Driven

kritika objavljena na XXZ

2018.

režija: Nick Hamm

scenario: Colin Bateman

uloge: Jason Sudeikis, Lee Pace, Corey Stoll, Judy Greer, Erin Moriarty, Michael Cudlitz, Isabel Arriaza, Justin Bartha, Jamey Sheridan

"Svaki auto počinje da umire čim izađe iz fabrike. Ovo je budućnost.", rekao je, ako je verovati scenaristi Colinu Batemanu i reditelju Nicku Hammu, čuveni konstruktor automobila, najmlađi direktor General Motorsa i kasnije osumnjičeni švercer kokaina John DeLorean (Pace) predstavljajući projekat DMC-12 svog komšiji i prijatelju Jimu Hoffmanu (Sudeikis), inače karijernom kriminalcu, pilotu koji je prevozio narkotike nikada ne pitajući šta prevozi i doušniku FBI-ja koji je to postao da bi izbegao višedecenijsku robiju kada je jednom uhvaćen sa ilegalnom robom. DMC-12, DeLorean, postao je auto budućnosti zahvaljujući filmu Back to the Future (1985) Roberta Zemeckisa, a ne zahvaljujući svojim konstrukcijskim rešenjima.

Hirurški čelik kao materijal za karoseriju nije zaživeo, nezavisno vešanje je bilo hit jedno vreme u širokoj produkciji, a "gullwing" vrata u obliku ptičijih krila koja se otvaraju nagore su još uvek retkost čak i kod sportskih automobila. Sam DMC-12 nije doživeo uspeh, slabo se prodavao i nije ispunio ciljeve. Razlog tome je bila slaba pouzdanost i performanse usled relativno slabašnog PRV V6 motora francusko-švedskog porekla koji je ugrađen kao kompromisno rešenje usled nedostatka sredstava za razvoj vlastitog agregata ili nabavke komplikovanog Wankel rotora, te prilično visoka cena ovog sportskog automobila. U međuvremenu je postao kultni automobil koji se izlaže po muzejima i salonima, te čuva u privatnim kolekcijama. Kako je prilično redak, cena od 100.000 eura na tržištu danas ne treba da čudi.

John DeLorean je, međutim, još zanimljiviji od svog automobila sa kojima nije uspeo da ostvari svoje zamisli i svoju viziju. On je, recimo, na svoju ruku "izmislio" koncept "muscle car", ugrađujući snažan, veliki motor u relativno kompaktni kupe. GTO je prvo bio samo trim za model Tempest dok nije postao i ostao marka i prva priuštiva "jurilica" namenjena običnim ljudima. Nakon strelovitog uspona u karijeri, John DeLorean se razočarao u Detroit i američku auto-industriju i pokušao da pokrene svoju novu kompaniju. Kada stvari nisu krenule po planu, pribegao je očajničkim merama. Oslobođen je optužbi kao žrtva nameštaljke, ali više nikada nije radio u struci.

Priču o njemu, međutim, gledamo iz Hoffmanove vizure. A njega, čim vidimo, znamo da je u nevolji: zaustavljen je od strane policije prilikom sletanja sa kompletnom familijom, ženom Ellen (Greer) i dvoje dece. Agent Benedict Tisa (Stoll) mu je dao ponudu koju nije mogao odbiti: postaće cinkaroš i pomoći "namestiti" svog poslodavca Morgana Hatricka (Cudlitz).

Hoffman, međutim, skoro pa slučajno upoznaje svog novog komšiju DeLoreana i njih dvojica ubrzo postaju prijatelji toliko da mu Hoffman postaje ne samo čuvar kuće i čistač bazena, već i čovek od poverenja u poslu. Ljigav kakav je, Hoffman ubrzo dobija ideju da "namesti" svog komšiju u finansijskim problemima za hapšenje. U dve linije radnje, od kojih jedna prati njegovo svedočenje u sudnici, a druga dramatizira događaje o kojima svedoči, ovo bi u suštini bio kratak siže filma Driven.

Za početak, naslov i "radi" i ne radi na oba nivoa. Prvo, Driven nije film o vožnji. Drugo značenje reči podrazumeva stremljenje nečemu, a dvojica likova teško da streme ičemu osim preživljavanju u surovim i nesrećnim okolnostima. Otuda izviru i drugi problemi filma koji kao da ima krizu identiteta i što se tiče simpatija za svoje likove i što se tiče odnosa prema pičvajzu u koji su se upleli, što se prenosi i na konfuziju po pitanju žanrovskih odrednica. Ovde imamo elemente biografskog filma, drame i komedije po istinitim događajima i trilera pljačke koji su dosta bolje funkcionisali na primer kod Davida O. Russella u American Hustle, pa čak i kod Scorsesea u namerno karikiranom i grotesknom The Wolf of Wall Street koji se oba kreću u sličnom svetu glamurizovanih prevaranata.

U pojedinim detaljima se, međutim, krije genijalnost ovog filma koja ne uspeva da izađe na površinu i preuzme ga u potpunosti. Recimo njegovi podigrani politički nekorektni komični momenti ("Poslednje što su napravili bio je Titanic", kaže neko referirajući na industrijske potencijale Belfasta), britki komentari koje žene upućuju muškarcima koji ih ne slušaju, dizajn "bezbrižnih" 80-ih sa rozim karminima i tapiranim kosama za žene i začešljanim frizurama za muškarce, kičasti enterijeri i eksterijeri kao sa razglednica se podrazumevaju. Izbor likova kojima fali ili morala ili strateške inteligencije (dosta često oba) otvara razne mogućnosti glumcima da pronađu balans između pozitivnih i negativnih osobina svojih likova.

Inače, simpatične seronje su vrlo zahtevni filmski likovi, a Jason Sudeikis, pre svega komičar koji takve seratore igra celu svoju karijeru je idealan izbor za Jima Hoffmana i nalazi izvrstan balans između šarma i ljigavosti. John DeLorean takođe upada u tu skupinu, a Lee Pace ga igra perfektno, uspevajući pritom da nađe svetlo u njegovoj duši, pa makar kao inženjersku, dečačku iskru u očima kada govori o svom projektu i konstrukciji automobila uopšte. Nasuprot njima stoje dve seljačine na različitim stranama zakona, nadobudni tupavi agent Tisa kojeg Corey Stoll igra s merom i karijerni kriminalac Morgan kojeg Michael Cudlitz odgovarajuće preglumljuje. Na kraju tu su i dve glumice koje od naizgled tipskih likova cinične, ali praznoglave domaćice Ellen i lude gangsterove devojke Katy (Erin Moriarty) uspevaju složiti žive, životne i pre svega upečatljive filmske likove.

Uostalom, neke stvarne priče su čudnije od bilo čega izmišljenog, a sve su po pravilu višeslojne i određene raznim faktorima u pozadini, pa ih zato nije naročito lako koncizno ispričati. Tu ne treba kriviti scenaristu i reditelja jer su pokušali. Možda nisu do kraja uspeli, ali je Driven film koji je svakako dovoljno zabavan i vredan makar jednog relaksiranog gledanja.