31.7.15

Idila / Idyll


2015.
scenario i režija: Tomaž Gorkič
uloge: Nina Ivanšin, Lotos Vincenc Šparovec, Nika Rozman, Sebastian Cavazza, Jurij Drevenšek, Manca Ogorevc

Idila je prvi pravi horor snimljen u Sloveniji u domaćoj produkciji. Za percepciju filma će taj kvalitet biti presudan. Sa jedne strane, svi pionirski projekti su problematični jer nema domaće tradicije na koju bi se pozvali ili nadovezivali. Opet, ne bi bilo ni uputno ni naročito pametno ovakve pokušaje saseći u korenu. U kinematografiji u kojoj je država ključni igrač i koja je opterećena art kanonima, svaki pokušaj žanra je hvale vredan. Ne samo da bez žanra nema industrije, nego je upitno koliko je i “art” komponenta funkcionalna i komunikativna sa spoljnim svetom. Idila je daleko od savršenog filma, ali je prelomni prvi korak.
Reč je o kombinaciji nihilističke satire, “šumskog slashera” i “backwoods” varijante u kojoj se sudaraju urbano i ruralno. Nakon pijane noći, Zina, manekenka na zalasku karijere odlazi na foto-snimanje u planine sa zatupastom koleginicom Miom, apatičnom šminkericom Dragicom i snobovskim fotografom Blitczom. Krajolik je idiličan i čini se da će mamurnoj Zini najveći problem biti Miino idiotsko brbljanje. Međutim, livada na kojoj snimaju, kao i sve okolo, pripada lokalnim kreaturama, ocu i sinu Franclu i Vintlru. Već na prvi pogled su čudni i agresivni, a znamo da se nezvanim gostima nešto sprema. Sve je to povezano i sa rakijom koju je Zina pila prethodne večeri i sa sablasnom babom od koje je tu istu rakiju Blitcz pokušao da kupi...
Ono što sledi je veoma klasična horor formula sa mučenjem, bežanjem, jurnjavom i nadmudrivanjem. I ona radi bez većih problema, a za posebnu pohvalu su njene varijacije i “twist” pred sam kraj koji podvlači nihilističku notu. Formula radi jer je odlično prenesena u slovenski kontekst. O sukobu urbanog (pre svega Ljubljane) i ruralnog (planina i sela koja deluju pitomo i idilično na prvi pogled, ali ne znači da su nužno takva) koji svakako postoji u društvu, ne govori se niti puno, niti otvoreno, niti na način da ga je moguće ubaciti u horor formulu. Za te suprotstavljene strane oni drugi će uvek biti šmrkavci, odnosno seljačine.
Problem je, međutim, što se čini da Idila ipak za nijansu previše “namiguje”. Likovi su u najboljem slučaju dvodimenzionalni i dosta često karikaturalni. Oni predstavljaju samo svoj socijalni status i možda po jednu, malo prenaglašenu osobinu. Idila bi bila strašnija, a jednako ubitačna i satirična, da su naši junaci malo kompleksnije ličnosti, da je Mia manje glupa i naivna, da je Blitcz manji snob i da je Zina manje cinična. To je naročito vidljivo u slučaju negativaca koji su previše nakaradni, unakaženi, retardirani. Da su malo uverljiviji i malo više nalik na postojeće agresivne seljačine, horor bi bio potpuniji.
Sa tehničke strane, Idila se čini kao dojmljiv i pismen film. Fotografija je efektna, šminka i efekti takođe. Na planu glume, primetno je malo teatralnosti, ali tako su i likovi napisani. U svojoj izvedbi odskače Nina Ivanšin, art publici poznatija po glavnoj ulozi u filmu Slovenka (Damjan Kozole, 2010). Njen pristup je možda pomalo maniristički, opet je hladna, cininična i na nekoga ili nešto besna, ali u njenoj izvedbi Zina je jedini zaokruženi lik u filmu.
Rekoh već, Idila je neobično važan film ne samo za slovensku, već i za regionalnu kinematografiju. Prvi i osnovni razlog je to što je Tomaž Gorkič sa ovim filmom potpuno posvećen žanru i ne pokušava da od njega napravi snobovski ironijski odmak. Idila je film koji bez problema možemo zamisliti u nekoj francuskoj ili belgijskoj produkciji (du Welz i Aja mi padaju na pamet). Možda ne bi bio najbolji ili najstrašniji horor date godine, ali ne bi bio ni na dnu. Poučeni svetlim primerom Idile, možda će filmaši shvatiti da je horor ipak moguć i kod nas u regionu i odvažiti se da tim putem krenu. Možda će to izroditi još bolje i strašnije naslove. U tom kontekstu, pionirska uloga Idile je neprocenjiva.

30.7.15

De ce eu? / Why Me?


2015.
režija: Tudor Giurgiu
scenario: Tudor Giurgiu, Loredana Novak
uloge: Emilian Oprea, Mihai Constantin, Andreea Vasile, Dan Condurache, Liviu Pintileasa, Alin Florea, Lucretia Mandric, Sore Mihalache

“Zašto baš ja?” To je pitanje koje će svako od nas na istočnoevropskim prostorima postaviti barem nekoliko puta u životu usled netransparentnosti i nepredvidljivosti sistema. To pogađa naročito ljude na odgovornim mestima koji u svoj posao dolaze puni ideala i sa, hajdemo reći, teoretskom predstavom o problematici. Kada mi, obični ljudi na relaksiranijim pozicijama, postavimo to pitanje, to se ne tiče nužno sistema, ali se ipak u natpolovičnom broju slučajeva tiče. Nepredvidljivost sistema utiče na sve nas, na neke više, na neke manje, pa su isključenost i apolitičnost najčešće nemoguća misija za svako misleće biće.
Spomenuto naslovno pitanje postaviće mladi i ambiciozni tužilac Cristian Panduru (Oprea) negde pred kraj filma. Tada će sve biti već gotovo, njegova sudbina će biti zapečaćena, partija karata izgubljena. Panduru je očito bio zagrabio više nego što je mogao da podnese, nije čitao između redova i nije shvatio svoju ulogu u sistemu. Posledično, dirnuo je tamo gde nije trebalo i nije prošao nekažnjen. Znate kako već ide, strukture moći, službe sigurnosti, veliki biznis i visoka politika. I, naravno, čitava armija “pedra” viđenih da vise, neki krivi, neki nedužni, a svi zgodni i prigodni. Ako nisi pijun, postaćeš “pedro”. Da stvar bude još smutnija, ni upute za pijuna nisu baš savršeno jasne jer će glava koja vuče poteze pre ili kasnije zglajzati, pa se valja zaštititi i ponuditi odgovarajuću žrtvu sa nižeg nivoa.
Hajdemo reći da ni Panduru nije potpuno nedužan, ali njegovo “maslo na glavi” je čisto privatnog karaktera, voli čovek alkohol i mlađe ženske. Na poslu je, pak, predan i dosledan. Njegova nevolja počinje sa slučajem protiv bivšeg tužioca Bogdana Lece (Florea) koji je deo neke prethodne garniture i sudi mu se za korupciju i zloupotrebu službenog položaja. Nije Leca tu nevin, ali je dovoljno dobro skriven, a pride nije ni na vrhu korupcionaške piramide. Štos je u tome što Cristian baš i neće znati kuda da se okrene, jer će na svakom koraku naleteti na zid i blokadu od strane svojih šefova, a kada ni tada ne odustane i učini ono što se od njega traži, on će postati prigodni žrtveni jarac kojeg će njegov naslednik istraživati za korupciju i zloupotrebu službenog položaja. Njegov šef Codrea (Constantin) je očito malo bolje shvatio pravila igre, ima familiju koju mora izdržavati i nije mu teško igrati po pravilima onih odozgo.
Ono što je u slučaju Why Me? zanimljivo je činjenica da je ovo film po 100% istinitim događajima, sa kompleksnom mrežom likova i događaja, film koji zahteva ili poznavanje materije ili vrhunsku koncentraciju. Po tome jako podseća na All The President's Men (1976). Kao i kod većine takvih doku-drama sa elementima političkog, proceduralnog i procesnog trilera, moguće je naći sitne zamerke, nejasnoće, nedoslednosti. Moguće je bilo i malo bolje poraditi na odvajanju bitnog od nebitnog, i na kraju krajeva skratiti trajanje filma koje ovako dolazi do pomalo prezahtevnih 130 minuta.
Druga stvar koja se može primetiti je klasičan rumunski stil, pre svega glede vizualai postavke scena. Rumunski stil i rumunsku kinematografiju smo uobičajeno povezivali sa sporim i teškim filmovima. Why Me? je svakako težak, zbog svoje teme, i možda malo prolongiran, ali ni u kom slučaju nije spor. Dijalozi su rapidni, scene se po potrebi brzo izmenjuju, a videćemo i nekoliko sjajno odmerenih kadar-sekvenci. Taj spoj je sjajno proradio i doneo nešto kvalitativno novo u rumunski film.
Why Me? je imao premijeru u Berlinu i trenutno je na festivalskoj turneji. Po duhu i po najavi se savršeno uklopio u Motovun. Preporuka za lovljenje i gledanje na predstojećim festivalima. Biće to jedno bolno poznato, ali vrlo potrebno iskustvo.

