Kidnapping Mr. Heineken

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.

režija: Daniel Alfredson

scenario: William Brookfield (po knjizi Petera R. de Vriesa)

uloge: Jim Sturgess, Sam Worthington, Ryan Kwanten, Anthony Hopkins, Mark van Eeuwen, Thomas Cocquerel, Jemima West, David Denick

Krenimo od istinite priče iza ovog filma. Petorica frajera su izvela, za holandske standarde, nezapamćeno drsku otmicu. Žrtva je bio “kralj piva”, Alfred Freddy Heineken, jedan od najbogatijih ljudi u zemlji, unuku osnivača, naslednik i CEO pomenute pivske kompanije. Slučaj nije nimalo nepoznat, otkupnina je bila rekordno visoka (35 miliona guldena, otprilike toliko pokojnih nemačkih maraka), a otmičarima je, nakon robije, ostao deo novca. Sve to je već bilo predmet jednog holandskog filma sa Rutgerom Hauerom u naslovnoj ulozi, jedne holandske mini-serije, te, za pretpostaviti je, brojnih rekonstrukcija u dokumentarnim i “true crime” formatima na televiziji.

Pitanje je može li Daniel Alfredson (druga dva dela originalne švedske Millenium trilogije) u svom debiju na engleskom jeziku na celu priču baciti novo svetlo ili je makar iskoristiti kao polazište za zabavan film. Odgovor je negativan, iako prva scena značajno podiže očekivanja. U njoj Anthony Hopkins u naslovnoj ulozi otetog tajkuna s visoka svojim otmičarima govori kako je njihova akcija toliko glupa da je možda genijalna, i da bi on pokušao isto da je očajan kao oni. Znači, možemo očekivati nešto toliko glupavo da je zapravo zabavno, možda čak nešto toliko loše da je zapravo dobro. Recimo, nadahnuti klon Tarantinovih filmova ili ranog Guya Ritchieja. Nažalost, Kidnapping Mr. Heineken pada na svim nivoima, a za triler pljačke, prevare i otmice je neoprostivo ravan, čak povremeno blatantno dosadan.

Prvi problem je apsolutno odsustvo fokusa. Mi se upoznajemo sa grupom naših otmičara u trenutku kad njihov legalni i legitimni građevinski biznis odlazi u vražju mater. Ne mogu čak ni izvući kredit jer im je jedina garancija zgrada u koju su se uselili skvoteri. Znajući koliko liberalna Holandija štiti ugrožene čak i kad su oni u očitom prekršaju, nije čudno da naši očajnici posle pokušaja deložacije u svojoj režiji završe iza brave. Onda se jedan od njih seti otmice kao rešenja njihovih finansijskih problema po oprobanoj “heist” formuli jednog poslednjeg posla. Problem je u tome što oni nemaju nikakvog kriminalnog iskustva, a žele da to izgleda profesionalno, a za to su im potrebne pare. Znači, pljačka banke... Shavatate na šta ciljam – ovo je jedan narativno neuredan film. Što je najgore, to ne važi samo za glavni tok priče, nego i za sve rukavce.

Što nas dovodi do drugog, ogromnog problema. Karakterizacija likova je nepostojeća. Otmičare razlikujemo po frizurama i nadimcima, a samo dvojica od njih imaju kakve-takve ličnosti. Cor (Sturgess) je kakti vođa bande, Willem (Worthington) je kakti snagator sa kompleksima koje mu je nabio njegov otac. Njih dvojica su povezani i preko Willemove sestre, a Corove trudne cure (West), jedinog ženskog lika u filmu koji služi za ukras i kao levo smetalo. Ostali razviju ličnost negde u drugoj polovini filma, ali tada je već kasno. Čak ni oteti Heineken koji je zamišljen kao kombinacija direktora-diktatora koji preuzima režiju svoje otmice, manipulativnog sociopate i obične lude nema ličnost, bar ne ljudsku i uverljivu.

Srećom, pa je Anthony Hopkins pravi izbor za tu ulogu. Onako vezan i manipulativan pomalo priziva u sećanje svoje najlegendarnije ostvarenje, Hannibala Lectera. Njegovo prisustvo unosi preko potrebnu svežinu i poneki komičan momenat u ceo film, kao kada se žali na muziku i hranu, zahteva udobniju stolicu i kućni ogrtač ili kada pokuša da reši otmicu kao biznis ili kada radi na tome da posvađa svoje otmičare. Međutim, on je tu u velikom problemu, sa loše napisanom ulogom u lošem i loše napisanom filmu, pa su njegove mogućnosti ograničene. On se trudi, ponekad i preteruje u oživljavanju svog lika, pa Freddy ispada pamtljiv, iako nimalo realan. U svakom slučaju, dovoljno da zaradi honorar i da se ne blamira kao glumac.

