2014.
scenario
i režija: Kim Ki-duk
uloge:
Seo Young-ju, Jo Jae-hyeon, Lee Eun-woo
Hajdemo
od naslova. Moebius je pojam iz geometrije i označava neprekinuto, a
zaokruženo telo poput trake. Simbol je dosta jednostavan: kuda god
pošao, vraćaš se na početak. Drugo, ovo je film Kim Ki-duka,
šampiona čudaštva u ionako dosta čudačkoj korejskoj
kinematografiji. Kim je čest gost na festivalima, cenjen od kritike
i određenog dela publike, autor koji ima svoj stil ali nije potpuno
rigidan, više naravnan na etikete art i šokantnih filmova nego na
žanr i konvencije. To ne treba da čudi pošto je studirao u Parizu
ranih 90-ih, dakle generacijski je i školski blizak sa novim
ekstremistima, a tematski i stilski i sa drugim transgresivnim
autorima.
Moebius
je za sada poslednja i možda konačna radikalizacija Kimovog stila. U
pitanju je modernizovani, u korejsku srednju klasu izmešteni mit o
Edipu. Počinje sa scenom jutarnje “idile”. Otac poslovnjak (Jo)
vežba svoj golf zamah, sin (Seo) se sprema za školu, jedino majka
(Lee) deluje malo čudno i mamurno za običnu domaćicu. I evo već
prvog šoka: zvoni telefon, a otac i majka se oko njega potuku i to
onako totalno, ne štedeći se. Sin sve to nemo posmatra. Otac se
javlja na telefon, vozi sina u školu i odlazi da se nađe sa
ljubavnicom (opet Lee, postaće jasno zašto kasnije). Na povratku iz
škole sin zatiče oca i ljubavnicu u seksualnom činu u autu, majka
sve to posmatra sa distance. Kasnije ona kamenom razbija izlog na
ljubavničinoj radnji, a kod kuće izvlači nož ispod Buddhine
statue i napada oca u nameri da ga kastrira. Otac je na sve spreman,
išutira je, ali se majka okreće sinu koji je ionako seksualno
opterećen kao i svi klinci u tim godinama. Odseca mu penis i trpa ga
u usta. Dok otac vozi sina u bolnicu, majka nestaje iz kuće i iz
priče tokom celog središnjeg dela filma.
Niste
odustali? Idemo dalje. Sin bez penisa je žrtva podsmeha i
maltretiranja svake vrste, pa na silu odgovara ili povlačenjem ili
još većom silom. Prvo je na meti svojih školskih kolega, zatim i
na meti ulične bande, zajedno sa kojom “siluje” očevu
ljubavnicu prema kojoj je, logično, razvio opsesiju. Sin na kraju
dopada kratkotrajnog zatvora, a otac za to vreme pretražuje internet
u potrazi za dvema stvarima: transplantacijom penisa (jer šteta da
mali pati zbog njegovih grešaka) i mogućnošću muškog orgazma bez
upotrebe penisa (moguće je, ali zahteva jak i relativno trajan bol).
Klinac izlazi iz zatvora i nastavlja seksualno istraživanje koje
postaje sve ekstremnije i ekstremnije, a pravi pičvajz počinje kada
se majka vrati kući.
Šta
god ja napisao i kako god prepričao, to jednostavno nije to. Moebius
je film koji treba pogledati ako imate jak stomak i zanimanje za
čudne, nasilne i seksualno izvitoperene filmove koji pomeraju
granice. Priča se da je originalna verzija, pre cenzure (pao je u
dve od sedam kategorija na korejskom testu pristojnosti), bila
potpuno eksplicitna. Ova koja je došla u distribuciju je
premontirana tako da se penisi, odsečeni ili ne, i njihovi
okrvavljeni koreni barem ne vide, dok je i seks uglavnom “soft
core”. Ono što brine su implikacije. Ipak, iako priča staru priču
(donekle) i svakako prenosi staru poruku, Moebius je mnogo
čvršći i smisleniji od recimo Only God Forgives koji ima
eksplicitnije scene ali i manje konteksta.
Kim
se, radi maksimalnog efekta, služi jednim od svojih proverenih
trikova – u filmu nema dijaloga. Nije to oponašanje nemog filma
kao u The Artist ili Blancanieves, niti za odsustvo
dijaloga postoji opravdanje kao u ukrajinskom The Tribe.
Likovi u Moebiusu jednostavno ne govore, ali ispuštaju zvuke
seksualnog uživanja, bola ili oba, ciče, vrište, stenju, plaču...
Za tako nešto Kimu su potrebni posebni glumci i on ih nalazi. Jo je
njegov uhodani partner, Seo ima status wunderkinda, a posebno treba
pohvaliti Leejevu i njene zastrašujuće transformacije.
Povukao
bih jednu “grčku” paralelu: Moebius se pojavio u slično
vreme kao i Miss Violence i oba filma su na svoj način
“grčka”, Moebius zbog mitologije i primene iste u
psihoanalitičkim teorijama ličnosti, Miss Violence zbog
realnosti grčke krize i oba su smeštena u okvir disfunkcionalne
familije (u kojoj na kraju sve ostaje). Razlika je, i pored taktike
dodavanja šoka na šok u tome da Miss Violence ide u širinu
i dobija i socijalnu i antropološku dimenziju, dok Moebius
udara na isto mesto, svaki put sve dublje i dublje. Valjda je i to
legitimno, ali ostaje sumnja da je u pitanju šok radi šoka,
provokacija i umetničarenje, te da ispod svog tog stila Kim nema baš
mnogo da kaže. Razlika je i u mogućnostima tumačenja, dok je Miss
Violence isključivo crn, Moebius je film u kojem je
moguće naći nadu, barem kad ugledamo religioznog prolaznika sa
baterijskom lampom.
Iskreno,
voleo bih da vidim unormaljenijeg Kima koji poseže za
konvencionalnijim izražajnim sredstvima. Moebius je tehnički
dosta muljav film, ali od šoka to uglavnom nećemo primetiti. Kamera
iz ruke je toliko drmusava i čini se uvek na krivom mestu da se tu
može spočitati čak i amaterizam. To su sve nebitne stvari, Moebius
će naći svoju publiku. Uskoro ćemo, nadam se, imati priliku da
vidimo kako se plodan i cenjen autor poput Kima snalazi sa
konvencionalnijim, socijalnim temama. Prošle godine je izašao One
on One, i nadam se da će mi uskoro pasti šaka. Ako sam već
pregurao Moebiusa i pored odlaganja, teško će me nešto
drugo iznenaditi.