2015.
scenario
i režija: Tomaž Gorkič
uloge:
Nina Ivanšin, Lotos Vincenc Šparovec, Nika Rozman, Sebastian
Cavazza, Jurij Drevenšek, Manca Ogorevc
Idila
je prvi pravi horor snimljen u Sloveniji u domaćoj produkciji. Za
percepciju filma će taj kvalitet biti presudan. Sa jedne strane, svi
pionirski projekti su problematični jer nema domaće tradicije na
koju bi se pozvali ili nadovezivali. Opet, ne bi bilo ni uputno ni
naročito pametno ovakve pokušaje saseći u korenu. U
kinematografiji u kojoj je država ključni igrač i koja je
opterećena art kanonima, svaki pokušaj žanra je hvale vredan. Ne
samo da bez žanra nema industrije, nego je upitno koliko je i “art”
komponenta funkcionalna i komunikativna sa spoljnim svetom. Idila
je daleko od savršenog filma, ali je prelomni prvi korak.
Reč
je o kombinaciji nihilističke satire, “šumskog slashera” i
“backwoods” varijante u kojoj se sudaraju urbano i ruralno. Nakon
pijane noći, Zina, manekenka na zalasku karijere odlazi na
foto-snimanje u planine sa zatupastom koleginicom Miom, apatičnom
šminkericom Dragicom i snobovskim fotografom Blitczom. Krajolik je
idiličan i čini se da će mamurnoj Zini najveći problem biti Miino
idiotsko brbljanje. Međutim, livada na kojoj snimaju, kao i sve
okolo, pripada lokalnim kreaturama, ocu i sinu Franclu i Vintlru. Već
na prvi pogled su čudni i agresivni, a znamo da se nezvanim gostima
nešto sprema. Sve je to povezano i sa rakijom koju je Zina pila
prethodne večeri i sa sablasnom babom od koje je tu istu rakiju
Blitcz pokušao da kupi...
Ono
što sledi je veoma klasična horor formula sa mučenjem, bežanjem,
jurnjavom i nadmudrivanjem. I ona radi bez većih problema, a za
posebnu pohvalu su njene varijacije i “twist” pred sam kraj koji
podvlači nihilističku notu. Formula radi jer je odlično prenesena
u slovenski kontekst. O sukobu urbanog (pre svega Ljubljane) i
ruralnog (planina i sela koja deluju pitomo i idilično na prvi
pogled, ali ne znači da su nužno takva) koji svakako postoji u
društvu, ne govori se niti puno, niti otvoreno, niti na način da ga
je moguće ubaciti u horor formulu. Za te suprotstavljene strane oni
drugi će uvek biti šmrkavci, odnosno seljačine.
Problem
je, međutim, što se čini da Idila ipak za nijansu previše
“namiguje”. Likovi su u najboljem slučaju dvodimenzionalni i
dosta često karikaturalni. Oni predstavljaju samo svoj socijalni
status i možda po jednu, malo prenaglašenu osobinu. Idila bi
bila strašnija, a jednako ubitačna i satirična, da su naši junaci
malo kompleksnije ličnosti, da je Mia manje glupa i naivna, da je
Blitcz manji snob i da je Zina manje cinična. To je naročito
vidljivo u slučaju negativaca koji su previše nakaradni, unakaženi,
retardirani. Da su malo uverljiviji i malo više nalik na postojeće
agresivne seljačine, horor bi bio potpuniji.
Sa
tehničke strane, Idila se čini kao dojmljiv i pismen film.
Fotografija je efektna, šminka i efekti takođe. Na planu glume,
primetno je malo teatralnosti, ali tako su i likovi napisani. U
svojoj izvedbi odskače Nina Ivanšin, art publici poznatija po
glavnoj ulozi u filmu Slovenka (Damjan Kozole, 2010). Njen pristup je
možda pomalo maniristički, opet je hladna, cininična i na nekoga
ili nešto besna, ali u njenoj izvedbi Zina je jedini zaokruženi lik
u filmu.
Rekoh
već, Idila je neobično važan film ne samo za slovensku, već
i za regionalnu kinematografiju. Prvi i osnovni razlog je to što je
Tomaž Gorkič sa ovim filmom potpuno posvećen žanru i ne pokušava
da od njega napravi snobovski ironijski odmak. Idila je film
koji bez problema možemo zamisliti u nekoj francuskoj ili belgijskoj
produkciji (du Welz i Aja mi padaju na pamet). Možda ne bi bio
najbolji ili najstrašniji horor date godine, ali ne bi bio ni na
dnu. Poučeni svetlim primerom Idile, možda će filmaši
shvatiti da je horor ipak moguć i kod nas u regionu i odvažiti se
da tim putem krenu. Možda će to izroditi još bolje i strašnije
naslove. U tom kontekstu, pionirska uloga Idile je
neprocenjiva.