The Kill Room

 kritika objavljena na XXZ

2023.

režija: Nicol Paone

scenario: Jonathan Jacobson

uloge: Joe Manganiello, Uma Thurman, Samuel L. Jackson, Amy Keum, Maya Hawke, Matthew Maher

Umetnici i umetnost... Večita inspiracija novih umetničkih dela, rasprava o tome šta se uopšte kvalifikuje kao umetnost i zabave na liniji češće sprdnje, a ređe elokvantne satire šta se sve prodaje kao umetnost. Primera ima, boljih i lošijih, od jednog od naj-filmova prošle dekade The Square, preko uradaka za prolaznu ocenu tipa Velvet Buzzsaw, pa do gomile štanca za video.

Scenarista Jonathan Jacobson i režiserka Nicol Paone su rešili da nam posluže mešavinu žanrova, krimi-komediju, „caper“ i satiru u kojem se umetnost dovodi u vezu s kriminalom kroz shemu za pranje novca za koju očekujemo da se izvrne naglavačke. Štaviše, dvoje glumaca u postavi, Uma Thurman i Samuel L. Jackson, prilično jasno sugerišu na čiji se opus, i zapravo na koji se film cilja – na Quentina Tarantina i Pulp Fiction, ali pitanje je može li se taj uzor tek tako dostići.

Uma Thurman igra galeristkinju Patrice kojoj baš i ne ide u poslu. Zapravo, ona se čak i ne zalaže koliko bi to bilo potrebno da preživi u džungli New Yorka, bori se s anksioznošću zbog čega šmrče nelegalno nabavljenu supstancu i, povrh svega, duguje pare svom dileru (Maher). On će se, pak, dosetiti sheme da svi budu srećni: umetničke galerije i umetnička dela sama po sebi se ne mogu vrednovati egzaktno kao, recimo, polovni automobili, već samo preko subjektivnih ocena, zbog čega je sve to idealno za pranje nelegalnog novca.

U centru toga će se naći sumnjivi vlasnik delikatesne jevrejske pekare Gordon (Jackson) koji možda nije Jevrejin, ali zna da napravi dobro pecivo i ume s novcem. Njegov biznis je ionako više front za razne sumnjive operacije, a za produkciju umetničkih dela će angažovati plaćenog ubicu Reggieja (Manganiello) koji će postati misteriozni slikar Bagman, što nije tek nevina šala budući da svoje žrtve on „rešava“ upravo najlon-kesom. „Kesadžija“ će, očekivano, postati senzacija, posao će cvetati za sve, od umetničkih krugova do ruske mafije, koji će se skupa naći kao mete operacije, ali šta će se zapravo dogoditi kada naša vrla galeristkinja otkrije ko je zapravo njena „zlatna koka“?

Upravo na tom pitanju The Kill Room pada. Likovi ostaju nerazrađeni, pa ceo film dobacuje tek do nivoa razbibrige koja nije opterećena s previše smisla, pa ne uspeva da artikuliše satiru dalje od sprdačkog klišea koji po pravilu dolazi od onih koji umetnost ne poznaju: konstatacije da bi totalni amater (štaviše, diletant, duduk ili dete) nešto bolje „nacrtao“ od svih tih vajnih akademskih slikara. Prave, argumentovane satire, dakle, nema, baš kao što nema ni neke sugerisane drame, pa čak ni efikasnog „capera“ ili krimi-komedije jer ni scenarista, ni režiserka ne uspevaju da film negde „usidre“. Tako na kraju imamo seriju vinjeta upakovanih u linearni zaplet koji služi kao kostur na koji se kače bolje ili lošije fore.

Istini za volju, nađe se tu ponešto zbog čega film nije sasvim nevredan gledanja, od zamalo-citata uzornog filma (Patricino drogiranje), preko ponekog dijaloga u „tarantinovskom“ ključu (recimo kad Gordon otkrije da diler ima „šemu“ sa strane koja uključuje skupljanje i prodavanje korišćenih ženskih gaćica fetišarima), pa čak i pogođenog Jacksonovog mahnitanja koje samo on zna da izvede na svoj potpisni način. Ima tu i manje očekivanih, a zapravo još uspelijih štoseva, recimo da Uma Thurman i Maya Hawke, majka i kći inače, uspevaju da rekreiraju sličnu „porodičnu“ dinamiku kao galeristkinja i njena ne baš perspektivna „kućna“ slikarka. Zapravo, koliko su likovi grubo skicirani, gluma je generalno još i dobra, na nivou malo iznad toga da se samo naplati honorar, ali to ipak ne može podići film. Na kraju, The Kill Room dobacuje tek do razbibrige da se „ubije“ sat i po vremena, premda je bilo mogućnosti i za više od toga.

I Care a Lot

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Urota odavno više nije stvar isključivo teorije, već itekako postoji u praksi. Zaboravimo sad na ljude-guštere, bogate židovske obitelji, Billa Gatesa i čipove u cjepivima jer su te teorije zapravo s one strane pameti, te pogledajmo stvari realno. Svaka vrsta organiziranog kriminala je zapravo urota koja upošljava veći broj ljudi na različitim pozicijama kreirajući sustav koji djeluje. Svaka kompleksnija prevara također. A ta kaznena djela samo su vrh ledenog brijega, jer većina se zloporaba zakona, naših osjećaja i naših, tuđih ili javnih resursa odvija posve legalno, često pod maskom dobročinstva. Urota koja stoji u središtu filma Jako mi je stalo izuzetno je osmišljena i apsolutno legalna, te, kao i svaka dobra urota, sasvim u skladu s duhom vremena. Zamislimo, dakle, mrežu koju kontrolira profesionalni skrbnik sa skoro pa neograničenim ovlastima po pitanju legalnog statusa i imovine svojeg štićenika, recimo bespomoćnog umirovljenika bez bliže rodbine ili s nezainteresiranom rodbinom. Skrbnik će štićenika smjestiti u (naravno privatni) starački dom u kojem će mu biti prekinut kontakt sa svijetom, za što je svakako potrebna suradnja uprave, ako ne i osoblja tog doma. Zakonska osnova može biti fizička bolest, ali je češće nešto fluidno poput demencije, te je u tu svrhu potreban korumpirani liječnik koji će na prve znake zaboravnosti i rastresenosti napuhati dijagnozu i zahtjevati obavezujuću legalnu intervenciju. Kada smo već kod toga, skrbništvo se dodijeljuje sudskim putem, tako da je potreban i korumpiran ili naivan sudac. Rezultat svega toga može biti manja ili veća, lokalna ili državna industrija prevare.

Protagonistica filma Jako mi je stalo, Marla Grayson (u izuzetnoj izvedbi Rosamund Pike), za takvo svoje ponašanje ima uvjerljiv izgovor koji nam servira već u uvodnoj naraciji iz pera scenarista i redatelja filma J Blakesona. Po njoj, fer igra je koncept koji su izmislili bogati i moćni kako bi ostali bogati i moćni, te kako one druge ne bi pustili u svoj svijet. Ona je bila naivna, igrala je po pravilima, ali je to nije dovelo nigdje. Nasuprot tome, ona svijet dijeli na one koji uzimaju i one od kojih se uzima, na predatore i na plijen, na lavove i na jaganjce, a sebe vidi kao lavicu i to začinjava psovkom. Taj govor ćemo poslušati prije njenog prvog pojavljivanja, usporedo sa scenom u kojoj muškarac neuređene brade (Macon Blair) provaljuje u starački dom i sukobljava se s osobljem u želji da vidi svoju zatočenu majku. Njih dvoje se sreću na sudu pred sucem Lomaxom (Isiah Whitlock Jr) i Marla izgleda kao njegova sušta suprotnost: modno osvještena, savršeno odjevena, obučena i uređena (od frizure do cipela s visokom petom), elokventna i zavodljiva, tako da nije nikakvo čudo da sudac u potpunosti vjeruje njoj, a ne njemu, pa tako majka ostaje u domu, a on dobiva zabranu prilaska. Kada jedan od njenih štićenika nenadano umre, Marla mora brzo popuniti njegovo mjesto i doktorica Karen Amos (Alicia Witt) ima idealnu kandidatkinju, izvesnu Jennifer Peterson (karakterna glumica i dvostruka oskarovka Dianne Wiest), umirovljenu bankaricu iz Chicaga bez potomstva i rodbine, sa zamašnim sredstvima na raspolaganju, u dobrom fizičkom zdravlju, ali s mogućim ranim znakovima demencije, što u prijevodu znači da će njena financijska sredstva Marla biti u prilici »cijediti« godinama. Uz doktoričin nalaz i po ekspresnoj sudskoj odluci, Jennifer bez ikakvog znanja o procesu biva promptno pospremljena u dom čiji upravitelj (Damian Young) svečano obećava da će ju tretirati kao kraljicu, ali joj mobitel biva na ulazu oduzet. Ubrzo će se otkriti da Jennifer nije bespomoćna starica bez igdje ikoga. Prvi znak za uzbunu bi mogli biti dijamanti pospremljeni u sefu bez ikakve popratne dokumentacije, a drugi i glasniji posjet odvjetnika Ericsona (Chris Messina) koji djeluje da je u ovu crnu komediju zalutao iz gangsterskog filma. Ericson ju upozorava da on, doduše, nije Jenniferin odvjetnik, već odvjetnik njenih vrlo moćnih prijatelja koji bi bili jako zahvalni kada bi ona bila puštena iz doma da se brine sama o sebi i za to su spremni platiti pozamašnu novčanu nadoknadu, inače će situacija postati vrlo neugona za skrbnicu. Misleći da Ericson blefira i imajući iskustva sa muškarcima koji prijete, Marla ponudu odbija, odnosno zahtijeva višestruko veću sumu, dok njena asistentica i partnerica ne samo u operaciji, nego i u krevetu, Fran (Eiza Gonzalez) ima loš predosjećaj u vezi svega toga. Fran je, dakako, u pravu, na scenu stupa ruski mafijaš Roman Lunjov (Peter Dinklage), možda nizak rastom, ali zato eksplozivnog temperamenta koji ne preza ni od čega kako bi svoju majku, Jennifer ili kako joj god bilo pravo ime, izvukao iz pandži legalnog skrbništva. Ostatak filma promatramo nadmudrivanje, a ponekad i otvorenu, krvavu borbu dvoje »lavova« koji ne pristaju biti jaganjci.

