Bird Atlas / Atlas ptáku

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Olmo Omerzu

scenario: Olmo Omerzu, Petr Pycha

uloge: Miroslav Donutil, Alena Mihulová, Martin Pechlát, Vojtech Kotek, Pavla Beretová, Eliska Krenková, David Bowles

Svojim prvim, jedva dugometražnim filmom A Night Too Young (2012) slovenački reditelj s praškom diplomom i adresom Olmo Omerzu se ispostavio kao jedna od većih nada evropskog filma. Svojim prvencem je pokazao razumevanje mladosti i procesa kroz koje mladi um prolazi, a da pritom nije imao potrebu da osuđuje. Slično je ponovio i u svom sledećem filmu jednostavno nazvnanom Family Film (2015) u kojem je antropološki studirao otuđenja u okviru buržoaske familije u modernoj Srednjoj Evropi, ali je demonstrirao i sklonost ka tipskim dramaturškim i režijskim rešenjima u svrhu poentiranja i završavanja priče. Svoj najveći uspeh do sada postigao je sa dosta slobodnim (možda i previše slobodnim) filmom ceste Winter Flies (2018) sa kojim je pokupio nagradu za režiju u Karlovym Varyma, premda je to bio njegov najslabiji, najmanje ličan i najmanje »radoznao« film.

Omerzu se ove godine vratio na mesto presudno za lansiranje karijere, u Karlove Vary, sa svojim najnovijim, »najodraslijim« i prema publici najambicioznijim filmom Bird Atlas. Ova češko-slovačko-slovenačka koprodukcija je možda ostala bez nagrada u ovogodišnjoj vrlo ujednačenoj konkurenciji, ali možda je pravi teren na kojem će ovaj film pokazati svoju snagu neki lokalni bioskop, a ne festival.

Linija familije, i to one buržoaske, prisutna je i u novom Omerzuovom filmu, s time da sad u fokusu njenu »glavu«. Ivo (Donutil) je gazda na poslu toliko veliki da se može smatrati tajkunom, a pošto je život posvetio poslu, to znači da je od kuće uglavnom bio odsutan. Njemu je vreme za penziju, a sinovi Martin (Omerzuov stalni glumac Martin Pechált) i David (Kotek) samo čekaju da preuzmu posao od njega, ali on u njih nema dovoljno poverenja. Njegovo poverenje bi verovatno najlakše zaslužila kći Eva (Beretová), samo kada bi ona bila zainteresovana.

Dve stvari koincidiraju da stave priču u pogon. Jedna je očekivana: Ivo doživljava srčani udar koji će ga na neodređeno (ako se njega pita, kratko) vreme izbaciti iz stroja. Druga je već iznenađenje: neko je iz firme ispumpao ogromna sredstva putem lažnih faktura, a nakon istrage je za to osumnjičena verna sekretarica Marie (Mihulová) koja je »pod stare dane« našla relativno mlađeg dečka, ni manje ni više nego američkog vojnika stacioniranog u Afganistanu, a njihova veza na daljinu bi uskoro mogla biti krunisana zajedničkom kućom u Americi.

Sve to zvuči sumnjivo, a Ivo, logično, zahteva podrobnu istragu i zadovoljštinu, pa makar za to žrtvovao svoju vernu zaposlenicu i egzistencijalno ugrozio njenu kći Ninu (Omerzuovo otkriće Eliska Krenková koja je igrala omladinsku fatalku u Family Filmu). Za to vreme se raspadaju i firma i porodični klan, otkrivaju se neke loše zakopane tajne, a Ivo sve više gubi snagu. Ptice iz naslova, pak, služe kao hor iz kakve grčke tragedije, mada više u komičnom tonu, jer svojim cvrkutom, uredno »prevedenim« i zapisanim u formi titla, ispaljuju mudrosti i aforizme na liniji od popularne psihologije do marksističke društvene teorije.

Ambicije u pogledu kompleksne, kros-žanrovske priče ne nedostaje, a Omerzu je dovoljno vešt pripovedač da sve niti drži na okupu inteligentnom režijom, upotrebom fotografije Lukasa Milote i diktiranjem ritma i tempa kroz montažu Jane Vlckove. Omerzu je dosta dobar i u režiji glumaca, kako onih sa kojima je već radio, tako i u slučaju onih sa kojima radi po prvi put. Miroslav Donutil je pravi primer za to, karakterni glumac prisutan još od 70-ih godina prošlog veka, ovde sa sigurnošću igra u suštini tipski napisan lik sa sigurnošću i prirodnošću tako da ga bez problema oživi.

Pukotine nastupaju u detaljima. Prvi od njih je štos sa pticama kao komentatorima koji tek jednim kasnim, oštrim obratom biva opravdan, a do tada deluje kao pokušaj humora kojim se maskira teška pravednička ruka inherentna za melodramatsku notu i inače prisutnu u scenariju koji Omerzu potpisuje zajedno s Petrom Pychom s kojim je sarađivao i na svom prethodnom filmu Winter Flies. Sa druge strane, trilerski deo priče ne uspeva da zaživi onako kako to očekujemo od (bioskopskih) filmova, već ostaje na nekom utišanom, »televizijskom« nivou, pa je Bird Atlas uspeliji kao studija porodice pod pritiskom kapitalizma koji se i na vrhu piramide oseća kao i na dnu, samo dolazi iz različitog pravca.

