The Fits

2015.

režija: Anna Rose Holmer

scenario: Anna Rose Holmer, Saela Davis, Lisa Kjerulff

uloge: Royalty Hightower, Alexis Neblett, Da’Sean Minor

Ima nečeg magičnog, ujedno predivnog i strašnog u ulasku u pubertet. Naša dečija slika sveta se odjednom raspada pred našim očima, ona odrasla nije ni blizu toga da se uspostavi i nastupa period magnovenja i potrage za vlastitim identitetom. Moje muško iskustvo je bilo prilično zbunjujuće, ali infantilnost (ili u mom slučaju starmalost) nisu toliki problem za preživeti. Iskreno, pojma nemam kako su taj period preživele devojčice koje su se razvijale u devojke, uz sve te promene na telu i hormone koji utiču na psihu.

 Dok je muška adolescencija česta tema na filmu, najčešće u formi filmova o odrastanju i onom famoznom letu koje menja sve, ženska je malo eluzivnija, kompleksnija i stoga ne baš zgodna za kalupljenje u žanrovske forme, premda je bilo pokušaja, nekad čak i uspešnih. U arthouse miljeu, francuska autorica Celine Sciamma se tog trenutka kada devojčica počinje da se razvija u devojku hvata kroz celu svoju karijeru, pritom praveći interesantne i potentne filmove kao što su Water Lillies, Tomboy i Girlhood. The Fits je, možemo reći, američki odgovor na njene filmove, igrani prvenac Anne Rose Holmer smešten u milje jednog omladinskog centra.

Tu svoje vreme posle škole provodi muškobanjasta jedanaestogodišnja curica Toni (Hightower) koja zajedno sa svojim bratom (Minor) trenira boks. Ona je u tim godinama da joj je stariji brat idol i uzor, pa zato prati svaki njegov korak i zanima se apsolutno istim stvarima, a za njegovu blizinu i blizinu njegovog društva je spremna da, uz treninge, radi “ženske” poslove poput čišćenja teretane i pranja veša.

Međutim, kada Toni ugleda žensku plesnu skupinu koja trenira u istom omladinskom centru, njen svet će se iz korena promeniti. Cure koje treniraju ples su lepe i graciozne, nose šminku i imaju lepe frizure, njihovi pokreti su ženstveni, njihova odeća stilizirana, što je sve sušta suprotnost Toninoj neupadljivoj, dečijoj pojavi. U jednom trenutku ona reši da se javi na audiciju i pridruži plesnoj skupini. Istina, u početku je nezgrapna i nespretna, njeni pokreti su grubi, ali iako nije najbolja, nije ni najlošija u grupi. Međutim, sa njenim pojavljivanjem u grupi počinju da se dešavaju čudne stvari: devojke jedna za drugom se onesvešćuju i padaju u trans bez razloga.

 Neki drugi film bi se bavio jednosmernim odrastanjem i bajkovitom transformacijom ružnog pačeta u prekrasnog labuda. Neki drugi film bi za napade onesvešćivanja našao odgovarajuće objašnjenje. Ovde to nije slučaj. Toni do kraja filma neće odrasti, čak se neće ni potpuno opredeliti želi li biti devojčica, dete ili devojka (zapravo nema tu nekog naročitog izbora, vreme je prilično jednosmeran faktor), a za padanje u nesvest, zapravo čest lajtmotiv u filmovima o tinejdžerkama, imamo nekoliko mogućih odgovora, nijedan jednoznačan. Stvar može biti čisto fizičko-hemijske prirode (neki vrag se dešava s vodom), može biti aluzija na biologiju i psihologiju (poput dobijanja prve menstruacije, ulaznica za devojčicu u svet devojaka), može biti potpuni misticizam (demonsko zaposedanje) ili čak organska reakcija na uljeza u grupi, nekoga ko tom društvu ne pripada, što je svakako Toni sa svojim bokserskim pokretima, manirima i stavom.

Autorica, dakle, u 72 minuta koliko film traje ne pokazuje ni najmanju ambiciju da nađe neko jednostavno, pešačko rešenje. Umesto toga, ona nam daje sliku trenutka iz perspektive svoje glavne junakinje. Ovo je možda njen igrani prvenac, ali Anna Rose Holmer vrlo dobro zna šta hoće (njene ko-scenaristkinje su producentkinja i montažerka) od priče i od filma. Ona se oslanja na ono što poznaje, muziku i naročito ples (producirala je dokumentarac Ballet 422), ali ima dovoljno hrabrosti da se upusti i u nove stvari. Ona ne samo da pruža pogled u postupak odrastanja jedne curice, oneobičen misterijom istaknutom i putem “soundtracka”, nego promatra i jedan fizički zaokružen svet: omladinski centar u kojem deca, momci i devojke iz, pretpostavljamo, siromašnog kvarta provode svoje vreme posle škole. Taj centar u njenoj viziji deluje ogromno, nepregledno, potpuno funkcionalno kao svet za sebe, ujedno unutar i izvan našeg, realnog sveta.

 Za sve to savršeno koristi potencijale svoje neprofesionalne glumačke postave. Taj krug ljudi deluje autentično zato što su u pitanju zaista autentične grupe ljudi koje vise po omladinskom centru, cure su stvarno plesačice, a momci stvarno treniraju boks. U tom smislu “ulov” mlade Royalty Hightower je dostignuće samo za sebe: ona ima puno talenta i nesvakidašnje prisustvo na ekranu, retko viđeno kod dece-glumaca. Iz njene perspektive gledamo ceo film i ona to uspeva da iznese sa vrhunskom ležernošću. Obema, i njoj i autorici se smeši karijera na filmu, posebno u američkoj nezavisnoj produkciji za koju je The Fits pravo osveženje i, rekao bih, smisao postojanja.

Love

2015.

scenario i režija: Gaspar Noe

uloge: Karl Glusman, Aomi Muyock, Klara Kristin, Juan Saavedra, Isabelle Nicou, Gaspar Noe

U poslednjih nekoliko godina imali smo nekoliko upečatljivih evropskih naslova na temu ljubavi, erotike i seksa koji su otišli dosta dalje od romantičnih paradigmi u pravcu nečeg psihološki dubokog i mračnog. Najbolji od tih filmova, La vie d'Adele, seksualnu eksplicitnost i nestandardnost centralnog para (dve cure) koristio je pomalo kao “udicu” za gay i arthouse publiku, pomalo kao veštu distrakciju sa glavne teme – fenomena mlade ljubavi koju portretira nesentimentalno i do u tančine precizno. Usledila je von Trierova Nymphomaniac u dva toma, poslednji u nizu autorovih poligona za izlučivanje žuči i cinizma prema publici, kao i neskriveno podjebavanje iste te publike u svrhu nekakve, kakve god, terapije. Ono što je obeležilo film bile su eksplicitne scene seksa sa protetičkim genitalijama, ali taj seks nije bio romantičan, čak ni erotičan, snimljen iz neposredne blizine ostavljao je mučan dojam.

Na taj trend se nadovezuje novi, četvrti po redu film proverenog provokatora i “enfant teriblea” francuskog ekstremnog filma Gaspara Noe. Love je najavljivan kao pornografski film sa eksplicitnim scenama nesimuliranog seksa snimljen u 3D koji nas vodi u mračne koridore ljudske svesti po pitanju ljubavi i veza. Najave uglavnom stoje, kako se uzme, 3D je proverljiva stvar (premda sam film odgledao u 2D DVD varijanti, sistematski mi je bežao po bioskopima) i scene seksa su zaista eksplicitne (čak nepotrebno osim u smislu provokacije i možda u manjoj meri privremenog psihološkog efekta), ali implikacije toga nisu ni izbliza duboke kako ih autor želi predstaviti, čak se mogu nazvati banalnim.

Love nam ne priča priču o ljubavi ili čemu god, odnosno sa njom završava u prvih 20-ak minuta filma kratko izlažući epilog situacije. Amerikanac u Parizu, student režije Murphy (Glusman) je ujedno i naš distancirani i depresivni narator zarobljen u nesrećnom braku sa Omi (Kristin), ženom koju ne voli. Kako i zašto, Noe će nam objasniti u kratkim crtama sa jednostavnim i prigodnim objašnjenjima. Međutim, Omi nije žena sa kojom na početku zatičemo Murphyja u krevetu u sceni međusobne masturbacije. To je Electra (Muyock), njegova velika i neprežaljena ljubav, sa kojom se u “present day” liniji radnje nije čuo ni video nekoliko godina. Ona je nestala, kako saznaje od njene majke Nore (Nicou), i Murphy želi da je pronađe makar da čuje da je živa i zdrava. Od tog trenutka, Love postaje serija flashbacka u različitim trenucima vremena koja tematizira uspon i pad njihove veze i koja kroz seksualne i narkomanske eskapade pokušava da nam predstavi mehanizme fascinantne, tužne i destruktivne ljubavi koja se uglavnom svodi na međuzavisnost između dvoje nesrećno spojenih ljudi.