29.7.15

The Falling


2014
scenario i režija: Carol Morley
uloge: Maisie Williams, Maxine Peake, Florence Pugh, Anna Burnett, Greta Scacchi, Rose Caton, Joe Cole, Monica Dolan

Stvarni događaj, epidemija nesvestica u školi za devojke, dogodio se pre svega nekoliko godina u saveznoj državi New York. O tome je bilo nešto reči, ali sve je uredno pospremljeno pod tepih i opravdano kombinacijom foliranja i masovne histerije. Prosto, curama je bilo dosadno ili su ih furali hormoni, ili je to bila neka pobuna, pa je najjednostavnije i najefikasnije bilo obaviti testove, otkriti da nema tu ničega i sve lepo otpisati. Carol Morley, britanska autorica dokumentarnih i igranih filmova, uzela je ovaj predložak i temeljno ga rekontekstualizirala.
Opet imamo internat, ali za razliku od američkog i savremenog, ovde je britanski i to onaj s kraja 60-ih. Nije to slučajno, što će se ispostaviti važnim za tok filma, jer su britanske 60-te, poznate kao “swinging sixties” temeljno promenile okoštalo društvo. Nisu to bili samo The Beatles i The Rolling Stones. Bilo je tu i Pink Floyda i Crowleya i okultnog i droge i seksualne revolucije, a stara garda, ona rođena pre rata (Drugog svetskog, možda čak i Prvog), ona ekipa čiji su roditelji bili podizani u viktorijanskom ključu, bila je još živa i itekako aktivna. Ako niste pogledali If... (1968), pogledajte ga. Internat je možda muški, ali društveno uređenje je isto.
 U početku nam se čini da pratimo Abbie (Pugh), propupalu i seksualno aktivnu curu koja predstavlja “novo doba” koje je došlo. Zbog svog načina života, ona se polako razilazi sa svojom prijateljicom od detinjstva, nešto konzervativnijom Lydijom (Williams), ali se zato sjajno slaže sa njenom majkom Eileen (Peake) i bratom Kennethom (Cole), momkom koji se fura na progresivnu muziku i okultno. Abbie je možda trudna (jutarnje mučnine i nesvestice), ali je svakako bolesna, što će se otkriti kada posle jednog takvog rušenja ona iznenadno umre.
Fokus onda prelazi na Lydiju, elokventnu, nadobudnu, ali pomalo čudnu devojku koja skriva neke tajne. I ona počinje da se onesvešćuje i gubi snagu. Možda je to “hommage” Abbie ili nekakva pobuna protiv rigidnog sistema. Možda je to izazvano nekom traumom koja zapravo nema veze ni sa Abbie, ni sa školom, nego dolazi iz kuće i iz nesređenih odnosa. Možda su tu posredi neke druge, nadnaravne sile, crna magija, zmajske žile (eto poveznice sa Motovunom, gde sam film gledao). Sve u svemu, to postaje vrlo čudno kada se onesvešćivanje proširi kao epidemija i među ostatkom njenih drugarica i čak zahvati jednu mlađu profesorku.
Ono što dalje pratimo je kako se organi škole, predstavljeni direktorkom g-đicom Alvaro (Dolan) i najstrožom od strogih profesorki g-đicom Mantel (Scacchi) nose sa tom “epidemijom” i pre svega sa Lydijinim racionalizacijama, provokacijama i argumentacijama. Ni u jednom trenutku nam neće biti posve jasno je li tu reč samo o foliranju, pobuni ili se tu skrivaju neki drugi razlozi, racionalni ili iracionalni, pošto su žrtve različitog socijalnog porekla, psiholoških profila i životnog (pre svega seksualnog) iskustva.
Ono u čemu The Falling uspeva kao film je da misteriju održi do samog kraja, pa čak ni tada ne otkrije (sve) karte. Na taj način uspeva da oslika duboko podvojeno britansko društvo na prekretnici vremena, ali i da nas zavara i drži nam pažnju do kraja filma i pored nekih očitih nedostataka. Mogu se pronaći poveznice sa nekolicinom filmskih naslova, od već pomenutog If... do misterioznijih Picnic at Hanging Rock (1975) i čak punokrvnog horora Wicker Man (1973) u tragovima.
Najjači aduti tu su glumačka ostvarenja starijih glumica i fotografija u kišnim i blatnim neutralnim tonovima koja asocira na britanski neo-gothic. Muzika je tu interesantna, ali je dvosekli mač jer je ima fakat previše i pojavljuje se na izuzetno neprimerenim mestima. Osim muzike, problematične su i mlađe glumice sklone afektiranu. To posebno vredi za Maisie Williams (Game of Thrones) koja jednostavno nema snage da glavnu ulogu iznese na uverljiv način, pa često afektira preko svake mere dobrog ukusa. Problematična je i ekspozicija koja traje i traje i koja se svodi na ponavljanje jednog te istog obrasca sa onesvešćivanjem. To potpuno uništava ritam filma, ali jednom kada se The Falling uhvati teme i ritam dolazi na svoje, pa postaje sasvim gledljiv film.
I tu dolazimo do problematike ovogodišnjeg festivalskog izbora, ne samo u lokalnim i regionalnim okvirima, nego i globalno. Čini se da je došla takva “berba” filmova gde autori znaju izabrati i postaviti temu, ali je ne znaju obraditi i ispričati priču. Ta matrica se ponavlja na ovaj ili onaj način, a filmovi imaju problema sa “storytellingom” i ritmom, bilo u prvoj, bilo u drugoj polovini. U ovom slučaju razlog možemo naći u tome što se Carol Morley još, izgleda, nije odlučila radi li dokumentarne ili igrane filmove, a postupak i percepcija joj ostaju slični, na pola puta. To je dosta bolje upalilo u dokumentarcu Dreams of a Life (2011), ali je The Falling samo delimično uspešan film.

28.7.15

For Some Inexplicable Reason / VAN valami furcsa és megmagyarázhatatlan


2014.
scenario i režija: Gabor Reisz
uloge: Aron Ferenczik, Juli Jakab, Miklos Horvath, Balint Gyorivanyi, Tamas Owczarek, Roland Lukacs, Katalin Takacs, Zsolt Kovacs, Kata Bach, Maria Leite

Iz nekog neobjašnjivog razloga i mi kritičari znamo krivo proceniti film na osnovu opisa. Dobro, treba imati u vidu da je pisanje opisa za festivale i njihove kataloge uglavnom PR posao, a da se PR uglavnom obraća najširoj publici, a kritičari nisu ni najšira ni sasvim obična publika. To rezultira time da film po opisu može zvučati obično, čak trivijalno, i da ne donosi nešto novo. Iz nekog neobjašnjivog razloga, istoimeni film (u direktnom prevodu) iz opisa mi je delovao baš tako obično, ali reč je o izuzetno inovativnom, promišljenom i dobro posloženom filmu koji je svakako vredan pažnje i publike i kritike.
Recimo to ovako, u pitanju je urbana komedija nalik na newyorške u čijem se centru nalazi Aron (Ferenczik), momak od skoro 30 godina koji je zapeo u studentskoj životnoj rutini. Umesto New Yorka, imamo budimpeštu, ali priča je slična: svi njegovi drugovi su započeli svoje karijere, a on i dalje tapka u mestu. Valjda ga je zbog toga i ostavila njegova devojka Eszter (Jakab), pa ga upoznajemo kroz montažnu sekvencu u kojoj on fantazira o svojoj smrti (ono kao, samo se sruši u slapstick maniru) u najrazličitijim situacijama - na ulici, u javnom prevozu, kapirate već. Pored toga što nema posao, što nema ni devojku i što su svi njegovi drugari uspešniji od njega, Aron ima i roditelje, izgubljenog oca (Kovacs) i zaštitničku majku (Takacs) koji ga forsiraju da nađe posao, smiri se, sredi i sve što već ide. To ide do toga da mu majka, sramotno kako to samo majka ume, piše CV i pokušava da ga zaposli.
E, sad, logorejični i nesigurni Aron, neodoljivo štreberskog izgleda uglavnom ne pije, ali kad vidi Eszterinu sliku sa drugim tipom na društvenim mrežama, spontano popizdi, nalije se i bukira kartu za Lisabon, iz nekog neobjašnjivog razloga. (Dobro, objašnjeno nam je, ali to svejedno deluje na dugačkom štapu.) Možda je to novi početak, ali u Budimpešti svejedno mora da reši neke zaostatke, kao i ničim izazvan “crush” na curu koja se zove Eva Tinta (Bach) i koja je, od svega, kontrolorka u javnom prevozu koja ga je ulovila.
Sadržaj filma svakako meandrira levo-desno, gore-dole, u svim mogućim i nemogućim pravcima, ali For Some Inexplicable Reason je film koji će vas zabavljati od početka, pa do apsolutno genijalne odjavne špice koja se pomera horizontalno tako da vidimo manje ili više celu ekipu ispred i iza kamere. Ipak, to nije samo produkt nekog nestrukturiranog ludila i naleta kreativnosti, već je u pitanju izrazito promišljen film koji svoje fore predano gradi i uredno naplaćuje. Jasno, Gabor Reisz je debitant u celovečernjem formatu, ali i veteran kratkih filmova, pa iz tog formata preuzima neke postupke. Montažne sekvence su izvrsno manične, u glumačkoj ekipi su Reiszovi prijatelji i dosta često se oseti duh improvizacije, kako u tekstu, tako i u fotografiji (koju Reisz takođe potpisuje).
Uticaji starije, proverene, ali i savremene kinematografije su vidljivi na svakom koraku, ali to nije puko podražavanje, nego pre svega promišljanje i rekontekstualizacija. Većina gledalaca će na prvu loptu prepoznati da neke scene izgledaju kao da ih potpisuje Michel Gondry, ali asocijacije mogu ići i dalje. For Some Inexplicable Reason je film koji pre svega savršeno rekontekstualizira urbane komedije ranog Woodija Allena, što je redak primer (ako ne i bez presedana) u kinematografiji kontinentalne Evrope. Aron Ferenczik sjajno kanalizira tog woodyallenovskog tipičnog logorejičnog i nesigurnog lika kojem se stalno dešavaju neki baksuzi, ali Reisz ne staje na tome. Ruši se četvrti zid, govori se u kameru, oseća se duh vremena i na tome se poentira.
Nije se to slučajno dogodilo baš u Budimpešti. Možda zaboravljamo, ali Woody Allen nije ni samo newyorški, niti samonikli fenomen, već jedan od predstavnika te newyorško-židovske komičarske scene. Možda nije bio na sceni, ali jedan Budimpeštanac Ephraim Kishon je bio svakako literarni pandan celoj toj školi izrazito kvalitetnog, hrabrog i elaboriranog humora. Nije teško pronaći poveznice i povući paralele. Mislite o tome i dobro se zabavite.

