Peter Hujar's Day

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Piter Hudžar bio je jedan od američki fotograf, jedna od njujorških gradskih faca i stabilni, nezamenjivi deo u umetničkim krugovima 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, baš u doba kada je Njujork bio (pop-)kulturna prestonica sveta. Družio se i sarađivao sa Endijem Vorholom i Suzan Zontag, poznavao i profesionalno sretao Alana Ginsberga i Vilijama Borouza, fotografisao Džona Votersa i njegovog kućnog glumca Divajna. Bio je i aktivista za gej prava, te neposredni svedok nereda u klubu Stounvol koji se smatraju jednom od prelomnih tačaka u toj borbi. Umro je 1987. godine i za sobom ostavio pozamašan legat.

Jedna od stvari iz tog legata bio je i transkript intervjua koji je on dao spisateljici Lindi Rozenkranc za njen projekat. Taj projekat bio je ne-fikcijskog, dokumentarnog karaktera, planiran kao knjiga, odnosno kolekcija tekstova na jednu jedinu temu. Koncept je bio takav da su njujorški umetnici sa tadašnje scene (u pitanju su rane 70-te) autorici opisivali kako su proveli jedan dan svog života, dok bi Linda Rozenkranc postavljala pitanja i potpitanja. Knjiga nikada nije bila dovršena ni objavljena, čak ni u fragmentima, sve do 2021. godine kada je objavljena upravo priča o jednom danu u životu Petera Hudžara. Teksta se prihvatio Ajra Saks i pretočio ga u film.

U filmu Peter Hujar‘s Day koji je premijeru imao na Sandensu, da bi kasnije bio prikazan i na Berlinalu, a u naše krajeve došao na Subversive Festival u Zagrebu, radnja skoro nikada ne napušta Hudžarov mali, ali zato funkcionalni i prijatni stan. Izuzetak je samo jedna „ekskurzija“ na mansardu za cigaret-pauzu. Koncept je takođe verno prenesen iz proznog predloška, sa Lindom Rozenkranc (Rebeka Hol) koja postavlja pitanja, ali i daje prijateljske komentare i sugestije, te Piterom Hudžarom (Ben Višou) koji na njih odgovara i opisuje šta je radio tog jednog izabranog dana u bliskoj prošlosti i kako se povodom toga osećao.

Dan je sam po sebi bio lud i haotičan, kako to obično biva u životu slobodnog umetnika, ali ipak ne toliko lud i haotičan da bi, primera radi, Martin Skorseze po njemu snimio After Hours. Tog dana Hudžar je morao otkači neke koji su od njega pokušavali da dobiju nešto besplatno, da ispregovara i obavi foto-seansu s notorno teškim Alanom Ginsbergom na svom prvom honorarnom poslu za Njujork Tajms, te da se nađe sa nekima od svojih koloritnih prijatelja koji su se takođe kretali u umetničkim krugovima, i to pre nego što je uspeo da razvije fotografije. Reklo bi se prosečno produktivan dan, a Hudžar je čak uspeo da u njega stisne i dve „dremke“, što je možda omanji lični uspeh, a možda i dokaz njegove iscrpljenosti i uopšte nezdravosti života prekarnog umetnika u „gradu koji nikada ne spava“.

Pokazao nam je već Luj Mal u svom genijalnom uratku My Dinner with Andre da nam za film malo toga treba ako nam je ključna komponenta dijaloga jaka. Razgovori između umetnika i teme koje oni međusobno otvaraju se svakako kvalifikuju za to, a ako se pominju neka poznata imena – onda imamo i bonus. Tezu o razgovoru, ne nužno između umetnika, kasnije su potvrđivali Oster i Veng (Smoke, Blue in the Face), Džarmuš (Night on Earth, Coffee and Cigarettes) i, naravno, Ričard Linklejter (Before trilogija), svaki od njih dodajući ponešto svoje, ali ne zaboravljajući da je film, između ostalog, i dramska umetnost bazirana na govoru.