Ima Love svojih momenata genijalnosti i promišljanja egzistencije u kojima provocira građansko društvo i blazirane umetničke krugove. U jednoj sceni policajci rade promociju svingerskog kluba u koji zalaze pravdajući to različitim vizijama ljubavi, a i društva između Amerike (posed) i Francuske (deljenje). Međutim, takvih scena je malo u filmu koji traje preko 2 sata da bi napravile razliku, a uz to češće imamo Murphyjevo mudrovanje u “voice overu” koje deluje drveno i lažno. Čak ni ultra-emotivni završetak ne uspeva da popravi utisak.

Uz eklektični soundtrack koji ide od Bacha preko Pink Floyda do elektronike i dronea, koji bi, istina, mogao biti i inovativnije posložen, jača strana filma je fotografija koju potpisuje Noeov stalni saradnik i jedan od najboljih direktora fotografije na svetu trenutno Benoit Debie. Svoj deo posla on radi savršeno, kompozicijski to izgleda perfektno, a smene statičnih kadrova i dugih, polaganih vožnji uspostavljaju ritam filma. Scene seksa o kojima je bilo najviše reči su ponekad elegantno snimljene, a ponekad se otvoreno ide na estetiku odbojnog i mučni psihološki efekat, što je Noeova autorska odluka pre nego Debiejeva tehnička.

Puno je reči bilo i o glumcima, od kojih je jedino Karl Glusman profesionalac, doduše svež sa akademije i ovo mu je prva značajnija uloga. Iskreno, njegovim ostvarenjem nisam fasciniran i zapravo ne mogu da utvrdim je li njegova ne-ekspresivnost i ukočenost prirodna ili je to stvar rediteljevih uputa za jedan lik koji je tako nesadržajan, antipatičan i “ružan iznutra”. Klara Kristin manje ili više statira u tih svojih nekoliko scena i ova neprofesionalna glumica svakako ne može da “dopiše” svoj bezukusan lik. Aomi Muyock je potencijalno otkrovenje filma jer svakako ima prisustvo na ekranu i može da prođe kao lepa, egzotična i misteriozna ženska za kojom bi neko poludeo. To sve važi dok ne otvori usta kada otkrivamo da je njen “line delivery”, makar na engleskom jeziku, na tragu osobe oštećenog sluha. Noe je već u svom prethodnom filmu jednu od glavnih uloga dao Paz de la Huerti, glumici limitiranih (govornih) sposobnosti, ali ipak glumici, a ovde je, čini se, tu pohvalu diletantizmu doveo do kraja.

Upitni su i efekti provokacije od kojih su neke toliko “on the nose” kao penis u punoj erekciji iz kojeg štrca sperma (CGI ili organska, potpuno nebitno), druge toliko očite u filmu i nepovezane da se samo pitamo čemu sve to, dok se o trećima moramo poslužiti internet pretragom. Lako za filmske plakate kojima autor odaje počast svojim uzorima i filmovima koji su uticali na njega, ili makar na stvaranje ovog filma (između ostalih, Salo, The Story of O, Taxi Driver...) to još i možemo razumeti. Lako i za hotel Love iz Enter the Void čija maketa stoji u protagonistinoj sobi, kao i za kasetu I Stand Alone koju vidimo, pa čak i za ubacivanje svog imena i prezimena u imena epizodnih likova, mada takva egomanija po pravilu nije dobar znak.

  Čak je i simbolika imena likova površna: Electra, očekivano, ima buržoasku varijantu “daddy issues” i pre svega želi sigurnost, nisam siguran za Omi, služi li se Noe nemačkim jezikom da bi istakao sredovečnost / bapskost života s njom, dok je Murphy, logično, čovek kojem sve polazi po zlu (pocrtano karticom pri početku filma), za šta je uglavnom sam kriv. Izjava ili površnost, procenite sami. Ono što zbunjuje je ubacivanje imena i prezimena autorove majke (Nora Murphy) u dva različita i jedva povezana lika, kao i imena sadašnje kreativne i životne partnerke Lucile u jedan sasvim epizodni, beznačajni lik.

Očiti su, dakle, autobiografski elementi u filmu, pre svega u Murphyjevom liku koji je, kao i autor, došao u Pariz da bi studirao režiju i u fazi upoznavanja sa novim gradom se verovatno upuštao u eksperimente sa seksom i drogom, blejao, dangubio, vrteo filmove i tripove dok nije odlučio šta bi sa sobom. U tom smislu sećanja na staru, destruktivnu, ali opojnu ljubav i gotovo narkomansku ovisnost o osobi su solidan alibi čak i za svađu sa unutarnjom logikom kroz veći deo filma jer sećanja su naprosto takva – nepouzdana.

Problem je što Love deluje fingirano iskreno i fingirano šokantno i u konačnici banalno. Tako nešto smo sve već nebrojeno puta čitali, gledali, neretki među nama i doživeli. Jedini razuman razlog za ovakav film bilo bi da je Noe “pod stare dane” postao sentimentalan i da se priseća neobuzdane mladosti. Uostalom, neka stilska rešenja govore tome u prilog, atmosfera neponovljivo vuče na 90-te. A onda – spoznaja: Noe je ovaj projekat hteo da snimi još pre Irreversible (2002), i to sa Vincentom Casselom i Monicom Bellucci u glavnim ulogama. E, sad mi tek nije jasna otkud motivacija za snimanje sada po u dlaku istom scenariju.

La loi du marché / The Measure of Man

2015.

režija: Stéphane Brizé

scenario: Stéphane Brizé, Olivier Gorce

uloge: Vincent Lindon, Karine de Mirbeck, Mathieu Schaller, Yves Ory, Catherine Saint-Bonnet

Na prvi pogled, La loi du marché Stéphana Brizéa je varijacija na temu Deux jours, une nuit braće Dardenne. Sve površinske sličnosti su tu, od mesta za premijeru (glavni program Cannesa), pa do kasnije recepcije kod kritike. Međutim, budite uvereni da ovo nije tek kopija.

Na nivou teksta, imamo običnog radnog čoveka koji se bori da očuva dostojanstvo suočen sa aždajama korporativnog kapitalizma. I okruženje je isto – provincijalni gradić. Čak je i logika “castinga” ista, imamo jednog relativno poznatog, profesionalnog glumca (doduše, bez statusa zvezde kao što je to bio slučaj sa Marianne Cotillard) okruženog sa naturščicima koji manje ili više igraju verzije sebe iz privatnog života. Isti je čak i princip snimanja, verité stil i pogled kamera koji je uglavnom fiksiran na našeg junaka, gotovo dokumentarni kvalitet beleženja za šta možemo zahvaliti direktoru fotografije Ericu Dumontu koji po prvi put radi na igranom filmu.

Naš junak je Thierry Taugourdeau (Lindon), radnik koji je već neko vreme bez posla, otkako je otpušten iz fabrike u kojoj je proveo skoro celi radni vek. Iako je vlasnik svog stana (što nije mala stvar u Francuskoj) i ima nešto ušteđevine, ne bih mu bio u koži. Saznaćemo kasnije da ima ženu (de Mirbeck) i sina tinejdžerske dobi (Schaller) koji je hendikepiran. Iako se Thierry trudi da bude odgovoran i koristan i da istovremeno uživa u svakom radosnom trenutku sa svojim najbližima, situacija u kojoj se našao ga deprimira.

Nije tu toliko stvar ni u ušteđevini koja se topi koliko u osećaju bespomoćnosti, gubljenja vremena i tapkanja u mestu. Primera radi, mi ga upoznajemo na razgovoru na birou rada u apsurdnoj situaciji. On je završio obuku za upravljanje kranom, ali nijedna građevinska firma ga neće zaposliti jer nema iskustva u građevini. Po logici stvari, za njega, kao i za većinu kolega, takav kurs je bio nepotreban i bačeno vreme, ma koliko oni novca dobijali kao potporu za nezaposlene, a čoveku u njegovom položaju neka druga veština bi bolje došla. Situacija je apsurdna, Thierry to zna, njegov savetnik sa biroa to zna, ali je birokratska logika takvih institucija neumoljiva ma koliko bila iskrižana sa onom zdravorazumskom. Uostalom, šta mu još biro može ponuditi? Radionice pisanja CV-a i budženja intervjua, gde će od kolega i voditelja kursa dobijati oprečne kritike glede svog stava i prezentacije? Ma dajte molim vas...