Kada se svede račun na kraju, Bird Atlas je korektan i umereno zabavan film, dovoljno lak za gledanje i dovoljno sposoban da zadrži gledaoca. Jedino pitanje koje se postavlja bilo bi ko je taj idealni gledalac: je li on posetilac bioskopa, posetilac festivala ili neko ko na film možda ponekad nabasa na nekom televizijskom ili kućnom formatu.

Charlatan

kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Agnieszka Holland

scenario: Marek Epstein

uloge: Ivan Trojan, Juraj Loj, Josef Trojan, Jaroslava Pokorna, Jiri Černy, Miroslav Hanuš

Berlinale pod novom upravom između ostalog znači i da će se nekim starim, zaslužnim igračima pređašnje zasluge ipak nešto manje računati. Jedna između "ražalovanih" je i poljska rediteljka Agnieszka Holland koja je, iako aktivna i na Istoku i na Zapadu, pomerena sa liste onih čiji se film, pa kakav god bio, obavezno nalazi u takmičarskom programu. Njen najnoviji film Charlatan, izbačen tek godinu nakon njenog prethodnog laganog promašaja Mr. Jones (imao premijeru na istom festivalu, naravno u takmičarskoj konkurenciji), igrao je u sekciji Special Gala.

Charlatan se, pak, teško može nazvati posebnim delom filmske umetnosti, čak i potencijal za gala-premijere limitiran na prostor bivšeg Istočnog Bloka. Reč je o klasičnom biografskom filmu o zanimljivoj i pomalo zaboravljenoj ličnosti, "čoveku za sva vremena", travaru i iscelitelju Janu Mikolašeku čiju su klijentelu činili prosti i naivni ljudi, ali i glavešine različitih režima, nacističkog i komunističkog, a koji je, kako to obično biva, "zglajzao" kada se promenila garnitura. Iako su glavni aduti filma, poput detalja scene, kostima i rekvizite, dorađeni i sasvim na liniji onoga što percipiramo kao realnost, Charlatan je film koji odiše televizijskim ugođajem, a koji je na ime svoje rediteljke osigurao festivalsku premijeru.

U prilično spretnoj montažnoj sekvenci u uvodu preko koje ide špica (još jedna demonstracija televizičnosti), Holland postavlja vremenski okvir "sadašnjosti": umire čehoslovački predsednik Antonin Zapotocky, a oko 70-godišnjeg slavnog nadri-lekara Mikolašeka (Ivan Trojan, jako dobar) počinje da se steže obruč zbog narušavanja socijalističkog morala. Naprosto, travar koji je lečio što uživo, što "pouzećem", stao je na nekoliko žuljeva, bilo zbog arogancije u komunikaciji, bilo zbog neposotojećeg izbora klijentele, bilo zbog raskoši u kojoj je živeo u oskudna socijalistička vremena, a sa smrću predsednika je ostao bez klijenta i zaštitnika na najvišem mestu.

Odatle nas priča vodi u flashback momente na Prvi svetski rat gde je Mikolašek pretrpeo PTSP kao nevoljni učesnik streljanja civila, međuratni period u kojem je "naučio zanat", ratni u kojem je skupa sa svojim asistentom Františekom Palkom (Loj, izvrstan) lečio naciste, a pomagao partizane, i konačno posleratni u kojem se nastavio "business as usual". U mladosti, Mikolašeka igra Josef Trojan, Ivanov sin, otud suštinska sličnost.

Zanat je naučio od jedne babe (Pokorna) koja je, kao u bajci, živela u kućici u šumi i svoje usluge nije naplaćivala. Od nje je preuzeo dijagnostičku metodu gledajući uzorke urina osvetljene jednim zrakom svetlosti u inače zamračenoj prostoriji (vizuelno najdojmljiviji segment filma, toliko da čak ni repeticije ne smetaju), a svoja herbalistička znanja (dolazi iz familije cvećara) koja je prvo primenio kako bi sestri izlečio gangrenoznu nogu koristio je da slaže tinkture i meleme. Za razliku od babe, on je svoje znanje naplaćivao i od toga napravio unosan biznis: pred njegovom kućom koja je figurirala kao nekakav institut i bolnica uvek je bio red, a ljudi su slali uzorke i poštom.

Aspekat za posebnu analizu je njegov odnos do Palka koji je svakako bio više od samo asistenta i "desne ruke", njih dvojica su bili ljubavnici, bez obzira na to što je Palko bio oženjen. Aspekt homoseksualnosti ovde je podigran, što je osvežavajuće da se od filma ne pravi političko-aktivistički uradak, film agende. Opet, potencijal uvida u istorijske prilike (da su gay osobe bile jednako proganjane u svim režimima, kako totalitarnim, tako i navodno demokratskom u kojem je značajnu ulogu igrala crkva), čemu je Agnieszka Holland inače sklona, ostaje propušten jer film kao da gubi fokus u pokušaju da u ograničenom vremenskom trajanju pokrije što više toga.

