Horrible Bosses 2

2014.

režija: Sean Anders

scenario: Sean Anders, John Morris, Jonathan M. Goldstein, John Frances Daley, Michael Markowitz

uloge: Jason Bateman, Jason Sudeikis, Charlie Day, Jennifer Aniston, Kevin Spacey, Jamie Foxx, Chris Pine, Christoph Waltz, Jonathan Banks

Čim sam pročitao vest da će Horrible Bosses dobiti nastavak, pretpostavio sam da će to biti jedan od onih veštačkih, besmislenih, nakalemljenih nastavaka smišljenih za otimačinu para od naivnih gledalaca. I bio sam u pravu, ovaj nastavak je sasvim nepotreban, što je i publika solidno prozrela, pa je, pored svega, još i flopnuo. Kako je priča prvog filma bila završena i zaokružena, za nastavak po narativnoj liniji realno nije bilo mesta, pa su samo preuzeti likovi iz filma i smišljena (spakovana od sastavnih delova) nova priča, sa ciljem da sve bude izraženije: gluposti su gluplje i glasnije, za bilo šta pametno nema mesta, humor je još uvredljiviji i direktniji, k tome još manje smešan i delotvoran. Pod-teksta nema nikakvog. “Mi smo ovdje samo zbog para”, citiram KUD Idijote i pretpostavljam da je to bila deviza studijskih glavešina kad su dali zeleno svetlo za ovakav projekat. Rezultat je da on vređa dostignuća originalnog filma koji je zaradio solidnu svoticu i u određenim segmentima uneo dah svežine i kontekst u “mainstream” komedije za odrasle.

Ne da je originalni Horrible Bosses bio dobar film, jer, budimo iskreni, nije, ali je makar imao potencijala da bude solidan i relevantan. Naravno, teorija je jedno, a praksa drugo, pa je potencijalno zanimljiv kontekst modernog kapitalizma ispeljan tako da se u konačnici Horrible Bosses pretvorio u populističku komediju, onakvu kakve gledaju preopterećeni radnici da bi se smejali šalama o genitalijama, seksu i telesnim fluidima i trojici šmokljana i debila koji pokušavaju da se osvete svojim sadističkim, perverznim i kradljivim šefovima. Raja nije skužila štos da se sve vreme smejala samoj sebi. Drugi deo čak nema ni taj potencijal, nema ni te šefove (osim u nakalemljenim epizodama radi fingiranja kontinuiteta), nema kontekst, zapravo nema ništa originalno, potencijalno zanimljivo, čak ni smešno.

Priča počinje izvesno vreme posle kraja prvog filma. Naši šmokljani, najpametniji od trojice, ali ipak nedovoljno pametni Nick (Bateman), patetični Kurt (Sudeikis) i retardirani Dale (Day) su odlučili da pokrenu svoj biznis sa nekakvom alatkom za tuširanje koja se zove “shower buddy”. (Gay humor – check.) Prezentacija na televiziji im polazi po zlu, a još im se web stranica zove niggerdale (rasistički humor – check), pa im posao propada. Slamku spasa će im ponuditi mladi bogataš Rex (Pine) koji će ponuditi da ih otkupi, ali oni su rešeni da budu sami svoji šefovi, pa će to odbiti. Tu uskače Rexov otac Burt (Waltz) koji će im dati kredit i naručiti prvu veliku seriju proizvoda. Štos je u tome što on nema nameru da im plati za robu, nego samo da im naplati kredit i to će ih dovesti do bankrota.

Ideju za instant rešenje će dobiti od starog znanca Motherfuckera Jonesa (Jamie Foxx u reprizi uloge iz prvog filma, još glasniji i nejasniji, iritantan do übera), a ta ideja glasi da otmu Rexa kako bi im Burt platio dug za otkup. U tu svrhu moraju provaliti u ordinaciju zubarke Julie Harris da bi ukrali gas-smejavac za omamljivanje, ali i da bi se Jennifer Aniston pojavila u reprizi uloge iz prethodnog filma, samo što je sad njena uvrnuta seksualna opsesija dignuta na novi, izrazito neprijatan nivo. To više nije smešno, to je patetično. Pojaviće se i Kevin Spacey kako bi grupu debila zajebavao iz zatvora, eto tako... Bilo kako bilo, otmica ne prolazi po planu (iznenađenje samo takvo) i naši šmokljani su opet u većim problemima nego na početku.