Thierry, međutim, ne odustaje ni tada, a ni posle idiotskog skype intervjua u kojem ga ispitivač isprva ohrabruje, zatim mu deli savete za CV, da bi na kraju rekao da su mu šanse minimalne jer je prestar i nema iskustva sa partikularnom verzijom partikularne mašine, iako je na prethodnoj verziji iste mašine već radi. Iako je očajan da pronađe bilo kakav posao, što na kraju i dobija, makar kao čuvar u super-marketu, Thierry se pre svega bori da očuva ljudsko dostojanstvo, što nije uvek (zapravo, nije nikad) lak posao.

  Jasno je da nas taj famozni sistem laže i maže, da nam baca prašinu u oči, kosku da glođemo i igrarije da se zanimamo, dok nadležni niti imaju pojma šta pošlo po zlu ni kako to srediti. Pitanje je samo kako ostati normalan i pribran, kako ne poludeti i postati destruktivan ili jednostavno ne odustati. Thierriju to polazi za rukom u sceni u kojoj on i žena prodaju kamp-kućicu na moru koju su kupili u srećnijim danima i za koju ih vežu lepe uspomene. Par koji kupuje u tome vidi njihovu slabost i pokušava da preko svake mere spusti cenu. Očaj je najgora moguća opcija i ne treba mu se predavati. Ma koliko Thierriju očajnički trebao novac, ono malo ljudskog ponosa i dostojanstva ipak nema cenu. U tom jednom momentu se vidi sva snaga scenarija koji je reditelj Brizé, i inače poznat po “slice of life” filmovima napisao zajedno sa Olivierom Gorceom.

Druga situacija kada se Thierrijevo dostojanstvo nađe u procepu je ona u kojoj on već ima nešto, taj posao čuvara, i polako se oporavlja od perioda nezaposlenosti i narušenog samopouzdanja. Zapravo, naše dostojanstvo je na udaru mnogo više kad imamo to nešto čega se držimo kao slamke spasa nego kad osim dostojanstva i principa nemamo ništa. Posao čuvara podrazumeva to da Thierry sa kolegama gleda u kamere i hvata potencijalne lopove. To ne predstavlja moralni problem kad sa druge strane ima bezobraznu barabu koja je nešto drpila iz obesti. Ali šta kad se sa druge strane nađe siromašni penzioner koji je možda čak i mahinalno uzeo komad mesa koji ne može da plati? Ili kada se tu nađu kolege koje su krale kupone za popuste ili nešto toliko imaginarno kao što su bodovi na kartici? To su ljudi sa kojima se taj naš obični čovek Thierry može povezati više nego sa korporativnim glavešinama koji traže od njega da bude pouzdani šraf u mašineriji i koji su opsednuti efikasnošću i uštedama u svom sistemu pohlepe.

Ceo film na svojim plećima nosi Vincent Lindon, jedan od onih glumaca koje smo sigurno gledali negde, ali teško da smo ga zapamtili. Njegova tajna je običnost, bez ikakvog glamura. On je slika i prilika običnog čoveka i kao takav se sjajno uklapa u okolinu i ostatak postave sačinjene od običnih ljudi koji čak nisu ni glumci. Tome je prilagođen i njegov glumački stil, utišan, oslonjen na mimiku i diskretnu gestikulaciju, a njegova uloga Thierrija je školski primer mikro-glume.

Jedini problem koji La loi du marché ima je detalj koji otvara pitanje dostojanstva o kojem film govori. Osetljivo je i graniči sa patetikom da Thierry ima sina sa hendikepom. Taj detalj, ako je dovoljno diskretno izveden (što je ovde slučaj, u suštini se ne bavimo sinom), dodaje na težinu situacije, ali otvara set problema i dilema oko realizacije. Naime, kome dati ulogu? Ako za ulogu uzmemo glumca, svako njegovo iskliznuće će ispasti neukusno. Ako, pak, izaberemo stvarnu osobu sa hendikepom (fizički je tu manji problem od eventualnog mentalnog), otvara se moralno pitanje eksploatacije. Ne kažem da neka pitanja ne treba otvarati na filmu samo zato što ih nismo u stanju obraditi, nego da sa tim treba biti jako pažljiv. U La loi du marché je tako nešto moglo biti elegantno izbegnuto i svejedno se ne potencira, ali pitanje eksploatacije ipak stoji.

Ixcanul / Volcano

2015.

scenario i režija: Jairo Bustamante

uloge: Maria Mercedes Coroy, Maria Telon, Manuel Antun, Justo Lorenzo, Marvin Coroy

Naslov je tu, original je u majanskom Kaqchikel dijalektu, ali nemojmo prenagljivati u očekivanju erupcija i katastrofa, majanskih, nešto kao Dante's Peak u okruženju Apocalypta. Vulkan je tu i aktivan je na neki način, ali do kraja filma ga uopšte nećemo videti, iako ćemo njegovo prisustvo na jedan drugi način. Setite se časova geografije i priča o plodnom vulkanskom pepelu i ljudima koji žive u neposrednoj blizini aktivnih vulkana. Naslovni vulkan je, u neku ruku, našim junacima izvor života.

Naša protagonistkinja je sedamnaestogodišnja Maria (Maria Mercedes Coroy) i upoznajemo je u toku rituala. Nju njena majka Juana (Telon) kupa i oblači u posebnu odeću. Već na prvi pogled nam je jasno da ne bismo voleli da smo u njenoj koži. Naime, nju spremaju za udaju, a prosac dolazi sa svojom svitom.

On je primetno stariji Ignacio (Lorenzo) i po tamošnjim standardima je dobra partija: upravnik plantaže na kojoj Maria radi sa majkom i ocem (Antun), obrazovan (zna španski) i dobrostojeći (ima auto). Ni Marijina familija nije baš na dnu lestvice, imaju pozicije stalnih radnika i krov nad glavom, žive na plantaži i makar se ne moraju seljakati za sezonskim poslom, ali Marijina udaja će svakako značiti klasni napredak, za nju i za roditelje.

Ignacio je spreman da je oženi čim se završi žetva i on obavi neke poslove u gradu. Jer i šef ima šefove. Međutim, Maria bi ipak momka svoje životne dobi i to bi mogao biti Pepe (Marvin Coroy), jedan od radnika na plantaži koji joj svašta obećava, pa i to da će njih dvoje zajedno otići u Ameriku. Kada mu naivna devojka poveruje i preda mu se, a on se ne pokaže dostojnim poverenja, posledice su takve da ne mogu samo ugroziti planove za budućnost (njene i porodične), nego i egzistenciju u sadašnjosti. Maria je, naime, ostala trudna.

Gro zapleta je oko toga i traženja rešenja za nastalu situaciju, od primitivnih pokušaja abortusa do planova za egzistenciju ako ti pokušaji propadnu. U pozadini toga vidimo bedu, neimaštinu i bezizlaz, ali zapravo jedini život kakav ti ljudi poznaju. Oni žive bez struje i vode u kući. Oni nemaju ni osnovno obrazovanje. Oni ne znaju službeni jezik svoje države. Jedino što znaju je taj najamnički život, snalaženje od danas do sutra i – sujeverje kao nada da će jednom možda biti nešto bolje. Zapravo jedini doticaj koji imaju sa modernim svetom je to što su videli gazdin auto i to što njihovo ili susedno selo ima kafanu (u koju Pepe rado odlazi i opija se do besvesti) kao jedini socijalni “hub”.

Jedan od pod-zapleta se tiče zmija koje su se zapatile na jednom komadu zemlje na plantaži i pokušaja Marie i njenih roditelja da ih nekako isteraju, od paljenja do šamanskog bajanja. I tu zapravo vidimo suštinu zaostalosti jednog takvog mesta podno vulkana naseljenog neobrazovanim starosedeocima. Na tom mestu je svaki traktat protiv kapitalizma i globalizacije deplasiran, njih ne tišti eksploatacija koju nad njima vrše velike korporacije, pa čak ni ona nametnuta od strane lokalnih gazdi. Oni se još nisu izborili sa silama prirode i otrovnim zmijama.

To ne znači da oni neće imati turbulentni susret sa užurbanom modernošću. Hoće, kada negde pred kraj filma sticajem okolnosti moraju da odu u grad. Posebno je zanimljivo gledati im izraze lica i poglede prepune čuđenja. To je temeljno nerazumevanje modernog sveta. Oni se, naročito nevina i neiskvarena Maria i majka Juana čine kao dobri i dragi ljudi, ali čini se da nažalost nemaju nikakvu šansu. Čak se ni ocu ne može zameriti krutost, on jednostavno ne zna drugačije.

