Aquarius

2016.

scenario i režija: Kleber Mendonça Filho

uloge: Sonia Braga, Maeve Jingkings, Irandhir Santos, Humberto Carreo

Transfer od pozicije filmskog kritičara do pozicije filmskog stvaraoca nije ni jednostavan ni obavezno uspešan. U nekim mlađim godinama, brušenje kritičke oštrice i analitičkih veština može pomoći stvaraocu u nastajanju kome je ipak osnovna veština sinteza. Međutim, kada kritičar izgradi karijeru na svojoj moći analize, taj transfer ume biti sve samo ne gladak. U suštini, kritičari i teoretičari znaju šta valja, a šta ne valja i prema tome se ravnaju u stvaralačkom poslu, pa njihov racio često potpuno uguši emociju neophodnu za stvaranje, pa im (igrani) filmovi bivaju tehnički doterani, ali u suštini sterilni.

Kleber Mendonça Filho je izuzetak od pravila: filmski kritičar sa sjajnom teorijskom podlogom, ali i sa stvaralčkim porivom, potrebnom emocijom, svojim setom tema do kojih mu je stalo, hrabar i željan osvajanja novih prostora. Njegov igrani debi Neighboring Sounds jedan je od impresivnijih debitantskih filmova, ne samo tehnički pismen i dorađen, nego i opservantan, iskreno emotivan, ponekad potresan, ponekad urnebesno smešan, i zasluženo mu je doneo pažnju svetske kritike i publike. Ako ništa drugo, dugo će nam u glavi odzvanjati njegova zvučna shema i dugo ćemo razmišljati o klasnim sukobima u naizgled mirnom, ograđenom i sigurnom naselju.

Njegov novi film, Aquarius, sa prethodnikom deli određene poveznice: lokacija je opet autorov rodni grad Recife, milje je opet više-srednjeklasni, centralna tema se opet nekako svodi na stanovanje i vođenje sopstvenog života po sopstvenim pravilima, film je opet labavo podeljen u poglavlja i opet imamo klasni sukob. Neke stvari su se, međutim, promenile. Iako ponovo imamo prilike da vidimo Maeve Jingkings koju je Filho otkrio kao polu-profesionalnu glumicu sa jednom prethodnom ulogom, ona je u međuvremenu postala profesionalna glumica. Druga stvar, Filho se ovde ne bavi susedstvom i zajednicom, nego jednom jedinom osobom, Clarom (Sonia Braga), i njenim životnim borbama protiv nedaća, od bolesti, preko hvatanja ukoštac sa moćnijima od sebe, pa do borbe sa svojim najbližima za razumevanje njene pozicije.

Treće i konačno, njen motivator nije njena klasa, iako je možda zbog nje percipiramo kao “našu junakinju” koja se bori sa moćnijima od sebe. Naša junakinja je pripadnica nešto starije brazilske buržoazije, proživela je ugodan život koji bi verovatno bio slično ugodan i da se povuče iz tog sukoba. Njen motiv za borbu i koren njenih principa leži isključivo u ličnim, čak sentimentalnim razlozima.

Ona je napadnuta strana u sukobu sa investitorima koji su otkupili sve stanove osim njenog u trospratnici na plaži. Ono što počinje kao učtivo poslovno pregovaranje pretvara se u psihološki rat sa sve beskrupuloznijim postupcima sa njihove strane. Pitanje tog stana za nju nije pitanje egzistencije i njen postupak otežava život njenim bivšim susedima, ona se može komotno preseliti možda i u isti kvart ili provesti penziju putujući, ali to ne čini, nego ostaje usamljena i stresirana u “zgradi duhova”.

I ima potpuno pravo na to, jer je u tom stanu izgradila karijeru, preživela borbu s rakom, odgojila decu, postala udovica i postala baka. Jer je svoj život uredila u i oko stana, od nameštaja koji joj znači, preko kolekcije ploča (Clara je cenjena muzička kritičarka i neka vrsta javne ličnosti, barem dovoljno da je pitaju šta misli o novim digitalnim formatima) do odlazaka na plažu, prijateljevanja sa spasiocem, seansi tai chija, viđanja sa prijateljicama u istom susedstvu...

Filho nam sve to metodično razlaže u laganom tempu, detaljno slikajući njenu svakodnevicu, male rituale i velike strahove, briljantno koristeći muziku iz njene kolekcije (koja je i celokupna muzička podloga filma) i detalje poput uređenja enterijera kao što su to posteri i komadi nameštaja. Tu i tamo, on će savršeno tempirano ubaciti flashback (film počinje upravo sa starom slikom kvarta i prologom od pre 30 i više godina koji čini prvo poglavlje), što nam vrlo odmereno, a opet vrlo jasno govori o ličnoj percepciji života i značaju uspomena koje čuvamo. Na taj način Filho u suštini socijalno i političko pitanje džentrifikacije koje nije samo tipično za Brazil, nego i za veći deo sveta, dovodi na lični, univerzalno razumljivi nivo.