27.7.15

We Come as Friends


2014.
autor: Hubert Sauper

“Da vam odmah otkrijem, priča nema srećan kraj”, reče Hubert Sauper pred prikazivanje filma We Come as Friends na otvaranju festivala u Innsbrucku. Ništa manje i nismo mogli očekivati od ovog jednostavnog, poštenog i iskreno duhovitog autora, ako uzmemo u obzir da je on skovao termin “feel bad cinema”.
Bilo je to povodom njegovog prošlog filma, Darwin’s Nightmare (2004), i njegovog prolaza na dodeli Oscara. “Pingvini su slatki, situacija u Tanzaniji nije nimalo slatka, a ljudi vole slatke stvari”, bio je njegov komentar na pobednički film. Podsetimo, Darwin’s Nightmare se bavi situacijom poribljavanja jezera Tanganjika sa dominantnom i ukusnom nilskom vrstom koja je potamanila domaće vrste, koju korporacije uzgajaju, filetiraju i prodaju strancima, dok domaće stanovništvo bukvalno gladuje. Socijal-darvinizam na delu, i bukvalno i metaforički. Darwin’s Nightmare je dobio i sudski nastavak u vidu Sauperovog novog filma Autopsy of a Nightmare (2015), koji je imao svetsku premijeru u Innsbrucku kao “work in progress”. U njemu se Sauper bavi sudskim procesom između njega i države Tanzanije koje je posledica njegovog prethodnog rada.
Pre toga je Sauper dirnuo u zapadnjačku svest sa Kisingani Diary, pričom o masakru koji je ostao nezapažen. Poprište zločina je bivši Zair, sada DR Kongo, vreme se čudno podudara sa čuvenim ruandskim Hutu-Tutsi masakrom, kao i sa državnim udarom u tadašnjem Zairu. Kako je Zapad podržao novu vladu, o tom masakru gde su Tutsi i Hutu zamenili uloge se nije pisalo. Ko će to pohvatati, treba nam stabilnost i mir i slične floskule.
We Come as Friends je isto tako smešten u Afriku i to u njenu najmlađu državu, Južni Sudan, i sa prethodna dva filma tvori Afričku Trilogiju i zadržava fokus na temu neokolonijalizma. Čak je i naslov spojiv sa originalnim kolonijalnim pozdravom, mada je danas deo standardnog SF i vanzemaljskog pulpa. Sa tim pozdravom su Englezi, Francuzi i ostali došli u Afriku kada su je “ponovo otkrili” u XIX veku (iako je prema svim podacima upravo u Africi nastala ljudska vrsta) i pokušali nametnuti civilizaciju. Sa Biblijom i železnicom došle su i puške i alkohol i šta sve ne, a cilj je bio prisvojiti resurse sa kojima domorodačko stanovništvo nije znalo šta će. Situacija je slična i danas, umesto železnice imamo naftovode, imamo investitore koji “dolaze u miru”, vojne preduzimače. Razlika je jedino u sofistikaciji: domaće više ne ubijaju strani osvajači, barem ne direktno, već su prepušteni sami sebi.
Nezavisnost, ona politička, nije prava nezavisnost dok nije ekonomska. Država se podelila na severni, arapski deo i južni, crnački. Severni deo je muslimanski, južni uglavnom hrišćanski. Severni diktator je prijatelj Kine, južni “freedom fighter” i revolucionarni vođa i ujedinitelj raznih plemena je prijatelj Amerike, čak i nosi kaubojski šešir koji mu je poklonio Bush lično. U praksi to znači da imamo i stare, kineske investicije sa kineskim eko-standardima. Naftno postrojenje truje vodu, vlasnici to predstavljaju kao tuđi problem. Zapadni političari i poslovnjaci pozivaju na investicije, “da zaradimo dok činimo dobro”, na odustajanje od brze dobiti, sve to, naravno, sa “figom u džepu”. Ratni veteran prodaje (odnosno ustupa za eksploataciju) 600.000 hektara zemlje za 25.000 dolara. Za to se borio u ratu preko 20 godina. Arapima nije hteo dati svoju zemlju, dao ju je za siću nekom drugom. Zapadne hrišćanske misije se ograđuju od domaćeg stanovništva, uživaju u blagodetima moderne tehnologije i primarni problem im je uvođenje odeće, obuće i Biblije lokalnim plemenima. Darfur niko ne spominje, ali nije isključeno da će se ponoviti.
Sauperova perspektiva je socijalistička, on to i ne krije, ali svejedno nije pamfletska. Naprotiv, iskrena je, urgentna i direktno sa terena, nema popovanja i teoretiziranja. U svojim najboljim momentima We Come as Friends hvata apsurd čitave situacije i približava se teritoriji crnog humora, što je svakako potreban dodatak za relaksaciju ovako teške teme.
Nisu apsurdne samo situacije koje je proživljavao, apsurdna je cela postavka. Za potrebe filma je napravio svoj avion kojim leti preko afičke pustinje i savane. Da bi ispoštovao regule, napravio je uniforme za sebe i svoju posadu / filmsku ekipu. Kada je počeo snimanje, Južni Sudan se još nije bio odvojio. Kada ga je završio, u maniru improvizacije kako ga je i započeo, dobili smo iskrenu i razumljivu ljudsku priču o zabludama jedne političke borbe.


26.7.15

Sangaile / The Summer of Sangaile


2015.
scenario i režija: Alante Kavaite
uloge: Julija Steponaityte, Aiste Diržiute

Teme odrastanja i mlade, odnosno prve ljubavi su večite. Ne znam koliko toga novoga se ima tu za reći, jer je šablon postavljen davno, u literaturi, još pre pojave filmske umetnosti, ali to očito prolazi. I kod kritike, festivalskih selektora i žirija (nagrada na Sundance festivalu za Sangaile), ali i kod publike. Pitanje je samo u obradi, koja može biti populističkija, feel-good ili pak mračnija i umetničkija. Sangaile je od ove druge varijante i zbog toga, kao i zbog činjenice da su u fokusu dve devojke, poređenja sa jednim drugim filmom su neizbežna. Ali o tom - potom.
Dakle, naslovna junakinja Sangalie (Steponaityte) je mršava kao grančica, nesigurna curica iz situirane prestoničke familije. Mi je pratimo na formativnom letovanju na jugu zemlje gde upoznaje godinu-dve dana stariju curu Auste (Diržiute), radnicu u muzejskoj kantini koja svoju dosadu uslovljenu poslom krati intenzivnim izlaženjem sa prijateljima, modnim dizajnom i fotografijom. Auste će kroz film pomoći Sangaile da se oslobodi strahova od života, naročito potenciranim kroz kontrast fascinacije akrobatskim letenjem i straha od visine.
Ono zbog čega film valja gledati je izvrsna vizuelizacija, od palete boja do veoma promišljenih i poetičnih dugih kadrova u relativno dugim scenama koji oslikavaju spoljni svet i nagoveštavaju unutarnji život cura. Drugi razlog su simpatične, senzualne i izuzetno talentovane mlade glumice koje snagom sirovog talenta sjajno prenose svoje likove, odlično napisane, kompletne i kompleksne. Kroz ta dva aspekta se najbolje očitava da je Sangaile film pod kontrolom osobe sa izuzetno snažnom autorskom vizijom.
A to Alante Kavaite svakako jeste. Ova litvanska autorica sa adresom u Parizu je pažnju na sebe skrenula sa naslovom Fissures / Ecoute le temps (2006), začudnom mešavinom kriminalističkog filma, drame i misterije koja je pobrala odlične kritike i svojoj autorici otvorila vrata. Kavaite je jako inteligentna i promišljena autorica koja je svoj drugi film dugo pripremala i koja vešto prepliće evropske art i američke indie uzore.
Tu, međutim, dolazimo do ograničavajućeg faktora, odnosno šablona od kojeg Sangaile pati. Naime, Sangaile se može jasno i precizno opisati kao “light” verzija La vie d’Adele, i taj opis ne bio ni netačan ni površan. Njih dve prolaze kroz isti uspon i pad kao i Adele i Emma u svom filmu, od tačke do tačke zapleta. Razlika, međutim, postoji ne samo u smanjenoj eksplicitnosti i dosta kraćem trajanju, već je fokus pomeren sa samo i isključivo ljubavne priče na formativnost i odrastanje. Opet, dodatna sličnost je i socijalni kontekst kao faktor raspada veze, ovde dosta direktniji od suptilnih nagoveštaja u francuskom filmu.
Recimo da je Sangaile jedan od onih solidnih, ali ne i odličnih filmova kojima šablon i nemogućnost da se odvoji od njega jako odmaže da dostigne svoj potencijal. To se, i pored prestižne nagrade (ili možda baš zbog nje) može osvetiti autorici na vrlo nezgodan način da postane i ostane večiti potencijal. Malo originalnosti u toj mešavini zaista ne bi škodilo. A ne bi škodio ni bolji opis na IMDB-u, jer ovaj ljude navodi na krivi trag da se tu radi o generičkom “coming of age” omladinskom filmu.