Dalje imamo samo usiljeni humor na seksualne i druge teme i ponavljanje jednih te istih štoseva kroz ceo film. To nije “running joke” jer nije bilo smešno ni prvi put. Kurt i Dale izgledaju kao da im je između dva filma mozak odstranjen hirurškim putem, pa Nick u poređenju s njima deluje kao genije. Chris Pine je zaglavljen sa jednodimenzionalnim, ljigavim i neuverljivim likom, pa iz njega ne uspeva da izvuče ništa. Njegova uteha leži u tome što je bolji od velike većine ostalih. Christoph Waltz je potrošen bezveze, i sva je prilika da se njegova hollywoodska karijera posle nekoliko bljeskova našla u slepoj ulici. Videćemo hoće li se iz nje izvući. Spacey je prisutan koliko da naplati ček, a Jennifer Aniston pokazuje da nema blama kad su u pitanju komedije. To možda nije loša osobina, ali ovde svakako ne izgleda dobro, i mislim da joj ovakve uloge škode. Zapravo, čudi me kako ona nije dobijeni tekst spalila i pepeo poslala producentima i studijskim glavešinama da pokaže šta misli o svojoj ulozi i njhovom projektu. Ono što su joj servirali je zaista uvredljivo. Jedina pozitivna strana filma je Jonathan Banks kao nadrkani policajac kome je jasno da ima posla sa idiotima i to zapravo izgleda kao legitiman stav o filmu.

Naravno, Horrible Bosses 2 je loš film, mada to smo mogli pretpostaviti i pre. Čudno je, međutim, koliko je to zapravo loše i pored renomiranih glumaca. U stvari, čemu smo se i mogli nadati od autorske ekipe koja je zamalo pogodila sa prvim delom i koja je dodatno pojačana sa veteranima ćoravih komedija za odrasle. Važnije od svega ovaj film pokazuje šta sve ne valja u Hollywoodu, posebno glede poslovnog modela. Svaki slučajni uspeh se mora pretvoriti u mužu sa nastavkom, ma koliko on bio besmislen. Ako bude i trećeg dela, mislim da ga neću pogledati ni iz radoznalosti. I ovaj sam komotno mogao preskočiti.

Cake

tekst originalno objavljen na monitor.hr

2014.

režija: Daniel Barnz

scenario: Patrick Tobin

uloge: Jennifer Aniston, Adriana Barraza, Anna Kendrick, Sam Worthington, William H. Macy, Felicity Huffman

Jennifer Aniston smo znali po seriji Friends, pa onda kao glumicu u masi romantičnih komedija, i još kao devojku Brada Pitta. Međutim, još na vrhuncu svoje slave ona je imala nekoliko pokušaja da ostvari dramsku, ili hajdemo reći ne totalno rom-com ulogu u nekakvim indie filmovima. Ruku na srce, nije to bilo loše ili neprimereno, što se najbolje vidi u Office Spaceu, gde Jennifer koristi svoju standardnu personu “devojke iz kraja” sa nešto malo smisla za “witty” humor u materijalu koji je komedija, ali niti je romantična niti vređa inteligenciju gledalaca, nego ih tera na makar minimalno razmišljanje o određenim apsurdima i paradoksima modernog života. Bilo kako bilo, Jennifer se snašla sa svojim ulogama, ali nekako nije uspela da se “re-brandira” kao ozbiljna glumica. Kritičari to nisu baš pušili i samo su je tapšali po ramenu za dobar pokušaj, a publika je htela svoju staru “american sweetheart”.