Kidnapping Mr. Heineken je, očito, užasno loš film koji pada na skoro svim nivoima. Ono što je posebno zabrinjavajuće je činjenica da nije moguće tačno odrediti tačku od koje sve odlazi dovraga. Sa pričom je sve u redu i tvrdo sam uveren da bi ona bila bolje realizirana, i u smislu podrobnosti i u smislu nekakvog šireg socijalnog aspekt, pa čak i u smislu emotivnog naboja u formatu televizijske emisije na nekom od “true crime” kanala, čak za pedeset minuta trajanja u odnosu na film koji traje skoro duplo više. Scenario je svakako površan, aljkav i neuredan, ali na reditelju je da otkrije njegove nedostatke i možda poneku jaču stranu (ako je ima) i da se fokusira na to. U krajnjoj liniji da ga produbi, da kroz upute glumcima doradi karakterizaciju likova. Da se pozabavi sa tempom.

Kidnapping Mr. Heineken je film koji deluje kao da ga je radio lenj, površan, nemotiviran, pa čak i neinteligentan čovek. Što svakako nije istina, jer je Alfredson zanatski pismen i sposoban reditelj. To je pokazao u Millenium filmovima, pa čak na trenutke i ovde. Sekvenca sa jurnjavom po ulicama Amsterdama gde se trkaju policijski automobil i čamac je odlična i mesto joj je u boljem filmu. Zašto film ima samo jedan takav momenat, ostaje misterija za mene.

Life of Crime

2013.

scenario i režija: Daniel Schechter (po romanu Elmora Leonarda)

uloge: Jennifer Aniston, Mos Def, John Hawkes, Tim Robbins, Will Forte, Isla Fisher, Mark Boone Jr

Nedavno preminuli Elmore Leonard je svakako jedna od legendi američke popularne kulture. Pisao je filmske scenarije i pulp romane, western i kriminalističke. Po njegovim delima snimljeno je mnogo filmova, a najpoznatiji je po krimi-komedijama. Po motivima njegovih romana i kratkih priča nastali su filmovi poput Get Shorty (1995), Out of Sight (1998) i Jackie Brown (1997), da pomenemo samo neke. Life of Crime, nastao po motivima romana The Switch iz 1978. godine, svakako nije neko veliko umetničko delo, ali je simpatičan i vedar filmčić, što je i tipično za Leonardove priče.

Šuškalo se o ekranizaciji negde 80-ih, čak je Diane Keaton bila povezana sa glavnom ulogom, ali se dalje od toga nije došlo. Sada se produkcije prihvatila Jennifer Aniston, glumica koja je postala prestara za „typecast“ koji ju je proslavio i od kojeg je živela. Ona je pokušala da koketira sa indie produkcijom, pa čak i sa umetničkije nastrojenim autorima, ali to nije privlačilo brojnu publiku, a nije čak ni skidalo reputaciju „devojke iz kraja“, pa je sirota Jennifer ostala kao pomalo tužan prizor u romantičnim i seksualnim komedijama, tipa We Are The Millers i Horrible Bosses. Life of Crime joj može biti prekretnica u karijeri i svakako je inteligentan izbor: hollywoodska, lagana i formulična krimi-komedija sa ženskim likom koji može da pristaje ostareloj zvezdi romantičnih komedija.

Ako vam se imena dvojice prevaranata, Louis i Ordell. učine poznatima, na pravom ste tragu. Ta dvojica su prevaranti i kidnaperi iz Jackie Brown, a Tarantino u filmu ubacuje sporadične reference na njihovu raniju karijeru, i u svakom slučaju pominje da su iz Detroita. Ovo je svojevrsni „prequel“ u filmskom smislu, iako je izvorni roman stariji nego Rum Punch, po kojem je snimljena Jackie, i koji se bavi počecima dvojice muljatora u Detroitu. Ovde ih igraju karakterni glumac John Hawkes (Louis) i muzičar Mos Def, ovde iz nepoznatih razloga pod imenom Yasiin Bey (Ordell). Njihov plan je da otmu „očajnu domaćicu“ Mickey (Aniston), kako bi njenog ljigavog i prebogatog muža Franka (Robbins) ucenili za milion dolara. Ono što nisu uzeli u obzir je da se oko Mickey muva zagoreli komšija (Forte), a da Frank ima mladu ljubavnicu (Fisher) i da se sprema da se razvede od svoje žene. U njihovu korist ne radi ni plan koji uključuje debelog naci-ludaka (Boone), koji je „toliko glup da ga prosto ne možeš ne voleti“ i u čijoj će kući držati otetu ženu. Kako to obično biva u takvim filmovima, jednostavan „fool proof“ plan postaje izuzetno komplikovan i u sekundi nastaje pičvajz.