Zaista je retkost da u filmu za glavnu junakinju imamo ženu od nekih 65 godina koja nije svedena na jedan ili nekoliko penzionerskih stereotipa, poput neshvatanja modernih tehnologija, čudnih navika vezanih za rano leganje i rano ustajanje, mudrosti koja ne korespondira najbolje sa savremenim svetom ili žala za mladošću. Naprotiv, Clara je živahna, inteligentna, čvrsta u stavu, pronicljiva, tvrdoglava i veoma chic bez ikakvog truda. Možda bi čak i bila dobro društvo. Nju maestralno, hrabro i bez zadrške igra Sonia Braga, brazilska glumica sa impozantnom internacionalnom karijerom i jedna od najvećih zvezda u zemlji. Moglo bi se čak reći da joj je ovo životna uloga, lik je napisan kao kompleksan, rediteljsko vođenje je perfektno, a Braga poseže duboko i iznosi nepatvorene emocije.

Poređenja sa Filhovim prvencem deluju neizbežno, ali nisam siguran da je to ispravan pristup. Neighboring Sounds je možda delovao svežije, i zaista je u svojoj slojevitosti impozantan debi, ali Filho se u njemu oslanjao na već uspostavljene (Altmanove) standarde za mozaički / hyperlink film. Aquarius je potpuno drugačiji film, usuđujem se reći bolji i kompletniji. Jer umetnost je napraviti skoro dva i po sata filma sa vrlo malo događaja visokog intenziteta koji se možda svodi na nečiju svakodnevicu, ali koji se gleda netremice sve vreme. Preporuka.

Darling

2015.

scenario i režija: Mickey Keating

uloge: Lauren Ashley Carter, Sean Young, Brian Morvant, Larry Fessenden

Odgledavši Carnage Park i uvidevši da Mickey Keating, iako izbacuje filmove bržim tempom nego što je to zdravo za karijeru, ipak ima ideje i uspeva da pronađe pojedinačno rešenje tu i tamo, reših da pogledam Darling, njegov najartističkiji i najbolje ocenjeni film od strane kritike. Čista radoznalost, ništa više. Ispostavilo se da su umereno dobre kritike čak malo preterane, jer je Darling prilično tanak film, sa materijalom za otprilike 10-ak minuta razvučenim na 80-ak, i u suštini funkcioniše pre kao stilska vežba iz preslagivanja nekih starih i nekih savremenih horora. Supstanca se još jednom povukla pred stilom, što me je ostavilo delimično zaintrigiranim, ali nikako oduševljenim.

Pitanje koje će se logično postaviti je: posveta ili krađa? Tanka je linija i uglavnom se svodi na to da, ako je nešto najavljeno, a prethodnim autorima odato verbalno priznanje, onda na to gledamo kao na posvetu, ako ne, onda je to krađa. Međutim, u moderno doba kratke pažnje i jednakog vrednovanja svačijeg mišljenja, onda ćemo nešto što nam se svidi to podvesti pod posvetu, a ako ne, onda proglasiti bezočnim drpanjem. Pitanje je ovde potpuno suvišno, jer Darling je svakako pre posveta nego krađa, ali je pre svega školski zadatak preslagivanja i kolaž.

Počinje kao The Shining, odnosno njegova ženska verzija. Razgovaraju devojka (Carter) i gospođa (Young). Jedna drugu oslovljavaju sa “Darling” i “Madame”, kako su i potpisane na kraju filma. Gospođa devojci objašnjava detalje posla, čuvanja stare kuće u New Yorku (“najstarije u gradu”) oko koje se raspredaju glasine i legende o duhovima i demonima. To što je prethodna “čuvalica” izvršila samoubistvo skočivši sa balkona nije baš prijatno saznanje za Darling, ali ona namešta “pokerašku facu” jer je posao dobar, a para laka. Ono što sledi je njen ubrzani put u ludilo: tajna zaključane sobe, tip na ulici (Morvant) koji ju je možda povredio u prošlosti, a možda i nije, ali ona svakako planira osvetu, te kompletno gubljenje kompasa...

Osim Kubricka, tu su prisutni tragovi Polanskog i njegove “stambene” trilogije, pre svega Repulsion, klasičnog Hitchcocka sa mehanizmima opsesije i ludila, te, od novijih, The Strange Colors of Your Body’s Tears belgijskog autorskog dvojca Helene Cattet – Bruno Forzani, odnosno nagli zvukovi, sonični napadi na našu percepciju, rapidna montaža sa brzom izmenom kadrova i fokusom na detalje. I tu se Darling nalazi u procepu, jer dolazi posle kraja balade i kao film ne može biti nov. Takođe, nije ni naročito elegantan, ni šokantan, ma koliko pokušavao. Na kraju, nije ni audio-vizuelna bomba za čula jer mu crno-bela fotografija, ma koliko dodavala na eleganciji i simulaciji klasike, što se toga tiče odmaže.