Problem sa slatkicama je prost i jednosmeran protok vremena. Slatkica od 40 godina deluje čudno, a Jenniferina persona se nije razvila u ionako u Hollywoodu retku zverku žene s integritetom, pa su je zasipali ponudama za uloge komično-perverznih žena u nepristojnim komedijama poput Horrible Bosses i We're The Millers. Kako ipak nije odustajala od svoje indie karijere, naša slatkica je rešila da sama izabere materijal, producira film i sebi nameni glavnu ulogu. Problemi sa time su što je materijal tipična indie konfekcija, scenario je sve vreme na ivici raspada, na kraju se čak i raspadne, a režija je toliko pešačka da ga ne može održiti kompaktnim. U konačnici, Jennifer Aniston je možda ostvarila svoju najbolju ulogu, svakako najdramskiju u karijeri, ali Cake nije baš tako dobar film kao što bi to njegova producentica želela.

 

Jasno, u pitanju je klasična pred-oscarovska konfekcija i trik koji su Jennifer i kreativni tim primeli je toliko star da svima izlazi na nos: takozvani “makeunder”, suprotno od “makeovera”. Dakle, uzmi glamuroznu glumicu i deglamuriziraj je. Skini joj šminku, nabij podočnjake, zajebi farbu za kosu i obuci je u odeću iz diskonta. Učini je da izgleda depresivno i da se drži depresivno. Daj razlog za to: neka to bude nekakva fizička bolest ili još bolje povreda. Nabij par plastičnih ožiljaka. Učini je ograničeno pokretnom, na granici invalidnosti. Možda za to dobije Oscara, a nominacija joj ne gine. Takvi trikovi su već provaljeni, a u prilog Jennifer ne ide ni to što se Marion Cotillard takođe “deglamurizirala” i to u mnogo boljem filmu eminentnih art-filmaša (Deux jours, une nuit je meni jedan od najboljih filmova godine), a Julianne Moore se “razbolela” u Still Alice, pritom je njen verovatni ovogodišnji Oscar proizvod kumulacije dobrih uloga u različitim filmovima poslednjih godina (ima je posvuda).

Pa da vidimo šta nam se desilo sa Jennifer, odnosno njenim likom Claire. Ona je jedna depresivna i cinična žena koja se oporavlja od povrede. Ide na grupnu terapiju (kod Felicity Huffman) i tamo se ponaša kao popriličan “troll” i kontraš. U prvoj sceni se razgovara onim sentimentalnim tonom o samoubistvu koleginice iz grupe, Nine, koja je skočila s mosta. Claire jedina o tome ima poprilično sablažnjujući stav za tu grupu cendravih ljudi i ne boji se da ga iskaže, pa dobija “nogu” sa terapije, što joj ne predstavlja veliki problem. Na fizikalnoj terapiji ošljari i njena terapeutkinja je sklona da je potera kod drugog nesrećnika. Ništa zato, Claire se leči daljim zabijanjem u depresiju i kljukanjem tabletama protiv bolova, na recept ili ne. Muž ju je napustio nemogavši da izađe na kraj s njom, tako da Claire živi praktično sama.

Njeno jedino društvo je njena meksička kućna pomoćnica i negovateljica Silvana (Barraza), žena čeličnih živaca i nesebične dobrote. Claire je toga jako dobro svesna i čini se od početka da je u svoj svojoj sebičnoj depresiji, kuknjavi i opsednutošću svojim bolovima, ipak malo blaža prema Silvani nego što bi bila prema drugima. Ima jedna izuzetno moćna scena pri sredini filma u kojoj njih dve idu u Meksiko po lekove, gde Claire pokazuje svoju nesebičnost i lojalnost svojoj jedinoj prijateljici.

 

Okidač za radnju je opsesija koju Claire razvija prema Nini i njenom samoubistvu nakon što je prvo u snovima, onda i na javi proganja njen duh (Kendrick). Opsesija ide dotle da će Claire insistirati da upozna Nininog muža Roya (Worthington) i njihovog klinca. Iako se ne razvijaju romantična i seksualna osećanja između njih, oni postaju neki surogat familije, podrška jedni drugima. Međutim, hoće li to biti dovoljno za Claire?