Iskreno, ovo je klasičan „caper“ film, krimi-komedija za opušteno gledanje i čistu zabavu. Ovakvi filmovi hvataju na šarm i toga ima u skoro neograničenim količinama, od pomalo ironičnog odnosa prema modi, ipak je ovo „period piece“, preko dopadljivih i simpatičnih likova do lepršave glume. Budimo pošteni, ovo nije American Hustle, iako vizuelno liči, nema političku ili ekonomsku pozadinu i nema gomilu postavljenih referenci, zezalica i namernih grešaka za otkrivanje, ovo je samo filmčić smešten u 70-te, napumpan kič modom, frizurama i brkovima, veseo, zabavan i za jedno gledanje. Likovi nisu baš najuverljiviji, ali to se ni ne traži, njihova namena je da glumcima daju mogućnost da se opuste i interpretiraju ih sa dosta slobode.

Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, oni to i čine tako da se stiče utisak da su se vraški dobro zabavili. Jennifer Aniston deluje kao da je razvila dosta integriteta i svom liku pristupa sigurno, okrećući i na emocije i na humor na mnogo višem nivou nego što je radila u svojim limunadama. Primetan je luk razvoja kod njenog lika. Tim Robbins je apsolutno maestralan kao bogati i sirovi biznismen, a Isla Fisher je neodoljiva kao njegova ljubavnica koja pored izgleda ima i sasvim dovoljnu količinu mozga u glavi. Will Forte je standardno dobar kao nesnađeni i naivni komšija. Mark Boone je odličan kao potpuna karikatura od lika, toliko je dobar da je asocirao na Johna Goodmana u ulozi koja bi mu savršeno ležala. Od glavnog dvojca, Mos Def je imao lakši zadatak, ipak je njegov lik napisan relativno jednostavno i kao naručen je za neprofesionalnog glumca koji je usput i javna ličnost. John Hawkes je jedan od retkih glumaca kojem ne mogu naći lošu ulogu, a ovde uspeva praktično iznese ceo film, kao humaniji deo prevarantskog tima ima i ljubavnu priču, doduše pomalo tipsku.

Autor filma i adaptacije Daniel Schechter nije imao težak zadatak, ali je pokazao dovoljno talenta da osluhne Elmora Leonarda. On nije nepoznato ime na indie sceni, radi komedije i drame koje se vrte po festivalima i uglavnog skuplja dobre kritike. Njegov prethodni film Supporting Characters (2012), insajderska priča o filmskoj industriji, skupljao je sve same dobre kritike. Potpomognut sa Jennifer Aniston kao producentkinjom, sa Life of Crime uspeva da napravi sasvim dobar i zabavan, iako ne spektakularan film i za očekivati je da njegova karijera krene u daljem smeru „hollywoodizacije“.

Činjenica da je u pitanju tako lagan i veseo film je dovoljan razlog da ga pogledate. Ko voli Jennifer Aniston, ona će biti dodatni bonus, a ko ne voli moći će da se uveri da je ona sasvim pristojna glumica koja je na putu da otkrije kako se nositi sa godinama. Uostalom, prevare, kičasti „setting“ 70-ih i jasna, neopterećujuća priča su preporuke same za sebe. Life of Crime je osveženje, iako nije remek-delo.

The Retrieval

2013.

scenario i režija: Chris Eska

uloge: Ashton Sanders, Tishuan Scott, Keston John, Bill Oberst Jr, Christine Horn, Alfonso Freeman, Jonathan Brooks

Ne baš često, ali ima filmova koji su mi sve bolji što više čitam i razmišljam o njima. Ne mogu da objasnim zašto, ali prosto tako je. The Retrieval na prvu loptu deluje nekompletno, na momente i kao nespretno složen film, čiji je budžet i čija je poruka diktirala njegov tok i domet. Kada malo mućnem tintarom, jasno je da grešim. The Retrieval je limitiran film, istina na momente onako simpatično nespretan u indie maniru i film koji pati od autorstva, ali je svakako jedan od filmova koji se ne propušta.