25.7.15

Ned Rifle

2014.
scenario i režija: Hal Hartley
uloge: Liam Aiken, Parker Posey, Thomas Jay Ryan, James Urbaniak, Aubrey Plaza, Martin Donovan

Ako vam se ime Hala Hartleya učini blago poznatim, za to postoji dobar razlog. I ako vam to ime ništa ne znači, i za to takođe postoji razlog. Njegova autorska karijera je imala vrhunac ranih 90-ih u okviru američke indie scene, ali sreća ili nešto drugo ga nije poslužilo da svoj ogroman potencijal realizuje na pravi način. Hartley se nikada nije probio do pristojnih budžeta, pa čak ni do vrha indie scene kao što je to bio slučaj sa nekim njegovim savremenicima. Umesto toga, čini se kao da je progresivno ostajao bez ideja, ali je svejedno snimao uglavno irelevantne filmove. Pa ipak nije od onih koje valja zanemarivati.
Dokaz za to su bljeskovi inspiracije u njegova tri filma iz “Fool-Grim” filmova koji sada zajedno sa Ned Rifle čine zaokruženu trilogiju o simpatičnim, iako duboko sjebanim gubitnicima. Ned Rifle dolazi nakon filmova Henry Fool (1997) i Fay Grim (2006) i u centru pažnje je sin dvoje protagonista prethodnih filmova. Ned Rifle je takođe Hartleyev pseudonim kojim je potpisivao muziku za svoje filmove i to, opravdano ili ne, navodi vernog gledaoca / pratioca na biografski trag koji može i ne mora biti kriv.

Ned Rifle je jedan od onih nastavaka koji savršeno funkcioniše kao samostalan film i ne pretpostavlja obavezno gledanje prethodna dva filma. Uostalom, i Fay Grim je bio vrlo iznenađujući nastavak (parodija na špijunske filmove koja se nadovezuje na “deadpan” slatku komediju), i naravno vrlo samostalan film sam po sebi. Pa ipak nije loše podsetiti se nekoliko fakata iz dva prethodnika. Henry Fool je oslikavao neobično prijateljstvo - mentorstvo između naslovnog junaka, briljantnog intelektualca i literata, ali lošeg pisca i, najvažnije, grozne osobe i smetlara Simona Grima koji se kroz to prijateljstvo izrodio u velikog pesnika i moralni stub dekadentnog društva. Fay Grim se bavio epilogom događaja koji su Henriju došli glave, odnosno naterali ga u skrivanje i potucanje po svetu, u centar stavljajući Simonovu sestru, a Henrijevu partnerku.
Ned Rifle počinje četiri godine nakon prethodnog dela. Ned (Aiken) je sada pronašao Boga usled života sa svešteničkom familijom u programu zaštite svedoka. Napunio je 18 godina i sprema se da izađe iz programa. Prvo što će uraditi je poseta majci (Posey) u zatvoru gde guli doživotnu robiju bez prava na uslovnu i piše memoare, a nakon toga će pronaći oca (Ryan) koga smatra za direktnog krivca za majčinu sudbinu i presuditi mu. Vrlo hrišćanski, ne?

Put ga vodi preko ujaka Simona (Urbaniak) koji je karijeru potencijalnog nobelovca zamenio karijerom lošeg stand-up komičara na internetu. Na tom putu će mu se pridružiti Susan (Plaza), Simonova luda obožavateljka koja takođe ima svoju agendu za Henrija koji se skriva nagde po Zapadnoj Obali... Ispostavlja se da je genijalna i neuravnotežena Susan dublje povezana sa familijom nego što se to na prvi pogled čini.
Hartley ne uspeva samo da pohvata konce iz prethodnih priča i spoji ih u koherentan i inteligentan film, nego uspeva i da pronađe pravi ton balansirajući ljudsku dramu, filozofska i umetnička pitanja sa poprilično potentnom komedijom. Povrh toga, i ritam je pravi, brži i sporiji pasaži se perfektno izmenjuju. Dodajmo na to i “road movie” komponentu, pa je utisak da Ned Rifle kao film ne staje. Povremeno meandrira, odlazi u zabavne digresije, postavlja teze i pitanja, ali svejedno u svakom trenutku znate gde ste i imate predstavu gde će vas glavni tok priče odvesti. Nije to predvidljivost, to je samo puka neizbežnost. Hartley nad njom ne lamentira, iako mu je stalo do likova, već sve to daje lagodno i humoristički.

Uigrana glumačka ekipa zaista uživa u svojim likovima. Stari znanci, Parkey Posey, Thomas Jay Ryan i James Urbaniak se vraćaju sa istim likovima, ali se sada sa njima još slobodnije igraju i uživanje ih je gledati. Liam Aiken, i dalje najpoznatiji kao nekadašnji dečiji glumac, je fino porastao između dva filma i pokušava da se probije u konkurenciji odraslih. Iako je njegova interpretacija malo drvena, a i Ned je tako napisan lik, ovaj film će biti korak u pravom smeru za njega. Ekipa je dodatno pojačana sa Hartleyevim regularnim glumcem Martinom Donovanom i posebno sa Aubrey Plazom. Ona se već pokazala i dokazala kao hrabra glumica sposobna da ide do kraja, čak i na svoju štetu, kad uloga od nje to zahteva, a Susan je uloga kao skrojena za nju jer iziskuje hrabrost, iskrenost i pamet, za razliku od gluposti i kalkulantstva. Treba joj više takvih uloga.
U svakom slučaju, Ned Rifle je jedno izuzetno ugodno filmsko iskustvo. Neki će mu zameriti sladunjavost, kič i postmodernističku manipulaciju, i to sve donekle stoji, ali ovo je jednostavno prijatan film, lagan, ali ne praznoglav. Recimo da je idealan da bude prvi odgledani film festivalskog dana, da nas opusti, zabavi i nasmeje. Odlična je vest da Hal Hartley ima još nešto kreativnih sokova u sebi. Još bolja za nas je da su u Puli to prepoznali.

24.7.15

Ti mene nosiš / You Carry Me

2015.
scenario i režija: Ivona Juka
uloge: Lana Barić, Vojislav Brajović, Nataša Janjić, Goran Hajduković - Čupko, Helena Beljan, Nataša Dorčić, Sebastian Cavazza, Filip Križan

Oko dugometražnog igranog prvenca Ivone Juke, poznate po hvaljenom i nagrađivanom dokumentarcu Što sa sobom preko dana (2006), diglo se mnogo medijske prašine. Kritike su uglavnom pohvalne, manjina negativnih je, sa druge strane, veoma glasnih. Film je svakako kontroverzan i unikatan u hrvatskim okvirima, tajming mu je pomalo nesrećan, pred letnju shemu i koincidentalno u isto vreme sa najvećim međunarodnim uspehom hrvatskog filma, Matanićevim Zvizdanom. Svakako, Ti mene nosiš je značajan naslov, možda i prekretnica za hrvatsku kinematografiju jer pokazuje da su neke stvari moguće, ali to ne znači automatski da je dobar.
U pitanju je jedan od onih filmova koji kada krenu da vas “rade” na jedan način, tako manje ili više ostaje do kraja, možda se samo utisak pojačava. U pitanju je melodrama u hyperlink tehnici na tragu dvojca Arriaga-Inarritu, na temu savremenog života u jednom relativno velikom gradu (Zagrebu), sa likovima čije se sudbine prepliću na očekivanim i neočekivanim mestima. Te poveznice su, međutim, ili suviše zgodne (tri žene rade na istoj sapunici), ili suviše slučajne i bez posledica. Moj privatni problem sa “težinjanjem” tog tipa je što mi to jednostavno deluje manipulativno, prenaglašeno i neiskreno, kao da “muze” emocije i nešto, hajdemo reći, svakodnevno i normalno pokušava da pokaže kao veće od života.