Prvo što upada u oči je zaista maestralno ostvarenje Jennifer Aniston i dokaz da je ona sasvim sposobna za dramsku ulogu i da to ne isključuje makar duhovitu stranu njene persone. Ovde je njen humor u mračnim tonovima sarkazma i to savršeno paše. Iako su ožiljci, bolest i deglamurizacija svojevrsni standardi koji nam se penju na glavu, snaga njene izvedbe nije samo u tome. Snaga je u ukočenosti pokreta i umornom pogledu. Iznad svega, tu je prisutna glumačka hrabrost. Jennifer Aniston ne dodaje šećera na Claire i ne opravdava je, njen pristup je bez zadrške, bez ostatka, bez namigivanja publici sa slabijom percepcijom. Uzmi ili ostavi.

Kada je pristup takav, nije teško uspostaviti hemiju sa ostalim glumcima i Jennifer tu apsolutno rastura. Njene scene sa Samom Worthingtonom i Adrianom Barrazom su pravo uživanje za gledati, energične, uverljive, emotivne, na granici bravure. To važi i za Jennifer Aniston i za njene partnere podjednako. Scene sa preplašenom i zbunjenom Felicity Huffman takođe upadaju u tu kategoriju, ima ih nešto manje, ali su svejedno upečatljive.

 

Problem nastaje u scenama sa Annom Kendrick i stvar je u tipskoj priči i tipskim scenarističkim i rediteljskim rešenjima. Duh je stari štos i uglavnom je štaka za onog koga proganja. Anna Kendrick je dobra, štaviše odlična, potpuno u skladu sa svojom personom lagano iritantne osobe koju inače fura, ali slaba je to uteha kad je koncept loš i nedorađen. William H. Macy je isto pogrešan izbor, ne zato što je slab u sceni (jednoj!) u kojoj se pojavljuje, koliko zbog toga što je tu scenu jednako dobro mogao uraditi bilo koji glumac. On je preveliko ime u inače skromnom filmu da ga ne bismo videli još makar jednom.

Problem koji potapa film je skriven u trećem činu i zapravo su u pitanju dva problema. Prvi je nikad do kraja uverljiv pod-zaplet koji uključuje naslovnu tortu koji potpuno ruši relativno nesentimentalni pristup u filmu do tada. Drugi je relativno tipično “otkrovenje”, odnosno otkrivanje pozadine Clairine fizičke bolesti i depresije u vidu najotrcanijeg, najljigavijeg i najpatetičnijeg rešenja koje postoji u svetu filma. Takvo otkriće ne može predstavljati iznenađenje, toliko smo filmova pogledali na tu temu.

Ponekad dobri, raspoloženi, uigrani, pa čak i dobro vođeni glumci ne mogu spasiti loš materijal, čak i kad izvuku najbolje iz njega. Svaka čast Jennifer Aniston i ostalima na vrhunskim ulogama koje će moći pokazati bilo kom velikom autoru, dali su sve od sebe, ne može im se ništa zameriti. E, sad, šta raditi kad materijal nije vredan toga, pa ni film kao celina ne može biti dobar? Cake svakako ima svoje momente, ima tu materijala i za uživanje i za divljenje, ali to su samo bljeskovi u crnoj noći i ne traju dovoljno dugo da film na kraju ne bi bio samo indie-konfekcija i to poprilično ljigava i sentimentalna.

Life of Crime

2013.

scenario i režija: Daniel Schechter (po romanu Elmora Leonarda)

uloge: Jennifer Aniston, Mos Def, John Hawkes, Tim Robbins, Will Forte, Isla Fisher, Mark Boone Jr

Nedavno preminuli Elmore Leonard je svakako jedna od legendi američke popularne kulture. Pisao je filmske scenarije i pulp romane, western i kriminalističke. Po njegovim delima snimljeno je mnogo filmova, a najpoznatiji je po krimi-komedijama. Po motivima njegovih romana i kratkih priča nastali su filmovi poput Get Shorty (1995), Out of Sight (1998) i Jackie Brown (1997), da pomenemo samo neke. Life of Crime, nastao po motivima romana The Switch iz 1978. godine, svakako nije neko veliko umetničko delo, ali je simpatičan i vedar filmčić, što je i tipično za Leonardove priče.

