...

Naš (naslovni) junak je Nate Norman (Brown), po svojim rečima večiti gunitnik. On je debeli cvikeraš koji je u školi dobijao batine na dnevnoj bazi, sin samohrane majke koja radi dva posla za minimalac, i sam na bednom poslu, sa samo jednim jedinim prijateljem, istim takvim gubitnikom, i jednim jedinim hobijem: duvanjem trave. Na vrhuncu kriminalne “karijere”, taj dripac je imao godišnji promet od 68 miliona dolara (ako je verovati filmu, meni se ta brojka čini preteranom), kuće, skupe automobile, silikonske kurve i šta sve ne. Film će nas, logično, provesti kroz njegov uspon, ali i pad koji je usledio. Pogodili ste, ima veze sa švercom trave.

Ali taj šverc nije ništa “fancy”, ne uključuje avione, egzotiku i daleka putovanja. Cela priča je smeštena u Idaho, i odmah preko granice, u Kanadu. Za neupućene, kultura pušenja marihuane u Kanadi je veoma napredna, postoje specijalizirane prodavnice, a posedovanje manjih količina nije kažnjivo. Nije da baš ima coffee-shopova, ali to i nije neka razlika. Opet, za razliku od prijateljske nam i bliske Holandije, u Kanadi je gajenje marihuane potpuno liberalno i tržišno ustrojeno: postoje skoro pa plantaže i gomila entuzijasta koji se bave organskim uzgojem, kalemljenjem i svim onim čime bi se pristojan, recimo, vinogradar i vinar bavio. Sa druge strane, Idaho je tipična konzervativna država u kojoj pobeđuju republikanci, u kojoj je prisutno stravično klasno raslojavanje i u kojoj se “rat protiv droge” uzima ozbiljno. Na početku filma u naraciji Nate navodi da je vlada potrošila više novca na rat protiv droge nego na hvatanje Bin Ladena. Podaci su neprovereni, ali imaju smisla, i, najvažnije, nimalo ne smetaju filmu i njegovoj logici i agendi, kao i poređenje sa kulturom alkohola koja svakako znači više agresije nego kultura trave. U praksi to znači da vladini agenti hvataju sitne i nešto krupnije rasturače droge, na njihovo mesto dolaze novi i novi igrači, rulja se i dalje zabavlja i puši, a poreski obveznici su na gubitku.

Plan koji je Nate smislio na poslu raznoseći pice bogatim žurkadžijama je genijalan koliko je jednostavan. On će, zajedno sa prijeteljem Topherom (Wormald) otići preko granice u Kanadu, oni će kupiti travu od proizvođača, jedan će preneti travu preko granice kroz nepregledno (i nenadgledano) šumsko prostranstvo, drugi će ga pokupiti sa autom jednom kada ovaj bude prešao, pa će travu polako rasprodati i zaraditi solidnu lovu. Prvi test prolazi sjajno, već u drugom nalaze kvalitetnog dobavljača-entuzijasta (McGinley), nakon toga i ozbiljnog distributera-mafijaša (Perlman), na kraju i ekipu lokalnih gubitnika i očajnika spremnih da trče po šumi u opremi za paintball. 

Znate kako dalje ide, tu će biti i opasne konkurencije u vidu bezobraznog korejskog wannabe gangstera (Yoo), frke i obračuna, svađe i izdaje u okviru ekipe, kao i policije i DEA koji, naravno, poslednji dolaze. Na planu priče nema nikakvih inovacija, ovo je priča u dlaku nalik na Blow, sa nešto antipatičnijim protagonistom “oplemenjena” žurerskom kulturom iz The Wolf of Wall Street. Po nekim stvarima je ipak Kid Cannabis poseban.

To svakako nije stav i agenda glede marihuane i besmisla borbe protiv nje. Autor John Stockwell od početka filma govori kroz Nateovu naraciju, a na kraju govori u ime cele nacije kroz Nateovu majku (Tapping), kada kaže da je to “samo trava”. Nisu to ni žurke sa silikonskim kurvama i odurnim soundtrackom (stvarno najgori deo filma), a svakako nije ni poruka “don't get high on your own supply”. Svakako to nije arbitrarno lupanje proizvoljnih datuma – legitimno je staviri stvarne (kad su već dostupni) ili ih ne staviti uopšte.

