Beach Rats

kritika objavljena na DOP-u

Frankie (Harris Dickinson) praktički živi “dan mrmota” na Coney Islandu, neglamuroznom, šljakerskom delu Brooklyna koji je zaobišla džentrifikacija. Ne studira, ne radi, sitni je diler i krupna danguba koja visi sa istim takvim društvom. Otac mu umire od raka, a on to koristi kako bi krao lekove na recept i drogirao se. Majka (Kate Hodge) bezuspešno želi da uspostavi odnos poverenja s njim. Mlađu sestru kinji zato što može. Ponekad ima devojku kao što je Simone (Madeline Weinstien), ali se prema njoj ponaša kao nezainteresirani skot. A onda noću odlazi u gay chat-sobe. Zanimaju ga po pravilu stariji muškarci, ali ne priznaje da je gay, boji se zbog svog okruženja koje je prilično mužjačko. I kako vreme prolazi, sve više gubi kontrolu.

Eliza Hittman je ime koje bi valjalo zapamtiti na američkoj nezavisnoj i art-sceni. U pitanju je retka autorica distinktivno evropskog (pre svega francuskog) senzibiliteta čiji su filmovi o odrastanju više studije partikularnih problema i obrazaca ponašanja nego priče koje se pričaju sa početkom i krajem. Njen prvenac It Felt Like Love uspeo je više kao studija tinejdžerske seksualnosti koja nas je nekako vezala za svoje likove, film je akcentirao pojedine detalje, a perspektiva je bila bliska i izrazito ženska. Beach Rats, prikazan na Human Rights Film Festivalu, na neki način ponavlja to isto, samo još nekako tematski kompaktnije i sa fokusom na (gay) muškarca, što se može smatrati pomalo neistraženom teritorijom kada su u pitanju autorice.

I zaista, kliše zatvorenog, ponekad agresivnog gay muškarca koji prezire samog sebe i svoju seksualnost je već dosta puta rabljen u kinematografiji, kako onoj usmerenoj na nagrade, tako i nezavisnoj. Ali bilo bi pogrešno gledati Beach Rats samo iz te perspektive. Prvo, zato što je to mačo-okruženje jedino koje Frankie poznaje, a njegova nepisana pravila su jasna: kada se cure ljube međusobno, to je seksi, ali kada to čine momci, to je naprosto pederski. Drugo, što on takav, i inače besciljan, zapravo ne zna šta bi sam sa sobom i nije isključeno da bi se u istoj poziciji našao sve i da je straight.

Jedan od načina na koji Eliza Hittman maksimizira efekat je casting. Britanski glumac Harris Dickinson ne samo da se sjajno vizuelno uklapa u milje brooklynskih zgubidana i da celu tu pozu sjajno skida, kao i da fizički prolazi kao zgođušni, ali ne preterano pametni lelemud, nego i može da zaroni dovoljno u dubinu emocija i da ih prikaže bez reči. Njegovi drugari koje igraju uglavnom neprofesionalni glumci (još jedna od potpisnih stvari za autoricu je izbor naturščika) uglavnom izgledaju isto kao i on, što podvlači uniformnost sredine. Kate Hodge briljira kao majka koja voli svog sina, ali je i dovoljno u svojim problemima i puna joj je kapa njegovih pizdarija da bi ga uvek mogla bezuvjetno trpeti, a Madeline Weinstien, mlada glumica koja se probija na Broadwayu i na televiziji, unosi zgodnu dozu misterije kao cura koja u Frankieju vidi više nego što on vidi u sebi, ali ni ona ne može da se nosi sa njegovim auto-destruktivnim tripovima.

Druga stvar gde Eliza Hittman briljira je stvaranje atmosfere kroz detalje. Tu je itekako prisutan kult tela, pre svega muškog, kojim je obilovao i njen prethodni film iz straight ženske perspektive, uz razliku da je u Beach Rats ona više pažnje posvetila pozama, držanju, gestama nego li trbušnjacima i sunčanju na plaži. Zatim, tu su svi ti fini sociološki i antropološki detalji vezani uz odrastanje i formiranje u današnjem svetu gde, čini se, neograničen izbor stvara šum u kojem ponekad nije baš lako pronaći sebe. To što Frankie traži starije muškarce i to što je tek pred kraj u stanju to verbalizirati samom sebi i svom instant-partneru nisu toliko “daddy issues” (premda ima i toga), koliko potreba za mentorstvom i vođenjem u svetu koji ne poznaje baš najbolje i ne stiže da ga upozna upravo zbog toga što je sve instant i ne ostaje mu dovoljno vremena da neke stvari svari.

Istina je da Beach Rats zna da meandrira i da se gubi u detaljima i repeticijama (koje su smislene, ali svejedno znaju biti naporne), ali nekakva generalna slika se može izvući iz toga. Pažljivo nastudiran i napisan, nežno režiran, briljantno odglumljen i lirski snimljen super-16 kamerom, ovaj film, daleko od savršenog dakako, nam govori o tome da se nama pred očima razvija buduća bitna autorica kojoj će ovaj film biti jedan od onih nesavršenih ranih radova.