Šuškalo se o ekranizaciji negde 80-ih, čak je Diane Keaton bila povezana sa glavnom ulogom, ali se dalje od toga nije došlo. Sada se produkcije prihvatila Jennifer Aniston, glumica koja je postala prestara za „typecast“ koji ju je proslavio i od kojeg je živela. Ona je pokušala da koketira sa indie produkcijom, pa čak i sa umetničkije nastrojenim autorima, ali to nije privlačilo brojnu publiku, a nije čak ni skidalo reputaciju „devojke iz kraja“, pa je sirota Jennifer ostala kao pomalo tužan prizor u romantičnim i seksualnim komedijama, tipa We Are The Millers i Horrible Bosses. Life of Crime joj može biti prekretnica u karijeri i svakako je inteligentan izbor: hollywoodska, lagana i formulična krimi-komedija sa ženskim likom koji može da pristaje ostareloj zvezdi romantičnih komedija.

Ako vam se imena dvojice prevaranata, Louis i Ordell. učine poznatima, na pravom ste tragu. Ta dvojica su prevaranti i kidnaperi iz Jackie Brown, a Tarantino u filmu ubacuje sporadične reference na njihovu raniju karijeru, i u svakom slučaju pominje da su iz Detroita. Ovo je svojevrsni „prequel“ u filmskom smislu, iako je izvorni roman stariji nego Rum Punch, po kojem je snimljena Jackie, i koji se bavi počecima dvojice muljatora u Detroitu. Ovde ih igraju karakterni glumac John Hawkes (Louis) i muzičar Mos Def, ovde iz nepoznatih razloga pod imenom Yasiin Bey (Ordell). Njihov plan je da otmu „očajnu domaćicu“ Mickey (Aniston), kako bi njenog ljigavog i prebogatog muža Franka (Robbins) ucenili za milion dolara. Ono što nisu uzeli u obzir je da se oko Mickey muva zagoreli komšija (Forte), a da Frank ima mladu ljubavnicu (Fisher) i da se sprema da se razvede od svoje žene. U njihovu korist ne radi ni plan koji uključuje debelog naci-ludaka (Boone), koji je „toliko glup da ga prosto ne možeš ne voleti“ i u čijoj će kući držati otetu ženu. Kako to obično biva u takvim filmovima, jednostavan „fool proof“ plan postaje izuzetno komplikovan i u sekundi nastaje pičvajz.

Iskreno, ovo je klasičan „caper“ film, krimi-komedija za opušteno gledanje i čistu zabavu. Ovakvi filmovi hvataju na šarm i toga ima u skoro neograničenim količinama, od pomalo ironičnog odnosa prema modi, ipak je ovo „period piece“, preko dopadljivih i simpatičnih likova do lepršave glume. Budimo pošteni, ovo nije American Hustle, iako vizuelno liči, nema političku ili ekonomsku pozadinu i nema gomilu postavljenih referenci, zezalica i namernih grešaka za otkrivanje, ovo je samo filmčić smešten u 70-te, napumpan kič modom, frizurama i brkovima, veseo, zabavan i za jedno gledanje. Likovi nisu baš najuverljiviji, ali to se ni ne traži, njihova namena je da glumcima daju mogućnost da se opuste i interpretiraju ih sa dosta slobode.

Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, oni to i čine tako da se stiče utisak da su se vraški dobro zabavili. Jennifer Aniston deluje kao da je razvila dosta integriteta i svom liku pristupa sigurno, okrećući i na emocije i na humor na mnogo višem nivou nego što je radila u svojim limunadama. Primetan je luk razvoja kod njenog lika. Tim Robbins je apsolutno maestralan kao bogati i sirovi biznismen, a Isla Fisher je neodoljiva kao njegova ljubavnica koja pored izgleda ima i sasvim dovoljnu količinu mozga u glavi. Will Forte je standardno dobar kao nesnađeni i naivni komšija. Mark Boone je odličan kao potpuna karikatura od lika, toliko je dobar da je asocirao na Johna Goodmana u ulozi koja bi mu savršeno ležala. Od glavnog dvojca, Mos Def je imao lakši zadatak, ipak je njegov lik napisan relativno jednostavno i kao naručen je za neprofesionalnog glumca koji je usput i javna ličnost. John Hawkes je jedan od retkih glumaca kojem ne mogu naći lošu ulogu, a ovde uspeva praktično iznese ceo film, kao humaniji deo prevarantskog tima ima i ljubavnu priču, doduše pomalo tipsku.

Autor filma i adaptacije Daniel Schechter nije imao težak zadatak, ali je pokazao dovoljno talenta da osluhne Elmora Leonarda. On nije nepoznato ime na indie sceni, radi komedije i drame koje se vrte po festivalima i uglavnog skuplja dobre kritike. Njegov prethodni film Supporting Characters (2012), insajderska priča o filmskoj industriji, skupljao je sve same dobre kritike. Potpomognut sa Jennifer Aniston kao producentkinjom, sa Life of Crime uspeva da napravi sasvim dobar i zabavan, iako ne spektakularan film i za očekivati je da njegova karijera krene u daljem smeru „hollywoodizacije“.

Činjenica da je u pitanju tako lagan i veseo film je dovoljan razlog da ga pogledate. Ko voli Jennifer Aniston, ona će biti dodatni bonus, a ko ne voli moći će da se uveri da je ona sasvim pristojna glumica koja je na putu da otkrije kako se nositi sa godinama. Uostalom, prevare, kičasti „setting“ 70-ih i jasna, neopterećujuća priča su preporuke same za sebe. Life of Crime je osveženje, iako nije remek-delo.

We're The Millers

2013.

režija: Rawson Marshal Thurber

scenario: Bob Fisher, Steve Faber, Sean Anders, John Morris

uloge: Jason Sudeikis, Jennifer Aniston, Emma Roberts, Will Poulter, Ed Helms, Nick Offerman, Kathryn Hahn, Tom Sisley, Matthew Willig, Luis Guzman

Pred Jennifer Aniston su pre 10 godina bila dva puta: jedan je vodio u typecast za romantične komedije, drugi u neizvesniju varijantu koja bi značila jeftinije produkcije, koketiranje sa indie pričom, ali bi na duže staze od Jennifer Aniston napravila legitimnu glumicu, pošto je već prestara da bi igrala nečiju devojku ili lokalnu devojku. Jennifer Aniston je prirodno slatkasta, lepo stari i ima talenta za komediju, ali joj je pogrešan izbor došao glave. I dalje je pamte kao Rachel Greene iz serije Friends i kao glumicu za štancerske romantične komedije. Office Space (1999) i The Good Girl (2002) nisu ubedili zahtevniju publiku da im je Jennifer potrebna. Čak i kod potencijalno dobrih i zrelih filmova koji postignu slučajan uspeh, recimo Horrible Boses (2011), Jennifer Aniston igra sporednu ulogu, pa je zamenjiva čak i kada je dobra. We're The Millers je prilika da ona izađe iz typecasta za koji je prestara, a da ostane u domenu komedije, ali bez etikete romantična.