Čini se da je Blakeson dosta toga htio i započeo u svom filmu ugledajući se na brojne uzore, od Alfreda Hitchcocka i Elmora Leonarda, preko Tarantina i braće Coen, do Stevena Soderbergha i Douga Limana. Problem je, međutim, u tome da Blakeson nije nijedan od navedenih, pa stoga teško pronalazi pravi omjer između krvavosti, ozbiljnosti i igrivosti, te u svoja dva sata trajanja film tonalno dosta vrluda. Struktura u dva oštro odrezana dijela, od kojih se prvi bavi Marlinom poslovnom operacijom, a drugi njenom borbom sa Romanom i njegovim ljudima, ne funkcionira najbolje, i to do te mjere da na Jennifer kao predmet sukoba u jednom trenutku skoro da i zaboravljamo. Opet, bilo bi nepravedno reći da je Jako mi je stalo u ma kojem trenutku dosadan film, jer to naprosto nije istina, a u krajnjoj liniji, nama kao gledaocima ne mora nužno biti stalo do bilo koga iz galerije manje ili više sociopatskih likova kako bismo uživali u njihovom sukobu. Blakeson ima dovoljno stila i vještine u kreiranju atmosfere napetosti (što je demonstrirao i svojim prvijencem Nestanak Alice Creed), tako da mu možemo tolerirati sitne logičke pogreške, dok poantu ostavlja za pomalo nategnut kraj koji je ipak, slijedeći internu logiku filma i njegovih likova, na drugu pomisao jedini i moguć. Osvježavajuća je i relativna staromodnost filma u smislu odsustva političke korektnosti, odnosno obaveznog sentimenta za »drugost«. Uostalom, ako on kroz Marlu kaže da ni najgori sociopati nisu imuni na starenje i slabost, zašto onda patološke društvene pojave ne bi dolazile u raznim oblicima pakiranja? Zašto ne bismo imali lezbijke-prevarantice, patuljke-mafijaše ili naivne tamnopute suce koji nesvijesno hrane industriju prevare i eksploatacije?

Srećom Blakeson umije i s glumcima, što postaje i najveći plus filma. Galerija epizodista dobiva po scenu-dvije u kojoj svaki od njih zablista, što neki poput Messine, Whitlocka ili Blaira čine besprekorno. Jedina donekle uskraćena je Dianne Wiest kao Jennifer koja je zaslužila više minutaže, ali najmanje u jednoj sceni, onoj gdje nepotrebno drogirana pokušava objasniti Marli kakva ju nevolja čeka, pokazuje kolika je njena glumačka klasa. Čini se da je Peter Dinklage našao svoju nišu nakon uloge u televizijskoj seriji Igra prijestolja, a ovdje je izuzetno efikasan kao ruski mafijaš koji čak ni ne mora surovošću kompenzirati svoje »džepno pakiranje«, ali to svejedno čini, što iz zabave, što čisto impulzivno. Ipak, odlučujući faktor u filmu je Rosamund Pike koja je ovdje u izdanju vrlo sličnom onom u kakvom je bila kao manipulativna Amy u Fincherovoj Nestaloj, ali njenom tipu glume zapravo bolje odgovaraju filmovi šireg poteza i s manje finese. Kao Marla, Rosamund Pike je često hladna i proračunata, ali ponekad odlazi u sasvim drugi ekstrem usijanosti i impulsa, bez prelazne faze i neke »normalne« sredine. Od glumica svoje generacije, ona svakako spada u one s više stila i stava, od čega je potonje rijetkost, prije svega u Hollywoodu opsjednutom transformacijama i ulaženjem u ulogu. Kod ove britanske glumice pristup je drugačiji: ona vjeruje gledaocu i stavlja mu do znanja da baš ona igra određenu ulogu, s više ili manje distance, zbog čega je uvijek prepoznatljiva. Zbog toga je Rosamund Pike najjači adut filma Jako mi je stalo koji bi bez nje mogao poslužiti tek kao prolazna zabava.

The Good Liar

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Bill Condon

scenario: Jeffrey Hatcher (prema romanu Nicholasa Searlea)

uloge: Ian McKellen, Helen Mirren, Russell Tovey, Jim Carter, Mark Lewis Jones

Granica između "aerodromske / plažne" pero-lake literature i one legitimne ponekad zna da bude mutna, što je posebno slučaj sa žanrom trilera. Srećom, tom žanru medij filma savršeno odgovara, pa nije redak slučaj da komad trivijalne književnosti dobije filmsku adaptaciju koja ga uzdiže i daje mu na ceni, ma koliko neke konvencije, što književnog medija, što žanra, radile protiv njega. Koliko je to slučaj sa romanom The Good Liar Nicholasa Searlea i sa filmskom adaptacijom Billa Condona za koju je scenario napisao Jeffrey Hatcher, može se raspravljati. I u toj raspravi treba najozbiljnije uzeti u obzir njene glavne favorite, britanske glumce zlatne generacije Iana McKellena i Helen Mirren koji konačno dobijaju priliku da glume zajedno i jedno nasuprot drugom.

Roy (McKellen) i Betty (Mirren) se upoznaju preko "dating" aplikacije u montažnoj sekvenci preko koje ide uvodna špica, pritom se, sasvim prema nepisanim pravilima igre, lažno predstavljajući i skrivajući poneki detalj o sebi. To će sve pasti u vodu kada se upoznaju i uživo, na večeri, gde će razmeniti prava imena i otkriti sasvim normalne sitne ljudske navike kao što je to povremena konzumacija alkohola.

Veza koju zatim započinju nije odmah romantične prirode, već dvoje starijih i usamljenih ljudi (ona je udovica, on nije u kontaktu sa svojom porodicom) prosto prave društvo jedno drugome i u tome uživaju. Na jednom od ranih sastanaka, oni odlaze da gledaju Inglorious Basterds, što je za mehaniku radnje bitno jer će se Betty otkriti kao penzionisana univerzitetska profesorka istorije (što označava pripadnost određenoj klasi), ali služi i kao namig na dešavanja rezervisana za poslednju trećinu i rasplet filma koji ima veze sa Drugim svetskim ratom. Zapravo, sve ide po planu i prema očekivanjima, Roy se useljava u Bettynu gostinsku sobu, a jedini koji diže glas protiv veze je njen zaštitnički nastrojeni unuk Stephen (Tovey), student istorije čija je akademska teza arhitektura Alberta Speera, što je još jedan signal prema istorijskom okviru Drugog svetskog rata.

Ispostavlja se da je Stephenov osećaj ispravan i da Roy nije penzioner blage naravi, već da je čovek sa interesantnom prošlošću vezanom za sigurnosne službe, ali i sa ništa manje zanimljivom sadašnjošću kao karijerni prevarant koji zajedno sa svojim računovođom Vincentom (Carter) pelješi ne samo ulagače sklone rizičnim, polu-legalnim poduhvatima, već i ranjive udovice. Nama je to jasno bezmalo od samog početka filma, a Betty, "teška" blizu 3 miliona funti, može poslužiti kao njegov "penzioni fond" i proverbijalni poslednji veliki posao kada oboje sva sredstva prebace na zajednički račun koji će on isprazniti. Međutim, sva je prilika da Betty nije ni izbliza naivna i dosadna kakvom se predstavlja.

Postoji nešto sa percepcijom finansijske prevare kao vrhunskog zločina bez žrtve u kojem se računi svode između pohlepnih pokvarenjaka i ništa manje pohlepnih naivaca. Dodatno zaogrnuto velom pero-lake romanse koju sa integritetom guraju dvoje izuzetnih glumaca čiji su likovi dovoljno profilirani (sa po par osobina i naznaka prošlosti i sadašnjosti), a opet savršeno "vazdušasti" da ih je moguće interpretirati na inspirativan način, tako nešto je dovoljno da film dogura do trećeg čina i njegovih preokreta.

To je, pak, naseleđena slabost iz izvornog romana, ali iz celog žanra trivijalnih trilera, koja se ne manifestuje samo na nekim nelogičnostima u mehanici zapleta i raspleta, kao i u pojedinim vizuelnim i verbalnim "migovima" koji su tu samo da usmeravaju radnju, već i po tome što se ti ključni obrati ne čine zasluženima, već su tu zato što "tako piše u scenariju". U svemu tome je možda najveća šteta što je Drugi svetski rat sveden tek na kulisu za neke od tih navodno iznenađujućih otkrića, a takođe je propuštena prilika da se ozbiljnije pozabavimo generacijom koja je u njemu aktivno učestvovala ili mu makar neposredno svedočila, te njenim traumama koje je nosila do starosti.