Konačni dojam je da Charlatan ostaje na nivou tek solidnog, nešto raskošnije produciranog, televizijskog filma koji najbolje funkcioniše na malom ekranu. To ne treba da čudi od proslavljene i nagrađivane autorice koja je učestvovala u evoluciji igranog televizijskog programa i približavanja istog standardima bioskopskih filmova koja je radila na projektima kao što su The Wire, Treme i House of Cards, po čemu je i najpoznatija zapadnoj publici. Ona svoja iskustva preko Charlatana pokušava da prenese na teritoriju Srednje i Istočne Evrope i bioskopskog filma. Dodatni faktor koji cementira taj utisak su i generički, a zbzani kraj koji potpiruje teoriju da će se Charlatan u Češkoj, Slovačkoj i Poljskoj pojaviti i kao TV film, odnosno serija sa još nešto dodatnog materijala.

Još je jedan problem u ovom inače sasvim korektnom filmu: čini se da prema svom protagonisti ni Holland, a ni njen scenarista Marek Epstein ne zauzimaju stav i to na način da stalno alterniraju prilično različite, od osude (jasno je da je Mikolašek barem u neku ruku prevarant koji je pritom despot prema svojim zaposlenicima i arogantan čak i prema svojoj sestri), do simpatije koja prevazilazi to da je on žrtva okolnosti, dogmi, totalitarnih režima i čega sve ne. Zašto je Mikolašek dobio svoj bio-pic i to u današnje doba pomame za "alternativnom medicinom" i ostalim formama nadri-lekarstva i praznoverja, osim zato što je zaboravljen, ostaje prilična misterija.

Rudy kapitan / Cerveny kapitan / The Red Captain

2016.

režija: Michal Kollar

scenario: Michal Kollar, Miro Sifra (prema romanu Dominika Dana)

uloge: Maciej Stuhr, Oldrich Kaiser, Marian Geisberg, Martin Finger, Michal Suchanek, Zuzana Kronerova, Helena Krajciova

Godina je 1992. i Čehoslovačka preživljava svoje poslednje dane. Tri godine ranije, komunisti su sišli s vlasti i pustili “šašave pisce”, kako to kaže jedan lik u filmu, da im kroje kapu. Primedba se odnosila na Havelov akt o opštoj amenstiji za sve sumnjivo i politički osuđene zatvorenike pod koju su se podvukli i sasvim obični kriminalci, serijske ubice, narkomani i probisveti, poput Ondreja Riga.

Upravo sa vešću o njegovom hapšenju počinje rediteljski prvenac vrlo sposobnog producenta Michala Kollara. Naravno, reč je o fiktivnom, ali zapanjujuće realističnom svetu nastalom iz pera slovačkog pisca Dominika Dana koji se bavi inspektorima, špijunima, bezbednjacima, komunistima, psihopatama, crkvom, drukerima, tranzicijom i smutnim vremenima. Cerveny kapitan je jedna od knjiga u nizu, a Danov opus naprosto traži visokobudžetnu televizijsku seriju. Toliko da i ovaj film zapravo liči na kvalitetni pilot od dve epizode.

Američki noir uzori se poznaju kroz klišee: napaljeni mladi inspektor (igra ga sa punim žarom poljski glumac Maciej Stuhr) je uparen sa okorelim starim (Geisberg) i njih dvojica pronađu tajno pokopani leš iz kasnog komunističkog perioda čiji ih trag vodi do Crkve, Službe, a naročito naslovnog sadističkog agenta kojeg igra češka zvezda Oldrich Kaiser. Nadalje, patolog je prigodno ciničan sa svojim komentarima, barovi su sumnjivi i u njih zalaze barabe, različite interesne skupine štite svoja dupeta, vreme je pasje vruće i sve u tom stilu.

U pitanju je, dakle, poštena žanrovska priča sa izrazito lokalnim šmekom. Osim jednog CGI momenta na početku, produkcijske vrednosti su izvrsne, posebno za neimpozantni budžet od oko 2 miliona eura. Svi detalji perioda, poput vozila, arhitekture i odeće su apsolutno na mestu. Kollar režira školski neprimetno, ali razmišlja producentski i uspeva da izvuče maksimum iz onoga što ima na raspolaganju. Neki detalji poput dijaloga na dva jezika će možda promaći zapadnom gledaocu, ali trenirano istočnoevropsko uho će ubrati razliku između češkog i slovačkog.

Naravno, nije sve baš uvek glatko. Naslovni junak je problematičan jer ga imamo samo u par scena, dakako impozantno krvavih i stoga pamtljivih, ali smo svejedno očekivali nešto veće njegovo prisustvo u priči. Oldrich Kaiser je ime koje će privući češke gledaoce, ali ostaje sumnja da je u pitanju pre svega marketinški trik. Takođe, akcioni “stunt” u kojem se Maciej Stuhr provlači ispod železničke kompozicije u punoj brzini bi verovatno posramio američke akcione junake poput Brucea Willisa, ali je svejedno “over the top”. Nešto problema se može naći i u raspletu koji deluje malo saseckano, ali pošto sam imao prilike da pogledam samo DVD verziju, 15 minuta kraću od bioskopske / festivalske, usudio bih se da to pripišem tom faktoru.

Međutim, i pored tih laganih nedostataka, Cerveny kapitan je i više od gledljivog filma i kurioziteta za gledaoce nenaviknute na takve naslove iz istočnoevropskog miljea. Još više od toga, to je primer kako nastaje domaća, odnosno regionalna filmska industrija, što se posebno može primeniti na žanrovske naslove koje fondovi često zaobilaze.