Razumem i podržavam minimalističke koncepte, mali broj lokacija i glumaca, te ograničen budžet. Nemam problema ni sa ovlaš definiranim imaginarnim svetovima koji liče na prave (Keatingov New York kao da je spoj današnjeg i onog iz 50-ih sa lagano odumirućom aristokratijom starog kova), pa čak mi ni samozatajnost nije problem dokle god ne prikriva lenjost u razradi, a ovde je to upravo slučaj. Jer, šta mi znamo o Darling kao liku? Apsolutno ništa, pretpostavljamo neki post-traumatski stres, a jedini dokaz za to su nekakvi ožiljci. Zato nas i ne pogađa njena sudbina, nije tragična nego jednostavno neizbežna. Svaka čas glumici Lauren Ashley Carter (Jug Face) koja uspeva da veže našu pažnju za sebe, ali lik joj je tanak.

 Kako sam i očekivao, Keating je opet pokazao nešto stila i sirovih ideja, ali nije uspeo da ih na pravi način razvije i da stil privede nekoj svrsi poput pričanja priče. On ostaje jedan od onih autora sa potencijalom koji možda nikada neće realizirati. Možda ne bi bilo loše da neke svoje sledeće projekte detaljnije razradi pre nego što krene u realizaciju.

99 Homes

2014.

režija: Ramin Bahrani

scenario: Ramin Bahrani, Amir Naderi, Bahareh Azimi

uloge: Andrew Garfield, Michael Shannon, Laura Dern, Noah Lomax, Tim Guinee, Clancy Brown

U svim svojim prethodnim filmovima Ramin Bahrani se na ovaj ili na onaj način bavio američkim snom. Njegova prva tri filma su bile imigrantske drame nastanjene ljudima sa margine uverenim u to da će oni svoj američki san dosanjati i dohvatiti. Njegov prethodni film, At Any Price, pomerio je zbivanja sa imigrantske margine u američki “Heartland”, u svet jedne tipične američke bele familije, velike poljoprivrede i auto-trka. Film se takođe bavio američkim snom o uspehu, ali iz jedne druge, moralne perspektive preispitujući onaj šablon da se po svaku cenu mora uspeti. Iako se film gubio u nespretnom scenariju, svoju poentu, odnosno pitanja je postavio na jasan i razumljiv način.

99 Homes se na taj film nastavlja i pitanje moralne cene širi sa uspeha na preživljavanje. Opet imamo prepoznatljivu lokaciju (okolina Orlanda, Florida) i sa njom povezanu privrednu delatnost – nekretnine i građevinarstvo. Godina je 2010, 2-3 godine nakon pucanja balona nekretnina i posledično američkog bankarskog sistema kada šteta dolazi na naplatu, i to ne uvek od krivaca, nego od prigodnih, sitnijih prestupnika koji su se zeznuli sa lošim odlukama.

U prvoj, brutalnoj sceni upoznajemo našeg antagonistu Ricka Carvera (Shannon). On stoji nad lešom čoveka koji je počinio samoubistvo umesto da dozvoli da ga živog isteraju iz kuće i procenjuje štetu. Samoubistvo objašnjava kao sebičan čin koji ne rešava ništa, a u procep stavlja familiju. Carver izgleda, ponaša se i govori kao prototip uspešnog “1%” čoveka koji nema vremena za moralne i ine dileme jer novac ne spava, a prilike ne čekaju, posebno u krizno/post-krizno vreme. On je Donald Trump, prema njemu Gordon Gecko deluje nevino komično kao Del Boy kad oponaša istog.

Sa druge strane, naš junak Dennis Nash (Garfield) počinje kao pošten čovek u ozbiljnim problemima. On je versatilni građevinski radnik, majstor svih zanata i upravo je sa ekipom na krovu kuće, sve dok predradnik ne dođe i ne kaže da obustave rad, da se investitor povukao i da su izvisili za poslednjih par nedelja posla. Dennisov problem je mnogo veći od toga: on je podigao hipotekarni kredit i kasni sa isplatom, dobija obavesti o deložaciji iz rodne kuće koju deli sa majkom (Dern) i sinom (Lomax) i potpuno različite odgovore od različitih odeljenja banke. Sud takođe nema sluha za njegov slučaj, kao što nema ni za slučajeve drugih dužnika.