Pa ipak, u režiji Billa Condona koji svaki posao radi korektno, bilo da je reč o ozbiljnijim dramama sa prizvukom biografskog za stariju publiku (Gods and Monsters, Kinsey, Mr. Holmes), bilo da je reč o "no-name" televizijskim i video-filmovima, ili, pak, o čistoj komercijali (Dream Girls, novi Beauty and the Beast), The Good Liar je korektan, iako ne impozantan film koji treba pogledati. Ian McKellen, koji je sa rediteljem radio već na Gods and Monsters i Mr. Holmes, i Helen Mirren su apsolutno savršeni i sami bi poslužili kao dobar razlog za gledanje filma, pa bio on ekranizacija jeftinog trilera, telefonskog imenika ili finansijskog izveštaja. Ovde naprosto briljiraju u doziranju emocija, strahova, tajni i laži, kao i u međusobnom nadmudrivanju i glumačkom nadigravanju.

Uncut Gems

kritika objavljena na XXZ

2019.
režija: Benny Safdie, Josh Safdie
scenario: Benny Safdie, Josh Safdie, Ronald Bronstein
uloge: Adam Sandler, LaKeith Stanfield, Julia Fox, Kevin Garnett, Idina Menzel, Keith Williams Richards, Eric Boghosian, Judd Hirsch, Tilda Swinton (glas)

Adam Sandler je uglavnom sam kriv za svoju reputaciju, forsirajući "ćorave komedije" toliko da bi čovek pomislio da ni za šta drugo i nije sposoban, te da se stopio sa svojim neverovatno glupim likovima. Međutim, u pravim rukama, recimo Paula Thomasa Andersona u Punch Drunk Love (2002) ili Noaha Baumbacha u The Meyerowitz Stories (2017), Sandler se pokazuje kao versatilan glumac sposoban za potpuno drugi ključ, ali svejedno svestan svoje aure, što je samo dodatni plus. Ali čak ni to nije za poređenje sa onim što je napravio kod braće Safdie u Uncut Gems, maničnoj filmskoj vožnji koja kanalizira adrenalin i opasnost života na ivici u velikom gradu u maniru novohollywoodskih filmova 70-ih.

Sandler igra Howarda Ratnera, čoveka koji bi možda bio respektabilan da nije tako očito ljigav. Howard je prodavac nakita, ali pre od one muljatorske, a ne nužno stručne sorte. Njegova klijentela su u principu slavne ličnosti i skorojevići poput njega samog, a u tu svrhu ima i dvostruki dogovor sa uličnom verzijom sebe, Demanyjem (Stanfield). Demany mu privlači celebrity mušterije (sportiste, estradne ličnosti i slične) kojima Howard valja "pravu" robu, ali ga takođe snabdeva falsifikatima koje ovaj, sa papirima, prodaje naivcima.
Howardova radnja je utvrđena duplim blindiranim vratima što mu daje taktičku prednost nad onima koji ga traže, natrpana čim je unutra više od jedne osobe i kao takva savršeno oslikava njegovu teskobu stalnog muljanja, varanja, brbljanja. Jer, ako jednom stane, potonuće. Brak sa Dinom (Menzel) mu je već potonuo, deca ga ne podnose, prisutnog ili odsutnog, ali svejedno mora da se pojavljuje kod kuće na večerama, na školskim predstavama, na okupljanjima sa prijateljima kako bi odao utisak da poštuje tradiciju. Howard takođe ima mladu ljubavnicu, svoju zaposlenicu Juliju (Fox) sa kojom ga veže zajednička strast ka uzbuđenjima i poziranju.

Ali to nije ni deo njegovih problema jer je on kompulsivni kockar koji duguje mnogo para opasnim ljudima a to planira da vrati jednim velikim zgoditkom kojeg verovatno neće dočekati, dotle kupujući vreme zalažući tuđi nakit i vraćajući dugove na kapaljku. Zelenaš Arno (Boghosian) mu je za petama, a njegov "gorila" Phil (Williams Richards) je već odavno izgubio strpljenje za njega. Zgoditak koji očekuje je prodaja etiopskog crnog opala koji je nabavio ilegalno iz rudnika (iskopavanje istog je prikazano u jezovitoj uvodnoj sceni koja se posle toga pretapa u Howardovu kolonoskopiju), a za kojeg tvrdi da vredi milione.

Stvari, naravno, ne idu po planu, ne samo vezano za aukciju (tu je glasom prisutna Tilda Swinton kao šefica aukcijske kuće), već i pojavom košarkaša Kevina Garnetta (koji igra samog sebe), a koji prvo opal posuđuje kao talisman za važnu utakmicu, a onda želi da ga kupi, što bi možda i uspelo kao kombinacija, ali Howard je žrtva vlastitih pogrešnih procena i niskih strasti da sve pare prokocka. Naprosto, on opal ceni više nego što su drugi za njega spremni da plate, a mora da ga proda ne bi li vratio dugove, za šta ga mora imati kod sebe. Da stvar bude još gora, kladioničarski instinkt mu se možda i vratio, ali je možda već prekasno za to.

Osim Howarda, drugi ljudski likovi u ovom maničnom filmu vrtoglavo brzog tempa koji hvata za gušu i drži svih 135 minuta su tek skice koje dolaze, prolaze i vraćaju se da obave neku funkciju u Howardovim shemama. To je ovde sasvim opravdano jer ih mi posmatramo iz Howardove manične, adrenalinske perspektive u kojem se odluke, makar pogrešne (a kakve drugačije) moraju donositi brzo. Drugi bitan, međutim, nije ljudski, već okupira celokupnu pozadinu: grad New York kakav već neko vreme nismo videli u filmovima. On je ovde košnica prepuna ljudi koji moraju da se održe iznad vode na svim nivoima, od uličnog do onog najvišeg, gde su dogovori brzi i surovi, gde svako svakog želi da izmulja i prevari i gde svako od svakog mora da se štiti.

Tako oslikan u hladnim, metalik tonovima kroz objektiv iskusnog direktora fotografije Dariusa Khondjija i propraćen muzičkom pratnjom na sintisajzerima koju je napisao Daniel Lopatin, New York ovde podseća na onaj kod Martina Scorsesea iz 70-ih i 80-ih godina prošlog veka u filmovima Mean Streets (1973), Taxi Driver (1976) i After Hours (1985). U tom svetu, ako već ne navijamo za Howarda (što je teško jer je on sam, takav kakav je, glavni krivac za to što mu se dešava), onda nam je makar zanimljivo šta će ga sledeće snaći i hoće li se iz toga izvući.

Adam Sandler je izvrstan u konstrukciji svog lika koji egzistira u nesvakidašnjem žanrovskom miksu trilera (psihološkog i onog "običnog"), crne komedije i drame o disfunkcionalnosti pojedinca, porodice i društva. Braća Safdie su sa svojim prethodnim filmom Good Times pokazali kako znaju da rade sa glumcima i da ih okreću kontra njihovog uobičajenog tipa na pravi način i u pravoj meri, ali i da potencijalne nedostatke i nedorečenosti prekriju brzinom kojom se situacije smenjuju, što na glumce stavlja dodatni pritisak.

Zapravo, jedini, uslovno rečeno, nedostatak Uncut Gems je to što podseća na rekontekstualiziranu (ovde nemamo teškog marginalca, već naoko dobrostojećeg pojedinca za protagonistu, ali princip preživljavanja je isti za sve) i unekoliko ispravljenu verziju Good Times. Manija je tu, ali je razvučena na nekoliko dana i noći (umesto na jedan dan i noć), pa "sprinterska logika" ovde ipak ne uzima svoj danak jer nam reditelji dozvoljavaju da dišemo (kao i svom liku), pa se neverovatni obrati čine mogućima. U tome se unekoliko gubi urgentnost kojom je Good Times zračio, ali bilo bi pogrešno Uncut Gems oceniti kao išta manje nego odličan film.

Queen of Hearts / Dronningen

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: May el-Toukhy

scenario: May el-Toukhy, Maren Louise Käehne

uloge: Trine Dyrholm, Gustav Lindh, Magnus Krepper, Liv Esmar Dannemann, Silja Esmar Dannemann

Do sada smo u kinematografiji, literaturi, visokoj i pop-kulturi imali sve kartaške dame, osim trefove. Pikova, Puškinova, pa onda od Čajkovskog, pa onda u raznim varijantama je svakako najpoznatija. Dama karo kao opsesija i okidač u legendarnom filmu The Manchurian Candidate. Dama herc kod Lewisa Carrolla, u Alisi u zemlji čuda, ona što vlada kartama i naređuje obezglavljivanje.

Naslov danskog filma Queen of Hearts u režiji May el-Toukhy koji je nakon festivalske turneje započete na Sundanceu stigao i do Zagreb Film Festivala svakako je asocijacije na Carrolla, ali potrebno je nešto vremena da stvar "klikne" u tom pravcu zato što pred sobom imamo redom: ogled iz buržoaskog života, moralku o moći i zloupotrebi i (erotski) triler na tragu kasnih 80-ih i ranih do srednjih 90-ih u kojem posmatramo kako jedna jaka žena gubi moralni kompas. Vremenski kontekst Me Too i Time's Up kampanja nije tu zanemariv, kao ni onaj prostorni - skandinavski, pa ta zamena uobičajenih uloga i rodova zlostavljača i žrtve u teoriji može biti provokativna.

Naša naslovna anti-junakinja advokatica Anne (Dyrholm) koja je napravila karijeru zastupajući maloletne žrtve nasilja, po pravilu seksualnog. Njen život je naoko savršen kao i njen dom u predgrađu, napravljen i uređen u duhu skandinavskog modernizma. Majka je dvema kćerima, bliznakinjama Fridi i Fanny (Liv i Silja Esmar Dannemann) i udata za uglednog doktora Petera (Krepper). Brak nije strastven, ali deluje skladno jer su supružnici jednaki u smislu socijalnog statusa i oboje su jednako posvećeni svojim karijerama, premda bi Peter voleo da je malo više gazda u kući, a Anne mu se, pak, učtivo suprotstavlja.

