Darling

2015.

scenario i režija: Mickey Keating

uloge: Lauren Ashley Carter, Sean Young, Brian Morvant, Larry Fessenden

Odgledavši Carnage Park i uvidevši da Mickey Keating, iako izbacuje filmove bržim tempom nego što je to zdravo za karijeru, ipak ima ideje i uspeva da pronađe pojedinačno rešenje tu i tamo, reših da pogledam Darling, njegov najartističkiji i najbolje ocenjeni film od strane kritike. Čista radoznalost, ništa više. Ispostavilo se da su umereno dobre kritike čak malo preterane, jer je Darling prilično tanak film, sa materijalom za otprilike 10-ak minuta razvučenim na 80-ak, i u suštini funkcioniše pre kao stilska vežba iz preslagivanja nekih starih i nekih savremenih horora. Supstanca se još jednom povukla pred stilom, što me je ostavilo delimično zaintrigiranim, ali nikako oduševljenim.

Pitanje koje će se logično postaviti je: posveta ili krađa? Tanka je linija i uglavnom se svodi na to da, ako je nešto najavljeno, a prethodnim autorima odato verbalno priznanje, onda na to gledamo kao na posvetu, ako ne, onda je to krađa. Međutim, u moderno doba kratke pažnje i jednakog vrednovanja svačijeg mišljenja, onda ćemo nešto što nam se svidi to podvesti pod posvetu, a ako ne, onda proglasiti bezočnim drpanjem. Pitanje je ovde potpuno suvišno, jer Darling je svakako pre posveta nego krađa, ali je pre svega školski zadatak preslagivanja i kolaž.

Počinje kao The Shining, odnosno njegova ženska verzija. Razgovaraju devojka (Carter) i gospođa (Young). Jedna drugu oslovljavaju sa “Darling” i “Madame”, kako su i potpisane na kraju filma. Gospođa devojci objašnjava detalje posla, čuvanja stare kuće u New Yorku (“najstarije u gradu”) oko koje se raspredaju glasine i legende o duhovima i demonima. To što je prethodna “čuvalica” izvršila samoubistvo skočivši sa balkona nije baš prijatno saznanje za Darling, ali ona namešta “pokerašku facu” jer je posao dobar, a para laka. Ono što sledi je njen ubrzani put u ludilo: tajna zaključane sobe, tip na ulici (Morvant) koji ju je možda povredio u prošlosti, a možda i nije, ali ona svakako planira osvetu, te kompletno gubljenje kompasa...

Osim Kubricka, tu su prisutni tragovi Polanskog i njegove “stambene” trilogije, pre svega Repulsion, klasičnog Hitchcocka sa mehanizmima opsesije i ludila, te, od novijih, The Strange Colors of Your Body’s Tears belgijskog autorskog dvojca Helene Cattet – Bruno Forzani, odnosno nagli zvukovi, sonični napadi na našu percepciju, rapidna montaža sa brzom izmenom kadrova i fokusom na detalje. I tu se Darling nalazi u procepu, jer dolazi posle kraja balade i kao film ne može biti nov. Takođe, nije ni naročito elegantan, ni šokantan, ma koliko pokušavao. Na kraju, nije ni audio-vizuelna bomba za čula jer mu crno-bela fotografija, ma koliko dodavala na eleganciji i simulaciji klasike, što se toga tiče odmaže.

Razumem i podržavam minimalističke koncepte, mali broj lokacija i glumaca, te ograničen budžet. Nemam problema ni sa ovlaš definiranim imaginarnim svetovima koji liče na prave (Keatingov New York kao da je spoj današnjeg i onog iz 50-ih sa lagano odumirućom aristokratijom starog kova), pa čak mi ni samozatajnost nije problem dokle god ne prikriva lenjost u razradi, a ovde je to upravo slučaj. Jer, šta mi znamo o Darling kao liku? Apsolutno ništa, pretpostavljamo neki post-traumatski stres, a jedini dokaz za to su nekakvi ožiljci. Zato nas i ne pogađa njena sudbina, nije tragična nego jednostavno neizbežna. Svaka čas glumici Lauren Ashley Carter (Jug Face) koja uspeva da veže našu pažnju za sebe, ali lik joj je tanak.