Njihov prvi susret je triler-scena deložacije. Ova scena ima visceralni efekat i urgentnost, poput udarca u stomak. Carver, naoružan i praćen šerifima, zvoni Nashu na vrata i jasno stavlja do znanja da sa njim nema pogađanja. Ako pokažu rešenje, super. Na advokate, naknadne potvrde i ostalo neće čekati. Dennis i njegovi su legalno uljezi u sopstvenom domu i imaju nekoliko minuta da se maknu sa najnužnijim stvarima i do jedan dan da pokupe ostatak. Šta će, gde će, odlaze u jeftini motel, “samo na par dana, dok se ne snađu”. Komšinica iz sobe do im kaže da je i ona tako govorila pre dve godine.

Sudbina će, međutim, hteti da jedinu priliku da nešto zaradi (i samim tim san o ponovnoj kupovini svoje kuće učini koliko-toliko ostvarivim) Dennis dobije upravo od Carvera kome uvek trebaju majstori za preuređenje prostora. On počinje tako, ali Carver u njemu vidi potencijal za napredak i motivaciju da radi i zaradi, pa ga polako uvodi u biznis. Dennisu se poslodavac ne sviđa, ali je lova dobra. I u kratkom roku on postaje prvo čovek za poverljive mućke sa osiguranjem (Dennis i ekipa skidaju klime i pumpe za bazene, kradu elemente i belu tehniku, jednom rečju prave štetu, pa banka plaća Ricku da se stvar popravi), a onda i desna ruka za deložacije drugih nesrećnika. Dennis ima tu empatičnu njušku koja može postati ljudsko lice surove kapitalističke logike. A unesrećenih ima svakakvih, od pristojnih ljudi koji su se preračunali, preko naivaca koji su zaista pomislili da kupuju klasu, do otvorenih agresivaca, podstanara koji nemaju pojma da je njihov gazda dužan kao Grčka i dementnih staraca koji očito nisu znali šta potpisuju.

99 Homes je zapravo studija Dennisovog moralnog pada pod Rickovim uplivom. Iako ćete to verovatno pomisliti na početku, Rick nije nikakvo čisto, demonsko zlo. Ako je zlo uopšte, u pitanju je ljudsko, gotovo pa refleksno zlo. Rick će u ponajboljem monologu u filmu objasniti da on nije nikakav perverznjak koji uživa u tuđim mukama, niti aristokrata navikao da ljude gleda kao potrošnu robu, nego da je pre krize bio agent za nekretnine koji je ljudima (pro)davao krov nad glavom, a ne od njih (pre)uzimao, ali da je na primeru svog poštenog oca shvatio da ni pod kojim uslovima ne želi biti gubitnik.

Prilika čini lopova? Možda. Ali radi se o tome da je ceo sistem toliko korumpiran, zapleten, i pogodan za lov u mutnom, mućkanje i potkradane da priča o Helginom baru koja je kružila internetom deluje kao simpatičan i ne baš sasvim nemoguć scenario. A taj sistem nam nije nametnut samo silom niti prevarom. Naša naivnost je tome kumovala. Možda je, protiv svih šablona, ponekad bolje biti skeptična, negativna osoba, paziti na rizike i ne gurati se na silu preko svog nivoa i ne fingirati uspeh i ritualno ga zazivati. Nisu sve želje svima jednako ostvarive. Nisu nam sve stvari jednako potrebne niti smo baš uvek sposobni da sve isteramo do kraja na pošten način. Volimo i da “hvatamo krivinu”, da izvučemo nešto besplatno, da zajebemo sistem nesvesni da ćemo na kraju zajebati i sebe jer mu nismo dorasli. Dennis Nash, recimo, neće imati problem sa tim da učestvuje u mućkama sa novcem nekog bezličnog entiteta, poput banke, osiguravajuće kuće ili države. Ali će imati problem da služeći gazdu ide protiv svojih ljudi.

Ovakva studija moralnosti jako zavisi od likova i glumaca koji ih igraju. Michael Shannon je očekivano odličan i uverljiv, njegovo prisustvo je moćno, njegov zadatak da negativca ipak predstavi kao čoveka izuzetno pipav, a njegov glumački instinkt nepogrešiv. Rick Carver je jedan od onih likova koji se urezuju u pamćenje i na koje će se referirati. Odličan je i Andrew Garfield u ulozi Dennisa Nasha, malog čoveka u okolnostima koje premašuju njegovu moć. Iako je moralni pad jedan od standardnijih motiva u filmu, književnosti i filozofiji, nije ga lako ni analizirati ni odigrati, a Garfieldovo ostvarenje prosto izaziva našu empatiju.