Iako je Jennifer Aniston možda najsvetlija tačka ovog filma, ona sama nije ostvarila neku posebno dobru ulogu, a film je, iako solidnog koncepta, osrednji do loš. Premisa je jednostavna: David (Sudeikis) je sredovečni diler trave koji sticajem okolnosti biva opljačkan. Njegov šef (Helms) ga šalje na zadatak u Meksiko da pokupi zalihu trave i prošvercuje je preko granice ne bi li otplatio dug i zaradio još nešto novca pride. David zna da bi, ako je sam u autu, izazvao sumnju kod policije, pa odlučuje da skupi instant-familiju koja bi delovala turistički. Za ženu bira striptizetu Rose (Aniston), koja je ostala bez posla i kinte. Za klince bira neiskusnog i naivnog Kennija (Poulter) i problematičnu pobegulju / klošarku Casey (Roberts). Njih četvoro postaju Millerovi, malograđanska familija u ogromnom kamperu. Ono što mu šef nije rekao je da će travu zapravo ukrasti od meksičkog bossa (Sisley) koji će im, zajedno sa pomoćnikom koji izgleda kao ogromni Machete (Willig), biti za petama. Na putu će upoznati i pravi malograđanski, uz to još seksualno frustriran par (Offerman i Hahn), od kojih je muž bivši agent DEA.

OK, imamo potencijalno zanimljive likove (barem su to sredovečni diler i sredovečna striptizeta), imamo urnebesni, iako već viđen, zaplet. Imamo iskusni scenaristički tim sa dosta komedija iza sebe i imamo reditelja sa nekoliko komedija iza sebe. I imamo jedan problem: We're The Millers nije ni relevantan ni smešan, samim tim ni zabavan. Likovi nemaju dovoljno izraženu pozadinsku priču, što bi filmu dalo nešto relevantnosti, bilo kao satiru malograđanštine i panike koja se diže oko relativno bezopasne marihuane, bilo kao širu socijalnu priču, bilo kao studiju o seksualnim navikama omladine i sredovečnih ljudi. Priča je formulična, manje-više je poznat sled događaja, obrata i štoseva. Fali joj začin, „wild factor“, šta god da bi istupala iz gomile takvih i sličnih komedija u pokretu.

Najvažnije, fali mu istinskog, spontanog i uverljivog humora. Samo oko 20 % fora su smešne, na neki način. To se uglavnom svodi na reference iz pop-kulture, i na predstavu malograđanštine koju izvodi Jennifer Aniston. Ostatak fora su glupi gegovi, uvredljivo glupe seksualne reference, prostakluk i odvratnost, otrcane fore i lajne toliko puta viđene i, što je najgore, transfer neprijatnosti. Koliko još meksičkih policajaca-pedera (Guzman) moramo videti po filmovima? I koliko puta će još upotrebiti nesporazum oko valute (dolar ili peso)? Koliko puta će neko pasti u kontejner? I zašto Jennifer Aniston (ili bilo koja druga striptizeta u klubu) nije pokazala sise u sceni striptiza, kad film već ima R rejting zbog pokazanih otečenih muda?

Ed Helms je solidan kao narko-biznismen, ljigavac i narcis i on će odvaliti pokoju dobru šalu, tu i tamo. Scene iz striptiz-kluba su tupave zbog jednog lika viška (mlade striptizete sa tetovažom „Boner Garage“), ali donose jednu uspelu šalu na račun Apple-a. Sudeikis pokušava da napravi ulogu nalik na Jeffa iz serije Community, što će reći tipa koji drži sve pod kontrolom, na svoje prijatelje gleda s visine i ispaljuje cinične štoseve. U tome ne uspeva. Will Poulter nije loš kao naivac, ali lik je tako odvratno jednodimenzionalan i dosadan. Emma Roberts ne donosi ništa novo kao beskućnica. Nick Offerman i Kathryn Hahn čine šta mogu sa svojim likovima, ali oni su loše napisani i karikirani sami po sebi.

Komedija je nezahvalan žanr. Tanka je linija između satire i popovanja, originalnosti i nebuloze, klasičnog i otrcanog. Ali je široka publika voli svim srcem, i neka je tako. Komedija često funkcionira na stereotipima, ali i sa njima treba biti pažljiv. We're The Millers je loša komedija, između ostalog i zato što nije smešna, dok je istovremeno uvredljiva. Međutim, problem je i u tome što bi film bio bolji da je hrabriji u bilo kom aspektu: da su likovi malo više over-the-top ili da je akcija takva, ili da priči da kakav-takav socijalni kontekst. Umesto Little Miss Sunshine, imamo štancersku prostačku komediju.