The Invisible Woman

2013.

režija: Ralph Fiennes

scenario: Abi Morgan (po knjizi Claire Tomalin)

uloge: Ralph Fiennes, Felicity Jones, Kristin Scott Thomas, John Kavanagh, Tom Burke, Joanna Scanlan, Tom Hollander, Michelle Fairley

Danas nije teško biti “celebrity”. Nije potreban ni talenat ni naporan rad, samo malo hrabrosti da se napravi neka glupost i sreće da to neko uhvati u pravo vreme na pravom mestu i eto vam onih Warhallovih 15 minuta slave. To da li će se tih 15 minuta razvući na ceo život i da li će to doneti nešto novca ili uticaja je jedna druga i duga priča. Uostalom, naša tema nisu poznate ličnosti danas, nego prva “celebrity” persona.

On je Charles Dickens, viktorijanski pisac i javna ličnost opšte prakse (posvuduša, reklo bi se) i definicija “celebritija”. Bilo je slavnih ličnosti i ranije, na primer Mozart je bio jako popularan, ali on oko svoje slave nije brinuo. Dickens je imao auto-marketing, svoje romane i priče je pisao u serijalima tako da se stalno čitaju i da se o njima stalno govori. Pored toga se rado hvatao teatra, produkcije i režije, a zlobnici bi rekli da je preferirao društvo glumica.

Ovo je priča o jednoj glumici. Ona je Nelly (Jones) i najmlađa je kći u glumačkoj familiji. Njena majka (Scott Thomas) vodi glumačku trupu, a njene sestre relativno često nalaze angažmane i sa strane i žive skromno i dostojanstveno. Nelly, nažalost, nema njihove talente i ima mali izbor mogućnosti. Kada je prvi put vidimo na ekranu, shvatamo da se solidno udala za provincijalnog direktora škole (Burke), da se bavi dečijim i amaterskim teatrom kao reditelj i da voli da razgovara sa lokalnim pastorom (Kavanagh), koji je veliki ljubitelj Dickensovog dela. Nelly ima sve što je Dickens ikada napisao, čak i različita izdanja iste knjige i za velikog pisca kaže da je bio porodični prijatelj. Svoju priču dalje priča u flashbacku...

Pogađate, ona je bila glumica na koju je Dickens (Fiennes) pao i kasnije njegova ljubavnica. Kada su se upoznali, njoj je bilo 18 godina, njemu 45. Ona je bila anonimna, a on slavan. I oženjen... Njihova afera nije bila sastavljena od dramatičnih svađa, krokodilskih suza i teških moralnih dilema, naprotiv. Njihov problem nije bio ni njena majka, a ni njegova žena Catherine (Scanlan), majka njegovih desetoro dece, ali nažalost nikakav sagovornik i životni saputnik. Ona je toga čak i odlično svesna.

Njihov problem je viktorijanski moral, asketski, analan, takav da negira pobunu čak i kad je neophodna, prepun tipičnog protestantskog i puritanskog osuđivanja. Dickens bi se pobunio protiv toga i to i čini kada mu je zgodno, tako što prikuplja dobrovoljne priloge za prostitutke, sirotinju i uličare, ali ipak ne bi svojim primerom pokazao da je moguće razići se od žene i započeti novu vezu. Verovatno bi to razljutilo njegove čitaoce. Nellina majka, sa druge strane, želi da njena kćer ima udobnost u životu, da bude srećna koliko može i spremna je da prihvati sve, dokle god to ne ugrožava Nellinu reputaciju.

 

Dakle, ona može biti Dickensova ljubavnica, ali mora ostati tajna, nevidljiva za radoznalu javnost.

Budimo iskreni, nije to bio naročito težak život, pogotovo ako se uporedi sa životima Dickensovih književnih junaka, i svakako je bio lakši od života fabričkog radnika, rudara, pralje ili prostitutke, ali u viktorijanskom svetu mesta za propalu glumicu nije bilo. Ma koliko se činio lagodnim (njen zadatak je bio je da sedi u kući koju joj je on kupio i čeka ga da se pojavi svakih nekoliko dana), to nije bio ni naročito lak život, baš zbog svoje tajnosti. Oni nisu smeli biti viđeni zajedno, putovati, prijateljevati... Jedini koji je imao hrabrost da prekrši striktna pravila viktorijanskog morala i prođe nekažnjeno je Dickensov prijatelj i kolega, pozorišni pisac Wilkie Collins (Hollander), koji je otvoreno živeo sa izvesnom udovicom, bez namere da je oženi.

Film kao film pati od Fiennesove autorske odluke da izbegava zamke žanra, u ovom slučaju melodrame i kostimirane drame. Sa jedne strane, to čuva Dickensovu i Nellinu čast, ali film svodi na niz ne-događaja i trivijalnih podataka o Dickensovom životu i viktorijanskoj Engleskoj. Viktorijanski moral, koji treba biti u centru ove drame, reklo bi se klasični negativac, je isuviše kompleksan i apstraktan da bi ga se dalo portretirati. The Invisible Woman je u samoj osnovi dosadnjikav film u kojem je potrebno blizu sat vremena da se pohvata šta autor želi reći (Dickensov i Nellin odnos ne ide nikamo, kao i film), dok je u drugom satu najčešće kasno da bi nas bilo briga. Razumljiva je želja autora da nas poštedi klišeja, ali pitanje je šta je sa time postigao.

Budimo iskreni, Fiennes kao reditelj ume da bude pretenciozan, i meni se nikako nije svidelo njegovo čitanje Coriolanusa. Ali moramo mu priznati da je kao glumac besprekoran i sposoban da se prebacuje iz uloge u ulogu. Ovde je samo pristojan, reklo bi se na automatici. Felicity Jones ima u dramskom smislu nešto zahtevniji zadatak, iako je on tipski, i čini dobro da ne klizi u teatralnost. Nešto svežine ipak unose epizodni likovi i poznati britanski glumci koji im daju lični pečat. Kristin Scott Thomas je oslobođena uobičajenog glamura i sjajna je kao ostarela glumica, a Joanna Scanlan pruža “reality check” kao Dickensova žena. Scena i kostim su impresivni, ali ništa manje se i ne očekuje od visoke britanske produkcije na literarnu ili istorijsku temu.

The Invisible Woman nije najlošiji film koji ćete ikad pogledati, čak je i pristojan i minimalno patetičan za jednu melodramu, ali nije baš najjasnije šta je to Fiennes hteo da nam poruči sa ovim filmom. Sam Dickens je zanimljiva tema i pogled u njegov život je poput pogleda u nekakvu legendu. Takođe, uvid u pravila ponašanja jednog prošlog doba nije na odmet. Ali to naprosto nije dovoljno da bi se snimio film. Za film je potrebno nešto drame, nešto sukoba. Izbegavajući klišeje i pokušavajući da napravi film koji odudara od standarda i proseka, Fiennes je napravio uglavnom dosadan film.