The Elegy of Laurel / Elegija lovora

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Bračni par odlazi u hotel u banjskom lečilištu na moru u kojem su već jednom odseli. Filip (Frano Lasić) je univerzitetski profesor koji voli da drži monologe i sluša svoj glas. Njegova supruga Katarina (povratnica u crnogorski i film uopšte Savina Geršak) zna sve njegove trikove, ali se drži za sebe i pokušava da vodi svoj život oko njih.

Njihov brak deluje skladno i građanski pristojno, uz poštovanje koje je ostalo kao senka nekadašnje ljubavi, ali pukotine se već naziru. Odmor u banji na moru i druženje sa ljudima iz njima sličnih ešalona, međutim, neće popraviti njihov brak. Samo će učiniti, da se pukotine i njihovo širenje još bolje vide. Katarina će na kraju skupiti hrabrosti da napusti Filipa, a on će ostati sam sa sobom. Sve dok ne otkrije fantazijski svet u blizini svoje vikendice u planinama, u kojem ga čekaju njegova majka (Draginja Voganjac), ali i mlada devojka nastala od zmije (Lidija Kordić).

Ovo bi ukratko bio sadržaj jedne od sarajevskih svetskih premijera, filma ,,Elegija lovora“, dugometražnog prvenca Dušana Kasalice, autora nekoliko kratkih filmova i producenta filmova ,,Ti imaš noć“ (2018) Ivana Salatića i ,,Domovine“ (2020) Jelene Maksimović. Kasalica je zapravo deo blisko povezanog filmskog kolektiva sačinjenog od profesionalaca raznih profila koji deluje u Srbiji i u Crnoj Gori, a kojem se povremeno pridružuju i neki drugi autori. Drugarsko i profesionalno pomaganje se podrazumeva i zapravo je esencijalno za male kinematografije, ali za razliku od nekih drugih filmskih kolektiva, u ovom svako ima svoj individualni glas.

Sudeći po ovom filmu, Kasalica bi mogao da se profilira kao Jorgos Lantimos bivše Jugoslavije, koliko po tematikama kojih se dotiče, toliko i po neizravnom načinu na koji ih se dotiče. Ali i po stilu koji bi mnogi opisali kao hladan, precizan i analitičan. Koliko u tome uspeva, prosudiće svako za sebe nakon pogledanog i „svarenog“ filma, čiji je narativni minimalizam istaknut u prvi plan, kako bi ispod površine sačuvao sijaset tema i različitih potencijalnih uglova gledanja. U svakom slučaju, reč je o intrigantnom komadu filmske umetnosti pogodnom za iscrpnu analizu.

Jedan od uglova gledanja na film može biti i taj da Filipa i Katarinu, ali i druge goste hotela, najviše oslikane kroz još jedan par koji se s njima družuje, Danila (Zoran Trojanović) i Sonju (Lidija Petrone) posmatramo kao decu Jugoslavije. Odnosno, njene više srednje ili srednje klase intelektualaca. Njihovo vreme je svakako prošlo, ali je pitanje koliko su oni toga svesni dok ulaze u verbalne polemike oko ovoga i onoga jedno sa drugim, uglavnom pričajući da ništa ne bi rekli i da bi sakrili sve važno.

Izbor glumaca tu nikako nije slučajan jer se i Frane Lasića i Savine Geršak sećamo pre svega kao mladih, lepih i moćnih glumaca iz perioda Jugoslavije. U tom smislu ni Kasaličina odluka da pusti glumce da im akcenti i sintaksa vrludaju između srpskog i hrvatskog standarda zajedničkog nam jezika, nije produkt slučajnosti ili nemara. Jezik kojim oni govore zvuči kao da ga govore stranci, što oni zapravo i jesu na jednom drugom nivou, strani su sami sebi i jedan drugome. Sa druge strane, glumci koji igraju epizodne uloge iz redova radničke klase (a kasnije i iz sfere mitologije) govore svojim prirodnim akcentima i doimaju se kao autentična ljudska bića.

Nakon prolongirane ekspozicije koja zauzima skoro polovinu filma i u kojoj se autor trudi da „uhvati“ bizarnosti realnog života određenih pojedinaca na što prirodniji i nenametljiviji način, sledi još nekoliko kraćih pasaža, od kojih se samo fantazijski deo može smatrati punim činom. Prvi od tih pasaža je Filipovo suočavanje s realnošću, prvo s kćerkom koja će ga istrpeti za nekoliko telefonskih razgovora sedmično, ali ga ne želi u svom stanu. Pa onda i sa studentima koji na formalističke baljezgarije koje Filip s pozicije profesora ponavlja, reaguju opipljivim štrajkom. U tom trenutku vidimo njegovu prazninu, odnosno istrošenost, ako je ikada i bio svež.

Nakon toga sledi povlačenje u goru, u vikendicu, delom kao iznuđeno rešenje za naprasno „fensi beskućništvo“, a delom kao jalovi, poluplanirani pokušaj da se nekako podvuče crta, promisli o svemu i počne iznova.

Da stvari nisu baš „s ovog sveta“ signalizira crni, smireni jarac, „parkiran“ pred kućom bez razloga koji služi kao vodič koji ga dovodi i do Majke i do Devojke između kojih dolazi do trvenja. Ovaj deo filma se može posmatrati kao potencijalno etički problematičan, jer nekako poziva na simplifikaciju i podelu žena na „žene-majke“ i „žene-zmije“ (pojavljuje se u nekom trenutku i devojčica, ali sasvim je u prolazu, pa ne ostavlja trag). Ali, stvari su kompleksnije od toga. Kasalica na umu svakako ima slovensku mitologiju pretočenu u bajke (a etička slika bajki uglavnom je crno-bela i u oštrim kontrastima), ali je sve što vidimo zapravo Filipova perspektiva na koju on ima pravo, i koja je zapravo nešto najzanimljivije što možemo videti.

Pad i suočavanje s njim je možda najatraktivnije gledati iz vizure onog koji je pao, pa mora da se suoči s posledicama, a to nemamo priliku da gledamo stalno. Problem je, pak, u tome da Kasalica zapravo u svemu tome ni u jednom trenutku ne ide dovoljno duboko, u bilo kom aspektu, psihološkom, sociološkom, filozofskom i antropološkom. Iako podgreva očekivanja u tom pravcu, čini se da ostaje nekako blizu površine, verovatno više sa ciljem da nas zaintrigira sijasetom labavih metafora nego sa namerom da bilo koju od njih produbi i donese svoj sud.

Što se buđenja interesovanja tiče, u tome i uspeva, i to makar na vizuelno impresivan način. Njegovi kadrovi su po pravilu sjajno komponovani, bilo da je reč o dužim ili kraćim, statičnim ili sporim vožnjama. U njima u prvom delu dominira hladna estetika hotela, sa čistim formama i linijama koja oponaša formalizam i stegnutost Filipa (tu teatarski stil Frane Lasića dobro dođe), ali i ljudi u njegovom prisustvu. U drugom delu, pak, boje i forme se menjaju, sve deluje nekako prirodnije i manje rigidno, ali ipak vidimo jednako izraženu nameru Kasalice kao reditelja i sposobnost njegovog direktora fotografije Igora Đorđevića da uhvati baš ono što treba.