Na prvi pogled, Saks tu ne radi ništa novo, osim što „radnju“ šeta između prostorija, a svoj film oblači u ruho nalik na rane 70-te, sa fotografijom koja simulira ispucalu traku od 16mm, uskim 4:3 formatom slike i elokventnim citatima značajnih filmskih umetnika tog razdoblja, od Godara do Fazbindera. Štos je, međutim, što razgovor između dvoje jedinih likova koje vidimo na ekranu nije baš „ravnopravan“, čini se da na Pitera otpada nekih 80% teksta, a na Lindu ostatak. Međutim, oboje glumaca su sposobni da se izbore za svoje mesto pod suncem. Čini se da se Višou koji je sa Saksom sarađivao na njegovom prethodnom filmu Passages u međuvremenu specijalizovao za umetnike iz 70-ih (igrao je Eduarda Limonova kod Kirila Serebrenikova prošle godine), dok Rebeka Hol i inače zna da izvuče snažnu ulogu iz „podređenog položaja“. Uz Saksovo vođenje, glumci pogađaju svaki ton, a Peter Hujar‘s Day postaje film za preporuku.

Little Men

2016.

režija: Ira Sachs

scenario: Ira Sachs, Mauricio Zacharias

uloge: Theo Taplitz, Michael Barbieri, Greg Kinnear, Paulina Garcia, Jennifer Ehle, Alfred Molina, Talia Balsam, Mauricio Bustamante

Little Men dolazi kao treći neformalne, tematski ovlaš povezane trilogije Ire Sachsa i ko-scenariste mu Mauricia Zachariasa, nakon gay romanse Keep the Lights On (2012) i dramedije starijeg gay para u potrazi za stanom Love Is Strange (2014). Iskrenost, odnosno skrovitost u vezama i odnosima, okruženje New Yorka i diskretniji ili očitiji gay kontekst jesu odlike većine Sachsovog opusa, ali u poslednja tri filma sve veću pažnju zaokupljaju one životne, čak i banalne teme poput novca ili stanovanja koje služe kao pokretači cele situacije.

Odmah moram priznati da mi se Love Is Strange više svideo po detaljima, nego u celini i da sam ostao razočaran što sam umesto filma o specifičnoj temi podivljalog tržišta nekretnina dobio u suštini standardni gorko-slatki indie. Jednako tako, nisam puno očekivao ni od Little Men koji se u nešto izmenjenom obliku oslanja na najslavniji izmišljeni tragični par, odnosno na Romea i Juliju.

Dakle, opet imamo klince, samo su još mlađi i obojica su muškarci. Takođe, ono što se odvija između njih je više prijateljstvo nego čak i platonska ljubav, premda postoje naznake da se barem kod jednog od njih dešava “buđenje”. A njihove familije nisu klasično zavađene i u nekakvom ratu, već imaju sasvim običan poslovni spor oko najamnine za lokal u kući. A to nas opet dovodi do nekretnina, džentrifikacije i klasnih razlika, što je sve tema itekako vredna pažnje filmskih autora.

Sachs se jako dobro snalazi sa glumcima, a naročito ima žicu da pronađe prave face za ulogu. To se naročito vidi na primeru klinaca, povučenog Jakea (Taplitz) koji je očito umetnički tip i njegovog novog (verovatno prvog) najboljeg druga Tonyja (Barbieri) koji je komunikativan i prodoran, pa želi da postane glumac i čini se da ide u pravom smeru. (Scena sa vežbom ponavljanja koja se pretvara u duel u vikanju između njega i stvarnog instruktora Mauricia Bustamantea je genijalna.) Sjajan je izbor i Grega Kinneara, jednog od onih glumaca koje znamo odnekud, ali ne znamo tačno otkud, za ulogu upravo sredovečnog glumca koji se nije probio dalje od off-off-Broadwaya, pa u suštini živi na ženin (Ehle) račun. Meni do sada nepoznata Talia Balsam odigrala je vrhunsku ulogu u suštini bezosećajne glumčeve sestre koja jednostavno hoće svoj deo nasledstva. A sjajna čileanska glumica Paulina Garcia (nagrađena Srebrnim Medvedom za naslovnu ulogu u filmu Gloria 2013. godine) briljira kao imigrantkinja koja misli da je povlaštena renta njeno pravo zbog prijateljskog odnosa koji je imala sa prethodnim, pokojnim vlasnikom.