Po ovome što sam do sada napisao, 99 Homes bi komotno mogao biti film godine, ali nije. Bahrani generalno ima problema da celu priču završi, pa se po pravilu oslanja na otvorene krajeve. Ovde to nije ni toliki problem, koliko je problematična njegova potreba da “nabije” poruku, a to radi kroz ne baš pažljivo izabrane slučajnosti i kroz nekoliko melodramatskih klišea koji jednostavno ne rade i ruše autentičnost iskustva koje smo do tog trenutka gledali, a koje se nije svodilo samo na priču i glumce, nego i na atmosferu, fotografiju i montažu. Srećom, to dolazi na samom kraju i pored tog nespretnog popovanja, 99 Homes je vrlo dobar film.

Komad trivije za kraj: 99 Homes je posvećen pokojnom Rogeru Ebertu. Veliki filmski kritičar je autora Ramina Bahranija ispostavljao kao budućnost američkog nezavisnog filma. Upravo sam preko Eberta i otkrio Bahranija. Ovo mu je lep autorski gest. Meni ostaje da se pitam koju bi mu ocenu velikan filmske kritike dao. Znajući njegovu socijalnu osetljivost i sklonost da generalni utisak drži iznad sitnih detalja, verovatno bi dao maksimalnu. I bio bi zadovoljan kako Bahrani napreduje kao autor.

5 Flights Up

2014.

režija: Richard Loncraine

scenario: Charlie Peters (po romanu Heroic Measures Jill Ciment)

uloge: Morgan Freeman, Diane Keaton, Cynthia Nixon, Carrie Preston, Claire van der Boom, Korey Jackson

Igrom slučaja sam nabasao na članak o hipsterima na nekom portalčiću. Članak nije bio nešto i u suštini je samo zagrebao površinu, ponudio par zanimljivih uglova gledanja, ali takođe i promašio neke definicije. Sve u svemu, ništa posebno, klasično blogersko piskaranje osobe koja nije nikakav stručnjak o datoj temi. Zanimljivo je, međutim, da je to bio prvi člančić tog tipa na našem jeziku koji dovodi u vezu (ma koliko površno i neistraženo) hipstere i džentrifikaciju. Ta dva pojma su povezana još od vremena kad je džentrifikacija iz očaja probavana po New Yorku i Londonu i dok su se hipsteri zvali nekim drugim imenom, ali u našim krajevima se na hipstere krajnje površno gleda kao na “one likove sa viškom love”, a za džentrifikaciju puk verovatno misli da je nekakva psovka.

Film 5 Flights Up bavi se onime što dolazi posle džentrifikacije i ljudima koje niko o njoj ništa nije pitao, koji su možda njome profitirali, ali koji možda ne žele da imaju veze sa celom tom gungulom. Oni su, dakle, penzioneri koji su u svojoj mladosti kupili jeftin stan na potkrovlju zgrade bez lifta u lošem, radničkom kraju, u ovom slučaju Brooklynu. Alex (Freeman) je slikar koji se nikada nije probio u prvu ligu, a Ruth (Keaton) je bivša učiteljica, žive sami sa psom (takođe starim) i svakako nisu ništa mlađi iz godine u godinu, pa im pentranje postaje problematično. Pozitivna strana džentrifikacije je to da njihov stan kupljen za nekoliko hiljada dolara sada vredi oko milion. Negativna je, pak, to da u svom sada hipsterskom cool kraju neće naći ništa za sebe i moraju da idu negde drugde i da će ih to takođe koštati. Čak ni selidba na Manhattan u zgradu sa liftom možda nije idealna opcija za nekog ko je navikao da gleda na Brooklynski Most. U svakom slučaju, operacija zamene stana košta vremena i živaca čak i kad ste u plusu finansijski.

To podrazumeva nećakinju – agenticu za nekretnine (Cynthia Nixon koja je iritantna taman koliko treba), pokazivanje stana gomili frikova (tipičnih newyorških tipova) na defileu kroz njega, biranje kupca, rat ponudama, zvonjavu telefona i generalno metež. Treba li napominjati da su naši seniori džangrizavi, odnosno Alex je, a Ruth uliva ničim izazvani fingirani optimizam da sakrije koliko joj sve to ide na živce. Kao dodatni bonus u igri za opasne ajkule u malom bazenu, tu je panika sa teroristom iz Uzbekistana koji će se možda razneti nasred mosta, a možda i neće, ali će svakako uplivati na cenu stana tih nekoliko dana. A, da, i pas, odnosno preslatka kujica po imenu Dorothy je bolesna i hitno joj je potrebna skupa operacija, a veterinar samo gleda kako da kasira. Surov je taj svet.