U drugom delu filma dizajn zvuka (potpisuje ga Jakov Munižaba) postaje jako važan element u kreiranju napetosti, a u paketu s muzičkom temom Branislava Jovančevića koja preuzima dominaciju od eklektično upakovane muzike iz drugih izvora prisutne u prvom delu, zvučni pejzaž jednako je impresivan kao i vizuelni. Uz inteligentnu montažu Jelene Maksimović, „Elegija lovora“ postaje meditativno, dojmljivo filmsko iskustvo o kojem je teško ne imati mišljenje, pa makar i podeljeno.

Na koncu, ovo nije savršen film, ali je svakako početak. Svakako karijere Dušana Kasalice u dugometražnom formatu, ali i još nečega. Čega tačno, videćemo ili na drugo-treće gledanje kada se otkrije još neki sloj ili ugao, ili sa nekim novim filmovima.

Suntan

2016.

režija: Argyris Papadimitropoulos

scenario Argyris Papadimitropoulos, Syllas Tzoumerkas

uloge: Efthymis Papadimitriou, Elli Triggou, Yannis Tsortekis, Pavlos Orkopoulos, Marcus Collen, Dimi Hart, Milou Van Groesen, Hara Kostali, Maria Kallimani, Syllas Tzoumerkas

Nekoliko stvari je preživelo u Grčkoj uprkos aktuelnoj ekonomskoj krizi. Film je čak i uznapredovao uokviren “grčkim bizarnim valom” koji ne jenjava još od Lanthymosovog Dogtootha, a i turizam se kako-tako drži. Sudeći po radnim biografijama autorskog dvojca, Argyrisa Papadimitropoulosa (Wasted Youth, Bank Bang) i Syllasa Tzoumerkasa (A Blast, jedan od retkih grčkih “bizarnih” filmova koji se krizom bavi direktno, i to manje-više kroz žanr trilera), Suntan je film koji budi interes i očekivanja. Nadamo se i ispitivanju krize i turizma kao oblika kolonijalizma, možemo računati na predivne morske pejzaže sa otoka Antiparosa, i na ljubavnu priču kao okidač za ispitivanje moderne sociološke i antropološke dihotomije mladosti i sredovečnosti.

Nadanja su jedno, a realnost nešto sasvim drugačije. Premda, Suntan počinje intrigantno, pozicionirajući svog protagonistu, otočkog doktora Kostisa (Papadimitriou) u milje lokalnih ridikula, pijanaca i moćnika i to usred zime koja za turistička mesta po pravilu znači dosadu na rubu depresije. Međutim, kad ogreje sunce i kada se sjate turisti nekih desetak minuta od početka (prolog je od ostatka filma efektno odvojen špicom), Kostis ne samo da će imati posla preko glave, nego će se njegova debeljuškasta, proćelava sredovečnost naći pred iskušenjem kada mu u ordinaciju uđe banda internacionalnih turista.

“Vođa čopora” Ana (Triggou) koja je povredila nogu i dovela svoju bulumentu da ometa doktora u toku rutinske intervencije će pobuditi interes kod njega, a i pokazati interes za njega. Kostis, “nerdy”, smotan, čak socijalno retardiran nesrećni muškarac, brzo će se uplesti u druženje sa grupom mlađih turista i zameniti panseksualnu energiju njihovih eskapada i žurki sa Aninim iskrenim interesom. Zaljubljena šeprtlja neće samo postati sprdnja svih na otoku, kako turista, tako i domaćih, nego će se odati pravom manijačenju...

Naravno, lepo to izgleda, atraktivno, bilo u gužvovitom gradiću, bilo na plaži, bilo na izletima, bilo na žurkama i po diskotekama kamo se naprasno živnuli Kostis muva. Kamera Christosa Karamanisa sve to lepo hvata, kiteći “lense flare” detaljima i kreirajući atmosferu letnje opojnosti. Zvučna podloga sačinjena od “nabijajućih” tonova raznih sorti muzike, od iritantnih božićnih melodija koje pojačavaju ironiju, preko grčkih narodnjaka do svih sorti “turističke” muzike, od elektronskog popa do prog-rock verzije Bolera takođe privlači i zadržava našu pažnju. Iskreno, ni obilje neusiljene golotinje nije na odmet, a nije ni “out of character”, mladi uživaju...

Problem sa Suntanom nastaje na moralnoj liniji. Generalno, kada se ispituje neka tema, uopšte nije neophodno da se ponude simpatični likovi koji će gledaocima služiti za identifikaciju. Dakle, nije frka što su turisti zapravo nesimpatični u svojoj bahatosti i usiljenoj demonstraciji ničim izazvane sreće, što gradonačelnik misli samo na lovu, a ridikuli na “pičke”, što su meštani nadrkani, pa ni to što je Kostis manijak. Činjenica da ga igra najsimpatičniji u bandi antipatičnih protagonista Chevaliera, jedine do kraja uspele studije muške potrebe za besmislenim nadogornjavanjem, takođe ne igra naročito bitnu ulogu dok se ne zagrebe malo ispod površine.

Pravi problem je u tome što Papadimitropoulos i Tzoumerkas koji čak ima i cameo-ulogu u filmu očekuju da mi kao gledaoci “kupimo” Kostisa i da saosećamo s njim samo zato što je ugrožen i na neki način nasamaren, odnosno mator, smotan i cendrav. To ne ide iz jednog vrlo prostog razloga: on se ponaša kao jebeni manijak i seksualni prestupnik misleći da je pronašao svoju Lolitu sa kojom će ispuniti fantazije. U redu, sjeban je. U redu, protraćio je svoju mladost, pa pokušava da je nadoknadi. U redu, neiskusan je i slučajno je naleteo na žensku izvan svoje lige, pa nije znao kada da stane i preigrao se. Ali to svejedno nije opravdanje ni za njegovo ponašanje, ni za žicanje naših simpatija prema njemu, ma koliko ga Papadimitriou dobro igrao i pokušavao da mu sačuva dostojanstvo čak i kad ga scenario pretvara u karikaturu.

Nesreća sa tim je što se reditelj Papadimitropoulos kroz Suntan možda bavi svojim ličnim problemima i dilemama, pa medij filma koristi kao terapiju i poligon za iživljavanje sredovečnih muških fantazija, treniranje mizoginije i zapravo mizantropije. Jednom kad “žal za mladošću” poprimi razmere patologije, iz filma nestaju svi oni drugi, fini slojevi koji bi ga učinili zanimljivijim i socijalno relevantnijim. Pokušaj da se te teme makar stidljivo vrate u fokus u trenutku Kostisovog pada ne uspeva, već deluje na silu umetnut. I to je šteta jer i pored svog potencijala Suntan ostaje nezrela fantazija sredovečnih muškaraca o jebanju klinki, a možda i fantazija grčkih “galebova” o guženju bezobraznih turistlkinja.