U pitanju je mešavina žanrova, po svom toku je “road movie” pomešan sa emotivno nabijenom pričom o odrastanju i smešten u okvir istorijske drame Građanskog rata, američkog, svakako. Svakako, nije spektakli, ali daleko od toga da smo prikraćeni za akciju, još manje za napetost. Snimljen u šumama Texasa, film svoju radnju locira negde na liniji razgraničenja između Južnjaka i Severnjaka 1864. godine i u milje oslobođenih i odbeglih robova.

Vidimo crnog dečaka Willa (Sanders) kako trči, kuca na vrata “sigurne kuće” i dobija skrovište u štali na jednoj farmi. Dečak se iskrada u toku noći i shvatamo da nije odbegli rob, nego druker koji radi lovce na ucenjene glave. Banda predvođena hladnim, surovim, ali po svojim merilima poštenim vođom (Oberst) upada u štalu i uzima sa sobom troje robova. Will i njegov temperamentni rođak Marcus (John) od vođe dobivaju zadatak da navabe i dovedu čoveka po imenu Nate, koji kopa grobove za Uniju. Metoda je jasna, sa jedne strane nagrada (veliki novac), sa druge strane pretnja (i dečak i njegov rođak će glavom platiti ako izdaju lovce na ucene i sami prebegnu).

Nate (Scott) je ćutljiv, otvrdeo čovek kojeg život nije štedeo, ali jasno je da ima dobro srce. Za Marcusa je hvatanje, varanje i dopremanje Nata lovcima samo posao, ali Will u njihovom novom saputniku pronalazi očinsku figuru mnogo više nego u Marcusu. Kada Marcus pogine u naletu južnjačke vojske (rat je blizu i družina se stalno skriva), Will će ostati sam sa Natom i između njih dvojice će se formirati srdačan odnos. Ipak, Will će skrivati svoje prave namere i strahove, ali pitanje je dokle.

Jasno nam je da se film bavi nimalo naivnim temama. Centralna priča o odrastanju, strahu, lojalnosti i, hajdemo reći, pripadnosti ostaje u prvom planu, zbog čega film povremeno pada u ritmu negde na sredini. Na marginama se, međutim, postavljaju veoma ozbiljne teme o prirodi bratoubilačkog rata, o sukobu između robovlasništva i slobode, materijalnog i emotivnog. U tom vrtlogu, jedan sposoban i simpatičan momčić mora odrasti, a neretko je prepušten samom sebi i samo svojoj proceni.

Naravno da ćemo filmu naći gomilu mana, za početak njihovo putovanje i grupna dinamika su predvidljivi i viđeni u drugim filmovima. Građanski rat se u velikoj meri koristi kao “setting” za priču i kao generator panike. Najveći problem su likovi. Will je simpatičan i životan, iako ne baš originalan lik, dok je Nate relativno grubo isklesan kao stereotip tihog, ali opasnog supermana među odbeglim robovima. On je vešt u bežanju, skrivanju i borbi različitim oružjem. Marcus, sa druge strane, biva sveden na svoju sebičnost i grubost prema mladom Willu. Stvari ne stoje sjajno ni sa negativcem, koji je uverljiv, ali nedovoljno filmski strašan.

Sa pozitivne strane, film izgleda dobro i sjajno koristi prirodno okruženje, a muzika je fantastična i sjajno se uklapa u atmosferu. Glumci svoj posao rade dobro, koliko se zahteva od njih, režija je sigurna, film je vešto montiran. Zato i ne čudi da je primećen po američkim festivalima. Chris Eska ima već jedan festivalski indie film za sobom, smešten u jednako zanimljivo okruženje hispano-američkih farmera i snimljen na španjolskom jeziku, što je hrabar i potreban autorski pristup.

The Retrieval se hvata mnogih ozbiljnih tema i od njih tvori jednu koherentnu priču, što nije mali poduhvat. Ropstvo je ovde samo jedna od tema, i to ne glavna. Pa ipak neka poređenja su nužna. Istina, nije napet i zabavan kao Django Unchained, ali je od njega realniji. I nije epskih proporcija kao 12 Years a Slave, ali je od njega emotivniji i iskreniji. The Retrieval je možda najbolji film na “vruću” temu ropstva u poslednje vreme, i u globalu dobar film. Iako vas neće oduševiti, treba ga pogledati i o njemu dobro razmisliti.

The Devil You Know

2013.

režija: James Oakley

scenario: Alex Michaelidis

uloge: Lena Olin, Rosamund Pike, Dean Winters, Molly Price, Jennifer Lawrence

The Devil You Know je trash, abortiran projekat od samog početka, kojem je trebalo 8 godina od snimanja da bi konačno bio dostupan publici. Traje tek nešto više od sat vremena, ali se čini kao da traje godinu dana, ništa se zapravo ne dešava, nema neke drame, niti uzbuđenja, iako je etiketiran kao triler i drama. Zapravo, film ima neku ideju, ali ona ostaje nerazrađena.