It Felt Like Love

2013.

scenario i režija: Eliza Hittman

uloge: Gina Piersanti, Giovana Salimeni, Ronen Rubinstein, Jesse Cordasco, Nick Rosen, Case Prime, Kevin Anthony Ryan

Nekim ljudima je tinejdžerski period bio raj, ali većini je bio pakao ispunjen brigama i frustracijama ove ili one, ali najviše seksualne prirode. Slaba je uteha da će oni koji su u tom periodu svog života uživali verovatno ostatak života provesti u patnji i frustraciji oko mnogo kompleksnijih problema od trenutne nejebice (ili nedojebanosti). Evo u čemu je štos: ako sada pogledate na svoje tinejdžerske muke i patnje, učiniće vam se tako slatke i trivijalne, a tada su bile ceo vaš svet. I tu ne pričam o balkanskim dilemama tipa ako kupim cigare neću imati za pivo, nego o onim koje su iste svugde, recimo: “Zašto XY iz susednog razreda / kraja / plaže neće ni da me pogleda, a ja se ubih da je / ga impresioniram?” i “Zašto svi toliko tupe o seksu, a ja nisam stigao dalje od prve baze?”

Na prvo pitanje nemam odgovor, takva je valjda sudbina mladih ljudi koji svoje vreme uglavnom provode fantazirajući, a na drugo je odgovor jednostavan, jasan i nedvosmislen: lažu. Danas imamo pornografiju na internetu, ali smo takođe bombardovani seksualnim sadržajem na svakom koraku jer se seks lepo prodaje. Nekada smo imali pornografiju u kasnim noćnim satima na televiziji, video-kasete i časopise. Pre toga smo slušali priče malo starijih. Princip je isti: nešto vidiš ili čuješ i pokušavaš da ponoviš, verujući da ćeš na taj način biti privlačniji/a, sve dok jednog dana ne odrasteš i shvatiš da je to sve sviranje kurcu i da je seksualni nagon jedna prirodna, automatska stvar i da se samo treba opustiti i sačekati. Na istom mukotrpnom putu te spoznaje je i junakinja filma It Felt Like Love i ona će pokušati sve štoseve koji postoje na ovom svetu.

Ona je Lila (Piersanti), i verovatno je najpametnija cura u školi i u kraju, međutim to ne pomaže jer je devica, a verovatno se nikad nije ni poljubila. Ona visi sa svojom best-frendicom Chiarom (Salimeni) koja je fizički najrazvijenija cura u školi ili kraju i voli da svojoj best-frendici na nos nabija svoja seksualna iskustva i dečke sa kojima se petlja. Poslednji u nizu bilmeza je Patrick (Cordasco) sa kojim se privatava i žvali u svakoj prilici, sa publikom ili bez. Lila, u nedostatku bolje ideje počinje da naveliko laže svima koje poznaje o svojim seksualnim dostignućima, istovremeno razvijajući fiksaciju na Sama (Rubinstein), nešto starijeg grubijana okruženog istim takvim majmunima kao što je on. Lila će na teži način otkriti da je laganje o seksu neće približiti cilju jer je to laganje tako amaterski providno i samo će upadati dalje i dalje u nevolje.

It Felt Like Love je delom meditacija o seksualnom sazrevanju, a delom je antropološka studija o tinejdžerskom poimanju seksa. Lila je u centru pažnje i ima ogroman hormonalni “drive”, ali ne može učiniti ništa po tom pitanju. Laganje je dobro koliko i sve ostalo, a onog pravog nema ni na vidiku. Chiara, međutim, nije svesna da hoda po ivici noža sa takvim seksualnim ponašanjem. U filmu se komorne scene sa dvoje ili troje ljudi smenjuju sa nekako grupnima, poput blejanja i žurki, i tu opažamo seksualno ponašanje ostalih jedinki, uglavnom muškaraca, upoznajemo njihove naučene stavove i seksualne ideale (odrasli su na pornjavi) i strah i gađenje koje osećaju od stvarnih devojaka, čak i kad su im pred nosom i doslovce im se nude. Greška u komunikaciji je osnovni izvor tinejdžerskih frustracija.

Film je relativno vešto izveden, glumačka postava sklopljena od naturščika je sjajno ležerna i iskrena u svojim interpretacijama. Kamera se najčešće plitko fokusira, bilo na lica, bilo na tela svojih subjekata, seksualne scene su snimljene izbliza, ali su uglavnom pristojne (dobro, neki tipovi vade penise u nekom trenutku), senzualne i bez objektivizacije. Čini se da je autorica više sklona muškom nego ženskom telu, što je nekako i prirodno. Film pomalo podseća na kolaboracije Larrija Clarka i Harmony Korina (zabavni Kids i apsolutno odurni Ken Park), ali ima mnogo normalnije likove i mnogo normalnije situacije, ne klizi u grotesku i ne pokazuje nam autorov bolesni um. Sa druge strane, jako podseća i na prvu četvrtinu Jeune et jolie, posebno zbog te vrele letnje atmosfere i naivnosti svojih likova.

Problem je samo u tome što se ništa preterano ne dešava i jednom kad upoznamo likove, It Felt Like Love postaje repetitivan i dosadnjikav film. Baš kao tinejdžersko doba.