Eden

2015.

režija: Shyam Madiradju

scenario: Mark Mavrothalastis, Nate Parker

uloge: Nate Parker, Ethan Peck, Sung Kang, James Remar, Jessica Lowndes, Leore Hayon

Iskreno, ime Shyam Madiradju mi ne znači ništa, pošto mu je ovo prva režija nakon jednog producentskog “kredita”. Nije puno značilo ni producentima i distributerima koji su umesto kao Madiradjuov, Eden reklamirali kao film jednog od producenata, Jaumea Collet-Serre, inače reditelja horora (House of Wax, Orphan) i “neesonijada” (Unknown, Non-Stop, Run All Night i neka se pripremi The Commuter najavljen za sledeću godinu). Collet-Serra inače ima i svoj film u prometu ovog leta, takođe sniman na “rajskim” tropskim lokacijama, imena The Shallows koji bi mogao biti savremeno i zapravo promišljeno ne-trash čitanje Spielbergovog letnjeg hita svih letnjih hitova The Jaws. O tome, međutim, kad dođe na red.

Nije ni Collet-Serra razlog da pogledam Eden. Ono što me je privuklo je večitost premise o formiranju društva i određene hijerarhije u maloj ad-hoc zajednici u izolaciji. Ako ste pomislili na Goldinda i Lord of the Flies, u pravu ste. Fascinantno je to: deca koju percipiramo kao nevinu i nesposobnu za zlo (nekorumpiranu civilizacijom što bi rekli neki) će u određenim uslovima, imitirajući odrasle ili ne, pokušati uspostaviti svoje društvo možda čak i surovije od civilizacije kao takve u kojem čak ni oduzimanje života nije tabu.

U Edenu imamo tropsku lokaciju, ali nemamo decu. Umesto njih imamo fudbalski tim, što će reći igrače, trenera (Remar), fizioterapeuta (Kang), čak i njegove dve kćeri (Lowndes, Hayon). Nakon šminkerski snimljene utakmice montirane sa motivacionim govorom o pobeđivanju, fudbalere ćemo upoznati u avionu na povratku kući. Usled neobjašnjenog kvara, avion se ruši u stiliziranoj CGI sekvenci i pristaje u plićaku nadomak tropskog (ispostaviće se pustog) otoka. Posada aviona, većina stručnog štaba i nekoliko igrača su poginuli odmah pri padu, preživelih je 15-ak, dve cure, fizioterapeut i ostatak igrača.

Među preživelima se javlja potreba za oraganizacijom i oči su uprte u nevoljnog kapitena ekipe Slima (Parker) koji i u regularnim uslovima oseća pritisak svoje pozicije sa kojom se nije saživeo. Slim nije autoritet ili je u najboljem slučaju benevolentni, liberalni autoritet i čini se da nije dorastao zadatku, pa se u odlučivanje gura Andy (Peck). Njegove ideje su surovije i darvinističkije: zaliha hrane i naročito vode je malo i nedovoljno za sve, naročito za one povređene bez šansi za preživljavanje, čekanje na spas nije najsigurnija opcija i treba odrediti koga (prvo) žrtvovati... Oko njih dvojice se formiraju klanovi i sukob je neizbežan.

Eden deluje kompetentno režirano, sa solidno izgrađenim i solidno iznenađujućim obratima, generalno je pratljiv i nije dosadan u klasičnom smislu. Kao takav bi mogao da posluži kao zabava uz pivo i kokice u kućnoj varijanti i kao nešto što se prati s pola mozga. Međutim, u tome je zapravo problem: Eden ne podstiče na razmišljanje, ne otvara teme, čak ni premisu ne razvija dalje od onoga što je apsolutno neophodno za gledljiv film koji može da se vrti i u pozadini. Likovi ostaju plitki i kartonski, pa su i glumci neraspoloženi, a etičke rasprave koje bi mogle biti osnova filma ostaju šablonske i nimalo provokativne. Gledajući Eden nećete videti ništa novo i ništa naročito.

Aaaaaaaah!

2015.

scenario i režija: Steve Oram

uloge: Steve Oram, Julian Barratt, Noel Fielding, Lucy Honigman, Holly Dempsey, Tom Meeten, Shelley Longworth, Alice Lowe, Toyah Wilcox, Julian Rhind-Tutt

Jeste li možda gledali Sightseers? Ako niste, pogledajte ga. Prvi razlog za to je da je s njim Ben Wheetley dobio status najinovativnijeg i najhrabrijeg britanskog žanrovskog autora. Drugi razlog je sama uvrnost filma koja je detaljna, slojevita i dorađena, iako se premisa o paru društveno ispravnih serijskih ubica čini potrošenom jednako koliko jednostavnom. Treći razlog je lansiranje u svet filma Stevea Orama i Alice Lowe, koji su do tada uglavnom nastupali kao lokalni stand-up komičari u srednjoj Engleskoj, da bi svojim scenariom baziranim na njihovim stage personama postali alt-umetnici u nastajanju od kojih se dosta očekuje.

Sada imamo Oramov autorski celovečernji prvenac, čudan i artističan, a opet tako opojno nezreo i direktan kakav se od njega i očekuje. Premisa je opet jasna koliko je i luda: zamislite distopijski svet koji izgleda u dlaku kao naš, sa skoro svim pomagalima modernog života, ali u kome se ljudi nisu razvili dalje od čovekolikih majmuna ili su na taj nivo devoluirali. Ako vam na pamet pada Planet of the Apes, niste baš na pravom tragu, jer ovde nema ni tragova epičnosti, spektakla, iznenađenja, pa čak ni “in character” pogleda sa strane. Aaaaaaaah! više deluje kao mešavina dogma-filma, alter-teatra i lažnog dokumentarca koji svoje obučene izrazito čovekolike majmune koristi kao test-subjekte da bi govorio o ljudima kao vrsti.

Alfa-mužjak Smith (Oram) i njegov potčinjeni Keith (Meeten) slučajno ili ne dolaze iz šume u grad i pokušavaju da silom i taktikom preuzmu kuću u predgrađu. Gazda te kuće svejedno nije originalni, i on je kuću preuzeo na silu, a starog poglavicu (Barratt) prognao u dvorište. Kćerka (Honigman) oca krišom hrani, dok se majka (Wilcox) trudi da se prilagodi novom stanju u kući. Isprva se čini da su Smithove ambicije usmerene pre svega na osvajanje kćerke i da dolazi kako bi u kući izvršio restauraciju starog gazde, ali moć je ipak moć...