Skladna porodična slika će se naći pod pretnjom kada u njihov dom uđe Peterov sin iz prvog braka Gustav (Lindh) koji je do tada živeo sa majkom u Švedskoj. Gustav je problematičan tinejdžer (ima li drugačijih po filmovima?) i pred njim su dva puta: život sa ocem i integracija u njegovu novu porodicu ili odlazak u internat. I, da, od početka je pomalo bahat i nabusit, ostavlja nered za sobom, generalno privlači pažnju svojim ponašanjem, a uskoro će i kapitalno zabrljati. Njegov pokušaj da opljačka dragocenosti iz svog novog doma će biti otkriven od strane Anne koja će ga uceniti: ili će poraditi na integraciji ili će ga ona lično prijaviti i ocu i policiji.

Gustav sa svoje strane čini sve da se popravi, a bliznakinje koje se za njega ubrzo vezuju su odlična polazna osnova. Nedugo zatim se zbližava i sa Anne, što odlazi u smeru prilično vruće afere. Kako to obično biva, takve afere se moraju kad-tad završiti, neko iz njih izlazi povređen i želi nastavak, neko će se iz nemoći izlajati, a onaj u poziciji moći, u ovom slučaju Anne, će sve negirati i izvrtati na Gustavovu štetu. Prvo, jer poznaje sistem pa može eliminisati dokaze, i drugo, jer poznaje psihologiju dovoljno da niko ne veruje problematičnom klincu čak ni kad ovaj govori istinu.

Queen of Hearts je izuzetno režiran i još bolje odglumljen film. May el-Toukhy, kojoj je ovo drugi film nakon romantične dramedije Long Story Short, limitirano ali efektno ubacuje reference na Carrollov roman za decu, ali i vrlo vešto klizi kroz žanrove i dramaturške činove. To čini oslanjajući se na scenario koji je napisala zajedno sa Maren Louise Käehne u kojem su likovi jasno pozicionirani i detaljno psihološki profilirani. To u velikoj meri olakšava posao glumcima Trine Dyrholm i Gustavu Lindhu koji se u svoje likove potpuno unose i nose ih sa strašću i integritetom, što filmu svakako dodaje na kvalitetu.

Problemi su, međutim, etičke i koncepcijske prirode. Poruka da se kod seksualnog iskorištavanja i zlostavljanja ne radi o polu/rodu, nego o moći je truizam, ali znači li to u interpretaciji Käehne i el-Toukhy da je svaka jaka, ne-submisivna žena potencijalni (seksualni) predator i eksploatator? To posebno upada u oči sa nikada do kraja razjašnjenom motivacijom za aferu jer Anne svakako ima dobrih razloga da zadovoljstvo potraži izvan braka (muž joj je rigidan i hladan, a voli i da šefuje), ima dovoljno aduta da zavede koga želi, kao i pameti da ne radi gluposti u i oko kuće. Pitanje koje možemo postaviti je zašto je baš izabrala Gustava? Ako namerno cilja da povredi muža, onda ne bi skrivala i negirala. Ako je cilj da Gustava izmanipuliše i izbaci, za to nema razloga jednom kad se ovaj primiro. Ako je ideja malo bezumne zabave ili prosto prilike, onda je to samo još jedan kliše da nas emocije, želje i nagoni čine nerazumnima.

Drugi problem je što pred sobom u suštini imamo pornografski kliše napaljene maćehe, doduše pristojnije i diskretnije stilizovan, premda je najmanje jedna scena prilično eksplicitna, što celu priču čini nategnutijom i malo verovatnom. Ako se, pak, radi samo o demonstraciji moći, tu bi savršeno odgovarali i drugi, manje škakljivi porno-stereotipi. Opet, je li to način da se isprovocira na papiru vrlo napredno i liberalno skandinavsko društvo? I nije li malo paradoksalno da se filmu koji možemo čitati kao "ženski" može očitati čak i mizoginija?

Hustlers

kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Ako ćemo se voditi mjerilima američkog filmskog tiska, centralna tema vezana za film Prevarantice s Wall Streeta Lorene Scafarije je ponovno oživljavanje glumačke karijere Jennifer Lopez, kao i njezine šanse za Oscara u predstojećoj sezoni nagrada. Šanse joj svakako nisu loše, naročito ako bude nominirana u kategoriji sporedne ženske uloge jer je lik Ramone Vege, u njenoj izvedbi, a i uopće, jedan od onih koji se dugo pamte. Ne samo zbog svoje pozicije "mozga operacije", odnosno drske prevare u filmu, već i kao ličnost iz svijeta kriminala i crne kronike koja je nevjerojatnija od nečega što bismo mogli tek tako izmisliti. Glede karijere Jennifer Lopez i njene revitalizacije, pak, stvar je dosta jednostavnija: ovoj je američkoj pjevačici i glazbenoj zvijezdi iz Bronxa gluma bila samo odskočna daska nakon niza pojavljivanja u solidnim filmovima sredinom 90-ih, a kasnije dopunska djelatnost i nešto čime je pravdala konstantno prisustvo u tabloidima. Nakon karijernog vrhunca na prijelazu milenija, od Soderberghovog Out of Sight, preko Singhovog The Cell, pa do Maid in Manhattan Wayna Wanga, uslijedio je pad kojem je kumovao prijem filma Gigli, te odluka Lopezove da se skoro isključivo posveti glazbi i plesu. Izvan konteksta ranih radova i tog kratkog bljeska glumačke slave, Jennifer Lopez se pojavljivala uglavnom u generičkim trilerima pogodnima za televiziju i video, te pero-lakim romantičnim komedijama, što joj je smanjivalo šanse da je se sagleda kao ozbiljnu glumicu. Poslije Prevarantica i lika Ramone Vege, perspektiva se svakako mijenja. Ali to nije tema ovog osvrta, niti razlog zašto su Prevarantice s Wall Streeta, iako ne sasvim uspješan, a ono barem zanimljiv film. On, naime, nudi jednu novu i distinktivnu perspektivu na događaje koji su potresli svijet 2008. godine (globalna financijska kriza) i postavlja jedno sasvim legitimno pitanje koje nam nije palo na pamet ili ga nismo imali kome postaviti: kako se kriza prenijela na one koje su Wall Street opsluživale i na koje su menadžeri i bankari trošili vjerojatno tuđi novac - na striptizete kao najprekarniji sloj s najkraćim rokom trajanja u industriji instant-zabave. "Politička ekonomija" striptiz-klubova, svlačenja, varanja, reketiranja, napijanja i drogiranja svakako je najjači adut filma koji je u kino-dvorane širom svijeta zaplovio odmah nakon premijere na festivalu u Torontu. Osnovu za njega čini jedan stvarni, dokumentirani slučaj lančane prevare koje su počinile (bivše) striptizete napijajući i drogirajući svoje klijente do izbezumljenosti, ne bi li im ispraznile kreditne kartice, te novinski članak Jessice Pressler u New York Magazinu. To je ujedno i narativni okvir u kojem se izlaže radnja filma. Novinarka promijenjenog imena Elizabeth (pitanje je, naravno, što je tu još i gdje promijenjeno u transferima od slučaja do članka i od članka do scenarija koji potpisuje sama redateljica Scafaria) koju igra Julia Stiles, intervjuira našu junakinju Dorothy umjetničkog imena Destiny (igra ju nadolazeća azijsko-američka filmska zvijezda Constance Wu), a njeni odgovori imaju ulogu pristranog naratora u priči. Asocijacija na mafijaške "kavanske epopeje" Martina Scorsesea je jasna i dodatno podvučena obilatim korištenjem popularne glazbe, od klasika kalibra Boba Segera do novijih pop-hitova. Destiny je, dakle, ono što je Henry Hill bio u filmu Goodfellas, samo bez nasilja, ali zato sa šljokicama i potencijalnom osvetom svijetu koji joj je zatvorio vrata.

Destiny upoznajemo na skromnim počecima karijere: ona svoj posao ne voli, otaljava ga jer mora, mušterije joj se gade, a većinu novca joj pokupi klub. Ono što zaradi troši na kredite za kuću svoje bake za koju je jako vezana. Baš kada se ona, a i mi kao gledaoci s njom, zapitamo ima li sve to smisla, na scenu stupa Ramona, u donjem rublju i krznenoj bundi, prekrivena novčanicama zadovoljnih klijenata. Dvije će se žene brzo sprijateljiti, a Ramona će Destiny uzeti pod svoje kao mentorica koja će je naučiti tajnama zanata: kako se pleše oko šipke i u krilu, te da je cilj izazivati, trošiti vrijeme kako bi se klijenti razmahali s novcem. Ultimativni cilj je naći sponzora ili se čak udati, što će Destiny uraditi prvom prilikom. Vrijeme krize, međutim, koincidira s njenom trudnoćom i turbulentnim bračnim životom, a kada se kao samohrana majka vrati na posao, zatječe potpuno druge uvjete. Wall Street, odakle je većinom dolazila klijentela, se promijenio, cijene usluga su pale, a njihov obim i eksplicitnost su se povećali, tako da je klub postao manje ili više paravan za prostituciju koju izvodi jeftinija nelojalna konkurencija iz Rusije. Ramona je u međuvremenu razvila shemu zvanu "pecanje" - da u baru pokupi odgovarajuće klijente i da ih zavodi kako bi se nalili alkoholom i u striptiz-klubu, gdje ima dogovor s upravom, potrošili nekoliko tisuća dolara. U toj operaciji nudi mjesto i Destiny i dvjema drugim kolegicama, Mercedes (Keke Palmer) i Annabelle (Lili Reinhart), pa njih četiri nastupaju kao tim. Ulozi se ubrzo podižu, pa se alkoholu pridružuje i formula opojnih droga ("da ih usreći i da se ničega ujutro ne sjete"), tim se proširuje, a na kraju se i klub isključuje iz kombinacije u korist privatnih smještaja, sve dok vođene Ramoninom pohlepom i nepažnjom djevojke ne opljačkaju previše pogrešnih muškaraca koji će, suprotno općem uvjerenju, "propjevati" policiji da ih je ženska banda zavela, drogirala i opljačkala.