Ja, Olga Hepnarova / I, Olga Hepnarova

2016.

režija: Petr Kadza, Tomas Weinreb

scenario: Petr Kadza, Tomas Weinreb, Roman Cilek

uloge: Michalina Olszanska, Martin Pechalt, Klara Meliskova, Marika Soposka

“Ja sam usamljenik. Uništena žena. Žena uništena od strane ljudi... Imam izbor – ubiti se ili ubiti druge. Biram da se osvetim onima koji me mrze. Bilo bi suviše lako napustiti ovaj svet kao anonimni samoubica. Društvo je suviše indiferentno, s punim pravom. Moja presuda glasi: Ja, Olga Hepnarova, žrtva vaše bestijalnosti, osuđujem vas na smrt.”

odlomak iz pisma Olge Hepnarove novinama

Destinacija: Prag, 1973. godine. Tramvajska stanica i ljudi na njoj. Kamion prelazi na trotoar i zaleće se pravo u gužvu od ljudi, ubivši ukupno osmoro. Za volanom kamiona je devojka koja ne izlazi sve dok policajac ne dođe po nju. “Učinila sam to namerno”, kaže sa nepromenjenim izrazom lica. Dve godine kasnije, Olga Hepnarova biva pogubljena kao poslednja žena nad kojom je izvršena smrtna kazna u Čehoslovačkoj.

Svi ti podaci dostupni su na internetu, od Wikipedije do baza podataka o serijskim i masovnim ubicama. Ali, kao što je to slučaj sa takvim ličnostima, kraj je predodređen, a zanima nas put dotle. Kako je devojka koja je odrastala u normalnom domu, kćerka dobrostojećih roditelja, oca bankarskog službenika i majke zubarke, postala patološka ličnost koja je planirala i izvela masovno ubistvo nedužnih ljudi? Je li njena patologija počela sa hladnim odnosom i nerazumevanjem u kući? Je li bila uslovljena stigmom homoseksualnosti? Je li prvo društvo nju odbilo ili je ona bila ta koja je odbila društvo?

Upozoravajući znaci su bili sveprisutni. Pokušaj samoubistva sa trinaest godina. Majčina kritika da je za samoubistvo potrebna snaga volje koju Olga nema. Trauma mentalne institucije i sukoba sa drugim štićenicama. Rano osamostaljenje. Loša lična higijena. Povučeno, gotovo preplašeno držanje u socijalnim situacijama. Intelekt koji prevazilazi formalno obrazovanje i serija manuelnih poslova sa kojih je Olga bivala otpuštana.

Olgina hladnoća zapravo nije bila maska nego poslednja linija odbrane od sveta koji ona nije razumela i koji nije razumeo nju. Tek u pojedinim situacijama vidimo da je Olga ljudsko biće, a ne tužna, disfunkcionalna olupina. U izlascima sa devojkama i seksualnim odnosima s njima. Ili u druženju sa bivšim robijašem – pivopijom (Pechalt). Ali ni tu nema dubine odnosa. Devojke će se, kao Jitka (Soposka), pre ili kasnije uplašiti Olgine mračne strane i “clingy” stava, pa tako neće biti šanse za ozbiljnu, ispunjujuću vezu. A ni prijateljstvo neće biti duboko jer jedna strana ne zna kako pristupiti, a druga ne želi.

Olgu Hepnarovu apsolutno savršeno i dozirano igra poljska glumica Michalina Olszanska, poslednjih nekoliko godina sveprisutna u poljskoj kinematografiji, od moje malenkosti zapažena kao jedna od sestara-sirena u horor-mjuziklu The Lure / Corki Dancingu. Njena hladnoća ovde je zastrašujuća, ali i magnetična tako da nam je teško odvojiti pogled od ekrana. Očito se radi o glumici pred kojom je budućnost i čiji talenat je internacionalno prepoznat: u narednih nekoliko godina očekuje se solidan broj uloga od mlade glumice, u Poljskoj i van nje.

Njena gluma je osnova oko koje autorski dvojac Kadza-Weinreb gradi film. Lik Olge je prisutan u svakoj sceni i svakom kadru, prepoznatljiv i upečatljiv, apsolutno zloslutan, ali i u skladu sa atmosferom. Prag ranih 70-ih je pogođen potpuno, u svoj depresiji nakon sloma Češkog proleća (koje, opet, na samu Olgu nije uticalo, naprosto nije takav tip, i koje se nigde ne spominje eksplicitno). Odličan produkcijski dizajn je briljantno uslikan u crno-beloj digitalnoj tehnici od strane poljskog direktora fotografije Adama Sikore.

 Kao i njegova junakinja, film Ja, Olga Hepnarova je jedno hladno, sporo, skoro nedogađajno i svakako neprijatno iskustvo. Ali štos je u tome da ga nećete tek tako zaboraviti i da ćete se od utiska oporavljati još neko vreme. Valjan, stiliziran i emotivno snažan doprinos doprinos sve popularnijem trendu mešanja dokumentarne građe sa igranom formom.