To bi bio sažetak iscepkane radnje date u dugim scenama i drmusavim kadar-sekvencama, a u pauzi između događaja gledamo orgiju nasilja, neodgovornosti, kopulacije, male i velike nužde, provoda, spački, plemenskih borbi i krupnih i sitnih osveta. Iako se naši likovi glasaju kao životinje, a imena vidimo tek na odjavnoj špici, svi njihovi postupci su tako poznato ljudski, možda primitivni ili primordijalni, ali svejedno.

Problem je, međutim, što Oramov antropološki i filmski eksperiment nije perfektno razrađen i dorađen, pa osim prvotnih šokova i bljeskova pronicljivosti, uglavnom gledamo bulažnjenje koje je humorno dok ne postane naporno i čudaštvo radi čudaštva. Jasno, tu je i centralni dvojac iz uvrnute i zahtevne humorističke serije koja na drugo gledanje ulazi pod kožu, The Mighty Boosh, a Julian Barratt fino varira svoju ulogu Howarda Moona, ali Aaaaaaaah! na prvo gledanje (a pretpostavljam i na drugo ili treće) ne ulazi pod kožu i deluje jednostavno off.

Primera radi, naši “majmuni” se gađaju hranom i govnima kao von Trierovi Idioti posle žurke na kojoj je bilo lošeg alkohola i droge, ali ne samo da nose zatečenu odeću, nego je menjaju i kradu. Čemu sve to? Ne kažem da sve mora biti objašnjeno, ali svađama sa elementarnom logikom se teško stiže nekuda. Međutim, neki drugi detalji, poput majmunskih televizijskih emisija (Alice Lowe ima kameo u tim “emisijama”) i reakcija ljudi-majmuna na njih su naprosto genijalni. Ali neujednačenost je standardni pratilac free-form komedije.

Oram zaslužuje čestitke na osebujnosti i hrabrosti da napravi film koji izgleda tako ponosno amaterski. Osnovna narativna radnja i motivi koji se prožimaju govore u prilog tome da je on imao šta da kaže, a ne da se samo majmunisao (pun intended), ali ono što nas zanima je kako je to izveo. Čini se da je išao logikom skečeva i stand-up rutina, i da je imao nekoliko razrađenijih, a nekoliko manje razrađenih ideja, pa ih je ubacio u miks. Najveća mana filma je upravo to što ga nije prijatno gledati u kontinuitetu i pored čvrste ideje vodilje i nekoliko solidnih idejica sa strane, Aaaaaaaah! biva malo naporan i troši se. Sa druge strane, ta neugledna odbojnost podvučena estetikom ružnog i šokantnog će nekome film učiniti privlačnim i ne bi me čudilo da Aaaaaaaah! u budućnosti bude smatran kakvim opskurnim kultom.

El abrazo de la serpiente / Embrace of the Serpent

2015.

režija: Ciro Guerra

scenario: Ciro Guerra, Jacques Toulemonde Vidal (prema dnevnicima Theodora Koch-Grunberga i Richarda Evansa Schutlesa)

uloge: Jan Bijvoet, Brionne Davis, Nilbio Torres, Antonio Bolivar, Yauenku Migue

Kao i često u životu, dualnost je nešto što obeležava ovaj film, festivalski mega-hit i ovogodišnjeg kandidata za Oscara. Dualiteti su brojni: civilizacija protiv prirode u okruženju kolonizacije i eksploatacije amazonske prašume u potrazi za kaučukom, katolicizam i šamanizam, napredna i jednostavna tehnologija, materijalno i duhovno, putovanje / istraživanje i ostanak van tokova, napredak i harmonija, san i java, kreacija i destrukcija, sloboda i ropstvo, dobro i zlo, jaguar i anakonda kao glavni elementi simbolike i verovanja amazonskih plemena...

Dualnost je na svakom koraku, pomirenja među suprotnostima uglavnom nema, a i kad ima, ono je neiskreno, iskrivljeno i često groteskno. Zato film prati dva putovanja, odnosno dve naučne ekspedicije pa Amazonu sa sličnom rutom, ali vremeskim odmakom od 30-ak godina. Zato je film zasnovan na stvarnim likovima i njihovim dnevničkim beleškama i fikcijski ih spaja u jednu priču. Zato film nema samo dva stvarna junaka spojena trećim, fikcijskim, ispred kamere, nego i dva junaka iza, reditelja i direktora fotografije. Zato je El abrazo de la serpiente vrlo inovativan, kompletan i zaokružen film iako su njegove osnovne teze dobro poznate.

Dve radnje se izlažu paralelno. Počinju na istom mestu, susretom belog istraživača koji si utvara da je bolji, civilizaciraniji i napredniji od nekog običnog eksploatatora, vojnika ili industrijalca, sa vodičem kroz magični svet reke i džungle. Obojica istraživača, svaki iz svog razloga, traže retku i magičnu biljku imena yakruna. Obojicu ih, isprva nevoljno i podozrivo, na tim putovanjima vodi isti šaman Karamakate koji nije plemeniti divljak već očajni usamljenik koji je svedočio fizičkom i kasnije kulturnom istrebljenju svoga plemena.

Theo (Bijvoet) je antropolog i prvi put ga ugledamo već bolesnog, gotovo na izmaku snaga. Theo putuje sa svojim slugom Manducom (Migue), oslobođenim robom sa plantaže koji mu je i bezrezervno zahvalan i istinski uveren da se u nova vremena (reč je tu o početku XX stoleća) može ići jedino zajedno sa belcima, usvajanjem njihovih znanja i upoznavanjem njih sa specifičnostima plemenske kulture. U tom smislu je Theo za njega spasitelj jer makar pokazuje volju da uči i deli znanja, iako ni on nije imun na belačku taštinu, sebičluk i ignoranciju. Karamakate (Torres) koji ih tada vodi je još mlad i u punoj snazi.

Druga misija je smeštena za vreme Drugog svetskog rata. Evan (Davis) je biolog uglađenih manira koji se za put očito dobro pripremio: govori jezik i kao vodič mu služi Theova knjiga. Karamakate (Bolivar) je tada već star, sumnjičav prema svojim moćima i svoje prethodne istraživačke misije se jedva maglovito seća. Svet prašume se promenio više nego što se to na prvi pogled čini, pravi rat, ne onaj belački tamo daleko, je već odavno gotov i “dobri momci” su izgubili, barem nam to tako autor predstavlja.

Taj rat je sa nama otkako je sveta i veka i sa njima kapitalizma i materijalizma. Nije tu stvar samo taštine ili nekakve neopipljive premoći poput nametanja religije i kulture. Za kolonizatore i osvajače stvar je jasna, radi se o resursima. Za plemena je prvenstveno pitanje preživljavanja, prvo fizičkog, pa onda i u smislu očuvanja tradicionalnog načina života u skladu sa prirodom. Bitka je unapred izgubljena jer su došljaci opremljeniji i uvereni u svoju superiornost. Guerra ne krije simpatije za tu pravednu, očajničku borbu bez šansi jer je perspektiva koju on nudi striktno vezana za Karamakatea i njegovo razumljivo nepoverenje.