Ekonomija striptiz-industrije je svakako najzanimljiviji aspekt filma, kao i sondiranje psiholoških profila djevojaka u tom poslu i njihovih različitih motivacija. Naravno, svakome godi pozornost i dobra zarada, a posao kao takav nije ilegalan - pružaju se specifične usluge za koje klijentela plaća, ali je moralno u sivoj zoni. Opet, sve one moraju izdržavati prvo sebe, a onda i nekog drugog (roditelje, staratelje, djecu, partnere), a mete njihovih pljački i prevara su i sami najčešće pljačkaši i prevaranti. S druge strane, one su u uvjerenju, možda krivom, da im luksuz koji su u toku svog odrastanja gledale kod drugih pripada, i da im je dostupan, makar prečicom. Tu dolazimo do moralne sive zone filma i simpatije koju autorica pokazuje za svoje likove, iako je svjesna da su njihove radnje većim dijelom nemoralne, a dosta često i ilegalne. Ona im dozvoljava da se njihova mržnja prema morskim psima iz svijeta "casino-kapitalizma" prelije i na srednju klasu, dakle na sve one za koje one misle da imaju više od njih (mada to često nije istina), koji su obrazovaniji ili posjeduju neku specifičnu unovčivu vještinu. Ali čak i sudske presude - uvjetne kazne i društveno-koristan rad - govore u prilog tomu da se ovdje radi o zločinu bez pravog krivca, prave žrtve i pravog zločina.

Ekonomski aspekt je također gurnut u stranu, naročito u drugoj polovici filma, iz više razloga. Prvi je da bi se ispričala klasična, gotovo formulaična priča o usponu i padu određene kriminalne operacije, u čemu Lorene Scafaria režijski ipak pronalazi balans između lakoće kakvog "caper" trilera (obilje unekoliko komičnih montažnih sekvenci) i težine posljedica takvih akcija na žrtve, ali i na počiniteljice. Drugi su detalji poput odnosa kameraderije i rivalstva iza scene striptiz-kluba ili klasnih odnosa u biznisu. Neki od njih, ma koliko bili kratki, mogli bi biti predmet i podrobnije analize, kao ikonička replika gdje jedan od klijenata doziva Dorothy sa: "Hej, Lucy Liu!", čime ne pokazuje samo bahatost, nego i klasizam i rasizam. Sekvenca u kojoj djevojke pokušavaju pronaći prave omjere između ketamina, meta-amfetamina i alkohola (što u čemu i kojim redom rastvarati) također je jedna od uspjelijih zbog iskreno humornog efekta. Treći razlog je inzistiranje na jeftinom glamuru kao na televiziji, tako da sve vrvi od markirane i neukusno složene odjeće, obuće, nakita, što Scafaria dosta često pokazuje u "slow motion" ulascima na scenu. Taj stil, vođen MTV i "celebrity" kulturom, je dodatno podvučen masovnim klupskim scenama i kameo-ulogama koje igraju rap odnosno rhytm and blues izvođači G-Eazy, Cardi B, Lizzo i Usher koji, doduše, igra samoga sebe kao gosta kluba. Naprosto, paradiranje glamura i poznatih ličnosti zahtjeva filmsko vrijeme koje je moglo biti potrošeno i na važnije teme i aspekte.

U konačnici, i pored brojnih nedostataka i obilja praznog hoda, Prevarantice s Wall Streeta nisu loš film, prije svega zahvaljujući studioznoj, višeslojnoj glumi Jennifer Lopez i Constance Wu, kao i njihovoj međusobnoj interakciji koja pršti od glumačke kemije. Julia Stiles i Mercedes Ruehl svojim potpuno različitim epizodama također utječu na kvalitetu filma. Problem je u tome što se od ovako intrigantne teme i autorice Lorene Scafarije, čiji je prethodni film The Meddler (2015) predstavljao pravu senzaciju na indie sceni, očekivalo nešto više u smislu originalnosti od tek korektnog filma koji tek povremeno pokaže naznake da bi mogao biti i više od toga.

Driven

kritika objavljena na XXZ

2018.

režija: Nick Hamm

scenario: Colin Bateman

uloge: Jason Sudeikis, Lee Pace, Corey Stoll, Judy Greer, Erin Moriarty, Michael Cudlitz, Isabel Arriaza, Justin Bartha, Jamey Sheridan

"Svaki auto počinje da umire čim izađe iz fabrike. Ovo je budućnost.", rekao je, ako je verovati scenaristi Colinu Batemanu i reditelju Nicku Hammu, čuveni konstruktor automobila, najmlađi direktor General Motorsa i kasnije osumnjičeni švercer kokaina John DeLorean (Pace) predstavljajući projekat DMC-12 svog komšiji i prijatelju Jimu Hoffmanu (Sudeikis), inače karijernom kriminalcu, pilotu koji je prevozio narkotike nikada ne pitajući šta prevozi i doušniku FBI-ja koji je to postao da bi izbegao višedecenijsku robiju kada je jednom uhvaćen sa ilegalnom robom. DMC-12, DeLorean, postao je auto budućnosti zahvaljujući filmu Back to the Future (1985) Roberta Zemeckisa, a ne zahvaljujući svojim konstrukcijskim rešenjima.

Hirurški čelik kao materijal za karoseriju nije zaživeo, nezavisno vešanje je bilo hit jedno vreme u širokoj produkciji, a "gullwing" vrata u obliku ptičijih krila koja se otvaraju nagore su još uvek retkost čak i kod sportskih automobila. Sam DMC-12 nije doživeo uspeh, slabo se prodavao i nije ispunio ciljeve. Razlog tome je bila slaba pouzdanost i performanse usled relativno slabašnog PRV V6 motora francusko-švedskog porekla koji je ugrađen kao kompromisno rešenje usled nedostatka sredstava za razvoj vlastitog agregata ili nabavke komplikovanog Wankel rotora, te prilično visoka cena ovog sportskog automobila. U međuvremenu je postao kultni automobil koji se izlaže po muzejima i salonima, te čuva u privatnim kolekcijama. Kako je prilično redak, cena od 100.000 eura na tržištu danas ne treba da čudi.

John DeLorean je, međutim, još zanimljiviji od svog automobila sa kojima nije uspeo da ostvari svoje zamisli i svoju viziju. On je, recimo, na svoju ruku "izmislio" koncept "muscle car", ugrađujući snažan, veliki motor u relativno kompaktni kupe. GTO je prvo bio samo trim za model Tempest dok nije postao i ostao marka i prva priuštiva "jurilica" namenjena običnim ljudima. Nakon strelovitog uspona u karijeri, John DeLorean se razočarao u Detroit i američku auto-industriju i pokušao da pokrene svoju novu kompaniju. Kada stvari nisu krenule po planu, pribegao je očajničkim merama. Oslobođen je optužbi kao žrtva nameštaljke, ali više nikada nije radio u struci.

Priču o njemu, međutim, gledamo iz Hoffmanove vizure. A njega, čim vidimo, znamo da je u nevolji: zaustavljen je od strane policije prilikom sletanja sa kompletnom familijom, ženom Ellen (Greer) i dvoje dece. Agent Benedict Tisa (Stoll) mu je dao ponudu koju nije mogao odbiti: postaće cinkaroš i pomoći "namestiti" svog poslodavca Morgana Hatricka (Cudlitz).

Hoffman, međutim, skoro pa slučajno upoznaje svog novog komšiju DeLoreana i njih dvojica ubrzo postaju prijatelji toliko da mu Hoffman postaje ne samo čuvar kuće i čistač bazena, već i čovek od poverenja u poslu. Ljigav kakav je, Hoffman ubrzo dobija ideju da "namesti" svog komšiju u finansijskim problemima za hapšenje. U dve linije radnje, od kojih jedna prati njegovo svedočenje u sudnici, a druga dramatizira događaje o kojima svedoči, ovo bi u suštini bio kratak siže filma Driven.

Za početak, naslov i "radi" i ne radi na oba nivoa. Prvo, Driven nije film o vožnji. Drugo značenje reči podrazumeva stremljenje nečemu, a dvojica likova teško da streme ičemu osim preživljavanju u surovim i nesrećnim okolnostima. Otuda izviru i drugi problemi filma koji kao da ima krizu identiteta i što se tiče simpatija za svoje likove i što se tiče odnosa prema pičvajzu u koji su se upleli, što se prenosi i na konfuziju po pitanju žanrovskih odrednica. Ovde imamo elemente biografskog filma, drame i komedije po istinitim događajima i trilera pljačke koji su dosta bolje funkcionisali na primer kod Davida O. Russella u American Hustle, pa čak i kod Scorsesea u namerno karikiranom i grotesknom The Wolf of Wall Street koji se oba kreću u sličnom svetu glamurizovanih prevaranata.