Rodiny film / Family Film

2015.

režija: Olmo Omerzu

scenario: Olmo Omerzu, Nebojša Pop Tasić

uloge: Jenovefa Bokova, Daniel Kadlec, Eliska Krenkova, Martin Pechlat, Karel Roden, Vanda Hybnerova

Razmišljam o onim američkim srednjoškolskim žurkama koje redovno gledamo u filmovima: u kućama sa bazenom, sa koktelima i buradima drugog alkohola i razuzdanim curama i shvatam koliko to nije moguće u realnom svetu. Koliko organizacije takav poduhvat zahteva. Kako je otežano maloletnicima i mlađim punoletnicima nabaviti alkohol. Kako odgovorni ljudi koji žive u tim kućama koje su stekli mukotrpnim radom sigurno neće preuzeti rizik i dati je na upravljanje srednjoškolcu, po definiciji neodgovornom biću. I, budimo realni, ko će to da počisti? Ne, to je u najboljem slučaju “trope”, a u gorem možda čak i nečija perverzna fantazija.

Znam kako je to bilo kada su mene moji starci puštali u stanu, samog ili sa bratom i na šta je to ličilo. To je počelo da se dešava negde oko mog punoletstva ili možda čak u studentskim danima. Bilo je uglavnom zabavno, od sitnog zadovoljstva menjanja noći za dan (akcija bi se obično završavala sa šetnjom psa u zoru) i mamutskih seansi FRP-a, preko alkohola, trave i slobodoumnijih cura (kad je bilo sreće), uspavljivanja sa pornićima do poduhvata kao što su umreživanje nekoliko računara (pre nego što je iko imao wireless) i piraterije širokog spektra (ili bar onoga što smo mi pod tim zamišljali). Bilo je tu kretenskih momenata da neko, naduvan kao majka, skonta da je prava zabava pustiti DVD ABBA-e i odvrnuti ga do daske u podne, a ostali se, jednako naduvani, smeju kao majmuni, ili kuhinjskih eksperimenata sa šniclama, kolačima, majonezom i ljutom paprikom, ili višednevnih žurki (zapravo pijanki), ili već nekih sličnih maloumnih klinačkih akcija (jer srednjoškolci i sveži studenti su, redom, maloumni, te stoga nesposobni za shvatanje suštine stvari – odnosno već poznatog retoričkog pitanja “ko će to da počisti?”), možda su susedi par puta lupali na vrata, možda su čak i zvali muriju, ali u tome jednostavno nije bilo ničeg epskog.

Na toj liniji, mada na malo dužem štapu stoji i premisa Family Filma Olma Omerzua, Slovenca sa praškom diplomom i praškom adresom za kojeg kritika tvrdi da može udahnuti novi život češkoj, nekada velikoj kinematografiji. Naime, roditelji (Hybnerova, Roden) koji se mogu nazvati praškom buržoazijom, odlaze na dug odmor, jedrenje po azijskim ili pacifičkim tropskim predelima sa sve psom, te ostavljaju stan na “upravljanje” deci, tek punoletnoj Anni (Bokova) i još uvek maloletnom Eriku (Kadlec). Takav bi aranžman trajao do Božića, odnosno raspusta kada bi se i njih dvoje pridružili.

Za klince je to “živela sloboda!”, što u prevodu znači dovlačenje društva, pijančenje i igranje igrica na Wii-u ili na čemu se već igraju igrice danas. Eriku se čak i “posreći” sa Anninom drugaricom Kristynom (Krenkova), pa slobodu, kao i vezu sa atraktivnom starijom curom, shvati malo previše doslovno, pa počne da se ponaša autodestruktivno. Prvi problem je što je batalio školu, što dovodi do objašnjavanja preko Skype-a, ali i novi aranžman isterivanja bulumente i pasku strica Martina (Pechlat).

Meutim, to je samo prvi u nizu problema, jer pravo sranje tek treba da se dogodi: roditelji se nekoliko dana nisu javili, nedostupni su na telefonima i internetu i sasvim je moguće da su doživeli nesreću. Kako će to uticati na klince koji moraju preuzeti odgovornost za svoje postupke, na strica Martina i flertušu Kristynu koja njihovu kuću doživljava kao svoju? Uporedo sa njihovom dramom gledamo i dramu psa koji je, očigledno, preživeo brodolom i sada se bori za preživljavanje na pustom otoku. Hoće li se razbijena familija ikada okupiti i sa kakvim posledicama?

Jednom kad prevaziđemo preteranu elaboriranost i neverovatnost “settinga”, jer ko bi normalan vodio psa na jedrenje umesto da ga ostavi mamlazima makar kao neki mehanizam kontrole i nametnutu obavezu i koliko je navigatorskog iskustva potrebno da bi se, umesto po Jadranu ili Mediteranu jedrilo po nepreglednim i opasnim vodama oko Indonezije, Family Film zapravo nudi studiju modernog (porodičnog) života i situacije u kojoj se uloge u porodici menjaju. Family Film je u svojim najboljim trenucima jedna savršeno uspela antropološka studija.

Scene okrnjene porodične dinamike se smenjuju sa scenama sa psom na pustom otoku, što filmu dodaje na napetosti, ali ne samo to. Omerzu i Pop Tasić vrlo dobro znaju šta rade sa scenariom, pa pas nije tu samo za izvlačenje emocija, mada je njegova odiseja vrlo potresna, nego i kao predmet za proučavanje postulata prirode i evolucije: prilagodljivosti i borbe za opstanak.