Pomirenje je nemoguće jer oni dolaze iz različitih svetova. Svaki pokušaj toga je neiskren i groteskan. Centralno mesto u filmu zauzima jedna kapucinska misija usred šume. Dok smo još sa Theom, tamo živi jedan sveštenik koji je na sebe uzeo zadatak da spasava decu koja su ostala siročad u ratnim sukobima. To spasavanje podrazumeva odricanje od stare vere, jezika i običaja, konverziju na hrišćanstvo, prihvatanje odeće, molitve i ostatka civilizacije, a svaki neposluh se surovo kažnjava. Ono što u toj sekvenci vidimo je surova realnost.

Kada Evan dođe tamo umesto te realnosti imamo nešto paradoksalno i nadrealno. Zamislite svet u kojem je Alejandro Jodorowsky režirao kraj Apocalypse Now: umesto kapucinskog sveštenika i religijske dogme, tamo sada živi pleme urođenika koje se klanja belom mesiji koji je svesno preuzeo / plagirao ulogu Spasitelja Isusa Hrista. Fuzija dva sveta je retko kad izgledala surovije i agresivnije nego u toj sceni.

Na filmskom planu nije teško prepoznati smernice kojima se Guerra vodio. Naravno, uz Coppolu i putovanje vijugavom rekom kao alegorijom za putovanje u srce tame (uma, srca i duše), dosta je prisutan i odjek Herzoga, odnosno njegovih klasika o ludo hrabrim istraživačima protiv žilave i okrutne prirode. Ali za razliku od Fitzcarralda i Aguirre, The Wrath of God, ovde razvoj situacije pratimo iz suprotnog ugla, iz ugla starosedelaca. Guerra svoje uticaje poštuje i koristi ih pametno u vizuelnom i psihološkom smislu, ali sve vreme priča svoju priču.

I to, pre svega vizuelno, ali i auditivno izgleda sjajno. Analogna crno-bela fotografija Davida Gallega sa tek jednom scenom sna / halucinacije u boji još više pojačava utisak o impozantnom, predivnom i surovom mestu. Uz zvukove prirode i pažljivo komponovanu muziku, El abrazo de la serpiente deluje zaista impozantno i veličanstveno.

Jedini problem je što takav artistički zamah nije u naročitom skladu sa dobro poznatom pričom koju film priča. Zapravo, čini se da tu jednostavnu priču o različitom tempu (od)umiranja jednog starog sveta u sudaru sa novim i agresivnijim Guerra priča prenaglašeno (ponekad i nepotrebno) kitnjastim jezikom i opterećuje je simbolikom. Ako mu je cilj da ostavi utisak, to uspeva možda i bez toga: glumci su izvrsni od najveće zvezde filma Jana Bijvoeta (Borgman), pa do odlično izabranih naturščika koji govore tim egzotičnim jezicima, lokacije su prave i impozantne i tempo je vrhunski odmeren. Ono što u celoj priči deluje kao nepotrebno petljanje je upravo simbolika koja je teškorukaška i često služi da nabije poentu koju je pažljivi gledalac već shvatio. No i pored toga, El abrazo de la serpiente je film apsolutno vredan gledanja, možda i po više puta.

Der Bunker / The Bunker

2015.

scenario i režija: Niklas Chryssos

uloge: Pit Bukowski, Daniel Fripan, Oona von Maydell, David Scheller

Student (Bukowski) se javlja na oglas za sobu na mirnoj lokaciji sa pogledom na jezero i nije baš zadovoljan onim što vidi. Soba je u bunkeru i nema prozore, nameštaj je spartanski, a gazda je čudak, ali svejedno prihvata misleći da će imati preko potrebni mir da radi na svom velikom naučnom projektu. Kako se samo zajebao! Pre nego što shvati šta se dešava i da je gazda voljan da mu posebno naplati svaku knedlu dodatka, student koji ostaje bezimen biva uvučen u familijarnu dinamiku svojih domaćina. Treba li napomenuti da student nema para, kao i većina studenata širom sveta? Nisam ni mislio.

Student će svoj dug otplatiti tako što će podučavati gazdinog i gazdaričinog (potpisani su kao mama i tata, a igraju ih Oona von Maydell i David Scheller) sina Klausa (Fripan) za koga roditelji uporno tvrde da ima osam godina iako izgleda kao odrastao muškarac odeven u kretensku dečiju odeću. Roditelji za njega imaju velike planove, da postane predsednik Amerike, što je posebno bizarno jer se sve dešava u Nemačkoj i govori se isključivo nemačkim jezikom. Međutim, ta “nemačkost” je Klausov najmanji problem: on nije u stanju zapamtiti ni najjednostavnije informacije ni naučiti osnovne stvari kao što je sabiranje jednocifrenih brojeva.

Ne samo to, naš vrli student uopšte neće moći da se posveti svom radu. Pored toga što uči klinca u učionici napravljenoj u jednoj od bunkerskih prostorija, on mora da prisustvuje familijarnim večerima viceva u kojima tada najotrcanije primerke najnižeg humora čita iz knjižice i pritom objašnjava poentu svakog, a povremeno će naleteti i na mamu kako svog bilmeza od sina doji i kako razgovara sa otvorenom ranom na svojoj nozi. Ne samo da razgovara s njom, nego je zove Heinrich i poštuje kao boga, a on joj odgovara. Njoj ili svima, svejedno. Sva je prilika da ni beg glavom bez obzira više nije opcija...

Videli ste kratki sadržaj bez prevelikih spoilera i jasno vam je da pred sobom imamo jedno bizarno filmsko delce. Autor, debitant u celovečernjem formatu Niklas Chryssos, daće vam sasvim dovoljno podataka o svojim filmskim uzorima. Tu ćete prepoznati bizarnog Lyncha iz pozitivnijih faza kada nam se čini da se zeza ili da nas zeza uz začin camp trasha Johna Wattersa, sve umotano u poslovično hladnu germansku estetiku. Pomislite na Hanekeove otrovne strelice uperene ka buržoaziji ili, još bolje, na van Warmerdamovog Borgmana u kome se najnenormalnije stvari ovog sveta uzimaju kao najnormalnije.

Sve ima svoje zašto. I pažljivo odabrana scenografija i kostim. I apsolutno genijalno postavljena kamera da uhvati svaki detalj tog bizarluka. I izbor glavnog glumca za našu perspektivu. Pita Bukowskog se možda sećate iz prošlogodišnjeg pobednika Festovih Granica, filma Der Samurai u kojem je tumačio naslovnog lika koji bez razloga (ili pak sa jako dobrim razlogom) meštane zaostalog sela u istočnom delu zemlje kolje katanom na putu osvete. U nekom paralelnom svetu, Der Bunker bi možda funkcionisao kao prequel.