U pojedinim detaljima se, međutim, krije genijalnost ovog filma koja ne uspeva da izađe na površinu i preuzme ga u potpunosti. Recimo njegovi podigrani politički nekorektni komični momenti ("Poslednje što su napravili bio je Titanic", kaže neko referirajući na industrijske potencijale Belfasta), britki komentari koje žene upućuju muškarcima koji ih ne slušaju, dizajn "bezbrižnih" 80-ih sa rozim karminima i tapiranim kosama za žene i začešljanim frizurama za muškarce, kičasti enterijeri i eksterijeri kao sa razglednica se podrazumevaju. Izbor likova kojima fali ili morala ili strateške inteligencije (dosta često oba) otvara razne mogućnosti glumcima da pronađu balans između pozitivnih i negativnih osobina svojih likova.

Inače, simpatične seronje su vrlo zahtevni filmski likovi, a Jason Sudeikis, pre svega komičar koji takve seratore igra celu svoju karijeru je idealan izbor za Jima Hoffmana i nalazi izvrstan balans između šarma i ljigavosti. John DeLorean takođe upada u tu skupinu, a Lee Pace ga igra perfektno, uspevajući pritom da nađe svetlo u njegovoj duši, pa makar kao inženjersku, dečačku iskru u očima kada govori o svom projektu i konstrukciji automobila uopšte. Nasuprot njima stoje dve seljačine na različitim stranama zakona, nadobudni tupavi agent Tisa kojeg Corey Stoll igra s merom i karijerni kriminalac Morgan kojeg Michael Cudlitz odgovarajuće preglumljuje. Na kraju tu su i dve glumice koje od naizgled tipskih likova cinične, ali praznoglave domaćice Ellen i lude gangsterove devojke Katy (Erin Moriarty) uspevaju složiti žive, životne i pre svega upečatljive filmske likove.

Uostalom, neke stvarne priče su čudnije od bilo čega izmišljenog, a sve su po pravilu višeslojne i određene raznim faktorima u pozadini, pa ih zato nije naročito lako koncizno ispričati. Tu ne treba kriviti scenaristu i reditelja jer su pokušali. Možda nisu do kraja uspeli, ali je Driven film koji je svakako dovoljno zabavan i vredan makar jednog relaksiranog gledanja.

The Burnt Orange Heresy

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Giuseppe Capotondi

scenario: Scott B. Smith (prema romanu Charlesa Willeforda)

uloge: Claes Bang, Elizabeth Debicki, Mick Jagger, Donald Sutherland

Kako zatvoriti filmski festival čija je suština mešanje zvučnih hollywoodskih naslova koji će možda iskočiti u sezoni nagrada i "arthouse" programa, kako onog iz "mainstream" kategorije, tako i onog malo težeg i alternativnijeg? Zašto ne sa sa sasvim običnim trilerom smeštenim u svet umetnina režiranim od strane domaćeg autora koji ne demonstrira ambicije da skuplja nagrade i zadivi poslovično nepoverljive filmske kritičare, već se lako gleda. Atraktivne italijanske lokacije, atraktivni internacionalni glumci plus jedna javna ličnost iz druge sfere (engleski jezik koji se jedini govori je garancija da će film ići u međunarodnu distribuciju), priča koja glatko teče i intrigira i precizno pozicionirani obrati su sasvim dovoljni da relaksiraju i zabave.

James je ugledni likovni kritičar, ili je to makar bio dok nije počeo da se intenzivno drogira lekovima protiv bolova. Simpatičan je i elokventan, dovoljno verziran u svom poslu da može da ga obavlja bez mnogo angažmana i dovoljno snalažljiv da zna da unovči svoje ime na predavanjima koja drži turistima u Milanu. Igra ga Claes Bang, zvezda dve godine starog filma The Square na donekle sličan način, ali ipak je jasno da se radi o liku koji je originalan, a ne recikliran.

Na jednom takvom predavanju će upoznati svoju kontra-težu, američku izblajhanu učiteljicu na putovanju / klošarenju po Evropi po imenu Berenice (Elizabeth Debicki, vrlo zanimljivo sveže ime na globalnoj filmskoj sceni) koja jedina u sobi punoj naivnih turista uspeva da prepozna njegovu muljažu. Njih dvoje će otpočeti vezu koju dvoje očajnika po filmovima i inače znaju da započnu. Ali jedan poziv od ekscentričnog kolekcionara da provedu vikend na njegovom imanju menja sve i okreće film u smeru trilera.

Kolekcionar Joseph Cassidy (Mick Jagger u svom standardnom izdanju) ima ludu sreću da mu je na imanju u gostima poznati slikar Debney (Donald Sutherland, uobičajeno izvrstan) koji inače beži od javnosti. James će dobiti priliku da sa njim uradi ekskluzivni intervju sa mogućnošću da isti preraste u bestseller knjigu. Za uzvrat, međutim, mora da ga ubedi da Cassidyju proda makar jednu sliku iz svoje kasne, misteriozne faze. Ali Debney ima itekako razloga da beži od javnosti i skriva svoje radove, a Jamesa na vrlo ilegalnu akciju pokreću finansijski razlozi (preti mu bankrot u vrlo bliskoj budućnosti), a na scenu će uskoro stupiti i paranoja, a Berenicina misterioznost (i misteriozno držanje) tu nimalo ne pomaže, naprotiv...

Filmu se može dosta toga zameriti u pojedinostima, za početak od šablona skovanog po modelu Hitchcocka, pa do površnog jahanja na stereotipima o umetnicima, kritičarima i kolekcionarima. Naravno, neki obrati na kraju su predvidljivi u skladu sa žanrom, a ujedno i previše oštri da bi se održala iluzija uverljivosti, te praćeni uverljivo neprijatnim nasiljem (sa razlogom, ali ga to ne čini lakše probavljivim osetljivim gledaocima). Međutim, u celini sve to izvrsno radi posao.

Za to treba zahvaliti reditelju Giuseppeu Capotondiju, njegovoj preciznosti i verziranosti. On je uglavnom radio na televiziji (serije Suburra: Blood of Rome i Berlin Station), ali je imao i jedan bioskopski i festivalski film ranije, takođe triler koji počinje u nekom drugom ključu The Double Hour sa kojim je glumici Kseniji Rappaport omogućio da osvoji Srebrnog Lava u Veneciji 2009. godine. Njegove među-žanrovske tranzicije su glatke i čvrsto kontrolisane, Njegov drugi veliki adut je izbor glumaca i rad sa njima, gde ih precizno vođenje ne sprečava da se razmašu taman koliko treba.

Konačno, trilera o muljanju sa umetninama ima koš i još. Capotondi ovde ne pokušava da nam ponovo izmisli točak ili otkrije toplu vodu jer za time nema ni potrebe. Zato i ne treba očekivati čuda, ali za posetu bioskopu ili gledanje u kućnim uslovima u nekoj bliskoj budućnosti, ništa više i ne treba.

El hombre de las mil caras / Smoke and Mirrors

2016.

režija: Alberto Rodriguez

scenario: Alberto Rodriguez, Rafael Cobos (prema knjizi Manuela Cerdana)

uloge: Eduard Fernandez, Jose Coronado, Carlos Santos, Marta Etura, Christian Stamm, Jim Arnold, Luis Callejo, Emilio Gutierrez Caba

Priznajem, Alberto Rodriguez me je sa svojim prethodnim filmom La isla minima osvojio instantno. Nije to stvar stila, koji je besprekorno emulirao američki “backwoods noir” ili osećaja za detalj (radnja filma se odvija u “tranzicionoj” Španiji, i to u ruralnom području, 80-ih godina prošlog veka) koliko perfektnim balansom između poštene žanrovske priče i konteksta prelaska iz fašizma u demokratiju i recidiva diktatorske prošlosti koji prosto odbijaju da nestanu.

Njegov novi film tehnički gledano nije nastavak, premda je ekipa iza kamere skoro potpuno ista, a vremenski okvir radnje filma se može sa nekoliko tačkica povezati u odnosu na prethodnika. Drugačija je i (pod-)žanrovska odrednica: Smoke and Mirrors je triler, ali globalni, špijunski, politički, oslonjen na prevaru i intrigu. Razlog zašto će se dva filma po pravilu gledati u paru je Rodriguezova misija i generalni stav da se društvenih gadosti ne možemo tek tako otresti, da neke stvari ostaju. Bivše diktature nije teško prepoznati po tome kako se gleda na moć i silu, sa dozom fascinacije, ako ne i opsesije, te korupcija koja je možda promenila oblik, ali ne i suštinu, čija se sofistikacija svodi na to da je počinioca teže uhvatiti, a ne da se on u zahtevima umerio. Poznavaoci političke scene u Španiji će potvrditi da stvari zaista stoje tako, naročito od izbijanja ekonomske krize koja je na površinu izbacila dosta afera bez indicija da će se trend promeniti.

Smoke and Mirrors je, kako nam narator, pilot Jesus Camoes (Coronado), kaže, istinita priča u kojoj će se naći i nekoliko laži jer je to priča o profesionalnom lažovu. Dotični je njegov prijatelj i saradnik Francisco “Paco” Paesa (Fernandez), osramoćeni operativac nacionalne obaveštajne službe koji je lojalnost državi zamenio za lojalnost slobodnom tržištu i klijentu koji je spreman najviše ponuditi za svoje usluge. Centralna priča, odnosno afera, u filmu tiče se njegove uloge u sakrivanju finansijskih sredstava koja je mrknuo Luis Roldan (Santos), te sakrivanja i predaje istog španskim vlastima. Film nas vodi od Madrida do Pariza, Ženeve, Singapura tragom novca i špijunsko-političkih marifetluka u kojima je Paesa misteriozni “shadow lord” a la Kaiser Soze, a ostali, bilo da su klijenti, pomagači ili sile zakona, manje ili više njegovi pijuni na šahovskoj tabli.