Family Film bi sa svoje prve dve trećine bio zaista impozantan, inteligentan i intrigantan srednjemetražni film, na tragu onoga što je Omerzu već postigao sa A Night Too Young (2012), ali se u trećem činu gubi. Jasno, priču treba nekako privesti kraju, ali i scenario i režija se suviše oslanjaju na klišeizirani melodramatični obrat koji služi kao pomagalo, kako u scenariju, tako i kao oruđe za trošenje vremena, što rezultira kontra-efektom. Snaga emocionalnog udarca se gubi i inače intrigantna ideja ostaje tek napola realizovana.

Naravno, i pored toga Family Film inače nije savršen, neki detalji ostaju suviše grubi ili su plastično šokantni, bez neke dublje poente, ali, sve u svemu, u pitanju je film koji ima potencijala (dobar deo čak i realizuje) na više nivoa. Prvo, ovo je jedan od retkih filmova koji se bavi buržoazijom, posebno u istočnoevropskim okvirima gde je ova klasa i inače retka. Omerzu tom miljeu pristupa opservantno i sa zanimanjem i, veoma važno, ne osuđuje ga, iako iznosi kritiku njihovog nimalo diskretnog “šarma”. Drugo, bavi se sa mladim ljudima na generacijski blizak, nepatronizirajući način i svoje likove, ma koliko blazirani bili već od mladosti i ma koliko u suštini, tretira fer, korektno i čovečno. Kristyna je tu posebno važan lik i manjak njene motivacije i reditelj i glumica Eliska Krenkova okreću u svoju korist: ne čine li nam se sve mlade “femme fatale” baš tako nemotivisanima i ne leži li u tome ta njihova misterioznost koja nas je toliko privlačila? Treće i najvažnije, film uspeva da poveže sociologiju, antropologiju i evolucionu biologiju, da u tome ide od posebnog ka opštem i da pritom ostane dovoljno spontan, bez teške ruke u pozadini.

Izvedba je odlična, od pažljivo odabranih glumaca i njihove interakcije, preko odmerene fotografije do apsolutno sjajnog psa koji je imao dosta težak zadatak i izveo ga junački. Family Film je pravi izbor za filmofilske rasprave, više gledanja i podrobniju analizu. Ovo može biti jedan od budućih klasika, a Omerzu svakako može još rasti kao autor ako bude snimao u relativnom kontinuitetu. Većina grešaka u Family Filmu su stvar limitiranog iskustva i nadam se da će one, kada autor uđe u zenit kreativnosti, nestati.

Domaci pece / Home Care

2015.

scenario i režija: Slavek Horak

uloge: Alena Mihulova, Bolek Polivka, Tatiana Vilhelmova, Zuzana Kronerova, Sara Venclovska

Home Care je ovogodišnji češki kandidat za Oscara i filmski prvenac Slaveka Horaka, reditelja koji se kalio na brojnim reklamama. Poslati nečije debitantsko ostvarenje kao jedinog predstavnika svoje zemlje u utrku za prestižnu nagradu se čini kao ludost, ali očito da su nadležni procenili da im je to podnošljiv rizik. Uostalom, dilema se svodila na ovaj film ili Omerzuov Family Film koji je možda glasnije odjeknuo na festivalskom ciklusu, ali je i provokativniji, pa samim tim i rizičniji. Da se ne lažemo, nije da će Home Care odjeknuti dalje od festivalskog ciklusa (po kojem se razleteo od premijere u Karlovym Varyma nadalje) i uske arthouse scene, neke velike nagrade se čine prilično daleko, ali svejedno.

Mada, kao da žiriji vole te tužne, crne i beznadne istočnoevropske filmove i Home Care se na prvi pogled čini baš takvim. U centru pažnje je Vlasta (Mihulova), sredovečna patronažna sestra koja obilazi stare, umiruće i nepokretne pacijente negde u češkoj ruralnoj zabiti. Iako je njen posao i stresan i težak, a ona ne zarađuje baš puno, ona je vrlo etična i posao za nju nije samo obaveza, nego i način samopotvrđivanja, jer joj toga fali kod kuće. Muž Lada (Polivka) je klasičan seoski tip – grub, otresit, škrt na emocijama i sa nepokolebljivim idejama o rodnim ulogama (kome kuhinja, kome garaža, kome vrt, a kome vinograd, ko kosi, a ko vodu nosi, što bi se reklo), a kćerka Marcela se odavno odselila.

Home Care će sa ionako pomalo mučnih, blatnih seoskih prizora promeniti fokus na još mučniju tematiku kada Vlasta doživi nesreću. Ironijski obrt sudbine bi bio da ona ostane nepokretna (recimo, nekoliko meseci u gipsu), pa da je njoj makar privremeno potrebna patronažna sestra. Ne, Horak nam je spremio nešto mnogo crnje: pregled nakon nesreće otkriva metastaze po celoj utrobi što Vlasti daje nekoliko meseci života, nikakvu šansu za oporavak i možda nešto analgetika kada nastupi bol.