Istini za volju, Sachs vuče ekspoziciju i upoznaje nas sa likovima skoro do polovine filma, pa tek onda dolazi do zapleta, što je znak za uzbunu. Ali ispostavlja se da to i nije problem jer nam gotovo usput uspeva izložiti situaciju, pozicije odraslih i svu divotu dečijeg prijateljstva. Argument stoji da je priča u suštini tipska i tanka, te da je poruka kako se odrasli vode svojim interesima i u tome zanemaruju interes dece koja usput stradaju pomalo očigledna, ali Little Men je film koji je urađen kako treba.

Love Is Strange

2014.

režija: Ira Sachs

scenario: Ira Sachs, Mauricio Zacharias

uloge: John Lithgow, Alfred Molina, Marisa Tomei, Darren Burrows, Charlie Tahan, Chayenne Jackson, Manny Perez, Eric Tabach

Ljubav je čudna i to je nešto što važi za filmove Ire Sachsa, bilo da su njegovi junaci straight ili gay parovi. Ljubav je generalno čudna, sama po sebi, jer se događa retko i gotovo nikad nije u skladu sa našim fantazijama koje su formirali jalovi pesnici i mediokritetski filmovi i serije. Ljubav jednostavno nije idealna. Opet, ljubav je čudna uglavnom na predvidljive načine. Sredovečni par će pod ljubavlju podrazumevati kompromis za kompromisom, lagano podjebavanje i prebacivanje. Tinejdžer o ljubavi (ako to nije ljubav prema skejtu) neće znati ništa, jer kako tinejdžer može znati nešto o ljubavi. On će se i najblaže fascinacije plašiti kao da je video monstruma. Zapravo, u novom filmu Ire Sachsa koji se upravo zove Ljubav je čudna, najmanje je čudna ljubav centralnog gay para (neki bi rekli, osim što je u pitanju gay par, to je samo po sebi čudna pojava). Ne, ona je iskrena, pouzdana i proverena kroz 39 godina zajedničkog života. Mnogo su čudnije okolnosti u kojima se taj par obreo...

Oni su Ben (Lithgow), penzioner i slikar – amater, i George (Molina), učitelj muzike. Nakon 39 godina veze odlučili su da se venčaju. Sve u životu im je sređeno i čini se da ih čeka lepa starost. Čudne okolnosti se razvijaju kada George ostane bez posla u katoličkoj školi (gay, deklarisan, pa se još venčao, pa još kači slike na facebook – stvar je forme, ne suštine). On i Ben stoga moraju da prodaju stan koji su tek nedavno otkupili i da nađu novo, jeftinije mesto za život. Pošto se radnja filma dešava u New Yorku (a gde bi drugde), taj poduhvat će biti dugotrajan i naporan. U međuvremenu, njih dvojica moraju naći nužni smeštaj.

Jedna jedina njihova prijateljica ima sobu viška, ali to je par sati udaljeno od grada, pa ne dolazi u obzir. Ben i George su gradski momci, ne voze i ne mogu da se zamisle van gradskog okruženja. Sve čime se bave i zanimaju nalazi se u gradu. Zato će morati da se razdvoje na neko vreme. George će se preseliti sprat niže na kauč kod para gay policajaca (Jackson i Perez) i sa izrazom tihe jeze na licu će trpeti njihove konstantne žurke koje variraju od D&D seansi do atmosfere gay diskoteke. George je čovek koji veče vidi kao priliku da sluša Chopina i čita neku dobru knjigu, pa mu promena u načinu života nikako neće pasati.