Dakle, imamo nekadašnju filmsku zvezdu Catherine (Olin) koja se povukla iz Hollywooda nakon misterioznog ubistva njenog bogatog muža. I imamo njenu kćerku Zoe (Pike), koja pokušava da se probije kao glumica, i upravo je dobila svoju prvu glavnu ulogu, doduše u malom, nezavisnom filmu. Majka i kćerka imaju turbulentan odnos oduvek, majka ima strast za žestoka pića i tablete za spavanje, a kćerka voli da spletkari, iako ona to naziva šalom. Između njih je majčin dosta mlađi muž, Jake (Winters) koji ima aferu sa Zoe. Da bi bilo zanimljivije, imamo i majčinu sekretaricu, asistentkinju, šta god, koja se šunja okolo i prisluškuje. A “high concept” filma je ucena, engl. blackmail (“crna pošta”), odnosno preteća pisma na crnom papiru u crnoj koverti koja Catherine dobija, kada najavi svoj povratak u glumačke vode. Ni taj povratak nije naivan, jer čini se da Catherine mora biti u centru pažnje i ne može da podnese da njena kćerka bude slavnija od nje.

Ono što sledi se ne može nazvati radnjom, jer reditelj pokazuje interes za nelogične krupne kadrove nogu i pokazivanje svog modnog znanja, jer se Catherine i Zoe presvlače kad god stignu i u svakoj sceni imaju drugačiju haljinu i frizuru. Iako su Lena Olin i Rosamund Pike u najmanju ruku solidne glumice, na ekranu deluju ukočeno, što zbog nikakve karakterizacije likova, što zbog neprirodnog, ukočenog dijaloga koji nije moguće ležerno izgovoriti. Ovakve filmove obično snimaju autori na zalasku karijere, i cilj im je prvenstveno iživljavanje autorskih frustracija (primer je donekle sličan Schraderov poslednji film The Canyons), ali Oakleyu je ovo prvenac, barem što se tiče dugometražnog (srednjemetražnog?) filma, i reditelj treba da puca od inspiracije ili da bude svestan svoje pozicije i napravi zanatski korektan film. The Devil You Know to nije, i nema ga razloga gledati.

Osim jednog, ali to je komad trivije. Ovaj film je toliko sjeban projekat u produkcijskom smislu da je to prosto fascinantno. Snimljen je krajem 2005. godine, ali nije ušao u distribuciju, pa su se producenti dosetili 8 (i slovima: osam) godina kasnije da ga izdaju, makar na internetu. Razlog za to je Jennifer Lawrence, koja je sada jedna od najvećih zvezda u Hollywoodu, sa ulogama kako u blockbusterima (The Hunger Games, The Avengers), tako i u takozvanim “Oscar” filmovima. U vreme snimanja ovog filma, glumica je imala 15 godina, i bila je na početku svog glumačkog obrazovanja u New Yorku, da bi tek 4 godine kasnije postala poznata zahvaljujući filmu Winter's Bone.

Dakle, The Devil You Know je zanimljiv kao komad trivije iz karijere Jennifer Lawrence, opskurni trash koji nije lako naći. Budimo iskreni, mlada glumica je imala još neke ugovorene obaveze iz perioda pre nego što se proslavila, pa smo pre nešto više od godinu dana gledali skromni horor The House At The End of The Street, koji je pokupio solidnu zaradu. The Devil You Know pokušava isto, samo na internetu, vozeći se na ideji da bi publika volela da vidi mladu zvezdu u prvoj filmskoj ulozi. Nemojte se zavaravati, Lawrencova nema nikakvu bitnu ulogu, nema nijednu repliku, i pojavljuje se u tri kratke flashback scene, kao tinejdžerska verzija Rosamund Pike sa posvetljenom kosom da bi ličila na nju.

Istini za volju, na internetu je dostupna i čudnija trivia vezana za Jennifer Lawrence, nekakvi reality show programi iz vremena kada je glumica imala 14 godina, ali to je manje važno. The Devil You Know za Jennifer Lawrence može biti ono što je Tamna strana sunca (Božidar “Bota” Nikolić, 1988) za Brada Pitta, uz jednu malu razliku. Slavni glumac je mogao (teoretski) da pokupuje sve kopije filma kada su ga distributeri otkrili i izdali na video-kaseti ili DVD-u. Jennifer Lawrence nije u toj poziciji, film ima isključivo digitalno izdanje.