Da ne pominjemo detalje u tekstu koji se čine bizarnim, ali svi do jednog dolaze na naplatu koja se, kako film odmiče, sve više doima genijalnom. Uključujući i onu zašto baš predsednik i zašto baš Amerike. Naravno, bizarnosti na ovom svetu ne manjka, na svakom njegovom ćošku, od kojekakvih sub-kultura, preko budala opšte prakse, teoretičara zavera, religioznih fanatika do veoma opasnih i ubojitih ludaka. Možda se čini da ih je danas više nego ikad. Možda samo da se danas manje stide. Možda samo da ćemo danas mnogo lakše saznati za njih i na to imati još slabiju i ironičniju reakciju nego što smo imali ranije. Der Bunker deluje uvrnuto, šašavo i trashy, ali vrlo precizno pogađa ono što ne valja sa našim svetom, pa makar samo u njegovim najekstremnijim delovima.

Rodiny film / Family Film

2015.

režija: Olmo Omerzu

scenario: Olmo Omerzu, Nebojša Pop Tasić

uloge: Jenovefa Bokova, Daniel Kadlec, Eliska Krenkova, Martin Pechlat, Karel Roden, Vanda Hybnerova

Razmišljam o onim američkim srednjoškolskim žurkama koje redovno gledamo u filmovima: u kućama sa bazenom, sa koktelima i buradima drugog alkohola i razuzdanim curama i shvatam koliko to nije moguće u realnom svetu. Koliko organizacije takav poduhvat zahteva. Kako je otežano maloletnicima i mlađim punoletnicima nabaviti alkohol. Kako odgovorni ljudi koji žive u tim kućama koje su stekli mukotrpnim radom sigurno neće preuzeti rizik i dati je na upravljanje srednjoškolcu, po definiciji neodgovornom biću. I, budimo realni, ko će to da počisti? Ne, to je u najboljem slučaju “trope”, a u gorem možda čak i nečija perverzna fantazija.

Znam kako je to bilo kada su mene moji starci puštali u stanu, samog ili sa bratom i na šta je to ličilo. To je počelo da se dešava negde oko mog punoletstva ili možda čak u studentskim danima. Bilo je uglavnom zabavno, od sitnog zadovoljstva menjanja noći za dan (akcija bi se obično završavala sa šetnjom psa u zoru) i mamutskih seansi FRP-a, preko alkohola, trave i slobodoumnijih cura (kad je bilo sreće), uspavljivanja sa pornićima do poduhvata kao što su umreživanje nekoliko računara (pre nego što je iko imao wireless) i piraterije širokog spektra (ili bar onoga što smo mi pod tim zamišljali). Bilo je tu kretenskih momenata da neko, naduvan kao majka, skonta da je prava zabava pustiti DVD ABBA-e i odvrnuti ga do daske u podne, a ostali se, jednako naduvani, smeju kao majmuni, ili kuhinjskih eksperimenata sa šniclama, kolačima, majonezom i ljutom paprikom, ili višednevnih žurki (zapravo pijanki), ili već nekih sličnih maloumnih klinačkih akcija (jer srednjoškolci i sveži studenti su, redom, maloumni, te stoga nesposobni za shvatanje suštine stvari – odnosno već poznatog retoričkog pitanja “ko će to da počisti?”), možda su susedi par puta lupali na vrata, možda su čak i zvali muriju, ali u tome jednostavno nije bilo ničeg epskog.

Na toj liniji, mada na malo dužem štapu stoji i premisa Family Filma Olma Omerzua, Slovenca sa praškom diplomom i praškom adresom za kojeg kritika tvrdi da može udahnuti novi život češkoj, nekada velikoj kinematografiji. Naime, roditelji (Hybnerova, Roden) koji se mogu nazvati praškom buržoazijom, odlaze na dug odmor, jedrenje po azijskim ili pacifičkim tropskim predelima sa sve psom, te ostavljaju stan na “upravljanje” deci, tek punoletnoj Anni (Bokova) i još uvek maloletnom Eriku (Kadlec). Takav bi aranžman trajao do Božića, odnosno raspusta kada bi se i njih dvoje pridružili.

Za klince je to “živela sloboda!”, što u prevodu znači dovlačenje društva, pijančenje i igranje igrica na Wii-u ili na čemu se već igraju igrice danas. Eriku se čak i “posreći” sa Anninom drugaricom Kristynom (Krenkova), pa slobodu, kao i vezu sa atraktivnom starijom curom, shvati malo previše doslovno, pa počne da se ponaša autodestruktivno. Prvi problem je što je batalio školu, što dovodi do objašnjavanja preko Skype-a, ali i novi aranžman isterivanja bulumente i pasku strica Martina (Pechlat).

Meutim, to je samo prvi u nizu problema, jer pravo sranje tek treba da se dogodi: roditelji se nekoliko dana nisu javili, nedostupni su na telefonima i internetu i sasvim je moguće da su doživeli nesreću. Kako će to uticati na klince koji moraju preuzeti odgovornost za svoje postupke, na strica Martina i flertušu Kristynu koja njihovu kuću doživljava kao svoju? Uporedo sa njihovom dramom gledamo i dramu psa koji je, očigledno, preživeo brodolom i sada se bori za preživljavanje na pustom otoku. Hoće li se razbijena familija ikada okupiti i sa kakvim posledicama?

Jednom kad prevaziđemo preteranu elaboriranost i neverovatnost “settinga”, jer ko bi normalan vodio psa na jedrenje umesto da ga ostavi mamlazima makar kao neki mehanizam kontrole i nametnutu obavezu i koliko je navigatorskog iskustva potrebno da bi se, umesto po Jadranu ili Mediteranu jedrilo po nepreglednim i opasnim vodama oko Indonezije, Family Film zapravo nudi studiju modernog (porodičnog) života i situacije u kojoj se uloge u porodici menjaju. Family Film je u svojim najboljim trenucima jedna savršeno uspela antropološka studija.

Scene okrnjene porodične dinamike se smenjuju sa scenama sa psom na pustom otoku, što filmu dodaje na napetosti, ali ne samo to. Omerzu i Pop Tasić vrlo dobro znaju šta rade sa scenariom, pa pas nije tu samo za izvlačenje emocija, mada je njegova odiseja vrlo potresna, nego i kao predmet za proučavanje postulata prirode i evolucije: prilagodljivosti i borbe za opstanak.

Family Film bi sa svoje prve dve trećine bio zaista impozantan, inteligentan i intrigantan srednjemetražni film, na tragu onoga što je Omerzu već postigao sa A Night Too Young (2012), ali se u trećem činu gubi. Jasno, priču treba nekako privesti kraju, ali i scenario i režija se suviše oslanjaju na klišeizirani melodramatični obrat koji služi kao pomagalo, kako u scenariju, tako i kao oruđe za trošenje vremena, što rezultira kontra-efektom. Snaga emocionalnog udarca se gubi i inače intrigantna ideja ostaje tek napola realizovana.