On je još i dobro prešao u poređenju s Benom. Ovaj mora u Brooklyn u stan kod svog zaposlenog, nikad prisutnog nećaka (Burrows) i njegove žene, spisateljice u pokušaju (Tomei), a sobu mora da deli sa njihovim sinom-tinejdžerom (Tahan). Previše ljudi pod jednim krovom je samo po sebi cirkus, ali stavite se u poziciju klinca: delite sobu sa ćaćinim gay ujakom koji razvlači slikarsku opremu svuda po stanu, spava u najčudnije vreme i slika ofrlje urbane pejzaže New Yorka, a klinac ste i niko vas ne razume...

Iako se premisa čini bolesno poznatom (Ozuov Tokyo Story, recimo), upravo ta zajebancija sa nekretninama me je privukla filmu. Znam da mene i moju ženu tek čekaju cirkusi na tom planu, svi ti porezi, ugovori, krediti, kurci-palci... Očekivao sam, dakle, duhovitu dramediju o rešavanju stambenog pitanja. Umesto toga sam dobio na polju narativa generički, ali perceptivan indie filmčić o normalnim ljudima u situacijama koje nisu predvideli, film o onim sitnim i krupnim problemima koji nam ne padaju na pamet dok nam ne padnu na glavu.

Ovo nije striktno gay film i vrlo malo se referira na specifičnosti tog načina života. Okidač za priču je, istini za volju, to da je George izgubio posao zbog svoje orijentacije (zapravo, više zbog kršenja kodeksa institucije za koju je radio), ali ljudi gube posao i ako su straight, čak i u dobrim vremenima, da ne pominjemo krizna. Film se bavi situacijom u kojoj su se našli, kompromisima koje moraju istrpeti dok se stvari ne srede, bilo da je reč o ludim žurkama ili o ludoj kući. Dosta čudniji, ali i perceptivniji aspekt je familijarna dinamika u kući Benovog nećaka. Oca uglavnom nema, a kad je tu napadno je zabrinut za ponašanje svog sina koji se ponaša kao zdrav tinejdžer, hoće mir i privatnost, dobar je u školi i ima jednog prijatelja. Otac će se, tipično, obrušiti na majku da se zaštitnički odnosi prema malom kad on skrivi neku sitnu glupost. Majka će se obrušiti na oca da se zaštitnički odnosi prema svom ujaku. Sve to govori da nešto ne štima između njih dvoje, Ben i klinac su najmanji problem.

John Lithgow i Alferd Molina su odlični glumci i pred sobom imaju dobro napisane, detaljne likove, pa su i njihova ostvarenja odlična. Zaista ih možemo doživeti kao stariji par. Za njih dvojicu, a i za film, posebno je ključna jedna scena u kojoj oni pretresaju istorijat gay pokreta u New Yorku, usput pretresajući i svoju vezu. Marisa Tomei i Darren Burrows sasvim uverljivo igraju svoje likove, sredovečni par današnjeg vremena, nagrižen nestrpljenjem i nefleksibilnošću, kojem je najmanje odstupanje od plana i zamisli ravno smaku sveta. Charlie Tahan je solidno uverljiv kao tinejdžer.

Pa opet, nisam doživeo ni dubinu ni mudrost, pa ni neku naročitu originalnost u ovom filmu. Moguće da je to zbog režije koja se toliko oslanja na indie klišeje, sa sve newyorškom paletom boja i izborom generalnog okruženja, možda zbog nečeg drugog. Ira Sachs kao da je imao blagu ideju šta bi i kako bi, zato i, čini se, imamo nekoliko iskrenih pogleda u stanje današnjeg sveta, ali kao da tu ideju nije razradio do kraja. Love Is Strange je solidan film, ali ne i toliko dobar koliko kritičari pišu hvalospeve. U pitanju je jedan u moru indie filmova.