Kao da selo, blato, siromaštvo i hladni, distantni muž nisu dosta, nego eto sad i raka, te magične reči za sažaljenje i patetiku, praćene orkestrom minijaturnih violina. Naravno, kod takvih stvari klasična medicina nije odgovor (mislim, nije da se proslavila i ovako, ali filmski tretman je stvarno negativan), pa Vlasta pokušava da nađe odgovore negde drugde. Sprijateljuje se sa učiteljicom plesa (Vilhelmova) i ona je odvodi kod bio-energetičarke i homeopatske isceliteljke (Kronerova). I to isprva deluje: Vlasta se oseća bolje, ali rezultati na kontrolama ne idu u prilog tome. Je li ta nada posve lažna?

Štos sa Home Care nije toliko u tome kako i koliko menja standardne teme i šablone istočnoevropske kinematografije, nego nešto što nećemo isprva primetiti, nešto što dolazi iz češkog filmskog nasleđa. Kao i Forman i Mencl u najboljim danima, tako i Horak u neveselu situaciju ubacuje humor, tipično češki, malo na crnjak, ali nenametljivo, sa dušom i sa osećajem za “naplatu”.

Primera radi, naizgled tipična kritika bizarnosti evropske birokratije kroz pothodnik za žabe će se u nekoliko ključnih trenutaka filma pojaviti u sasvim drugim kontekstima, jednom efikasnijem od drugog. Uostalom, humor se već dao naslutiti sa likom muža koji je više smetenjak nego grubijan, ili sa jednim od pacijenata koji parazitira na sistemu zdravstvene zaštite, pa čak i sa ležernim pristupom alternativnoj medicini.

Istini za volju, Horak tu i tamo pretera (portret medicinskog osoblja je tendenciozan do maksimuma), ali Home Care sa svojim humorom više nego solidno funkcioniše kao topla i nežna tragikomedija, umesto očekivane socijalne drame i patetičnog “tear-jerkera”. Pametno napisan, nenametljivo režiran i vrlo dobro odglumljen, ovo je film vredan gledanja.

Ghoul

2015.

režija: Petr Jakl

scenario:Petr Jakl, Petr Bok

uloge: Jennifer Armour, Alina Golovlyova, Jeremy Isabella, Paul S. Tracey

Na papiru Ghoul izgleda kao jedan od onih generičkih horora koji stvarne, naduvane ili potpuno izmišljene užase sa istoka Evrope prodaju zapadnoj publici. Pristup je “found footage”, najpotrošeniji i najnemaštovitiji koji postoji. Osnova strašenja je nekakva generička gadnost lokacija i gomila “jump scare” prepada. Čak ni tema filma nije učvršćena, već hvata nekoliko međusobno ne baš povezanih motiva. Štos je, međutim, u tome što je Ghoul dobro izveden film, od početka do kraja i što je zapravo strašan, što je redak i hvale vredan kvalitet u savremenom horor filmu.

Film, očekivano, počinje sa američkom filmskom ekipom koja snima dokumentarni film, odnosno pilot-epizodu serije o kanibalima 20. stoleća. Logično mesto za njih je Ukrajina, a prvenstveni razlog su slučajevi kanibalizma za vreme gladomora 30-ih godina. Međutim, njihov fokus nisu samo događaji od pre nekoliko decenija, već i jedan noviji slučaj. Izvesni Boris je optužen i osuđen za ubistvo, a svoju žrtvu je navodno pojeo.

Našu američku ekipu sastavljenu od jedne cure i dva momka upotpunjuju ukrajinska prevoditeljica i vodič, poslovična istočnoevropska muljara gladna američkih dolara. Koliko za stvarne potrebe misije, a koliko kao muljažu, on ekipi priključuje i lokalnu vešticu (zapravo vračaru) pod izgovorom da će se kanibal opustiti pred njom i da će u nju imati poverenja. Za mesto intervjua oni određuju seosku kuću u kojoj se zločin dogodio. Međutim, tamo nalaze ploču za prizivanje duhova urezanu na stolu i malo iz zezanja, a malo i usled međusobnih svađa, oni prizivaju zloduha, i to nimalo običnog. Taj duh je povezan sa jednim od najpoznatijih sovjetskih serijskih ubica, Andrejem Čikatilom, koji je i sam imao traume vezane za gladomor i kanibalizam.

Poveznica između dominantnih motiva kanibalizma, gladomora (koji je sam po sebi bio horor), Čikatila i duha se zaista čini nategnutom i proizvoljnom, ali to naprosto u filmu ne deluje tako. Petr Jakl i njegov ko-scenarista Petr Bok uspevaju da priču učine fluidnom toliko da nam konstruiranost cele priče ne bode oči. Razlog za to su brojni “jump scare” momenti kojih je sasvim dovoljno (ni premalo ni previše) i konstantna atmosfera napetosti koja se gradualno pumpa kroz ceo film.

Utisak jedino lagano kvare glumci koji su pomalo drveni. Nisam siguran može li se krivica svaliti kompletno na njih, pošto su njihovi likovi nedovoljno detaljno napisani i tipski, ni po čemu posebni i već masu puta upotrebljeni u “found footage” filmovima. Opet, to je minimalan problem jer “found footage” ne gledamo zbog uverljivih likova (to može biti samo bonus). Ghoul je jedan od retkih koji uspeva u svojoj nameri da nas prodrma i uplaši. I to je sasvim dovoljno. A što se Čikatila tiče, on je popularna tema ove sezone. U svakom slučaju, pre bih preporučio Ghoula nego puno skuplju hollywoodsku konfekciju Child 44.