Posebna je promena u tonu i žanrovima kroz koje film prolazi. U početku je to krimi-komedija sa nešto socijalnog podteksta o večitim gubitnicima koji pokušavaju da se obogate brzo, ali nam narator otkriva da su u tome i uspeli. Jednom kada su ciljevi postignuti, film se okreće u smeru klasične gangsterske varijante. To se posebno ogleda u akcionim scenama, koje su na početku blentave, da bi posle postale svakako napetije, sa tek jednim skretanjem u pravcu potpunog apsurda. Kid Cannabisu se mora priznati još jedan poduhvat: film uspeva da isfura “running joke”, i to poprilično prostački štos sa pregledom telesnih šupljina. Nije to značajno za napredak filmske umetnosti, ali Stockwellu treba skinuti kapu jer uspeva tamo gde neverovatno mnogo filmova apsolutno pada.

Za uspeh ovog filma su ključni glumci. Istina je da su uloge uglavnom već viđene i dobro poznate, ali to ne umanjuje njihova dostignuća. Casting je perfektan, glumci čak i fizički liče na svoje stvarne likove, ali nisu samo zbog toga pravi izbor. Ron Perlman je apsolutno zastrašujući prizor kao gangster sa strogom, ali pravednom “etikom”, kao što je John C. McGinley savršen izbor za zanesenjaka. Jonathan Daniel Brown je odličan u svojoj ulozi socijalno neprilagođenog gubitnika koji je verovatno čak i dobar momak, kao što je Kenny Wormald sasvim uverljiv kao njegov trezveniji, ali manje ambiciozan partner u zločinu. Ostatak ekipe zaista deluje kao da je skupljen s koca i konopca.

Jedina problematična stavka po tom pitanju je narator. U ovakvim filmovima, on je kliše, a ni Brown se ne trudi previše da to ne bude tako. On govori onim tipičnim nakurčenim glasom, izgovara veoma šablonski napisane replike, propovedi i rimovane, ne baš uspele šale. Sa druge strane, naracija ne doprinosi filmu, ali ga i ne koči. Jednostavno, tu je i daje nam neke pozadinske informacije.

Pitanje svih pitanja je je li Kid Cannabis na kraju dobar film. To će odgovoriti svako za sebe, a osnovna varijabla kojom će se gledaoci voditi je da li vole krimi filmove o usponu i padu nekog kontroverznog preduzetnika. Ja takve filmove volim pogledati čak i kad su kriminalno loši. Na sreću, Kid Cannabis nije loš film, više je nego gledljiv, bavi se relativno aktuelnom temom i ima nekoliko zaista vrednih scena. Realizacija je klasična, školska i neinventivna i iz istog razloga zašto nije loš nije ni posebno dobar. Ali je svakako zabavan.

We're The Millers

2013.

režija: Rawson Marshal Thurber

scenario: Bob Fisher, Steve Faber, Sean Anders, John Morris

uloge: Jason Sudeikis, Jennifer Aniston, Emma Roberts, Will Poulter, Ed Helms, Nick Offerman, Kathryn Hahn, Tom Sisley, Matthew Willig, Luis Guzman

Pred Jennifer Aniston su pre 10 godina bila dva puta: jedan je vodio u typecast za romantične komedije, drugi u neizvesniju varijantu koja bi značila jeftinije produkcije, koketiranje sa indie pričom, ali bi na duže staze od Jennifer Aniston napravila legitimnu glumicu, pošto je već prestara da bi igrala nečiju devojku ili lokalnu devojku. Jennifer Aniston je prirodno slatkasta, lepo stari i ima talenta za komediju, ali joj je pogrešan izbor došao glave. I dalje je pamte kao Rachel Greene iz serije Friends i kao glumicu za štancerske romantične komedije. Office Space (1999) i The Good Girl (2002) nisu ubedili zahtevniju publiku da im je Jennifer potrebna. Čak i kod potencijalno dobrih i zrelih filmova koji postignu slučajan uspeh, recimo Horrible Boses (2011), Jennifer Aniston igra sporednu ulogu, pa je zamenjiva čak i kada je dobra. We're The Millers je prilika da ona izađe iz typecasta za koji je prestara, a da ostane u domenu komedije, ali bez etikete romantična.