Dakle, imamo tri priče, uslovno rečeno o tri žene koje obavljaju različite poslove na istoj sapunici. Junakinja prve priče, režiserka sapunica Ives (Barić) pored napornog posla muku muči sa dementnim ocem (Brajović). Sa jedne strane, ona ga neizmerno voli i sa radošću se seća uspomena s njim, ali se jednostavno ne može brinuti o njemu na dnevnom nivou. Zbog imena i pozicije glavne junakinje može se učitati autobiografski kontekst, a ako je verovati tračevima, to i jeste slučaj.
Druga priča je sa prvom povezana kroz Lidiju (Janjić), šminkericu na setu, u čiji se život nakon nekoliko godina odsustva vratio muž - kriminalac (Hajduković). To posebno utiče na njihovu do tada uglavnom zanemarenu muškobanjastu kćerkicu Doru (Beljan) koja manjak roditeljske pažnje kompenzira fascinacijom sa fudbalskim menadžmentom i posebno Zdravkom Mamićem čije “best of” hitove sa youtube-a uči napamet. Problem sa ovom pričom je u tome što zapravo ne znamo o čemu je - o čudnom detetu, o očajnoj ženi koja svog muža odguruje od sebe ili o kriminalcu koji ne može živeti pošteno čak i kad to hoće.

Treća i poslednja priča je najkraća i bavi se poslednjim mesecima života jako trudne Nataše (Dorčić), producentice sapunice i njenog suočavanja sa činjenicom da je muž (Cavazza) vara. Dete koje nosi i mužev sin iz prvog braka (Križan) su dve osobe koje nju održavaju u životu i koje joj daju snagu da se izbori sa tumorom makar na tih nekoliko meseci.
Štos je u tome što Ti mene nosiš tematski ne konvergira u nešto zbog tako labave povezanosti, pa više deluje kao tri odvojene epizode TV serije nego kao film. Najavljena je i serija, snimana paralelno sa filmom koja će imati 7 epizoda i ići na HRT-u i moje nade su uprte u to da će u takvom formatu ove priče imati više smisla. U tom smislu, sportsko-politički poklič “Nema izdaje, nema predaje” koji se koristi kao “tagline” ne znači apsolutno ništa i znači apsolutno sve. Život je težak i treba se boriti. Zaista nisam znao.
Dodatni problem je i nekonzistentna gluma, koja od glumca do glumca varira od ukočene (uludo potrošena Nataša Janjić) do karikaturalne (Voja Brajović). Lana Barić demonstrira sirovu energiju i hektiku kakvu njen lik zahteva. Hemija između Nataše Dorčić i Filipa Križana je izuzetno osvežavajuća i ležerna. Najprijatnija iznenađenja su ipak dvoje neprofesionalnih glumaca. Devojčica Helena Beljan je odlična kada je se pusti da se igra, kao i u scenama koje njen lik ima sa ocem. I amater i vođa navijača Čupko je više nego solidan, ali to se može objasniti likom koji je blizak njegovoj javnoj personi. I ispostavlja se da se rizik isplatio, iako bi takvu ulogu mogao odigrati i prosečan glumac. Ovako deluje autentičnije.

Još jedan od problema je muzika koja je možda fino napisana i izabrana, ali se koristi do iznemoglosti, posebno za “kaži mi kako da se osećam” efekat, to jest dodatnu manipulaciju gledaočevim emocijama. Demonstracije različitih režijskih stilova, kadriranje do iznemoglosti ponegde, obilje lokacija Zagreba pod snegom (koje su odlične, uverljive i životne, ali mora li ih biti baš toliko) i trajanje filma od epskih 155 minuta nisu uvek najbolji prijatelji filma, posebno glede troškova produkcije.
Zato se sestrama Juka, Ivoni i producentici Andrei mora odati priznanje. One su godinama uporno radile, skupljale sredstva i na kraju napravile film kakav su htele. Svaka čast i poštujem njihov trud. Tu onda “tagline” dobija smisao Moj problem sa tim je što mi ni priča, ni izvedba, ni trajanje (naročito trajanje!) nisu svideli i što mi je sve nekako delovalo usiljeno i manipulativno. Možda sam ja samo takav lik ili sam film gledao u pogrešnom ključu. Opet, mora li se film čitati u samo jednom ključu, i nije li onda posao autora da nam predoči taj ključ? Ne čitamo misli. U svakom slučaju, film ima i svoju publiku i već obilje drugih kritika, i svakako je značajan za hrvatsku kinematografiju kao demonstracija upornosti i posvećenosti, ali jednostavno “not my cup of tea”.

23.7.15

Ghoul


2015.
režija: Petr Jakl
scenario:Petr Jakl, Petr Bok
uloge: Jennifer Armour, Alina Golovlyova, Jeremy Isabella, Paul S. Tracey

Na papiru Ghoul izgleda kao jedan od onih generičkih horora koji stvarne, naduvane ili potpuno izmišljene užase sa istoka Evrope prodaju zapadnoj publici. Pristup je “found footage”, najpotrošeniji i najnemaštovitiji koji postoji. Osnova strašenja je nekakva generička gadnost lokacija i gomila “jump scare” prepada. Čak ni tema filma nije učvršćena, već hvata nekoliko međusobno ne baš povezanih motiva. Štos je, međutim, u tome što je Ghoul dobro izveden film, od početka do kraja i što je zapravo strašan, što je redak i hvale vredan kvalitet u savremenom horor filmu.
Film, očekivano, počinje sa američkom filmskom ekipom koja snima dokumentarni film, odnosno pilot-epizodu serije o kanibalima 20. stoleća. Logično mesto za njih je Ukrajina, a prvenstveni razlog su slučajevi kanibalizma za vreme gladomora 30-ih godina. Međutim, njihov fokus nisu samo događaji od pre nekoliko decenija, već i jedan noviji slučaj. Izvesni Boris je optužen i osuđen za ubistvo, a svoju žrtvu je navodno pojeo.
Našu američku ekipu sastavljenu od jedne cure i dva momka upotpunjuju ukrajinska prevoditeljica i vodič, poslovična istočnoevropska muljara gladna američkih dolara. Koliko za stvarne potrebe misije, a koliko kao muljažu, on ekipi priključuje i lokalnu vešticu (zapravo vračaru) pod izgovorom da će se kanibal opustiti pred njom i da će u nju imati poverenja. Za mesto intervjua oni određuju seosku kuću u kojoj se zločin dogodio. Međutim, tamo nalaze ploču za prizivanje duhova urezanu na stolu i malo iz zezanja, a malo i usled međusobnih svađa, oni prizivaju zloduha, i to nimalo običnog. Taj duh je povezan sa jednim od najpoznatijih sovjetskih serijskih ubica, Andrejem Čikatilom, koji je i sam imao traume vezane za gladomor i kanibalizam.
Poveznica između dominantnih motiva kanibalizma, gladomora (koji je sam po sebi bio horor), Čikatila i duha se zaista čini nategnutom i proizvoljnom, ali to naprosto u filmu ne deluje tako. Petr Jakl i njegov ko-scenarista Petr Bok uspevaju da priču učine fluidnom toliko da nam konstruiranost cele priče ne bode oči. Razlog za to su brojni “jump scare” momenti kojih je sasvim dovoljno (ni premalo ni previše) i konstantna atmosfera napetosti koja se gradualno pumpa kroz ceo film.
Utisak jedino lagano kvare glumci koji su pomalo drveni. Nisam siguran može li se krivica svaliti kompletno na njih, pošto su njihovi likovi nedovoljno detaljno napisani i tipski, ni po čemu posebni i već masu puta upotrebljeni u “found footage” filmovima. Opet, to je minimalan problem jer “found footage” ne gledamo zbog uverljivih likova (to može biti samo bonus). Ghoul je jedan od retkih koji uspeva u svojoj nameri da nas prodrma i uplaši. I to je sasvim dovoljno. A što se Čikatila tiče, on je popularna tema ove sezone. U svakom slučaju, pre bih preporučio Ghoula nego puno skuplju hollywoodsku konfekciju Child 44.
Napomena: Žiri na Grossmannu je bio sličnog mišljenja, pa je Ghoul dobio “Hudog Mačka” za najbolji dugometražni film, pritom pobedivši favorita German Angst. Veliki uspeh za mali film.

