2013.
režija: Mike Flanagan
scenario: Jeff Howard,
Mike Flanagan (prema svom kratkom filmu)
uloge: Karen Gillan,
Brenton Thwaites, James Lafferty, Katee Sackhoff, Rory Cochrane,
Annalise Basso, Garret Ryan
Oculus je jedan
od onih horora o kojima se dosta pričalo u krugovima fanova ovog
žanra i koji je dobijao ocene daleko iznad proseka. Ipak ne očekujte
nešto ne znam kako novo, čak niti potpuno originalan film. Oculus
se oslanja na standarde savremene horor kinematografije – uređaje
za posmatranje, merenje i snimanje, ali revitalizuje “trope”
starih, legendarnih filmova, poput The Shining i The
Amityville Horror. Rezultat je blago natprosečan, i solidno
strašan (odnosno manje smešan od većine horor produkcije), ali tu
prosto nema ni dubine ni konteksta, a ni pravih, iskrenih emocija.
Scenario filma je
zanimljiv, iako koristi sve same poznate sastojke: disfunkcionalnu
familiju, izolaciju, uklete objekte u ukletoj kući, dve vremenske
linije radnje, kao i pozivanje na sumnju je li to baš tako. Posebno
je detaljan u pogledu likova od kojih većina nisu izvučena iz
kutije ispod kreveta gde se čuvaju tipski horor likovi. Dobro,
ukleto ogledalo je jednako dobar (ili jednako loš) trik kao i ukleta
kaseta ili ukleta kuća, ali ovde su se makar minimalno potrudili da
nam u par minuta isklepeću njegovu istoriju (preuzeto iz originalnog
kratkog filma). Nije da nam puno znači, a nije ni da ćemo videti
sve što treba, ali bolje išta nego ništa.
Priča je veoma
standardna. Upravo potpuno punoletnog momka Tima (Thwaites) puštaju
iz ustanove zatvorenog tipa gde je proveo prethodnih 10 godina lečeći
se od trauma zbog toga što je ubio svog oca nakon što je ovaj
ispraznio šaržer u poludelu majku i pokušao da zadavi ni krivu ni
dužnu sestra. Pomenuta sestra Kaylie (Gillan) je za tih deset godina
izgradila nekakvu karijeru, dovoljnu da istražuje o ukletim
ogledalima i ima ideju da ona i brat sprovedu elaborirani
eksperiment, dokumentiraju i dokažu da je ogledalo ukleto, opasno,
kakvo god bilo, da suši biljke i jede pse i da tera ljude da se
ponašaju kao dijabole. Ne čini se kao najpametnija ideja, s obzirom
da je Tim sveži povratnik iz ludare, a mere opreza nikada nisu
dovoljne. Pride, nismo baš 100 % sigurni je li Kaylie baš čitava.
Mislim, ukleta ogledala i to...
Druga linija priče je
sama po sebi spoiler. Znamo kako će se završiti, a jednom kad
počne, tačno pretpostavljamo sve usputne korake. Dakle,
dobrostojeći par se useljava u kuću. Otac Alan (Cochrane) dobro
zarađuje, majka Marie (Sackhoff) je fina i otmena. Deca (Basso,
Ryan) su nestašna, ali ništa preko normalne granice. Kako vreme
prolazi stvari postaju čudne oko očeve radne sobe, majka klizi u
paranoju, a otac u diktatorsko-sadistički mod. Kad ludilo potpuno
uzme maha, nastaje pokolj, odnosno porodična tragedija.
U filmu ima nekoliko
sasvim solidnih “jump-scare” momenata i čak i treniran gledalac
oseti iznenađenje, ali ima prostora za ozbiljnije strahove nastale
iz dilema. Jedna koja se proteže kroz veći deo filma, ali biva za
nijansu prebrzo razrešena je: je li Kaylie normalna. Karen Gillian
ima nimalo lak zadatak da nas drži u neizvesnosti i uspeva, što se
ne može reći za Brentona Thwaitesa koji je naprosto suviše zgodan
i uglađen za nekoga ko je proveo tolike godine u ludnici. Priča iz
flashbacka ima dodatnu vrednost (pored nekoliko cimanja) samo u
glumcima, i tu prednjači mlada nada Annalise Basso.
Ono što filmu
nedostaje da bi bio bolji je širi kontekst koji bi valjalo nekako
iščitati iz priče. Znamo da je ogledalo u boljem slučaju simbol
nečega, dok je u gorem samo trik. Ako je simbol nečega, nigde se to
ne vidi jasno. Nemamo pojma kako ono tera ljude u ludilo. Jedino
donekle razumno objašnjenje, mada na prilično dugačkom štapu je
to da ogledalo predstavlja apstraktne pojmove poput moći i
hijerarhije. Kuća je u finom kraju grada, a ne u divljini, ali nikad
ne vidimo susede makar da prođu. Ne može gost protiv domaćina.
Muško ludilo je “na van” i agresivno je, dok je žensko
autodestruktivno. Ne može žena protiv muža. Deca pokušavaju da
odreaguju i koriste institucije sistema, zovu doktore da pomognu
majci, ali doktori imaju uvek isti odgovor: neka nazove otac. Ne može
dete protiv roditelja. Možda je to ključ u kojem je Oculus
dobar film.