Sa pozitivne strane, dijalozi Charlieja Petersa su odlični, britki i humoristični čak i kad je karakterizacija likova tipična. Ostatak scenarija je ispod tog nivoa, a adaptacija izvornog romana je u velikoj meri šlampava. Verovatno da pozadinska priča naših simpatičnih matoraca u romanu izgleda smislenije, ali ovde je svedena na politički korektni “filler” (međurasni par u Brooklynu 70-ih, bilo im je teško i nisu bili prihvaćeni) za popunjavanje vremena. Sličan problem imamo i sa psom. Dorothy je možda preslatka, ali ne stižemo da je upoznamo pre nego što se razbolela, pa je upitno možemo li se povezati s njom na pravi način. Najveću štetu trpi pod-zaplet sa teroristom jer oduzima previše vremena da bi podvukao koliko je tržište nekretnina u New Yorku klizav i zeznut posao, a opet nije dovoljno razrađen da bi poslužio više od toga.

Izbor glumaca je odličan. Morgan Freeman je raspoložen kao džangrizavi, ali duhoviti penzioner sa daškom mudrosti, a Diane Keaton je jednostavno pravi izbor za ulogu živahne i optimistične newyorške starije gospođe. I izbor glumaca za mlađe verzije njih u nekoliko flashbackova je apsolutno sjajan. Korey Jackson liči na nekog ko bi mogao biti mladi Morgan Freeman, ali Claire van der Boom sjajno “skida” čak i najsitnije manirizme mlade Diane Keaton, recimo iz Annie Hall perioda. Zajedno sa njima, imamo i celu galeriju epizodista koji su svakako koloritni, ali često postaju karikaturalni, poput starmale devojčice koja se pojavljuje u svim stanovima kao i Alex (je li ona plod njegove mašte i staračke demencije, pitamo se), te njene majke koja opsesivno spava po tuđim krevetima i ostalim čudacima koji gledaju stanove ali ih ne kupuju.

Na kraju, 5 Flights Up je film koji se bavi standardnim temama i stvarima o kojima dosta znamo iz filmova: nekretninama, starenjem i svetom koji se menja brže nego što mi možemo to ispratiti. Bilo je drugih filmova na ovu temu, ozbiljnijih ili smešnijih. Logično poređenje je skorašnji Love is Strange. 5 Flights Up je uglavnom korektan film koji možete pogledati bez bojazni da ćete se smoriti. Naravno, mogao je i biti bolji, za to je čak bilo i prostora i sugerirano je u knjizi. Opet, nije loš. Samo nemojte očekivati previše. Tako sam se zeznuo sa Love is Strange. Onda 5 Flights Up dođe kao nekakva “light” varijanta.

My Old Lady

2014.

scenario i režija: Israel Horovitz (prema sopstvenoj drami)

uloge: Kevin Kline, Maggie Smith, Kristin Scott Thomas, Dominique Pinon, Stephane Freiss

Ah, Pariz... Za uštogljene Engleze i veoma zauzete Amerikance ova metropola predstavlja mitsko mesto u kojoj se može i zaraditi i uživati. Pariz je pojam razbarušenosti, umetničke slobode, nekonvencionalnosti... Naravno, nije sve baš tako, iz mog iskustva i iz iskustva onih iskusnijih koji su tamo radili za život, ali ko smo mi da razvejavamo ustaljene filmske mitove. Pariz je opušten, tamo je sve laganini i tačka. Istini za volju, na filmu to savršeno radi.

My Old Lady je jedan od filmova koji koristi relativno standardne pretpostavke, ni premalo, ni previše, dovoljno da kroz film upoznamo jednu novu stranu Pariza i francuskog načina života, ali da sve to bude dovoljno jasno i pitko pre svega anglosaksonskoj publici. Israel Horovitz je cenjeni američki dramatičar, i to ne bez razloga, njegova dela se proučavaju na akademijama i izvode u teatrima širom sveta. Poznavaocima novohollywoodskih filmova Horovitz će biti poznat po saradnjama sa Stuartom Hangmanom (The Strawberry Statement, Believe in Me) i Arthurom Hillerom (Author! Author!). My Old Lady, iako svakako ne spada u njegove vrhunske komade, izgleda pristojno u filmskoj verziji, a pretpostavljam i u teatru.