22.7.15

Inherent Vice

kritika originalno objavljena na fak.hr
2014.
scenario i režija: Paul Thomas Anderson (po romanu Thomasa Pynchona)
uloge: Joaquin Phoenix, Josh Brolin, Owen Wilson, Katherine Waterston, Reese Witherspoon, Benicio Del Toro, Sasha Pieterse, Jena Malone, Eric Roberts, Maya Rudolph, Martin Short, Joanna Newsom, Jordan Christian Hearn, Serena Scott Thomas, Hong Chau, Michael Kenneth Williams, Martin Donovan, Peter McRobbie

Kako započeti kritiku filma koji je sav u dimu marihuane? Uzevši u obzir da je nastao po veoma popularnom romanu koji takođe baulja kroz dim marihuane i koji toliko meandrira da su hollywoodske njuške dugo tvrdile da ga je nemoguće adaptirati, možda je najbolje u toku pisanja kritike, kao i u toku gledanja filma doći u to difuzno, maglovito raspoloženje smanjene uračunljivosti. Opet, ne bih to savetovao, trava je nepredvidljiva i možete završiti u nekom sasvim drugom filmu.
Ne-adaptibilnost knjige Paul Thomas Anderson je uzeo kao izazov. Razlika u formatima i izražajnim sredstvima je ogromna. Literatura barata samo rečima, ali zato pruža mnogo veće slobode meandriranja, digresija, pod-teksta i konteksta, a jednom te istom delu knjige možemo se vraćati koliko god hoćemo. Film se, pored dijaloga, bavi i slikom i tonom, može se vizualizirati atmosfera, može se slikom, šumom i muzikom elegantno rešiti ono za šta je trebalo nekoliko strana opisa. Ali film mora biti fluidan i mora držati pažnju od početka do kraja. Niko nam ne zabranjuje da se na ista mesta vraćamo kako želimo, ali neumesno je od nas to tražiti. Razlika je i u slojevitosti. “Papir”, odnosno knjiga trpi više slojeva nego film. 
Dakle, kako adaptirati? Kako zadržati teme i atmosferu iz knjige u filmu? Kako se ograničiti u zamahu jer ne postoji limit na dužinu knjige, ali film od pet sati niko razuman neće gledati? Kako odvojiti bitno od nebitnog i na šta se fokusirati? Sve su ovo pitanja za Paula Thomasa Andersona, ali mene muči jedno drugo. Kako onda opet iz audio-vizuelnog sve vratiti u tekstualni format i uobličiti to kao nekakav kritički prikaz i pritom odgovoriti na ono što čitaoca zanima: valja li to čemu?
Mislim da neće ići bez izvornog romana, a on je zanimljiv i koloritan, ali i u načelu i u pojedinostima, slučajno ili namerno - nekoherentan. Radnja je smešten u Los Angeles 1970. godine, zapakovan u detektivsku misteriju, opterećen brojnim likovima i pod-zapletima, uz neizbežnu ljubavnu priču, humor, satiru i ozbiljno socijalno promišljanje, koliko se to može očekivati od osobenjaka Thomasa Pynchona. Anderson zadržava većinu toga, pre svega napušenu atmosferu, ali i misteriju (malo pojednostavljenu i blago očišćenu od viška likova i pod-zapleta), kao i humor i satiru, a ljubavnu priču, prema vlastitom priznanju, stavlja u centar kao osnovnu motivaciju protagoniste Doca Sportella. Ozbiljni socijalni kontekst se izgubio i, zapravo, neka mu je srećan put, jer bi takva zapažanja iz romana napisanog 2009. godine bila validna koju deceniju ranije, a u fikciji takve fore pomalo smrduckaju na pretencioznost i naknadnu pamet.
Sa odavanjem priče ne bih kvario ugođaj. Ali reći ću samo da imamo živopisne, iako vidno iskonstruirane likove. Tu je napušeni detektiv, hipik Larry “Doc” Sportello (Phoenix) koji živi na plaži. Tu je i njegova bivša, nikad prežaljena ljubav Shasta Fay Hepworth (Waterston), tipična femme fatale obučena u hippie žensku, koja ili večito u nevolji ili donosi nevolju i koja je pokretač misterije. Biće tu svega i svačega što možemo zamisliti u modernom Los Angelesu, od bogatih i slavnih do bednih i prezrenih. Biće tu čudnih advokata (Del Toro), napaljenih, naoko finih tužiteljki (Witherspoon), bogataša koji muljaju sa zemljištem i njihovih žena koje bi ih strpale u ludaru i pokupile im lovu, blejača sa plaže, lanaca prostitucije, odbeglih kćeri, njihovih opasnih očeva, starih ljigavaca, korumpiranih pandura. Jednog agresivnog pandura po imenu Bigfoot (Brolin) koji mrzi hipike, krši građanska prava i glaba slatkiše falusnih oblika. I jednog nestalog muzičara (Wilson) koji možda i nije nestao. I crnih nacionalista i belih supremacionista. I nečega što se zove Golden Fang, a što je možda brod, možda azijski narko-kartel, možda shema koju zubari koriste da bi radili na crno, a možda i sva tri odjednom. I, naravno, odjeka Nixona, Vijetnama i Mansona u vidu militantnih grupa za očuvanje javnog morala.
Ne zvuči vam koherentno? I ne treba. Kao i vi, tako sam i ja tu i tamo bivao izgubljen u dimu marihuane koju Doc puši kao što bi Humphrey Bogart pušio cigarete. I Doc se povremen gubio u sledu događaja oko sebe. Verujem i Pynchon u onome što je napisao. A Anderson se svakako zabavljao radeći sa ovakvim materijalom i dozirajući koliko je čega, kada i u kom obliku za naše oči i uši. U jednom segmentu je čak i nadogradio izvorni materijal: uveo je naratora, odnosno naratorku Sortilège (Newsom) za koju nismo sigurni postoji li još negde osim u Docovoj glavi i to više kao neka njegova svest i savest nego kao očekivani napušeni šum.
Ako vam na pamet pada Big Lebowski braće Coen, na pravom ste tragu. Ali daleko od toga da je to jedina referenca. Kombinacija noir-sveta i hippie kolorita više liči na Altmanov The Long Goodbye, imovinsko-političke peripetije podsećaju na Chinatown, a pogled kroz prizmu psihoaktivnih supstanci na Fear and Loathing in Las Vegas (i knjigu i film). Ima tu i drugih referenci, književnih, filmskih, pa čak i biblijskih. I uklopljene su sjajno, a njihovi efekti mogu biti i relaksirajuće humorni i ozbiljni.
Uostalom, Paul Thomas Anderson je svoju karijeru gradio često pišući posvete ili emulirajući stil drugih autora. Hard Eight stilom podseća na Davida Mameta i njegove logorejične, a opet elokventne dijaloge u statičnim scenama koje kao da su napisane za teatar. Boogie Nights na Scorseseove “kafanske priče” i anegdote. Magnolia na Altmana i njegove mozaike ljudskih sudbina. There Will Be Blood na Kubricka. Anderson se pokazao kao autor koji je u stanju da ispriča svoju priču koristeći možda tuđa, ali zato najprimerenija sredstva. Njegov prethodni film The Master, istina, nije direktno referirao na star(ij)e majstore, ali se i pored zanimljive ideje i sjajnih glumačkih ostvarenja izgubio po putu.
U Inherent Vice (ako vas zanima, u pitanju je inače pravni termin koji označava sklonosti određenih predmeta zbog kojih se oni ne mogu osigurati – npr. jaja će se razbiti, narkomani “overiti”, kurve “pazariti” spolne bolesti, a čovek će se generalno kvariti i korumpirati), Anderson se po prvi put odlučio da emulira brojne autore i stvori svoje delo i pritom još jednom dokaže da mu je izbor i rad sa glumcima svakako najjača strana. Uostalom, to je opet i najprimereniji način za ovakav materijal. Međutim, postavlja se pitanje je li se uopšte u tako što sa takvim, zeznutim materijalom.
Inherent Vice je primer relativno uspešno rešenog izazova koji je možda bio uzaludan od samog početka. Zabavan je to film, posebno onima koji vole noir štih, detektivske misterije i filmske i ine reference. I dobro je adaptiran, napisan, odglumljen i režiran. Ali opet je moguće postaviti legitimno pitanje: čemu sve to? Možda je i Anderson toga bio svestan, pa je radio svejedno samo za svoj i naš užitak. I to je sasvim u redu.