Iako je Jennifer Aniston možda najsvetlija tačka ovog filma, ona sama nije ostvarila neku posebno dobru ulogu, a film je, iako solidnog koncepta, osrednji do loš. Premisa je jednostavna: David (Sudeikis) je sredovečni diler trave koji sticajem okolnosti biva opljačkan. Njegov šef (Helms) ga šalje na zadatak u Meksiko da pokupi zalihu trave i prošvercuje je preko granice ne bi li otplatio dug i zaradio još nešto novca pride. David zna da bi, ako je sam u autu, izazvao sumnju kod policije, pa odlučuje da skupi instant-familiju koja bi delovala turistički. Za ženu bira striptizetu Rose (Aniston), koja je ostala bez posla i kinte. Za klince bira neiskusnog i naivnog Kennija (Poulter) i problematičnu pobegulju / klošarku Casey (Roberts). Njih četvoro postaju Millerovi, malograđanska familija u ogromnom kamperu. Ono što mu šef nije rekao je da će travu zapravo ukrasti od meksičkog bossa (Sisley) koji će im, zajedno sa pomoćnikom koji izgleda kao ogromni Machete (Willig), biti za petama. Na putu će upoznati i pravi malograđanski, uz to još seksualno frustriran par (Offerman i Hahn), od kojih je muž bivši agent DEA.

OK, imamo potencijalno zanimljive likove (barem su to sredovečni diler i sredovečna striptizeta), imamo urnebesni, iako već viđen, zaplet. Imamo iskusni scenaristički tim sa dosta komedija iza sebe i imamo reditelja sa nekoliko komedija iza sebe. I imamo jedan problem: We're The Millers nije ni relevantan ni smešan, samim tim ni zabavan. Likovi nemaju dovoljno izraženu pozadinsku priču, što bi filmu dalo nešto relevantnosti, bilo kao satiru malograđanštine i panike koja se diže oko relativno bezopasne marihuane, bilo kao širu socijalnu priču, bilo kao studiju o seksualnim navikama omladine i sredovečnih ljudi. Priča je formulična, manje-više je poznat sled događaja, obrata i štoseva. Fali joj začin, „wild factor“, šta god da bi istupala iz gomile takvih i sličnih komedija u pokretu.

Najvažnije, fali mu istinskog, spontanog i uverljivog humora. Samo oko 20 % fora su smešne, na neki način. To se uglavnom svodi na reference iz pop-kulture, i na predstavu malograđanštine koju izvodi Jennifer Aniston. Ostatak fora su glupi gegovi, uvredljivo glupe seksualne reference, prostakluk i odvratnost, otrcane fore i lajne toliko puta viđene i, što je najgore, transfer neprijatnosti. Koliko još meksičkih policajaca-pedera (Guzman) moramo videti po filmovima? I koliko puta će još upotrebiti nesporazum oko valute (dolar ili peso)? Koliko puta će neko pasti u kontejner? I zašto Jennifer Aniston (ili bilo koja druga striptizeta u klubu) nije pokazala sise u sceni striptiza, kad film već ima R rejting zbog pokazanih otečenih muda?

Ed Helms je solidan kao narko-biznismen, ljigavac i narcis i on će odvaliti pokoju dobru šalu, tu i tamo. Scene iz striptiz-kluba su tupave zbog jednog lika viška (mlade striptizete sa tetovažom „Boner Garage“), ali donose jednu uspelu šalu na račun Apple-a. Sudeikis pokušava da napravi ulogu nalik na Jeffa iz serije Community, što će reći tipa koji drži sve pod kontrolom, na svoje prijatelje gleda s visine i ispaljuje cinične štoseve. U tome ne uspeva. Will Poulter nije loš kao naivac, ali lik je tako odvratno jednodimenzionalan i dosadan. Emma Roberts ne donosi ništa novo kao beskućnica. Nick Offerman i Kathryn Hahn čine šta mogu sa svojim likovima, ali oni su loše napisani i karikirani sami po sebi.

Komedija je nezahvalan žanr. Tanka je linija između satire i popovanja, originalnosti i nebuloze, klasičnog i otrcanog. Ali je široka publika voli svim srcem, i neka je tako. Komedija često funkcionira na stereotipima, ali i sa njima treba biti pažljiv. We're The Millers je loša komedija, između ostalog i zato što nije smešna, dok je istovremeno uvredljiva. Međutim, problem je i u tome što bi film bio bolji da je hrabriji u bilo kom aspektu: da su likovi malo više over-the-top ili da je akcija takva, ili da priči da kakav-takav socijalni kontekst. Umesto Little Miss Sunshine, imamo štancersku prostačku komediju.