Ixcanul je prvenac gvatemalanskog reditelja Jayra Bustamantea i jedna od onih “festivalskih dušica” prošle godine. Nakon premijere u Berlinu skupio je nešto pozitivnih kritika i obezbedio prilično dugu festivalsku turneju na kojoj se godinu dana kasnije zaustavio u Beogradu, na Festu. Ima se tu šta videti, predivne panorame, precizna režija, osećaj za detalj i za intimnost sa svojim likovima, kao i odlična gluma za koju su odgovorni naturščici sa kojima reditelj sjajno radi. Problem sa ovakvim festivalskim “slice of life” filmovima je to što ih ima mnogo, po svim festivalima, i što često liče jedan na drugi. Ixcanul je dobar, svakako u gornjoj polovini te grupe, ali je ipak samo jedan u grupi. Lagana preporuka ljubiteljima tog štiha.

Le nouveau / The New Kid

2015.

režija: Rudi Rosenberg

scenario: Rudi Rosenberg, Igor Gotesman, Bruno Muschio

uloge: Réphaël Ghrenassia, Joshua Raccah, Géraldine Martineau, Guillaume Cloud-Roussel, Johanna Lindstedt, Eytan Chiche, Iléana Courbey

Kako to izgleda biti novi klinac? Ne znam. I osnovnu školu i gimnaziju sam završio u istom razredu u kojem sam započeo, sa manje ili više istim ljudima. Znam kako je to biti otpadnik, jer sam manje ili više uvek bio solo-igrač, što je u osnovnoj bilo poprilično neuputno, u srednjoj već manje. Valjda mlada osoba u to vreme nauči neke osnovne socijalne veštine da održava dnevna “zdravo-zdravo” poznanstva i relativno površno druženje sa ljudima sa kojima deli prostor tih nekoliko sati dnevno.

Što ne znači da nam “novi” nisu dolazili s vremena na vreme, iz ovog ili onog razloga. Bilo je tu izbeglica, ponavljača, momaka i devojaka koji su se preselili iz nekog drugog kraja, druge škole, drugog grada, došli sa sela... Mislim da su podele na “starosedeoce” i “novajlije” tupave i već tada u mom beogradskom odrastanju su bile prevaziđene. Simpatične smo odmah prihvatali kao da su “naši”, neki drugi su nas nervirali, neke treće nismo ni primećivali, neki su samo bili “u tranzitu”, pa ih nismo ni upoznali kako valja. Zapravo, zanimalo nas je samo kako se taj “novi” ponaša, je li ok ili je šupak.

Ne znam tačno kako to funkcioniše drugde, svaki školski sistem ima neke svoje začkoljice, negde se menjaju odeljenja, negde odeljenje nije tako fiksan koncept, pa učenici jedne časove slušaju sa jednom ruljom, a druge sa drugom. Znam samo da se u filmovima oko pojma “novog klinca” uvek diže nekakva frka i panika, ali ne znam da li to i u stvarnom, savremenom životu stoji, ili je to okoštali stari koncept iz filmova, knjiga i kolektivnog sećanja koji nikako da se makne iz savremenog stvaralaštva iz prostog razloga što je zgodan kliše.

Naš novi klinac je Benoit (Ghrenassia) i došao je u Pariz iz drugog grada sa roditeljima, mlađim bratom i besposlenim ujakom. Upoznajemo ga za stolom sa njima i roditelji ga pitaju je li se već skompao s nekim. Odgovor je negativan, pa mu predlažu onaj šablon da im priđe sa nekim slatkišima i započne razgovor. Zvuči glupo, ali on nema bolju ideju. Zvuči glupo i jeste glupo, jer će ga već formirane klike ignorisati ili njegov poziv shvatiti kao priliku da o njemu saznaju nešto zbog čega će ga uzeti na zub (pa makar to bila činjenica da je njegova soba ukrašena nalepnicama od prethodne stanarke). Deca su surova, naročito u grupi.

Jedini koji će postepeno prihvatati njegov poziv za druženje su takođe novajlije, cura sa hendikepom Aglaée (Martineau) i cura koja se doselila iz Švedske i loše govori francuski Johanna (Lindstedt), ili već prokazani čudaci, štreber i bogomoljac Constantin (Cloud-Roussel) i Joshua (Raccah) za kojeg je opravdana bojazan da raste u sociopatu. Ostatak razreda je izdeljen na muški (ekstremno nezreli, siledžijski) i ženski (arogantni, ogovarački) klan.

Benoit će se prvo skompati sa Johannom, ali ona će ubrzo otkriti da se može družiti i sa drugim dečkima u razredu, što će mu slomiti srce. Kao društvo će mu ostati ostalih troje. Može li ekipa sastavljena iz čudaka i otpadnika preživeti godinu u školi i iskušenja koja sa sobom donose nova sredina, odrastanje, prijateljstvo i osetljive godine u koje ulaze?

O odrastanju i adolescentskoj dobi snimljeni su mnogi filmovi, neki kreativni, neki baš i ne. Ali tema se održava jer baš za taj period čovečanstvo smatra da je preloman u razvoju jedinke. Ne bih se sasvim složio sa tom školom mišljenja, jer mislim da vredi samo u relativno ekstremnim primerima poput trauma (a one obeležavaju život kad god se dogodile), dok se većina ljudi formira i menja postepeno, kroz ceo život. No dobro, simpatično nam je da gledamo zgode i nezgode mladih osoba u nastajanju i prvi sam za to, ma koliko rizično bilo da se takav film ili knjiga utope u humoru koji igra na lake poene ili u pravedničkom popovanju starijih.

Dobra stvar sa Le nouveau je to što mladi autor Rudi Rosenberg vešto izbegava te zamke, pa Benoitovo odrastanje deluje prirodno smušeno, nekad smešno, nekad dramatično i što uspeva da kroz ceo film održi baš tu klinačku perspektivu. Nije da odraslih u filmu nema, ali oni su, kao i u životu dece tog uzrasta, uglavnom u pozadini, dok je fokus negde drugde. Najvažnije, nisu premudri usled autorske naknadne pameti, pa je besposleni za klinca ujak jači faktor od zaposlenih roditelja. U tu svrhu se Rosenberg odlučuje da u fokus potpuno stavi svoju mladu, neprofesionalnu glumačku ekipu. Štos mu potpuno uspeva, klinci su ležerni i prirodni i zbog toga je Le nouveau film vredan pažnje. Jedan sasvim običan šablonski film je tako pretvoren u sasvim solidno delce koje ima nešto duha.

The Postman’s White Nights / Belye nochi pochtalona Alexeya Tryapitsyna

2014.

režija: Andrey Konchalovsky

scenario: Andrey Konchalovsky, Elena Kiseleva

uloge: Alexey Tryapitsyn, Irina Eromolova, Timur Bondarenko

Konchhalovsky je faca, jedan od retkih autora koji su podjednako uspešno stvarali i u Rusiji i u Americi za vreme Hladnog rata, a i posle. Bio je kolega i saradnik sa Tarkovskim u ranoj karijeri. Bio je prebeg, “ex-pat”, ali je savršeno kapirao pravila igre u Hollywoodu, bilo u sferi drame (Maria’s Lovers, The Inner Circle), bilo u sferi žanrovskog filma (Runnaway Train, Tango & Cash), što mnogim autorima sa evropskim senzibilitetom nije uspevalo. Mnogi su pokušali, pa odustali. Mnogi su se spotakli negde usput, a bili su suviše tvrdoglavi da se vrate u svoje sredine, pa su se na koncu sveli na nebitne i prevaziđene autore. Samo malobrojnima je uspelo da ostanu koliko i kako žele i da im vrata u principu ostanu otvorena. Jedan od tih malobrojnih je Konchalovsky, koji se 90-ih vratio u Rusiju, ali povremeno radi na američkim i globalnim projektima, od televizije, preko zajedničkih varijanti poznatih autora (Lumiere et companie), čak do 3D varijante Nuttcrackera.

Njegov najnoviji igrani film (hm, uslovno rečeno) je The Postman’s White Nights, “slice of life” priča koja iz perspektive poštara u udaljenom selu govori o svakodnevnom životu u toj nedođiji i bespuću gde je poštar koji motornim čamcem donosi i poštu i svakodnevne potrepštine jedina prava veza sa svetom. Zanimljivo, većina glumaca su lokalci i naturščici koji igraju sami sebe, počevši od naslovnog poštara, tako da film deluje kao napisani, skriptirani dokumentarac. Dobro, to je stari štos i može se varirati na milion načina i utisak može biti dobar. Nažalost, kod Konchalovskog nije slučaj, i iz ovog filma se jako dobro vide njegove godine, rudimentarne ideje i gotovo nikakva želja za nadgradnjom iste.