Naravno, i pored toga Family Film inače nije savršen, neki detalji ostaju suviše grubi ili su plastično šokantni, bez neke dublje poente, ali, sve u svemu, u pitanju je film koji ima potencijala (dobar deo čak i realizuje) na više nivoa. Prvo, ovo je jedan od retkih filmova koji se bavi buržoazijom, posebno u istočnoevropskim okvirima gde je ova klasa i inače retka. Omerzu tom miljeu pristupa opservantno i sa zanimanjem i, veoma važno, ne osuđuje ga, iako iznosi kritiku njihovog nimalo diskretnog “šarma”. Drugo, bavi se sa mladim ljudima na generacijski blizak, nepatronizirajući način i svoje likove, ma koliko blazirani bili već od mladosti i ma koliko u suštini, tretira fer, korektno i čovečno. Kristyna je tu posebno važan lik i manjak njene motivacije i reditelj i glumica Eliska Krenkova okreću u svoju korist: ne čine li nam se sve mlade “femme fatale” baš tako nemotivisanima i ne leži li u tome ta njihova misterioznost koja nas je toliko privlačila? Treće i najvažnije, film uspeva da poveže sociologiju, antropologiju i evolucionu biologiju, da u tome ide od posebnog ka opštem i da pritom ostane dovoljno spontan, bez teške ruke u pozadini.

Izvedba je odlična, od pažljivo odabranih glumaca i njihove interakcije, preko odmerene fotografije do apsolutno sjajnog psa koji je imao dosta težak zadatak i izveo ga junački. Family Film je pravi izbor za filmofilske rasprave, više gledanja i podrobniju analizu. Ovo može biti jedan od budućih klasika, a Omerzu svakako može još rasti kao autor ako bude snimao u relativnom kontinuitetu. Većina grešaka u Family Filmu su stvar limitiranog iskustva i nadam se da će one, kada autor uđe u zenit kreativnosti, nestati.

The Lobster

kritika originalno objavljena na fak.hr

 

 2015.
režija: Yorgos Lanthimos
scenario: Yorgos Lanthimos, Efthymis Filippou
uloge: Colin Farrell, Lea Seydoux, Rachel Weisz, Ben Whishaw, John C. Riley, Olivia Colman, Angeliki Papoulia

Grčki bizarni val odavno je izašao iz okvira samo domaće kinematografije i postao fenomen na velikim filmskim festivalima. Yorgos Lanthinos je među najodgovornijima za to, a njegov film Dogtooth (2009.) svakako je jedan od prvih naslova koji će nam pasti na pamet kad govorimo o tom filmskom pokretu. Ove godine u Cannesu imali smo priliku vidjeti još jedan međunarodni proboj te škole filma i opet je Lanthinos bio u centru pažnje. Njegov novi film The Lobster je na engleskom jeziku, snimljen u Irskoj, u širokoj europskoj koprodukciji i s globalno poznatim glumačkim zvijezdama.
Naravno, zbog tih okolnosti, The Lobster je jedan od najiščekivanijih i najintrigantnijih naslova na ovogodišnjem festivalskom ciklusu. Iz Cannesa se vratio s dobrim kritikama i s tri nagrade, od kojih je najznačajnija nagrada žirija u glavnom programu, uz još “Pasju” i “Queer Palmu”. I zbog toga je hrvatska publika imala izuzetnu sreću da ga vidi relativno svježeg, i u Puli i na Motovunu. Ali, avaj, The Lobster je samo podgrijao očekivanja da bi nakon toga uslijedilo razočaranje, što dosta govori i o filmu i o maniru njegovog autora, ali više od svega govori u prilog tvrdnji da je ovogodišnja festivalska “berba” jedna od najslabijih u posljednjih nekoliko godina.

The Lobster sjajno počinje. Bazira se na bizarnoj, distopičnoj premisi po kojoj je život namijenjen isključivo za parove. U tom svijetu samci imaju 45 dana vremena u posebnom hotelu da se “upare”, po “gay” ili “straight” ključu (biseksualnost ne dolazi u obzir zbog praktičnih razloga). U suprotnom, bit će pretvoreni u životinju po vlastitom izboru i pušteni u prirodu. Naš junak David (Farrell) odabrao je naslovnog jastoga kao svoju životinju iz praktičnih razloga: jastozi mogu dugo živjeti i plodni su cijelo vrijeme, a on je oduvijek volio more. Istina, sva je prilika da će završiti na nečijem tanjuru, ali bez rizika nema dobitka.
Prvi dio filma smješten je u hotelu koji izgleda kao bizarni svijet koji je osmislio Terry Gilliam, a snimio ga Wes Anderson sa svojim statičnim kamerama, elaboriranim mizanscenima i savršenim simetrijama. U tom hotelu David broji dane i osjeća pritisak vremena, poštuje ili zaobilazi pravila koje mu je nametnula direktorica (Colman), druži se s drugim gostima (Whishaw, Riley) i pokušava “uloviti” odmetnute samce koji žive u obližnjoj šumi kako bi produžio svoj ljudski život za još koji dan. U večernjim satima sudjeluje u formalnim i neformalnim druženjima, čezne za ženskim društvom ili provodi vrijeme sa svojim psom, nekada bratom Bobom. A vrijeme neumitno teče…

Uslijed okolnosti koje ne bih otkrivao (a dovoljno su elaborirane, iznenađujuće, bizarne i nasilne), David je u jednom trenutku primoran napustiti hotel, odmetnuti se i pridružiti grupici samaca koje željeznom rukom vodi jedna mlada žena (Seydoux). Tu se njegove nevolje ne završavaju, jer je bazično jedan set pravila zamijenio drugim, jednako rigidnim, ali suprotnog usmjerenja. U grupi je svako sparivanje, osim za potrebe pojedinih misija, najstrože zabranjeno. David će se opet naći u problemu i biti otpadnik kada u grupu dovede kratkovidnu ženu (Weisz) i zbliži se s njom, ugrožavajući oboje.
The Lobster tu počinje s lutanjem i ponavljanjem, čak razvlačenjem i rastezanjem, što je šteta jer je premisa izuzetno pametna i zanimljiva, a “navlakuša” sjajno izvedena. Samo od dijela u hotelu bi se mogao sastaviti odličan kratkometražni ili srednjemetražni film, i to je Lanthinosov manir: njegovi filmovi po pravilu padaju u drugoj polovici. Od toga su patili i Dogtooth i naročito Alps (2011.). Ovdje je taj disparitet jako primjetan i to jako kvari utisak o filmu i zapravo potkopava inteligentno primjećenu premisu da je naš svijet naštiman za parove i nuklearne obitelji, a da su svi ostali nekakvi svojevoljni odmetnici i otpadnici koji su svjesno izabrali teži put. Fokus se u drugom dijelu mijenja na to kako je alternativa često jednako rigidna kao i “mainstream”, što je apsolutno točno, ali ne baš naročito originalno, kako u svijetu filma, tako i u realnosti. Dodatni problem s tim je i sve veća uloga Rachel Weisz za koju ona nema glumačke snage.