Protagonista je Mathias Gold (Kline) koji preferira da ga zovu Jim, osiromašeni, nikad voljeni sin uglednog newyorškog bogataša. Nakon tri braka i tri neobjavljena romana, ostao je bez prebijenog dolara, pa mu stan (zapravo vila sa dvorištem) u Parizu koji je nasledio od oca izgleda kao da mu se sreća osmehnula, iako je otac većinu svog novca podelio u dobrotvorne svrhe. Problem sa stanom je što stan zapravo nije njegov, nego je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju između pokojnika i Mathilde Girard (Smith), francusko-engleske gospođe u poodmaklim godinama, ali savršenog zdravlja i lucidnosti. I ugovor zapravo Jima košta 2.400 eura mesečno, a gospođa je vrlo sposobna sebi urediti život, zrihtati kako bi rekli Slovenci. Primera radi, većinu svojih potreba “plaća” držanjem časova engleskog i konverzacijskih grupa, a “polaznici” su njena doktorka, vlasnik restorana, vinar i slični, za Francuze bitni ljudi. Čak je uslugom za uslugu svojoj kćerki obezbedila da nasledi njen posao u školi. Da stvar bude zanimljivija, pomenuta kćerka Chloe (Scott Thomas) nikada nije napustila rodnu kuću, pa je Jim u žešćem problemu sa prodajom i iz krize će se morati iščupati na drugi način.

Nakon osvežavajućeg, uvodnog dela, zapravo komedije o nekretninama, film skreće u pravcu kućne drame, a kada neke tajne i afere isplivaju na površinu, opasno se približava uverljivosti sapunskih opera. My Old Lady hvata na šarm pre nego na uverljivost. Neki od kritičara su istakli da je to drama sa tri lika u kući od kojih nijedan nije uverljiv ni sekunde, i to savršeno stoji. Međutim, to troje ljudi igraju vrlo kompetentni glumci i to na način da nas nijednog trenutka ne smore i ne iznerviraju. Kevin Kline je uglavnom briljantan kao uglađeni sredovečni depresivac, Pariz mu kao okruženje odgovara (valjda zbog French Kiss pre 20-ak godina), pa čak ni u spektakularno lošoj sekvenci pijanstva njegov performans nije uvredljiv (kao što je bio u Last Vegas). Kristin Scott Thomas ima ulogu koja joj prirodno leži i ona sjajno kapitalizira ne samo svoje talente, već i činjenicu da živi na dve adrese i govori dva jezika. Maggie Smith u teoriji ima najkompleksniju ulogu koja zahteva najviše balansiranja između živahnosti, opuštenosti i darežljivost s jedne i sebičnosti i samoživosti s druge strane. Ona uspeva u tome i šarmantna je, ali nekako se osećaju nedostaci njenog lika kojeg tekst tretira čas kao žrtvu vremena i konvencija, čas kao majstoricu spletkarenja i intrige.

Rekoh već, kome je do francuske opuštencije i lepih situacionih kadrova Pariza, a da pritom gleda troje glumaca kako izvode pristojan, iako ne baš vrhunski tekst uz diskretnu režiju, My Old Lady je solidna stvar za ubiti popodne. Međutim, ne valja očekivati previše. Ovaj film ne pomera granice ni u kom smislu, čak ni kao adaptacija direktno iz teatra. Šarmantan je, to stoji, ali je li to dovoljno?

Love Is Strange

2014.

režija: Ira Sachs

scenario: Ira Sachs, Mauricio Zacharias

uloge: John Lithgow, Alfred Molina, Marisa Tomei, Darren Burrows, Charlie Tahan, Chayenne Jackson, Manny Perez, Eric Tabach

Ljubav je čudna i to je nešto što važi za filmove Ire Sachsa, bilo da su njegovi junaci straight ili gay parovi. Ljubav je generalno čudna, sama po sebi, jer se događa retko i gotovo nikad nije u skladu sa našim fantazijama koje su formirali jalovi pesnici i mediokritetski filmovi i serije. Ljubav jednostavno nije idealna. Opet, ljubav je čudna uglavnom na predvidljive načine. Sredovečni par će pod ljubavlju podrazumevati kompromis za kompromisom, lagano podjebavanje i prebacivanje. Tinejdžer o ljubavi (ako to nije ljubav prema skejtu) neće znati ništa, jer kako tinejdžer može znati nešto o ljubavi. On će se i najblaže fascinacije plašiti kao da je video monstruma. Zapravo, u novom filmu Ire Sachsa koji se upravo zove Ljubav je čudna, najmanje je čudna ljubav centralnog gay para (neki bi rekli, osim što je u pitanju gay par, to je samo po sebi čudna pojava). Ne, ona je iskrena, pouzdana i proverena kroz 39 godina zajedničkog života. Mnogo su čudnije okolnosti u kojima se taj par obreo...

Oni su Ben (Lithgow), penzioner i slikar – amater, i George (Molina), učitelj muzike. Nakon 39 godina veze odlučili su da se venčaju. Sve u životu im je sređeno i čini se da ih čeka lepa starost. Čudne okolnosti se razvijaju kada George ostane bez posla u katoličkoj školi (gay, deklarisan, pa se još venčao, pa još kači slike na facebook – stvar je forme, ne suštine). On i Ben stoga moraju da prodaju stan koji su tek nedavno otkupili i da nađu novo, jeftinije mesto za život. Pošto se radnja filma dešava u New Yorku (a gde bi drugde), taj poduhvat će biti dugotrajan i naporan. U međuvremenu, njih dvojica moraju naći nužni smeštaj.