Imamo, dakle Alexeya, odnosno poštara i njegov samotni život. Pored njega imamo meštane, donekle frikove i ridikule, ali najčešće jednostavne, priproste ljude. U se, na se i poda se. A onda se u priči pojavljuje njegova školska drugarica Irina (Eromolova), sada samohrana majka. I njen sin Tima (Bondarenko) pride. Alexey će pogrešno protumačiti njene signale, pa će zameniti ljubaznost i usamljenost za neka romantična osećanja, pa će se baciti na osvajanje. A to će ići preko druženja sa klincem koji celu situaciju dodatno podgreva, bilo zato što mu fali očinska figura, bilo zato što mu fali ortak za pecanje, a Alexey je idealni kandidat za oba. Sve to se dešava u opustelom selu, za čijim srećnijim vremenima poštar oseća nostalgiju. Kasnije u toku filma se razvija još jedna linija priče, nalik na kakvu neorealističku varijantu, a okidač za nju je krađa motora na Alekseyevom čamcu koja ga efektivno ostavlja bez osnovnog sredstva za rad, ali i bez funkcije i bez identiteta.

Priča sa klincem je jednostavno slatka, ma koliko puta bila viđena na filmu. To uvek pali. Sa druge strane, ljubavna priča koja bi morala biti okosnica radnje, previše je vremena potrošeno na nju, ostaje nerazvijena, razvodnjena, predvidljiva i mlitava. Priča oko motora ima nešto potencijala, ali je utisak da Konchalovskog to nije zanimalo više nego kao izgovor da kroz poštarova potucanja po gradu sagledamo kontrast modernog sveta i sredine koja je zaglavila u nekim davno prošlim vremenima.

Ono što Konchalovskog najviše zanima su kadrovi. Oni su dugi, statični, sa fiksiranom kamerom, što je jednom ili dva puta efikasna metafora za vreme koje je stalo na obali jezera, ali postaju iritantni nakon pet minuta. Daleko od toga da sam fan drmusanja i hektike kada je kamera u pitanju, ali poneki švenk ili vožnja zaista ne bi bili na odmet, ali Konchalovsky ima druge planove. Na svoje kadrove on je najponosniji, toliko da oni žderu ostatak filma ili nam skreću pažnju da autor baš i nije imao materijala ili da ga nije zanimalo kako će ga posložiti u nešto što bi mogao i, uzevši u obzir reputaciju, morao biti dobar film. Ono čemu Konchalovsky u svom ponosu pribegava je besomučno ponavljanje istih kadrova. Neki od njih su dobri i pamtljivi, oni koji slikaju prirodu i oni na čamcu u toku vožnje (ima to neki “herzogovski” štih), a jedan je posebno iritantan u svom besmislu i najčešće se ponavlja, negde pet puta ako se ne varam. Taj kadar sa nogama i papučama mi je ubio volju za gledanjem filma.

The Postman’s White Nights je svakako film sa minimalnim autorskim ambicijama. Ne govori ništa novo i neviđeno i ne ubeđuje nas da je to istina. Nemojte, međutim, zameniti neambicioznost sa nepretencioznošću, jer je na tom planu The Postman’s White Nights veoma podmukao film koji pokušava da uhvati na foru “vidite me kako sam ja, veliki autor, nepretenciozan i intiman”. Negde je taj blef upalio - Konchalovsky je nagrađen Srebrnim Lavom u Veneciji za režiju. Autor za svoj film kaže da je to njegovo iskreno viđenje života i ljudi u tom udaljenom, nedostupnom i zabitom mestu. Moj problem sa tim je što mu nisam poverovao.

Under Gottsunda

2014.

scenario i režija: Viktor Johansson (prema svojoj knjizi The Dark Spot)

uloge: ensemble cast

Gottsunda je blokovsko naselje u predgrađu Uppsale, dakle u Švedskoj. Tamošnje stanovništvo je uglavnom socijalna kategorija i u polovičnom broju slučajeva radi se o imigrantima. Međurasnih i međunacionalnih tenzija tamo uglavnom nema, siromaštvo i besperspektivnost su teme broj 1 što među odraslima, što među decom i omladinom. Jedna od stvari koje su tipične za Gottsundu, a deluju nezamislivo u kontekstu Švedske su česti nestanci struje, nadajmo se zbog loših instalacija i lošeg projektovanja mreže, a ne zbog sistemskog zanemarivanja najsiromašnijih.

U takvim okolnostima bujaju razne sub-kulturne i kontra-kulturne tendencije. Klinci imaju previše vremena, uglavnom su stalno na ulici, van kontrole odraslih. Viktor Johansson je prvo došao na ideju da tamo organizuje radionice i seanse na kojima bi mladi Gottsunde govorili o svom životu, svojim temama, nadama, strahovima, slobodnom vremenu. Njegova istraživanja i ispitivanja su prvo objavljena u knjizi The Dark Spot, koja je kasnije pretočena u film Under Gottsunda. Film je imao uspešnu DVD premijeru u Švedskoj, visoko se rangira na top-listama video izdanja, a od decembra biće dostupan svuda u svetu preko VOD servisa.

U pitanju je, dakle, pre svega socijalna priča, ali nemojte očekivati nekakve mračne tajne iz prošlosti skandinavske socijal-demokratije, poput seksualnih sklonosti Olofa Palmea (Call Girl) ili nikad pokajanih nacista i sumnjivih igara sa obaveštajnim službama (Millenium trilogija). Problemi Gottsunde su stalni, nerešivi i svakodnevni i pokazuju naličje sistema, ono što nećete pročitati u brošurama i ekonomskim izveštajima. Stoga ne očekujte ni nekakvo poentiranje ili demonstraciju stava. Johansson se trudi, i u velikoj meri uspeva, da svakodnevni život tog svojevrsnog geta prikaže iz blizine, ali bez intervencije i popovanja.

Rezultat je film koji podseća na radove Harmony Korina (Gummo) i ranog Gusa Van Santa. Praktično gledamo klince kako provode svoje vreme na ulici i retko u kućama. Mladu devojku otac Makedonac uči samoodbrani i samodostatnosti, jer on namerava da se vrati u Makedoniju, a ne misli da će za nju država išta učiniti. Dve devojke duvaju lepak i promišljaju kako bi volele da žive pod zemljom i jedu korenje. Neko stalno pali automobile. Dva momka razgovaraju o životu potpuno izvan sistema. Mladi Afrikanac baca pseudo-mudre rime na engleskom. Grupa momaka i devojaka u “military” odeći trenira sistemu, rusku vojnu borilačku veštinu. Tamnopute devojke vežbaju plesne koreografije. Mladi Palestinci izrađuju praćke i planiraju da napadnu policiju, vatrogasce i hitnu pomoć. Zabrinjavajuće je to što ne vidimo da ta deca idu u nekakve škole, ali možda su svi na raspustu...

Narativne linije skoro da i nema, mi ćemo gledati jedan prizor za drugim. Nejasna ostaje granica između dokumentarca i igranog filma, glumci su neprofesionalni, likovi najčešće bezimeni i pitanje je koliko oni igraju uloge, a koliko ponovo oživljavaju svoja lična iskustva. Zato i nisam navodio imena, nće biti od značaja publici. Jasno se vidi umetnički postupak kroz veoma sugestivnu fotografiju (smena krupnih i širokih kadrova) i montažu, obe potpisuje sam Johansson, kao i kroz originalnu muziku Andean Runnera koja je egzotična, hipnotiča i meditativna.

Pored formata koji će najširoj publici biti u najmanju ruku zbunjujući i neprivlačan (nema svako živaca za filmove bez radnje), problem u globalnoj distribuciji može predstavljati i izuzetna lokalnost priče. Nama sa strane teško je razumeti specifičnosti Gottsunde, pošto ona nije ni arhetipski američki geto iz filmova, a ni samo još jedna siromašna četvrt. Možda bi se mogla povući paralela između nje i ljubljanskih Fužina, blokovskog naselja sa velikim procentom ex-yu stanovništva ne baš sjajnog materijalnog stanja, ali Gottsunda je ekstremniji primer, u ekstremnijoj disproporciji sa švedskim prosekom.

Konačno, film je i dovoljno zanimljiv i vizuelno intrgigantan i funkcioniše kao “mood piece” da ga je moguće pogledati. Verovatno sa nama neće komunicirati kao sa domaćom publikom, ali to je manje bitno. Treba samo imati u vidu da svaki sistem ima ljude koji kroz njega propadnu, a svaka država, nažalost, ima svoje kolonije siromašnih.