Dalje izlaganje radnje bi vodilo u spoilere, afera je prava i u kratkim crtama dostupna na internetu, premda predznanje ovde nije saveznik. Film se naprosto bolje prati bez njega, priča je dovoljno zanimljiva, scenario je detaljno prati, a na detalje naravnani reditelj Rodriguez sjajno rekreira 90-te, svet pre interneta i informacionog haosa koji je on izazvao kada je svaka plasirana lažna vest jače odjekivala i imala svoju namenu. Takođe, Rodriguez sjajno shvata suštinu špijunskog podzemlja u tom periodu i orijentaciju te grupe ljudi isključivo na lovu. U njegovom viđenju, Paesa nije nikakav super-heroj, vojnik ili čovek sa moralnom dilemom, pa čak ni čarobnjak, koliko čovek koji zna da smulja tragove novca i da kadrira prave očajnike ili avanturiste za određene zadatke.

Ma koliko kao komad filmske zabave Smoke and Mirrors bio dobar film (a dobar je jer za svoja dva sata nije ni na trenutak dosadan), neke stvari ipak ne funkcionišu u potpunosti. Glumačke izvedbe su dobre do odlične, ali je problem sa motivacijom uočljiv. Nije da je nema, ali je ona površna i objašnjiva u jednoj rečenici. U tom odnosu snaga snaga strada i protagonista koji nije dovoljno jak film, ali i narator kojem je to važnija funkcija od one koju ima u priči.

Takođe, problem se javlja i u pristupu samoj stvarnoj aferi. Između želje za što većom detaljnošću i autentičnošću, i želje za fluidnošću i pratljivošću, Rodriguez pokušava da igra na oba fronta istovremeno i upada u nevolju. Umesto da se reši nepotrebnih rukavaca u priči, on ih pušta da ne vode nikamo i sami od sebe presuše (nekako mi žao dođe celog pod-zapleta sa Roldanovom ženom jer su i priča i lik suviše dobri da bi se tek tako istrošili), pritom se previše oslanjajući na naratora koji je čas ograničenog znanja, čas sveznajući i druge štake poput “here’s what happened” momenta, propuštajući da bolje objasni motivaciju iza obrata i na tome poentira, i, na kraju krajeva, da ponudi neku univerzalniju poentu od toga da je pravog opsenara nemoguće uhvatiti i da je sa njim nemoguće prijateljstvo.

Iako nije fer poređenje, Smoke and Mirrors je slabiji film od prethodnika, što potvrđuje i manji broj nagrada bilo na festivalu u San Sebastianu gde su oba filma imala premijere, bilo na godišnjim Goya nagradama. Opet, slabiji uspeh ipak nije neuspeh, nagrada je ipak bilo, kao i publike, makar u Španiji. Dakle, nešto slabiji film od sjajnog i dalje nije slab film.

Kollektivet / The Commune

kritika originalno objavljena na monitoru

2016.

režija: Thomas Vinterberg

scenario: Thomas Vinterberg, Tobias Lindholm

uloge: Ulrich Thomasen, Trine Dryholm, Helene Reingaard Neumann, Martha Sofie Wallstrom Hansen, Lars Ranthe, Fares Fares, Julie Agnete Vang, Mads Reuther

Ko živi u komunama? Narkomani? Hipici? Seksualni perverznjaci? Klošari? Sektaši? Zagriženi anarhisti i komunisti? Ljudi koji ne žele da učestvuju u cinizmu modernog sveta? Ljudi sa margine? Ne nužno. Danski reditelj Thomas Vinterberg je, recimo, veći deo svog detinjstva proveo u komuni i taj period naziva emotivnim i konfuznim. Ne ni toliko što je bio okružen nudistima (kao da je to nešto nenormalno i nemoralno, posebno u Danskoj), koliko zbog te čudne formacije, prevelike za porodicu, a opet premale za neku širu zajednicu.

Fokus na formalnu i neformalnu familiju i zajednicu uopšte dominantan je i u njegovom radu. Proslavio ga je film Festen (1998), film postavljen u milje raširene familije i proslave na kojoj razne tajne isplivavaju na površinu. Porodicom i lokalnom zajednicom se bavi u svakom svom filmu, nekad indirektno (kao u It's All About Love, 2003), nekad direktnije (u ne baš uspelom Dear Wendy, 2004. i sledećem En mand kommer hjem, 2007), da bi sa Submarino (2010) otišao u vode socijalne drame, pritom ostavivši porodične veze u centru priče, a sa Jagten (2012) secirao ponašanje (palanačke) zajednice koja se usled moralne panike okreće protiv jednog svog do tada uvaženog člana.

  Nakon zanatski korektnog i u suštini solidnog, ali ipak tuđeg filma bez Vinterbergovog ličnog pečata, Far from the Madding Crowd (2015), Vinterberg se opet vraća u Dansku sa The Commune. Njegov ko-scenarista i potencijalno novo veliko ime danske kinematografije Tobias Lindholm (Karpingen, 2012, Krigen, 2015) iz Vinterbergova poslednja dva vrlo uspela danska filma je opet tu i očekivanja su visoka. Očekujemo ličan film na temu koja je i inače bliska Vinterbergu i stalno ga prati.

Copenhagen, 70-ih godina. Uspešni arhitekta i univerzitetski profesor Erik (Ulrich Thomasen, poznat iz Festen) nasleđuje kuću, zapravo urbanu vilu u elitnom kraju u kojoj je odrastao od svog oca sa kojim nije bio blizak. Njegova žena Anna (Trine Dryholm, takođe iz Festen) i kćerka tinejdžerka Freja (Wallstrom Hansen) pokojnika nisu čak ni poznavale. Erikova ideja je da kuću proda jer je ne može održavati, ali Anna dolazi na ideju da bi bilo bolje umesto toga pozvati ljude i osnovati komunu, što bi održavanje učinilo podnošljivijim, a usput bi malo začinilo njihov stabilni, ali pomalo ohlađeni i ustajali odnos. Erik nije oduševljen idejom ali...

U kuću se brzo useli još ljudi raznih profila, od harizmatičnog zgubidana Olea, preko para sa bolesnim detetom do arapskog imigranta koji ne zna danski i koji je dobar i pošten čovek, ali nekako uvek bez posla u odsudnom trenutku. I oni uz manje trzavice, zgode i nezgode žive skupa u skladu sa u to doba modernim levičarskim hippie idealima: slave se praznici, Freja odrasta i upoznaje prvog dečka, nepospremljene stvari se bacaju u vatru, niko nije gazda nego se odluke donose konsenzusom i sve u tom stilu.

Erikova skepsa je ipak bila opravdana, iako se tako ne čini. Dinamika odnosa u kući ga sve više tera na izbivanje. U međuvremenu, on će se zaljubiti u svoju studentkinju Emmu (Reingaard Neuman) koja izgleda kao podmlađena verzija Anne. Nakon kratkotrajnog života van kuće, Erik rešava da se pod pretnjom upotrebe svog vlasničkog prava u kuću vrati na ovaj ili onaj način i da dovede Emmu. Podršku za to dobija i od Anne. Ali ma koliko se bilo ko od nas pravio liberalan i idealističan, ego i osećaj sopstvene vrednosti su nepredvidljivi.

Jasno je da je takav aranžman, ne samo bigamija, nego općenito takva ad-hoc zajednica, neodrživ na duže staze. Vinterberg se komunom kao takvom bavi vrlo malo i diskretno, uglavnom kreirajući začudnu, ali sentimentalnu i toplu atmosferu koristeći prigušeno osvetljenje i muzičku podlogu domaćih i stranih hitova iz tog perioda. Neki od pod-zapleta su melodramatični, neki simpatični, ali često banalni, a odnosi između mnoštva sporednih likova su samo skicirani, bez nekakve dubine. Upadljivo je odsustvo rasprave o dinamici moći u jednoj takvoj neformalnoj zajednici, nešto što se nameće kao sasvim validna tema kada su ovakvi filmovi u pitanju.

Film se, više nego komunom, bavi posledicama takvog života na njene osnivače. Zajednički imenitelj je strah od starenja i kod Erika i kod Anne. Ona ga je iz straha od starenja ubedila da pokrenu komunu, on je iz straha od starenja i gubitka moći u sopstvenoj kući našao drugu, mlađu žensku. Ona je iz ideala i straha od gubitka pokušala takvo stanje da prihvati, ali on je sad suočen sa svom silom strahova od gubitka, pa sedi na dve stolice. Komuna postaje bojno polje na kojem se prelamaju najrazličitiji interesi, pre svega njih dvoje, odnosno troje u ljubavnom trouglu, ali i ostalih ukućana koji su se navikli na finansijski vrlo ugodan život u zajednici.

Možda je Freja u filmu Vinterbergova tačka gledišta, pošto po godinama odgovara njegovim kada je on živeo u komuni. U svakom slučaju je još zanimljivije da reditelj, muškarac, ne samo za tačku gledišta, nego i za pokretača radnje bira ženu. Jednostavno, sve počinje sa Anninim odlukama i nezadovoljstvima, Erik je taj koji ima reakcije. One su često hladne i okrutne, ali su samo reakcije. Anna je tu svakako jači karakter i ona zbog toga više pati.