Jedna jedina njihova prijateljica ima sobu viška, ali to je par sati udaljeno od grada, pa ne dolazi u obzir. Ben i George su gradski momci, ne voze i ne mogu da se zamisle van gradskog okruženja. Sve čime se bave i zanimaju nalazi se u gradu. Zato će morati da se razdvoje na neko vreme. George će se preseliti sprat niže na kauč kod para gay policajaca (Jackson i Perez) i sa izrazom tihe jeze na licu će trpeti njihove konstantne žurke koje variraju od D&D seansi do atmosfere gay diskoteke. George je čovek koji veče vidi kao priliku da sluša Chopina i čita neku dobru knjigu, pa mu promena u načinu života nikako neće pasati.

On je još i dobro prešao u poređenju s Benom. Ovaj mora u Brooklyn u stan kod svog zaposlenog, nikad prisutnog nećaka (Burrows) i njegove žene, spisateljice u pokušaju (Tomei), a sobu mora da deli sa njihovim sinom-tinejdžerom (Tahan). Previše ljudi pod jednim krovom je samo po sebi cirkus, ali stavite se u poziciju klinca: delite sobu sa ćaćinim gay ujakom koji razvlači slikarsku opremu svuda po stanu, spava u najčudnije vreme i slika ofrlje urbane pejzaže New Yorka, a klinac ste i niko vas ne razume...

Iako se premisa čini bolesno poznatom (Ozuov Tokyo Story, recimo), upravo ta zajebancija sa nekretninama me je privukla filmu. Znam da mene i moju ženu tek čekaju cirkusi na tom planu, svi ti porezi, ugovori, krediti, kurci-palci... Očekivao sam, dakle, duhovitu dramediju o rešavanju stambenog pitanja. Umesto toga sam dobio na polju narativa generički, ali perceptivan indie filmčić o normalnim ljudima u situacijama koje nisu predvideli, film o onim sitnim i krupnim problemima koji nam ne padaju na pamet dok nam ne padnu na glavu.

Ovo nije striktno gay film i vrlo malo se referira na specifičnosti tog načina života. Okidač za priču je, istini za volju, to da je George izgubio posao zbog svoje orijentacije (zapravo, više zbog kršenja kodeksa institucije za koju je radio), ali ljudi gube posao i ako su straight, čak i u dobrim vremenima, da ne pominjemo krizna. Film se bavi situacijom u kojoj su se našli, kompromisima koje moraju istrpeti dok se stvari ne srede, bilo da je reč o ludim žurkama ili o ludoj kući. Dosta čudniji, ali i perceptivniji aspekt je familijarna dinamika u kući Benovog nećaka. Oca uglavnom nema, a kad je tu napadno je zabrinut za ponašanje svog sina koji se ponaša kao zdrav tinejdžer, hoće mir i privatnost, dobar je u školi i ima jednog prijatelja. Otac će se, tipično, obrušiti na majku da se zaštitnički odnosi prema malom kad on skrivi neku sitnu glupost. Majka će se obrušiti na oca da se zaštitnički odnosi prema svom ujaku. Sve to govori da nešto ne štima između njih dvoje, Ben i klinac su najmanji problem.

John Lithgow i Alferd Molina su odlični glumci i pred sobom imaju dobro napisane, detaljne likove, pa su i njihova ostvarenja odlična. Zaista ih možemo doživeti kao stariji par. Za njih dvojicu, a i za film, posebno je ključna jedna scena u kojoj oni pretresaju istorijat gay pokreta u New Yorku, usput pretresajući i svoju vezu. Marisa Tomei i Darren Burrows sasvim uverljivo igraju svoje likove, sredovečni par današnjeg vremena, nagrižen nestrpljenjem i nefleksibilnošću, kojem je najmanje odstupanje od plana i zamisli ravno smaku sveta. Charlie Tahan je solidno uverljiv kao tinejdžer.

Pa opet, nisam doživeo ni dubinu ni mudrost, pa ni neku naročitu originalnost u ovom filmu. Moguće da je to zbog režije koja se toliko oslanja na indie klišeje, sa sve newyorškom paletom boja i izborom generalnog okruženja, možda zbog nečeg drugog. Ira Sachs kao da je imao blagu ideju šta bi i kako bi, zato i, čini se, imamo nekoliko iskrenih pogleda u stanje današnjeg sveta, ali kao da tu ideju nije razradio do kraja. Love Is Strange je solidan film, ali ne i toliko dobar koliko kritičari pišu hvalospeve. U pitanju je jedan u moru indie filmova.