Red Obsession

2013.

scenario i režija: David Roach, Warwick Ross

narator: Russell Crowe

O ukusima se ne raspravlja, kako nam kaže stara latinska poslovica. Danas to ne vredi, većina naših dobara je serijski proizvedena prema istim ili sličnim patentima i imamo veštačke “love statement” dileme. PC ili Mac? BMW ili Audi? Coca Cola ili Pepsi? Sve je manje ili više stvar ukusa. Zato imamo inflaciju novih zanimanja, “brand managera”, “trend settera” i ostalih prodavaca magle, reklamera samih sebe i proizvoda i drugih kenjatora koji nas ubeđuju šta da biramo.

Kada je reč o vinu, na vrhu piramide stoji Bordeaux i to je naslovna crvena opsesija. Realno govoreći, mnogi će se složiti da nema većeg uživanja od čaše dobrog (često prevodivo sa “skupog”) crnog vina u predvečerje i u tu svrhu ćete teško naći nešto primerenije od Bordeauxa. Probao sam, znam o čemu pričam. Mala razlika između mene, skromnog filmskog kritičara i amaterskog ljubitelja dobre kapljice, i bogataša, starih ili novopečenih, je u dubini džepa i količini opsesije markicom i etiketom. Meni će biti pristojan Bordeaux od 10 eura kupljen u boljem supermarketu, a oni ne pristaju ni na šta što nije Lafitte, Latour ili Margeaux, najbolje ako je “vintage”, dakle iz '69, '82. ili 2009. godine. To čudo zna da košta po nekoliko stotina eura za bocu, a najblesavije je to što takvo vino češće služi da stoji u podrumu nego da se otvori. Seratori kažu “investicija”, ja kažem “kurčenje”.

A kurčenja nema bez prethodnog hype-a, bez prašine koja se podigla, ponekad s razlogom, a najčešće bez. U prvoj trećini dokumentarca Red Obsession će vinski kritičari i vlasnici vinarija koristiti pesnički jezik da opišu Bordeaux i kvalitetno vino generalno i to će možda napraviti utisak na prosti puk koji guta sranja o “jet setu”, njihovim kućama, autima, ljubimcima, brakovima, razvodima i hobijima. Za nas koje je malo teže obrlatiti da samo ovo ili samo ono valja, a da je sve ostalo sranje, ta poezija će zvučati kao marketing. Bilo da je izgovori Francis Ford Coppola (takođe vlasnik nekoliko vinarija) ili neki profesionalni vinar.

Bordeaux je “brand”, “love statement”, luksuzna roba, prilika za investiciju i štednju. Više je po novinama nego u čaši, a cena mu raste do nebesa. Bordeaux je biznis, i to biznis koji je ušao u fazu špekulacije i “balona” krajem prve decenije novog veka. A onda se dogodila kriza i mnogi baloni su pukli. Bordeaux se držao još neko vreme zahvaljujući novom, kineskom tržištu, ali baloni ne traju večno. Treći deo filma ispituje šta se dešavalo kada je balon konačno pukao.

Film sa audio-vizuelnog aspekta deluje impresivno, kadrovi su efektni, koloritni i edukativni, a povremene grafike sa računicom nisu takve da vređaju inteligenciju gledaoca. Muzike ima malo, ali je odlično odabrana i uklopljena u priču. Angažman poznatog glumca za naratora bez preke potrebe malo ostavlja utisak nepotrebnog snobizma, ali hej, pa tema je skupo vino.

Red Obsession, međutim, neće otkriti ništa novo i revolucionarno što se samog vina tiče, tu se ne ide dalje od pesničkih slika. Neće čak ni šokirati sa istinitom tvrdnjom da se nedaleko od vinske regije nalaze 4 nuklearne elektrane, niti će raskrinkati prirodnost procesa sa pričom o opsežnom zaprašivanju. Sve to stoji, i film to i ne skriva. Nuklearke, istini za volju, nećete videti, ali zaprašivanje hoćete, onako uzgred.

Red Obsession je pre svega dokumentarac o biznisu, o jednom “brandu”, o njegovom usponu i padu, a ponajviše o kulturi statusnih simbola. Bordeaux je skoro slučajno postao popularan u Kini i to zbog činjenice da je su ga hongkongški filmski gangsteri izabrali za svoje omiljeno piće. Kineski milijarderi su u vrlo kratkom vremenskom roku izgradili svoje imperije, često proizvodeći kompletne pizdarije, često proizvodeći kopije poznatih marki, ali ih proizvodeći u velikim količinama i jeftino. Kineski investitori mogu sagraditi neboder za pola meseca i žele priznanje i nagradu za to. Žele sanduk Lafitta da ga čuvaju u podrumu. Zašto ga jednostavno ne iskopiraju, kada su iskopirali sve ostalo? Pokušali jesu, videćete vinarije u francuskom stilu u kineskim pripizdinama, navodnjene pustinje pod vinogradima i šta sve ne. Ali neke stvari su takve kakve su zato što su retke, lokalne, tradicionalne i u ograničenim količinama. Otud valjda i onaj inicijalni deo opsesije iz naslova, pre nego što su od nje napravili finansijski “balon”.