21.7.15

American Burger


2014.
režija: Johan Bromander, Bonita Drake
scenario: Johan Bromander, Bonita Drake, Martin Wrench
uloge: Lena Bengston, Madeleine Borg, Benjamin Brook, Gabriel Freilich, Frederik Hiller, Agy Kukawa, Liam Macdonald, Magnus Nilsson, Hanna Nygren, Charlie Petersson, Hjalmar Strid, Ben Thornton

Švedsko-britanski autorski par snima u Švedskoj horor-komediju koja se sprda sa američkom kulturom i institucijom “eurotripa”. To može ispasti svakako. Autori mogu preširoko ili jednostavno krivo “zahvatiti”, i biti ne-smešan i uvredljiv. Može pokazati temeljno nerazumevanje druge kulture. Može opet ciljati previše usko i jedan te isti štos vrteti do iznemoglosti. Jedna stvar je jasna: ako je u pitanju trash, a je, neće biti strašan.
Moram odmah na početku reći da je American Burger apsolutno sjajan u onome što radi. U pitanju je izrazito zabavna i efikasna zajebancija u nekih 75 minuta. Posebna preporuka je da ga se gleda u okviru nekog trash maratona ili makar kao “double bill” sa još nekim kraćim filmom. Na Grossmannu mu je “opening act” bio finski Nightsatan and The Loops of Doom, finski epski synth-pop horor (pa još na italijanskom jeziku) i kombinacija je fenomenalna.
Elem, imamo grupu mladih američkih turista u autobusu. Oni su srednjoškolci i, značajnije od toga, srednjoškolski tipovi. Čak su i potpisani kao sportisti, nerdovi, navijačice i slično. Oni prolaze kroz malu (izmišljenu) istočnoevropsku državu Kraketch i obilaze njenu jedinu znamenitost – pogon za proizvodnju američkih hamburgera. E, sad, ovo ne bi bila horor-komedija, i to trash, ako ne bi postojala neka začkoljica: proizvođač se ispravno hvali da je meso 100% američkog porekla, ali ne na onaj način na koji to očekujemo... Pojavljuju se likovi u radnim uniformama i odmah pokolju većinu gostiju. Grupice preživelih beže u šumu i jurnjava sa klanjem, jeftinim efektima i maničnim humorom može da počne...
Ono u čemu American Burger u potpunosti uspeva je igranje na naša očekivanja, posebno ako smo gledali filmove iz Troma produkcije. American Burger pri tome ispada još skloniji referencama na svu silu filmova koji su se u međuvremenu pojavili, od ćoravih teen komedija tipa Eurotrip, pa do “torture porn” serijala Hostel, usput (po)gađajući i ponešto od ozbiljnijih naslova tipa 127 Hours. Postupak je pritom potpuno u skladu sa Tromom, mada je Bonita Drake izjavila da nije gledala nijedan od Troma filmova. Dodatno, ona i Bromander vrlo vešto menjaju perspektivu od tipično američke do tipično evropske, pritom stalno fingirajući naivnost.
Nema smisla prepričavati štoseve. Ima ih mnogo, ima ih stalno i sjajno pogađaju metu. Variraju od jednostavnih i prvoloptaških do solidno izgrađenih, a da niko i ništa ne bude pošteđeno. Sve je “fair game”, hrana, seks, droga, glupost, blentavost, arhetipi i stereotipi filmskih likova. Gluma je namerno prenaglašena, a glumci su vidno prestareli svoje likove i to je sasvim na mestu. Jedina zamerka su često promašeni akcenti od strane švedskih glumaca, ali to je stvarno sitnica. Savršeno čista digitalna stoji u lepom kontrastu sa namerno jeftinim i prljavim efektima.
American Burger se reklamira kao visoko-kalorična zabava i to stoji. Ne bih ja tu ništa dodavao. Osim preporuke ljubiteljima trasha.

20.7.15

En duva satt pa en gren och funderade pa tillvaron / A Pigeon Sat on a Branch Reflecting on Existence

kritika originalno objavljena na monitor.hr 
 2014.
scenario i režija: Roy Andersson
uloge: Holger Andersson, Nils Westblom, Charlotta Larsson, Viktor Gyllenberg, Lotti Törnros, Jonas Gerholm

Sedi golub na grani i razmišlja o životu. Zvuči kao štos i, ma koliko bio maskiran pretencioznim podnaslovima i poentama, ostaje štos. Kada ga se gleda kao štos, zapravo nije ni loš: promišljen je, ispričan “sa ozbiljnom facom” i čak ima i oštricu, ali i nešto što golica našu maštu. Ima i intelektualne i visceralne kvalitete, od nas će dobiti i razumsku i emotivnu reakciju. Ako ga, pak, ne gledamo kao štos, nego po svaku cenu tražimo nit i “ono što je pesnik hteo reći”, plašim se da smo promašili film.
Taj golub koji sedi na grani se pojavljuje ravno dvaput u filmu. Prvi put u postavci nekog prirodnjačkog muzeja u prvoj od ukupno 39 vinjeta u filmu, drugi put negde oko trećine i to kroz recitaciju (zapravo više prepričavanje) neke devojčice sa posebnim potrebama na nekoj priredbi. Kako golub sa svojom ptičijom pameću može misliti o životu? Zašto je Roy Andersson svoja tri poslednja filma (od ukupno 5 dugometražnih koliko je snimio za 40-ak godina karijere) spojio u trilogiju i nazvao ju “trilogijom o tome kako je to biti ljudsko biće”? Zašto je otuđenost njegovih likova nešto što je tako “potpisno” za čoveka kao vrstu? Je li to možda samo refleksija na modernu egzistenciju iako je nekad bilo bolje? Ili nije bilo bolje, nego ama baš poptpuno isto, samo je ta otuđenost drugačije izgledla?
Krenimo ovako: film sačinjavaju kratke video-priče, nalik na pedantno aranžirane youtube klipove, snimljene sjajno postavljenom statičnom kamerom. Vremena dešavanja tih priča se kreću od “realnih”, istorijskih (imamo “flashback” u 1943. godinu kada su vojnici i mornari bez novčića u džepu plaćali poljupcima za cugu) do fantazijskih (kao kada u dve scene vojska kralja Karla XII, napaljena na pohodu i posrana sa pohoda, prolazi kroz neugledni lokal u modernom predgrađu industrijskog grada), ali svejedno svaki klip deluje artificijelno, stilizirano do maksimuma. Istovremeno tragično i komično, ozbiljno i ironično, uštirkano i uštogljeno, a opet svejedno razarajuće.
Nešto što bi se nazvalo pričom ne postoji. Najbliže što imamo tome su dva lika, Jonathan (Holger Andersson) i Sam (Nils Westblom), koji se pojavljuju u više od po jedne-dve-tri priče. Oni su prodavci “šaljivih rekvizita” (vampirskih zuba sa normalnim i ekstra dugim očnjacima, vrećica smeha i maski) i neuspešni su u svom poslu. Reklo bi se da su nemotivirani, nefleksibilni, loši prezenteri, jednostavno tunjavi i nesrećni. Jonathan prolazi kroz emotivnu, a Sam kroz fizičku krizu, ali daleko od toga da su oni isključivo žrtve ovog otuđenog, hladnog i proračunatog sveta. Kada im se pruži prilika ili kada ih potreba natera (kao u sceni u kojoj oni naplaćuju dug), nisu ništa nežniji od sveta koji je grub prema njima.
Pored toga što se njih dvojica pojavljuju u više scena, neke od motiva se ponavljaju sa različitim likovima. Iskreno ili neiskreno radovanje za druge od strane osoba čiji su životi isprazni. Neprimećivanje “akcija” koje se odvijaju u drugom planu dok je centralni lik te vinjete zaokupljen sam sobom. Dijalog koji više liči na svađu i prepirku umesto na razgovor. Andersson tako stvara jedan svoj potpuno novi svet koji, kad malo bolje razmislimo, nije mnogo drugačiji od naših. On nam očito kroz elaborirano zezanje u lice baca neke istine. I pritom nas ne štedi, kao što ne štedi ni svoje likove.
On ipak nije okrutan i o tome govori jedna od poslednjih scena u filmu. E, ta scena je okrutna. U njoj vojnici kolonijalne imperije koji liče na Britance (nose britanske uniforme i govore na engleskom jeziku) guraju vezane urođenike u nekakvu spravu i ispod nje lože vatru. Sprava se onda okreće i sve to prati muzika. U jednom trenutku se na njoj vidi natpis “Boliden”. Malo čačkanja po internetu (uplašio sam se neumesne šale i igre rečima od pojma “bolid”), pa mi je izbacilo jednu od masnijih svinjarija švedskog kapitalizma u kojoj je narečena kompanija izvezla otpad u “treći svet” i tamo potrovala ljude.
Andersson prema svojim likovima ipak nije takav, iako prema njima nema milosti. Baš zbog tog odsustva sažaljenja, ovaj film nije tek pomodna, levičarska tlapnja protiv kapitalizma. Naprotiv, svi likovi su manje ili više rođeni gubitnici, samo su neki toga svesni, a neki ne. Njihova je sudbina da to i ostanu, barem dok se ponašaju tako kako se ponašaju. Ako nešto promene, ako počnu sarađivati jedni sa drugima, ili se makar povremeno osvrnu oko sebe, onda mogu imati nekakvu šansu da se dignu sa dna, ne toliko materijalnog, koliko po pitanju sreće i zadovoljstva.
A Pigeon Sat on a Branch Reflecting on Existence je pobednik prošlogodišnjeg festivala u Veneciji, što je laskava titula, ali i budi neke sumnje u meni. Prva je to što je nagrada možda dodeljena zbirno, odnosno da su u obzir uzeta i prethodna dva filma, Songs from Second Floor (2000) i You The Living (2007). Druga mi se probudila nakon pogledanog filma koji je odneo nagradu za najbolju režiju, The Postman's White Nights Andreya Konchalovskog koji mi se nimalo nije svideo. Znam da to nisu iste nagrade, ali svejedno govore o politici nagrađivanja na određenom festivalu i o estetici na koju se cilja.
Zapravo, plašio sam se usiljenosti i pretencioznosti. I oba donekle stoje i kod ovog filma. Međutim, ako promenimo ploču i priđemo mu onako kako mu je i njegov autor prišao, odnosno kao dobronamernom, pametno ispričanom štosu, imaćemo mnogo bolji ugođaj. Usiljenost onda postaje savršeno promišljanje i kontrola, a pretencioznost pronicljivost. Mada “sedi golub na grani i razmišlja o životu” i dalje zvuči kao početak nekog dadaističkog vica.