The Commune je svakako vešto izveden film, precizno vizualiziran i režiran i još bolje odglumljen. Gledati Ulricha Thomasena i Trine Dryholm je prava poezija, naročito u zajedničkim scenama, ali i u onim ključnim u kojima su odvojeni. Vinterbergova režija ih drži pod savršenom kontrolom i iz njih izvlači maksimum. On se dosta potrudio i oko atmosfere koja se začas od snolike pretvara u gustu i neprijatnu.

Međutim nešto tu fali što bi ovaj solidan, možda eventualno dobar film učinilo odličnim. Kao da mu fali fokusa, odnosno da ih ima više i da se često menjaju, što je prisutno još u scenariju. Ako uzmemo u obzir da je i autorov pogled na taj njegov period života difuzan i konfuzan, teško da bi njegov film mogao biti sređeniji. Pa opet, ako je radeći na scenariju i na filmu pokušao da sredi utiske i sam sebi odgovori na neka pitanja, čini se da nije uspeo. Čak ni tu personalnost ne bismo videli bez uvida u Vinterbergovu biografiju i filmografiju. The Commune je film svakako vredan gledanja, ali ne i oduševljenja.

Youth / La giovinezza

kritika objavljena na monitor.hr

2015.

scenario i režija: Paolo Sorrentino

uloge: Michael Caine, Harvey Keitel, Rachel Weisz, Paul Dano, Jane Fonda, Alex Macqueen, Luna Zimić Mijović, Ed Stoppard, Paloma Faith, Madalina Diana Ghenea

Pre nego što počnete sa čitanjem kritike, otkriću vam nešto: ne postoji objektivna kritika zato što ne postoje objektivni i transparentni kriteriji šta nešto čini dobrim filmom. Opet, kritika ipak nije mlaćenje prazne slame, ljudi koji to pišu su ljudi sa određenim znanjem, iskustvom i integritetom, možda čak i ljudi od autoriteta i treba im verovati da to što rade, rade pošteno i bez računa i zadnjih namera.

 Čemu ovaj uvod? Zato što je novi Sorrentinov film Youth izuzetno pipav za analizu, kritiku, ocenu i procenu, jer kako god da ga se uhvatimo – nije dobro i pošteno. Evo osnovne dileme: može li se on gledati odvojeno ili se mora gledati u određenom kontekstu, odnosno u kontekstu Sorrentinovog prethodnog filma La grande bellezza? Koji je od ta dva pristupa ispravan? Zašto biramo jedan ili drugi. Reći ću odmah da sam Sorrentinov fan i da La grande bellezzu smatram remek-delom, iako mi je potcenjeni This Must Be The Place čak i draži na osobnom (ex-darkerskom) nivou, i da sam žestoko “navijao” da mi se Youth ne samo svidi, nego da bude film koji će me odneti i koji će svakako biti samostalno izdržati test postojanosti. Nisam to dobio (pre svega u smislu samostalnosti i postojanosti filma) i zbog toga sam pomalo razočaran, iako Youth nikako nije loš film.

Eh, samo je neujednačen, rasplinutih ideja, pseudo-pametan, dosta često nespretno napisan (zbog jezičke barijere). Više od svega, deluje kao nastavak La grande bellezze, drugi deo nekakve trilogije ili tetralogije u kojoj će Sorrentino obraditi još neke od filozofskih i “filozofskih” tema (ima razlike!) Tako smo imali lepotu, sada mladost, možemo anticipirati još ljubav ili zdravlje, ali možda se i neka druga tema uvuče. Zanimljivo je primetiti da u oba za sada snimljena filma junaci jure za naslovnim pojmom koji je nedefinisan i eteričan, pa im izmiče.

 Kao što je pisac Jep tragao za velikom lepotom kao smislom, tako sada imamo dva starija gospodina koji tuđu mladost mogu samo gledati, a svoje se sećati. Obojica su kreativci u svojevrsnoj blokadi. Kompozitor i dirigent Fred Ballinger (Caine) je svoju prihvatio i od nje ne odstupa jer su u pitanju lični razlozi, pa se zato upinje da odbije poziv britanske Krune da još jednom diriguje svoju najpoznatiju kompoziciju za prinčev rođendan i za to dobije titulu. Sa druge strane, reditelj Mick Boyle (Keitel) se trudi da svoju po svaku cenu razbije i posle serije loših, tipično staračkih filmova snimi onaj jedan poslednji, testamentarni. Njih dvojica imaju svaki svoj deo zapleta, a povezuje ih i treći. Oni su prijatelji još od mladosti i brak njihove dece, Fredove kćerke Lene (Weisz) i Mickovog sina Juliana (Stoppard) se raspada jer se potonji zaljubio u “najbeznačajniju osobu na svetu” pop-pevačicu Palomu Faith (igra samu sebe, pomalo drveno). Osim ta tri zapleta (uslovno rečeno, pošto većina toga ostaje na nivou razgovora i rasprave), imamo još sijaset likova i manjih zapleta u specifičnom miljeu elitnog spa-resorta u švicarskim Alpima...

Tako imamo Miss Universe (Ghenea) koja je dobila boravak u hotelu u sklopu svoje nagrade. Imamo predebelog, astmatičnog bivšeg fudbalera sa tetovažom Marxa na leđima (asocijacija jasna). Imamo i mladog glumca Jimmyja (Dano) koji pati zbog toga što ga svi pamte po ulozi u robotskom kostimu, a on želi karijeru u art-kinematografiji i zbog toga se priprema za veoma zahtevnu ulogu u nekom nemačkom filmu (“payoff” tu je gotovo genijalan). Imamo i bračni par koji sedi za stolom i ne razgovara, profesionalnog alpinistu, radoznalog klinca, armiju Mickovih scenarista, simpatičnu maserku i još nešto gostiju, posluge, zabavljača i svega onoga što možemo očekivati na takvom mestu.

Sorrentino ostaje veran miljeu oko kojeg se vrti njegova kinematografija. Ne samo da opet imamo nekakvu društvenu elitu, nego su ti likovi zatvoreni u specifičnim “zlatnim kavezima”, što je posledica i njihovog društvenog statusa, ali i njihovog izabranog načina života koji ih praktično gura u paralelni svet. U tom smislu, nema neke drastične razlike između korumpiranog premijera, rock zvezde, pisca-posvuduše i ove dvojice starih kenjaca čiji se skoro svaki razgovor dotiče telesnih izlučevina. Uz milje ide i lokacija i ona je savršeno pogođena i oslikana: to je mesto na kojem bi njih dvojica letovala, taj spoj stare aristokratije, dekadencije i moderno-utilitarnog zdravstvenog štiha, sa sve “ukusnim”, a dozlaboga dosadnim zabavama na terasi. Ne, hotel ovde nije junak kao u The Grand Budapest Hotel Wesa Andersona, niti kao rimske ulice i spomenici u La grande bellezzi, ali je jedan okvir bez koga se ne može.

 Još nešto tipično za Sorrentina su i filmske reference. Iako je film posvećen ove godine preminulom Francescu Rosiju, Youth se, kao i La grande bellezza, jako vezuje na Fellinija. Prethodnik se u nekoliko ključnih tačaka nadovezivao na La dolce vita, ovde je to pak 8 ½, bilo kroz diskretne detalje, poput kostima i rekvizita, bilo kroz još jasnije aluzije (komentari na filmsku umetnost), bilo kroz nekoliko citiranih poetičnih scena. Znamo da Sorrentino izuzetno ceni i voli delo slavnog zemljaka i možda svog idola i citati nas nimalo ne iznenađuju.

Problem je što Sorrentino, stilom i idejom, citira samog sebe, odnosno svoj prethodni film. Jedini očigledni odmak je ritam i tok filma, dok je La grande bellezza bila raštrkana (što je apsolutno odgovaralo temi), Youth je fokusiraniji i manje meandrirajući, pa stoga i pratljiviji. Možda se u tome računalo i širu publiku, a možda je autor samo želeo da ispriča priču makar donekle koherentno i to mu uspeva. Youth je vrlo gladak i zabavan film sa vrlo raspoloženim i sjajno usmeravanim ionako odličnim glumcima, okupan u predivnim vizualima i popraćen odlično izabranom muzikom.

Problemi su na drugom mestu. Tema stvaralačke blokade ni u kom slučaju nije nova i Sorrentinu ona služi kao idealno ishodište da se šali na razne teme (što mu često uspeva) i da filozofira o svemu i svačemu. I to je legitimno kada autoru to ide od ruke i kada pazi da u svom filozofiranju zadrži određenu eleganciju. Sorrentinu je to uspevalo ranije, ali ne i sad, na ovom mestu. Nije to samo problem jezičke barijere koliko toga da autor jednostavno prečesto pokušava da kaže “nešto važno i veliko”, pa na dosta mesta to ispada usiljeno i seratorski (dakle, nimalo elegantno), a na par čak i ubedljivo banalno i stoga iritantno. Stičem utisak da je Sorrentino žarko želeo da ponovi iskustvo i uspeh svog prethodnog filma i ponudi ga nešto široj publici, ali se oko toga previše trudi, što ubija svaku poentu. Ipak valja snimiti nešto svežije.

 Da se ne lažemo, Youth je sam za sebe film koji zaslužuje preporuku zbog ambijenta, vizuala, muzike, glume i humora, pa čak i kao meditacija o umetnosti i životu. Sitne banalnosti su iritantne, ali podnošljive. Međutim, ovo je film autora koji je već snimio dosta bolji film. Još gore, Youth na taj bolji film liči i stalno ga priziva u sećanje, ali ga ne dostiže. Da ga je bilo ko drugi napisao i režirao, pohvalio bih trud. Ovako sam od Sorrentina ipak očekivao nešto bolje i originalnije. I ostao razočaran.