Varvari / Barbarians

2014.
scenario i režija: Ivan Ikić
uloge: Željko Marković, Nenad Petrović, Jasna Đuričić, Mirko Vlahović, Marina Vodeničar, Aleksandar Pitulić, Marija Rakić, Lidija Popović

Kao i svaka mala kinematografija koja bi da se folira da je velika i značajna, tako i srpska kinematografija pokušava da izmišlja nove filmske talase i pokrete. To može biti i relativno dobra stvar, barem ne vlada nekakvo filmsko jednoumlje ili ga kreativni autori zaobilaze, a ti novi filmski talasi i pokreti bi u teoriji mogli da se prime u zemlji i inostranstvu i da se rašire. Pogledajte, na primer, Rumune koji nisu imali značajnu kinematografiju, ali su pronašli ključ u kojem stvaraju i posle desetak godina taj njihov pokret je još uvek živ i zdrav.
Problem kod tih srpskih mini-talasa je što usahnu nakon nekoliko filmova. Uz najbolje namere, žanr-filmovi se nikako nisu primili, iako je bilo naslova koji su obećavali. Krajem prošle decenije imali smo nekoliko zapaženih seksualno eksplicitnih filmova koji su promišljali pornografiju ili koketirali s njom, ali je, nakon inicijalnog šoka, i to usahnulo. Sada je na snazi talas filmova o besperspektivnosti mladih koji je započeo sa filmom Tilva Roš (2010), nastavljen sa poprilično šokantnim Klipom (2012), a Varvari dolaze kao treći, nadamo se ne i poslednji čin.

Tematska bliskost između ovih filmova postoji, u pitanju su više ili manje slične teme loše generacijske i međugeneracijske komunikacije, besperspektivnosti tih mladih ljudi i njihovih roditelja i upliv globalne (dekadentne) cyber-kulture u za to nespremnu sredinu. Postoji tu i neka stilska bliskost, to su filmovi koje nose glumci-amateri, sastavljeni uglavnom od događaja niskog intenziteta i snimljeni kamerom iz ruke uz igrarije sa video-formatima.
Drugi problem ovih i ovakvih, recimo to tako, panoramskih fenomenoloških filmova (mada je Klip išao u dubinu, vrlo eksplicitno) je to da su oni zapravo derivati stranih filmova kakvi su se na Zapadu snimali još pre 20 godina (recimo Kids) i koji su se već zapatili u „Novoj Evropi“ i redovni su deo festivalske ponude.
Film sa kojim bi najpre mogli uporediti Varvare je slovački My Dog Killer. Slovački pandan se bavi provincijalnim neo-nacizmom i huliganizmom (ne-fudbalskim) kao jednom od retkih tačaka oslonca u životu jednog izgubljenog mladića, čija porodična i socijalna situacija ne daju puno šansi za optimizam. Slično je i sa Lukom (Marković), protagonistom Varvara, izbeglicom sa Kosova kome su deklarativni nacionalizam, baraberija, višenje sa buđavim ortacima i navijanje za lokalnog drugoligaša jedine tačke u kojima se pronalazi u okruženju Mladenovca, gradića u široj okolini Beograda, jednog trulog i zapuštenog mesta koje tavori otkako je propala lokalna industrija. Igrom slučaja, povremeno prolazim kroz Mladenovac i taj grad mi izgleda kao da je kroz njega upravo prošla vojska, tako da mi je taj aspekt filma itekako zanimljiv.

Sa druge strane, Lukin život je veoma tipična konfuzija: navija za lokalni klub i pokušava da uznapreduje u navijačkoj strukturi. Ima uslovnu kaznu za neodređeni zločin koja je pred istekom. Visi sa Flashom (Petrović), svojim najboljim drugom, budaletinom koja pati od teških frustracija. Pokušava prvo da se sprijatelji, a onda i da se sukobi sa lokalnim kriminalcem i vođom navijača (Pitulić) koji ima prste u menadžerskim muljačinama u klubu. Loži se na Stefanu (Rakić) koja se vuče sa lokalnom fudbalskom zvezdom, smatra je svojim privatnim vlasništvom, ma šta ona o tome mislila. Porodična situacija je tek katastrofalna. Luka živi u socijalnom stanu sa frustriranom majkom (Đuričić) i bratom i njegovom porodicom na socijalnoj pomoći koju oni primaju kao porodica lica nestalog na Kosovu. Kada socijalna radnica (Vodeničar) saopšti da se Lukin otac (Vlahović) pojavio u Beogradu, fragilna pre svega finansijska ravnoteža će se narušiti. Majka to rešava ignorisanjem, a Luka bi oca makar potražio. Prilika za to će mu se ukazati na mitingu povodom proglašenja nezavisnosti Kosova na kojem su mladi banditi zapalili američku ambasadu, polupali centar grada i pokrali odeću i obuću...
Film uspeva dokle god se drži mladalačkog miljea, bilo da su u pitanju barabe, fudbaleri, kriminalci ili sponzoruše. Na njima vidimo celo to „drugoligaštvo“, te neke recidive spuštene iz Beograda, koji su opet recidivi nekih sličnih pojava sa Zapada. Slika koju tu vidimo je kompletna i zastrašujuća, tu je prikazan sav taj jad i sva ta beda, sva izgubljenost jedne generacije (nije da su ostale bolje prošle, ali hajde sada da ne cepidlačimo). To je ono što Varvare čini veoma potrebnim filmom, a autora – debitanta Ikića nekim čiju karijeru treba pratiti.
Kada se dotakne starijih likova, Lukine porodice i socijalne radnice, film potpuno gubi momentum, a veoma tipski, skoro robotizovani likovi postaju balast. Druga kardinalna greška je anti-klimaks vezan za demonstracije povodom otcepljenja Kosova, jer se kroz film preko isečaka sa vesti upravo tu najavljuje kulminacija do koje nekako ne dolazi. Ceo taj kosovski aspekt se pokazuje kao potpuni višak sa kojim reditelj ne zna šta bi. Treći problem je povezan sa prva dva i tiče se veoma naivno napravljenog neodređenog ishoda Lukine potrage za ocem.

Spas ipak možemo naći u sjajno napisanim mladim likovima od kojih prednjači Luka. Njegova tupost u socijalnim situacijama i generalna nesnađenost ga čine izuzetno zanimljivim protagonistom. Njegovo „bezmudaštvo“, bilo kao izraz neodlučnosti i nesigurnosti, bilo kao karakterna crta (jak na rečima, nikakav na delu: nema hrabrosti da priđe curi, a nema ni hrabrosti da je potpuno otkači, slično važi i za odnos sa Flashom i za odnos sa kriminalcem) ga podiže na nivo jednog od najbolje zaokruženih likova u novijem srpskom filmu. Naturščik Željko Marković ga igra potpuno prirodno, mada je pitanje koliko je tu u pitanju gluma, a koliko prosto njegov prirodni „mindset“. Isto važi i za ostale naturščike pokupljene upravo iz tog miljea današnje izgubljene i frustrirane omladine. Ako je verovati podacima sa interneta, mladi glumci nisu pred sobom imali scenario, nego su radili po sistemu improvizacije na zadatu temu, odnosno situaciju koju bi im predstavio reditelj i to se u većini situacija pokazalo kao delotvorno.
Varvari su imali premijeru u Karlovym Varyma i dobili su specijalno priznanje u East of West kategoriji, da bi nastavili svoj festivalski i započeli bioskopski život, za sada makar u Srbiji. Čisto da znate šta možete očekivati, ovo nije didaktički film, niti film sa porukom u bilo kom smislu. Ovo je još jedan poprečni presek još jedne sjebane i izgubljene generacije, prikazan upravo sa njihovog nivoa, sa kamerom iz ruke koja prati likove u dnevnim rutinama. Iako nije film bez mana, čak kardinalnih grešaka koje prete da ga potope, ovo je film koji valja pogledati, a njegov autor Ivan Ikić se ispostavlja kao čovek sa idejom koji još samo malo da poradi na realizaciji. Varvari svakako nisu primer vrhunskog i beskompromisnog filma, ali su svakako korak prema etabliranoj art-sceni, a upravo izbegavanje eksploatacije navijačkih stereotipa je za svaku pohvalu.

Hellion

2014.

scenario i režija: Kat Candler

uloge: Josh Wiggins, Aaron Paul, Juliette Lewis, Deke Garner, Dalton Sutton, Camron Owens, Dylan Cole

Postoji jedan trend u američkoj nezavisnoj kinematografiji da se snima i na festivale šalje dosta filmova o rasturenim, disfunkcionalnim familijama. Žrtve tih okolnosti su klinci, najčešće tinejdžeri, dovoljno odrasli da neće umreti od gladi ako ih se ostavi same, a opet nedovoljno odrasli da bi razumeli koncept odgovornosti za sebe, a naročito za druge. Drugi trend vezan za takve filmove je stavljanje radnje u bezvremenski kontekst (ili makar nejasan vremenski kontekst), mešavinu nekakvog sadašnjeg trenutka i autorske nostalgije. Jeff Nichols je to možda najpoetičnije isfurao u filmu Mud, a na tu foru se, manje naglašeno i bez neke velike poente, i Hellion, čiji je Nichols jedan od producenata.