 Kako sam i očekivao, Keating je opet pokazao nešto stila i sirovih ideja, ali nije uspeo da ih na pravi način razvije i da stil privede nekoj svrsi poput pričanja priče. On ostaje jedan od onih autora sa potencijalom koji možda nikada neće realizirati. Možda ne bi bilo loše da neke svoje sledeće projekte detaljnije razradi pre nego što krene u realizaciju.

Carnage Park

2016.

scenario i režija: Mickey Keating

uloge: Ashley Bell, Pat Healy, James Landry Hebert, Michael Villar, Bob Bancroft, Larry Fessenden, Alan Ruck

Unutrašnjost Kalifornije, kasne 70-te. Dvojica već na prvi pogled jasno nesposobnih kriminalaca beže sa mesta zločina. Opljačkali su malu lokalnu banku. Jedan od njih, onaj debeli (Villar) je i ranjen, drugi, kicoš (Hebert), ga uverava da će sve biti u redu. Dobar vic. Debeli umire na suncu, ali iznenađenje nas tek čeka: ova dvojica mudraca su na izlasku otela devojku i zbuksala je u prtljažnik. Zaista džentlmenski.

Kroz seriju flashback scena se upoznajemo sa to troje nesrećno spojenih likova, te otkrivamo motivacije otkud oni u banci tog dana. Pljačkaši nisu samo pljačkaši, to bi bilo prejednostavno i preprofesionalno, kicoš, Scorpion Joe mu je zatvorsko ime, ima ideju da bi bio narodni tribun, pa uz lovu krade i spisak dugovanja ne bi li ga podelio narodu. Devojka Vivian (Bell) ima, opet, sasvim lične motive za posetu banci: njen stari otac će izgubiti farmu za koju ga je prodavac izvarao, a ona je jedina koja ga može spasiti ako uspe da dobije kredit od lokalne banke.

Čini se da je otmica najgore što joj se moglo dogoditi i da će se namučiti sa razbojnikom-amaterom kakav je Joe. Međutim, kada njih dvoje zalutaju na pustinjski put i Joe pogine, njoj ne dolazi spasenje. Naprotiv, čeka je pakao sa poremećenim ratnim veteranom i snajperistom koji na svom velikom posedu voli da lovi ljude. Kad te neće, onda te baš neće...

Mickey Keating je hiperaktivni autor žanrovskih filmova od kojih svi više ili manje deluju kao posvete drugim autorima i blenderi različitih uticaja. Samo prošle godine izbacio je dva naslova, od kojih je Darling čak pobrao vrlo dobre kritike, a do kraja tekuće godine se očekuje još jedan naslov. Keating bez svake sumnje ume da složi film sa malo sredstava i sa osebujnim njuškama, često istima u više filmova, iako ne nužno poznatim glumcima, čak da privuče face poput Fessendena za kakvu koloritnu epizodicu.

Ovde su na tapetu Wes Craven via Alexadre Aja (The Hills Have Eyes, remake više nego original), Tarantino (Reservoir Dogs) i Peckinpah (od nasilnih klasika pa do paranoidnog The Osterman Weekend) i kao posveta, film radi savršeno. Vizualno je izuzetno promišljen, upeglan, čak lep i atraktivan poput filmova iz 70-ih godina, filtriran i okupan pustinjskim suncem.

Sa “žanrovskim blenderom” nismo takve sreće. Jednom kad brbljiva “tarantinovština” s početka ustupi mesto klasičnom hororu preživljavanja, film polako odlazi do vraga. Keating uspeva da održi kakvu-takvu tenziju, čak možemo osetiti simpatije za našu junakinju jer je relativno detaljno napisana i nije svedena bilo na “scream queen”, bilo na “final girl” kliše, nego znamo da je borac i zašto je borac, a trenuci slabosti dolaze zbog šoka. Međutim, šta nam na koncu sprema: generičkog psihopatu s puškom i elaboriranim zamkama i političkim bulažnjenjem preko zvučnika. Da, Pat Healy ga igra sasvim solidno, ali to nije poenta. Jednom kad se žanrovski ustali i utopi u konvencijama poput “shaky-cama” i generalno slabo osvetljenih prizorišt, Carnage Park vrlo brzo gubi na svojoj atraktivnosti.