Napomena: Žiri na Grossmannu je bio sličnog mišljenja, pa je Ghoul dobio “Hudog Mačka” za najbolji dugometražni film, pritom pobedivši favorita German Angst. Veliki uspeh za mali film.

Fair Play

2014.

režija: Andrea Sedlačkova

scenario: Andrea Sedlačkova, Irena Hejdova

uloge: Judit Bardos, Anna Geislerova, Roman Luknar, Ondrej Novak, Roman Zach

Kada se sve sabere i oduzme, u doba socijalizma je Jugoslavija bila veselija od najveselije barake u logoru zvanom “Iza gvozdene zavese”, Golom Otoku, bonovima i par-nepar vožnji uprkos. Barem je bilo polutki preko sindikata, letovanja u Tučepima sa školom, doznaka od tetke iz Frankfurta, krpica iz Trsta i ploča iz Londona. Konkurencija direktno pod ruskom čizmom je po pravilu mnogo gore prolazila. Mađarska 56-te, Čehoslovačka 68-e, Poljska pod vojnom diktaturom, Rumunija pod grotesknom diktaturom, Istočna Nemačka u kojoj je svaki treći bio cinker za tajnu službu i, naravno, “majka Rusija”, tada zvana SSSR...

Život prosečnog čoveka tamo je verovatno bio grozan, uslovi nečovečni, vlast osiona i okrutna. Pa ipak, svako društvo ima svoje povlaštene slojeve, a u “diktaturi proleterijata” to svakako nisu bili proleteri. Beneficije je imala politička klasa, možda poneki doktor i naučnik (oni su bar mogli da putuju po kongresima), državni umetnici i, naravno, sportisti. Samo su kosmonauti bili veći narodni heroji od sportista, a kosmonaute su ionako imali samo Rusi. Ostali su morali da se bace na fudbal, košarku, vaterpolo, gimnastiku, atletiku, dizanje tegova...

Jedna stvar po kojoj su istočnoevropski sportisti, a naročito sportistkinje, bili poznati je doping. Naime, kao što je Hitler hteo da dokaže na Olimpijadi u Berlinu da su Arijevci moćniji od tamo nekih Crnaca, pa izvisio, tako su i SSSR i sateliti hteli da na primeru sporta dokažu superiornost socijalizma u odnosu na kapitalizam. Kako rezultati zavise od fizičke snage i metodike treninga, a ne od političkog sistema, u praksi je to značilo da se pod tim “specijalnim režimima” najčešće podrazumevao doping u državnoj režiji.

Junakinja Fair Playa, smeštenog u Čehoslovačku 80-ih godina, je Anna (Bardos), mlada sprinterka koja ima šansu da uđe u olimpijski tim i dostigne olimpijsku normu. I pored ne baš najlojalnijeg porekla, otac joj je emigrant, majka je bila aktivna 68-e, Anna nekako bude primljena u državni sportski program. Treninzi su pojačani, obične vitaminske injekcije zamenjene jačim i efikasnijim, dodeljen joj je sportski doktor... Njen trener (Luknar) zna o čemu se radi, ali nema nameru da se suprotstavlja vlasti. Njena majka (Geislerova), bivša teniserka kojoj je zbog disidentskih simpatija ukinuta svaka šansa da se makne sa posla čistačice, takođe zna sve zamke dopinga, ali misli da je to najbolji način da Anna emigirira kada se nađe u prilici. Dodatne varijable u tom procesu su i njen novi dečko Tomas (Novak), mamin prijatelj iz disidentskih dana Marek (Zach) koji se vraća u majčin život, sveprisutni birokratski, sportsko-komitetski i špijunski aparat.

Dokle god se drži sportske priče i strahote dopinga, Fair Play je dobar i efektivan film. Kada se to malo proširi na socijalnu sliku, pa upoznamo državnu orkestraciju te monstruoznosti i generalnu društvenu klimu, Fair Play se još drži. Međutim, kada se u sve to uključe i nikad do kraja razrađene ljubavne priče i politička i špijunska komponenta, Fair Play postaje film koji odaje utisak pretrpanosti i neujednačenosti. Naprosto, previše toga je tu da bi se razradilo i uklopilo. Neke od tih stvari deluju verodostojno, posebno fotografija kojim dominiraju sivo-smeđi tmurni tonovi poznog socijalizma, iako priča deluje kao sportski dodatak filmovima kao što su Barbara i The Lives of Others.

Film spasavaju izvrsni glumci koji bez osude i bez opravdanja igraju svoje likove, sitne točkiće u mašineriji koji su možda nebitni za funkcionisanje sistema, ali sistem na njima može da se iživi. Atmosfera straha je vidljiva u njihovim očima. Glumci imaju i sjajnu pomoć u rediteljki. Andrea Sedlačkova je odrastala u doba socijalizma, a nekoliko godina pred pad je emigrirala u Francusku. Od početka novog milenijuma ima dve adrese i dva posla. U Parizu je uglavnom montažerka (sa jednom Cesar nagradom), a u Pragu televizijska i filmska rediteljka i scenaristkinja. Fair Play je njen treći bioskopski film i češki kandidat za predstojeće Oscare.

Ako se Fair Playu doda ta jedna lična, ljudska, memoarska nota, onda ni rastresenost priče ne predstavlja toliki problem. Ovaj film je jedna lična vizija jednog bivšeg sistema.