U centru priče, od samog početka obojenog thrash-metal muzikom i ne tako bezazlenim vandalizmom, stoji jedan vrlo sjebani tinejdžer, reklo bi se momak bez šansi po imenu Jake (Wiggins). On većinu vremena provodi viseći sa ekipom jednako sjebanih momaka, ponekad vukući mlađeg brata, osetljivog Wessa (Garner) sa sobom u vandalske akcije. Jedino iole konstruktivno što Jake radi je “treniranje” motocrossa i želja da se time proslavi.

Jake i Wess, kao i njihovi drugari, rastu u sjebanom okruženju teksaške vukojebine. Njihov majka je već neko vreme pokojna, a otac Hollis (Paul) je često odsutan ili pijan, a uz to pritisnut dugovima oko kuće u navodno prosperitetnijem Galvestonu koja je stradala u nekoj vremenskoj neprilici. Kuća je bila san njegove pokojne žene, ali je sada taj san jako daleko, a Jake nimalo nije oduševljen tom idejom o preseljenju i početku iznova.

Uostalom, to je jedan od manjih i manje hitnih problema, jer Jake stalno upada u nevolje. Iz perspektive odraslih, on ima vražju sreću da umesto brutalnog popravnog doma “glavi” samo ispiranje mozga i uslovnu kaznu, ili da ostane pod očevim starateljstvom, a ne da ga pošalju u hraniteljsku familiju, ili čak to da njegov brat Wess bude premešten kod tetke Pam (Lewis), a ne definitivno oduzet ocu. Jake to ne vidi tako, a njegov bes se samo pojačava i pojačava. Nemoćan da bilo kako promeni situaciju, on postaje izgubljen i auto-destruktivan.

Na planu radnje, događa se mnogo toga i ne događa se ništa posebno. Hellion je film procesa i likova, a ne neke izrazite akcije. Promena na protagonisti je postepena, nesvesna, možda čak i neiskrena, koliko da se nekakvim autoritetima baci prašina u oči. Promena na Hollisu je ili neiskreno foliranje ili stvarna nemoć da nešto zaista korenito promeni. Uostalom, Hollis je manje ili više samo odrasla slika Jakea, slika njegove budućnosti, pošto i on provodi svoje vreme sa svojim pijanim, nezrelim, sjebanim drugarima. Nije on nikakva pijana svinja koja zanemaruje svoje klince, on ih voli, ali nije u stanju da se brine o njima, a čini se ni o sebi. Viđali smo već takve likove i takve priče, ali ovde su veoma pažljivo i detaljno oslikani, kao i dinamika njihovog međusobnog odnosa. Film gađa na emocije i uglavnom pogađa.

Gluma je blizu perfektne. Aaron Paul je glumac sposoban na svašta sa pravim materijalom i pravim vođenjem. Njegov portret Hollisa je više nego uverljiv. Juliette Lewis nam donosi jednu od svojih atipičnih uloga. Ona se proslavila kao ludača i trashy ženska, ali ovde je sasvim smirena i sigurna, možda čak i hladna, skoro pa jedina normalna u okolini nenormalnih i živčanih. Josh Wiggins je debitant i apsolutno otkrovenje. Jake je uloga za Tya Sheridana, ali Kat Candler je pravilno procenila da bi to možda bilo kontraproduktivno posle Muda i Joea, pa je ulogu poverila Wigginsu koji je toliko ležeran da se prosto gubi granica između ličnosti i lika. I ostali klinci su naturščici, imaju možda malo lakše zadatke, ali svoje likove pravilno intoniraju.

Režija i scenario su vrlo dobri, autorske odluke su najčešće potkrepljene, a one koje deluju slučajno nisu opterećujuće. U tome dosta pomaže poprilično efektna kamera (više kad hvata okolinu, nego kad hvata likove – prokleti “shaky-cam”) i neobično žestok soundtrack koji se čini kao da je iz drugog vremena, ali sjajno pogađa emocionalnu sliku i nesigurnosti tih klinaca maskirane agresijom. Jedini nedostatak se može naći u pomalo tipski i nespretno napisanom trećem činu, kulminacija je malo isforsirana, a sporna scena dolazi nekako iznenada i bez potrebne razrade. Radnja preuzima primat nad uverljivošću likova i to postiže određeni emotivni efekat, posebno na kraju, ali nisam siguran da je ta izmena u tempu bila potrebna, a posebno da li je bila dobro izvedena.

Mada, sa druge strane, indicije i najave da će se to dogoditi su prisutne u celom filmu. Naprosto, tu je previše agresije i ona se samo gradualno podiže kako film odmiče. Frustracija jednako tako. Nasilje i beznađe su sveprisutni. U tom pogledu me je film malo asocirao na gruzijski In Bloom, ali Hellion je dosta direktniji, reklo bi se “američkiji”: kada se pojavi oružje, nestaje svaka sumnja da će do kraja biti upotrbljeno.

I pored sitnih nedostataka i nedoslednosti, Hellion sjajno funkcioniše kao studija karaktera, ali i kao svedok našeg vremena. Preporuka ljubiteljima indie drama, kao i ljubiteljima Metallice i Slayera. Odlično paše uz vandalizam.

It Felt Like Love

2013.

scenario i režija: Eliza Hittman

uloge: Gina Piersanti, Giovana Salimeni, Ronen Rubinstein, Jesse Cordasco, Nick Rosen, Case Prime, Kevin Anthony Ryan

Nekim ljudima je tinejdžerski period bio raj, ali većini je bio pakao ispunjen brigama i frustracijama ove ili one, ali najviše seksualne prirode. Slaba je uteha da će oni koji su u tom periodu svog života uživali verovatno ostatak života provesti u patnji i frustraciji oko mnogo kompleksnijih problema od trenutne nejebice (ili nedojebanosti). Evo u čemu je štos: ako sada pogledate na svoje tinejdžerske muke i patnje, učiniće vam se tako slatke i trivijalne, a tada su bile ceo vaš svet. I tu ne pričam o balkanskim dilemama tipa ako kupim cigare neću imati za pivo, nego o onim koje su iste svugde, recimo: “Zašto XY iz susednog razreda / kraja / plaže neće ni da me pogleda, a ja se ubih da je / ga impresioniram?” i “Zašto svi toliko tupe o seksu, a ja nisam stigao dalje od prve baze?”

Na prvo pitanje nemam odgovor, takva je valjda sudbina mladih ljudi koji svoje vreme uglavnom provode fantazirajući, a na drugo je odgovor jednostavan, jasan i nedvosmislen: lažu. Danas imamo pornografiju na internetu, ali smo takođe bombardovani seksualnim sadržajem na svakom koraku jer se seks lepo prodaje. Nekada smo imali pornografiju u kasnim noćnim satima na televiziji, video-kasete i časopise. Pre toga smo slušali priče malo starijih. Princip je isti: nešto vidiš ili čuješ i pokušavaš da ponoviš, verujući da ćeš na taj način biti privlačniji/a, sve dok jednog dana ne odrasteš i shvatiš da je to sve sviranje kurcu i da je seksualni nagon jedna prirodna, automatska stvar i da se samo treba opustiti i sačekati. Na istom mukotrpnom putu te spoznaje je i junakinja filma It Felt Like Love i ona će pokušati sve štoseve koji postoje na ovom svetu.

Ona je Lila (Piersanti), i verovatno je najpametnija cura u školi i u kraju, međutim to ne pomaže jer je devica, a verovatno se nikad nije ni poljubila. Ona visi sa svojom best-frendicom Chiarom (Salimeni) koja je fizički najrazvijenija cura u školi ili kraju i voli da svojoj best-frendici na nos nabija svoja seksualna iskustva i dečke sa kojima se petlja. Poslednji u nizu bilmeza je Patrick (Cordasco) sa kojim se privatava i žvali u svakoj prilici, sa publikom ili bez. Lila, u nedostatku bolje ideje počinje da naveliko laže svima koje poznaje o svojim seksualnim dostignućima, istovremeno razvijajući fiksaciju na Sama (Rubinstein), nešto starijeg grubijana okruženog istim takvim majmunima kao što je on. Lila će na teži način otkriti da je laganje o seksu neće približiti cilju jer je to laganje tako amaterski providno i samo će upadati dalje i dalje u nevolje.

It Felt Like Love je delom meditacija o seksualnom sazrevanju, a delom je antropološka studija o tinejdžerskom poimanju seksa. Lila je u centru pažnje i ima ogroman hormonalni “drive”, ali ne može učiniti ništa po tom pitanju. Laganje je dobro koliko i sve ostalo, a onog pravog nema ni na vidiku. Chiara, međutim, nije svesna da hoda po ivici noža sa takvim seksualnim ponašanjem. U filmu se komorne scene sa dvoje ili troje ljudi smenjuju sa nekako grupnima, poput blejanja i žurki, i tu opažamo seksualno ponašanje ostalih jedinki, uglavnom muškaraca, upoznajemo njihove naučene stavove i seksualne ideale (odrasli su na pornjavi) i strah i gađenje koje osećaju od stvarnih devojaka, čak i kad su im pred nosom i doslovce im se nude. Greška u komunikaciji je osnovni izvor tinejdžerskih frustracija.