19.7.15

Blood Moon


2014.
režija: Jeremy Woodling
scenario: Alan Wightman
uloge: George Blagden, Shaun Dooley, Corey Johnson, Raffaelo Degrutolla, Amber Jean Rowan, Anna Skelern, George Webster, Ian White, Eleanor Matsuura, Jack Fox, Tony Law

Western i horor, što da ne. I jedan i drugi žanr vuku korene iz mitologije koja se na određenim mestima preklapa. Ni tih mesta nije malo, fuzija žanrova je oprobana više puta i deluje kao zanimljiva kombinacija. Štos je u tome da treba znati kako to izvesti, a Blood Moon tu pada na testu, što je šteta jer ima sasvim dobru startnu poziciju: legendu o “skinwalkeru”, indijanskom vešcu koji uzima životinjski oblik.
Čak i počinje relativno zanimljivo i napeto, sa pljačkom banke koju izvode dvojica braće-bandita (Johnson, Degrutolla). Pošto tokom pljačke ubiju blagajnika, šerif skuplja poteru da krene za njima. Nemajući koga drugog, sa sobom uzima pijanu Indijanku koja ga upozorava da nije dobro napuštati grad za vreme krvavog meseca (pun, crven i spušten) jer su tada skinwalkeri najaktivniji. Na drugoj strani imamo ekipu u poštanskoj kočiji, mladi bračni par (Blagden, Rowan), jednu lajavu gospođu (Skelern) i jednog knjiškog moljca (Webster), kojoj se priključuje čudni neznanac Calhoun (Dooley), za kojeg će se ispostaviti da je revolveraš.
Naravno, banditi će presresti kočiju, ali će iz nekog razloga uzeti putnike za taoce, umesto da samo otfuraju dalje. Naravno, sprema se sukob između njih, ali i jednima i drugima preti opasnost od “skinwalkera” koji je u neposrednoj blizini. I tu film odlazi dovraga.
Prvo, ritam filma je konstantno “off”, taman kad krene akcija, opet dolazi do usporavanja, blebetanja i rastezanja vremena. Drugo, likovi su izrazito površno napisani i što se tiče osobina (standardni western tipovi) i što se tiče postupaka. Umesto da njihova motivacija vodi priču, priča određuje njihove postupke. Treće i najvažnije, fuzija žanrova deluje veštački od samog početka i nije nimalo glatka. Western je tu uglavnom kao kostim, kao “period piece”. Britanske lokacije tu nimalo ne pomažu, a set i enterijeri više liče na western zabavni park nego na pravi gradić i zgrade. Što se horora tiče, umesto bića iz Navajo legendi, imamo sasvim običnog filmskog monstruma koji u dlaku nalikuje na modernog vukodlaka. Nemaštovito.
Istini za volju, akcija je kompetentno snimljena, iako bi mogla biti za nijansu preglednija i urednija. Ni gluma se ne može nazvati lošom, ali dosta ovisi o dometu i mašti samog glumca. Likovi su jednostavno toliko plošno napisani, ali sposobni glumci od svojih likova prave šou, ako ništa drugo. U tome prednjače Shaun Dooley, Corey Johnson i Anna Skelern.
Jeremy Woodling voli western. Njegov prethodni film The Magnificent Eleven je bio pokušaj rekontekstualizacije westerna u London, sa fudbalerima umesto kauboja, Indijcima umesto Indijanaca i gangsterima umesto bandita. Sa pretrpanim scenariom bio je prisiljen da menja ton svako malo i u tome se nije snašao. Ovde je posredi sličan, ali čak i jednostavniji problem: dobra ideja nije detaljno razrađena, već se poseglo za standardnim rešenjima. I Woodling i scenarista Wightman su ljudi sa televizije, više serijski radnici nego kreativci. I taj “mindset” ih sprečava da naprave dobar film.

18.7.15

Clinger


2015.
režija: Michael Steves
scenario: Gabi Chennisi, Michael Steves, Bubba Fish
uloge: Jennifer Laporte, Vincent Martella, Julia Aks, Shonna Major, Alicia Monet Caldwell, Taylor Clift, Rebecca Gail

Bill Gates je navodno rekao da ako želite da se neki novi posao završi, treba na njemu angažirati inteligentnu i lenju osobu. Pitate se zašto, ako su već glupi i vredni simbol produktivnosti i okosnica društva. Odgovor je jednostavan: pametan i lenj će upregnuti vijuge da pronađe najlakše i najelegantnije rešenje za problem, a ono će i kasnije biti upotrebljivo na duge staze. Elegancija je kvalitet koji se često zanemaruje čak i u umetnosti i umetnost zbog toga pati.
Od te marljivosti bez imalo elegancije pati i Clinger, dugometražni prvenac Michaela Steves koji je imao premijeru na ovogodišnjem Slamdacne festivalu i tamo oštro podelio kritiku i publiku. Jedna od prvih stanica na njegovoj evropskoj turneji je i Grossmann festival gde se predstavio publici iz regiona. Teško je reći šta je tačno u Clingeru pošlo po zlu, ali moj utisak je da su sama koncepcija i pristup duboko pogrešni.
U pitanju je horor-komedija na tragu indie-zombie ostvarenja poput Life After Beth. (FYI, ni taj film mi se nije naročito svideo.) Samo umesto zombija imamo duha. On je Robert (Martella), još za života vezana vreća i pritom jako je zaljubljen u svoju devojku, atletičarku Fern (Laporte). On je jedan od onih koji će čestitati svaku mesečnicu (pritom ne mislim na menstruaciju, nego na dvanaestinu godišnjice) i pritom kupiti plišanog medvedića, pisati bedne ljubavne pesme i slično. Baš kad ona reši da ga otkanta, on se po nesreći obezglavi. Fern se u situaciji ne snađe najbolje, pa fingira kako ga je volela, što će Robertu biti znak da se vrati kao “love ghost”. I mrtav će biti nepodnošljiviji i dosadniji nego što je to bio dok je bio živ. Uz pomoć svoje trenerice (Major) – bivše isterivačice duhova, sestre (Aks), roditelja, drugara i drugarica, Fern će pokušati da se odbrani od “duhovite” napasti i njegovih ortaka sa groblja.
Sa suptilnijom obradom i manje očitim forama (koje se manje oslanjaju na najstandardnije “trope” momente iz boljih i uspelijih horora i komedija), Clinger bi možda bio i pristojan film. Međutim, njemu inflacija dolazi glave. Majke mi, kao da u svakoj sceni pokušava da ispali barem po pet for a od kojih su većina jednostavne, nerazrađene, pokupljene odnekle ili prosto i jednostavno glupe. Da su autori poradili na kvalitetu umesto na kvantitetu, stvar bi izgledala bolje. Ovako sam dobio utisak kao da nas autori žicaju za malo jeftinog smeha, sličan onom kao kad neko ispriča loš vic, pa ponavlja “punchline” do iznemoglosti, grohotom se smeje i podguruje laktom. Kod humora se ne dobijaju utešne nagrade i poeni za pokušaje.
To, naravno, ne znači da se nisam nekoliko puta nasmejao, čak i glasno. Ovaj efekat se može objasniti poslovičnom ćoravom kokom koja ubode zrno. I tu nema veze jesu li fore dobre (ima ih par, uglavnom diskretnih, pozadinskih, poput natpisa na majici devojčice-duha bez ruku ili van toka glavne priče kao što je to lik Fernine sestre Kelsey i njenih poslovnih avantura), ili su kao i većina drugih glupe. Ponekad jednostavno legnu na pravom mestu, čak igrajući na suprotne stvari, odnosno očekivanje i iznenađenje. Problem je što će i njih autori izlizati u beskonačnom ponavljanju i jalovim pokušajima da naprave “running joke”. Druga dobra stvar u filmu je prilično vidljiva furka na Tromu i ostale velikane trasha. Ostaje otvoreno pitanje koliko je to posveta, a koliko jednostavno manjak originalnih ideja.
Verovatno je štos u tome da su autori imali materijala za kratki film, pa su ga kroz repeticije razvukli na celovečernji format. To je, čini se, postala praksa u filmskoj industriji i pokazuje kako je tranzicija sa kratke forme na “feature” zapravo jedna zeznuta stvar. Steves, Chennisijeva i kompanija u retkim trenucima pokazuju potencijal za pravu stvar. To je dobra vest, kao i to da već imaju ugovoren sledeći projekat. Privatno im želim svu sreću. A Clinger će ostati jedan od onih prvih pokušaja, ako prođe – prođe. Nije prošao. Mogu ga preporučiti samo serijskim gledaocima horor-komedija, za opušteno gledanje i brzo zaboravljanje.