To, naravno, ne znači da The Lobster nema svoje momente čiste, pervezne i crnohumorne zabave koju dodatno pojačava sjajan stil. To naročito stoji u prvoj polovini filma. Gosti samačkog hotela izuzetno su uvrnuti likovi, a glumci su izuzetno raspoloženi. Colin Farrell apsolutno briljira u svojoj ulozi smušenog Davida, a ostali mu sjajno sekundiraju. John C. Riley i Ben Whishaw sjajno koriste svoje komičarske sposobnosti, a Angeliki Papoulia opet je uspjela ostvariti ulogu za pamćenje kao monstruozno hladna i bezosjećajna žena.
Tu onda dolazimo do jednog trenda kod ovogodišnjih mnogoiščekivanih filmova: autori imaju osjećaj za priču, bez problema je pronađu i postave, vode je jedno vrijeme ili ona vodi njih, ali nisu sposobni “zapakirati” je, završiti i zaokružiti. Opada li im sposobnost kontrole svog umjetničkog djela opada zbog pada pažnje? Razvlače li namjerno priču ne bi li se bolje uklopili u ciljani format trajanja? Ostanu li jednostavno bez ideje negdje u procesu? Moram priznati da me to pomalo frustrira. The Lobster nije ni izbliza toliko dobar film koliko može i mora biti i zaista mi je žao zbog toga.

It Felt Like Love

2013.

scenario i režija: Eliza Hittman

uloge: Gina Piersanti, Giovana Salimeni, Ronen Rubinstein, Jesse Cordasco, Nick Rosen, Case Prime, Kevin Anthony Ryan

Nekim ljudima je tinejdžerski period bio raj, ali većini je bio pakao ispunjen brigama i frustracijama ove ili one, ali najviše seksualne prirode. Slaba je uteha da će oni koji su u tom periodu svog života uživali verovatno ostatak života provesti u patnji i frustraciji oko mnogo kompleksnijih problema od trenutne nejebice (ili nedojebanosti). Evo u čemu je štos: ako sada pogledate na svoje tinejdžerske muke i patnje, učiniće vam se tako slatke i trivijalne, a tada su bile ceo vaš svet. I tu ne pričam o balkanskim dilemama tipa ako kupim cigare neću imati za pivo, nego o onim koje su iste svugde, recimo: “Zašto XY iz susednog razreda / kraja / plaže neće ni da me pogleda, a ja se ubih da je / ga impresioniram?” i “Zašto svi toliko tupe o seksu, a ja nisam stigao dalje od prve baze?”

Na prvo pitanje nemam odgovor, takva je valjda sudbina mladih ljudi koji svoje vreme uglavnom provode fantazirajući, a na drugo je odgovor jednostavan, jasan i nedvosmislen: lažu. Danas imamo pornografiju na internetu, ali smo takođe bombardovani seksualnim sadržajem na svakom koraku jer se seks lepo prodaje. Nekada smo imali pornografiju u kasnim noćnim satima na televiziji, video-kasete i časopise. Pre toga smo slušali priče malo starijih. Princip je isti: nešto vidiš ili čuješ i pokušavaš da ponoviš, verujući da ćeš na taj način biti privlačniji/a, sve dok jednog dana ne odrasteš i shvatiš da je to sve sviranje kurcu i da je seksualni nagon jedna prirodna, automatska stvar i da se samo treba opustiti i sačekati. Na istom mukotrpnom putu te spoznaje je i junakinja filma It Felt Like Love i ona će pokušati sve štoseve koji postoje na ovom svetu.

Ona je Lila (Piersanti), i verovatno je najpametnija cura u školi i u kraju, međutim to ne pomaže jer je devica, a verovatno se nikad nije ni poljubila. Ona visi sa svojom best-frendicom Chiarom (Salimeni) koja je fizički najrazvijenija cura u školi ili kraju i voli da svojoj best-frendici na nos nabija svoja seksualna iskustva i dečke sa kojima se petlja. Poslednji u nizu bilmeza je Patrick (Cordasco) sa kojim se privatava i žvali u svakoj prilici, sa publikom ili bez. Lila, u nedostatku bolje ideje počinje da naveliko laže svima koje poznaje o svojim seksualnim dostignućima, istovremeno razvijajući fiksaciju na Sama (Rubinstein), nešto starijeg grubijana okruženog istim takvim majmunima kao što je on. Lila će na teži način otkriti da je laganje o seksu neće približiti cilju jer je to laganje tako amaterski providno i samo će upadati dalje i dalje u nevolje.

It Felt Like Love je delom meditacija o seksualnom sazrevanju, a delom je antropološka studija o tinejdžerskom poimanju seksa. Lila je u centru pažnje i ima ogroman hormonalni “drive”, ali ne može učiniti ništa po tom pitanju. Laganje je dobro koliko i sve ostalo, a onog pravog nema ni na vidiku. Chiara, međutim, nije svesna da hoda po ivici noža sa takvim seksualnim ponašanjem. U filmu se komorne scene sa dvoje ili troje ljudi smenjuju sa nekako grupnima, poput blejanja i žurki, i tu opažamo seksualno ponašanje ostalih jedinki, uglavnom muškaraca, upoznajemo njihove naučene stavove i seksualne ideale (odrasli su na pornjavi) i strah i gađenje koje osećaju od stvarnih devojaka, čak i kad su im pred nosom i doslovce im se nude. Greška u komunikaciji je osnovni izvor tinejdžerskih frustracija.

Film je relativno vešto izveden, glumačka postava sklopljena od naturščika je sjajno ležerna i iskrena u svojim interpretacijama. Kamera se najčešće plitko fokusira, bilo na lica, bilo na tela svojih subjekata, seksualne scene su snimljene izbliza, ali su uglavnom pristojne (dobro, neki tipovi vade penise u nekom trenutku), senzualne i bez objektivizacije. Čini se da je autorica više sklona muškom nego ženskom telu, što je nekako i prirodno. Film pomalo podseća na kolaboracije Larrija Clarka i Harmony Korina (zabavni Kids i apsolutno odurni Ken Park), ali ima mnogo normalnije likove i mnogo normalnije situacije, ne klizi u grotesku i ne pokazuje nam autorov bolesni um. Sa druge strane, jako podseća i na prvu četvrtinu Jeune et jolie, posebno zbog te vrele letnje atmosfere i naivnosti svojih likova.

Problem je samo u tome što se ništa preterano ne dešava i jednom kad upoznamo likove, It Felt Like Love postaje repetitivan i dosadnjikav film. Baš kao tinejdžersko doba.