Film je relativno vešto izveden, glumačka postava sklopljena od naturščika je sjajno ležerna i iskrena u svojim interpretacijama. Kamera se najčešće plitko fokusira, bilo na lica, bilo na tela svojih subjekata, seksualne scene su snimljene izbliza, ali su uglavnom pristojne (dobro, neki tipovi vade penise u nekom trenutku), senzualne i bez objektivizacije. Čini se da je autorica više sklona muškom nego ženskom telu, što je nekako i prirodno. Film pomalo podseća na kolaboracije Larrija Clarka i Harmony Korina (zabavni Kids i apsolutno odurni Ken Park), ali ima mnogo normalnije likove i mnogo normalnije situacije, ne klizi u grotesku i ne pokazuje nam autorov bolesni um. Sa druge strane, jako podseća i na prvu četvrtinu Jeune et jolie, posebno zbog te vrele letnje atmosfere i naivnosti svojih likova.

Problem je samo u tome što se ništa preterano ne dešava i jednom kad upoznamo likove, It Felt Like Love postaje repetitivan i dosadnjikav film. Baš kao tinejdžersko doba.

Neighboring Sounds / O Som ao Redor

godina: 2012.

scenario i režija: Kleber Mendonça Filho

uloge: ensemble cast

Brazil je i po površini i po broju stanovnika peta najveća zemlja sveta, veličine jednog kontinenta. I razlike u brazilskom društvu (regionalne, klasne, kulturne) su razlike kakve se vide na kontinentima, ne u državama. Kinematografski, Brazil ne spada u najznačajnije zemlje sveta, a u poslednjih desetak godina gledane i hvaljene su kriminalističke drame i dokumentarci o kriminalu i socijalnim razlikama. Ostali varijetet kinematografije, po rečima brazilskih filmskih kritičara, sadrži tupave komedije, istorijske limunade, teške drame i eksperimente u narativu i estetici.

Neighboring Sounds je nešto potpuno novo u brazilskoj kinematografiji. Ima u sebi nešto eksperimentalno, nešto socijalno relevantno i nešto iskreno zabavno. Autor filma je i sam filmski kritičar, što je veoma rizično. Naime, filmovi poznatih kritičara i teoretičara teže da budu klinički hladni, sitničavi, „analni“, bez duše, kao da se autori toliko trude da izbegnu učestale greške da na kraju naprave nepotpun i bezukusan film. Retki kritičari i profesori imaju uspešnu tranziciju na film i oni su izuzetak koji potvrđuje pravilo, dok je transfer u obratnom smeru češći i uspešniji. Neighboring Sounds je izuzetak, i to prilično dobar.

Nije film bez mane, ne može se nazvati ni naročito originalnom idejom, po svojoj tematici, kompoziciji i „feelingu“ jako podseća na Altmanove filmove, posebno na Short Cuts. Obično navedem glumce u glavnim ulogama, ali ovde bi to bila suvišna informacija, u pitanju su brazilski studenti glume i poluprofesionalci i amateri, na njih se trenutno ne može referirati, a sumnjam da će se na njih referirati u budućnosti. Živi bili pa videli, voleo bih da sam u krivu, jer momci, devojke, žene i muškarci, babe i dede u ovom filmu rade vraški zahtevan i vraški dobar posao. Svoje likove igraju na pravi, životni način i zadovoljstvo ih je gledati.

Film je smešten u Recife, stari relativno veliki grad na severoistoku Brazila, poznat nekada po plantažama šećerne trske i proizvodnji ruma. Današnji Recife je peti najveći brazilski grad, sedište informatičke industrije, turizma i logistike i nije poznat kao presotnica zločina, poput većih gradova. Ceo film se dešava na jednoj ulici u (više-)srednjeklasnom kvartu, sa velikim kućama i stanovima iza ograda, u kraju koji asocira na relativnu sigurnost i blagostanje, ali i na zatvor. Stare komunjare bi to nazvale sitnoburžoaskim okruženjem, moderni cinici „problemima srednje klase“. Oko ulice i sa vrha nekih visokih solitera u kraju vidimo celi skyline modernog Recifea, poslovne tornjeve, siromašnije četvrti sa propalim „socijalističkim“ zgradama i nagoveštaje favela (divlju gradnju).

U toj ulici pratimo desetak likova različitih rasa, klasa i „backgrounda“. Vidimo očajnu domaćicu kojoj je dosadno, koja noću ne može da spava od psa iz komšiluka koji laje i koja dane krati pušenjem trave, masturbacijom i spačkama sa pomenutim psom (uvaljivanje tableta za spavanje u meso, plašenje sa petardama). Vidimo i gazdu naselja, vlasnika većine nekretnina u ulici koji živi od rente i još uvek je prilično „hands on“, iako laže da nije. On drži sve konce u rukama, naročito kad je familija u pitanju. Njegov jedan unuk je problematičan momak, verovatno narkoman, koji krade stereo-uređaje iz parkiranih automobila. Drugi unuk je čovek ugušenog potencijala, koji radi za dedinu firmu, dosađuje se i pokušava da uvede svoje moderne (evropske?) ideje u brazilsko društvo. Vidimo povremeno i momke iz privatne zaštitarske firme koja nadgleda celu ulicu, njihov „small talk“ dok se dosađuju noću. U pozadini vidimo tinejdžere koji se ljube pred ulazom, klince koji igraju fudbal, kućne pomoćnice koje čiste po stanovima, dostavljača vode i trave, momke iz perionice, prodavce diskova...

Film se ne drži samo realizma, ali „dream“ sekvence nisu stavljene ni napadno ni nasumično. Sredovečni čovek sanja ulicu koje se seća iz svog detinjstva. Drugi, mlađi, najdenom zamišlja vodopad krvi koji se sliva na njega („kapitalistička krivica“ ili šta već), devojka sanja prilike kako preskaču zidove i u talasima navaljuju da pljačkaju kuće, dvorišta i šupe, što oslikava paranoju brazilske srednje klase, naizgled upoznate sa problemom siromaštva, ali opsednute sopstvenom sigurnošću i nesposobne da išta učine. Otuda i labava podela filma u tri celine („Pas čuvar“, „Zaštitari“ i „Telohranitelji“), koje pomalo tretiraju događaje u filmu, a više gradiraju paranoju i opsesiju sigurnošću.

Interpersonalna dinamika likova je realna i znalački urađena. Ulica je puna sitnih sukoba, šlihtanja, dogovora, pregovora, govnarenja i jajarenja. Nešto od te dinamike je inspirisano čisto ličnim odnosima (bratske i sestrinske svađe), nešto ima klasnu podlogu. Sjajan detalj je stara kućna pomoćnica koja odlazi u penziju, koja je topla i familijarna do svog poslodavca, koju zamenjuje njena kćer koja gaji potpuno drugačiji sentiment, tihu, unutarnju pobunu. Izgleda da mladim siromasima više nisu dovolnje mrvice sa stolova bogataša.

Scena za antologiju je sastanak kućnog saveta gde raspravljaju o tome da li da otpuste portira koji je ionako pred penzijom i koji spava na radnom mestu. Kapitalni dokazi protiv njega su snimci sa mobilnog telefona i žalba jedne stanarke da njeni časopisi dolaze otpakovani, što valjda znači da se portir „grebe“ i čita tuđe časopise. Jedini koji ga brani, što iz čovečnosti, što iz pragmatizma, odlazi sa sastanka ranije da bi se našao sa devojkom. Ni njemu, izgleda, nije baš mnogo stalo do portira. Antologijska sekvenca je i ona u kojoj pomenuti mladi čovek i devojka odlaze na vikend na selo, na bivšu plantažu i kreću se po propalom, devastiranom kraju. Ipak, nagrada za najgenijalniji momenat odlazi celokupnoj tonskoj shemi, po kojoj je film i dobio ime. U svakom trenutku se čuje poneki zvuk iz okruženja, što ovaj film čini neverovatno živahnim i originalnim.

Daleko od toga da je Neighborig Sounds savršen film, snažnija narativna podloga bi film učinila interesantnijim generalnoj publici i efikasnije prenela poruku. Ovako, film je za nijansu previše artsy, što ne pomaže činjenici da je tema filma specifična. Ali opet, ovo je jako dobar film, posebno važan u brazilskom kontekstu, ali nije nerazumljiv strancima poput mene. Preporuke, naravno...