John Doe: Vigilante

2014.

režija: Kelly Dolen

scenario: Stephen M. Coates, Kelly Dolen

uloge: Jamie Bamber, Lachy Hulme, Sam Parsonson, Gary Abrahams

Neki filmovi su snimljeni sa naivnom namerom da promene svet, ili makar da doprinesu argumentiranoj raspravi o fundamentalnim stvarima. Kada su dobro osmišljeni i napravljeni od početka do kraja, ti filmovi se smatraju inteligentnim, značajnim, vizionarskim, pa čak i revolucionarnim. Kada ne uspeju u svojoj nameri, bilo zbog nedovoljno razrađene ideje (neki autori prosto nemaju mentalnih kapaciteta za argumentaciju kompleksnih tema), bilo zbog šlampave realizacije, onda te filmove možemo nazvati pretencioznim smećem. John Doe: Vigilante je upravo to.

U teoriji, to je triler o serijskom ubici, odnosno osvetniku koji ubija zlikovce koje je ruka pravde ispustila. Međutim, tu nema nikakve misterije, mi odmah znamo ko je John Doe (Bamber), znamo da je učinio to što je učinio i u velikoj meri možemo pretpostaviti zašto. Obrat pred kraj filma će nam to samo potvrditi. Stav autora filma o njemu je jasan, oni govore i kroz njega, ali i kroz “vigilante” organizaciju za koju je John Doe inspiracija, odnosno njihovog lidera (Parsonson) i kroz psihotičnog lokalnog novinara (Abrahams) koji je od ubice stvorio televizijsku zvezdu i temu oštre društvene polemike.

Stav o nemogućnosti pravnog sistema da se izbori sa povratnicima u zločin je u filmu jasan koliko je i infantilan. To je stav kakav se može čuti u opskurnim kontakt-emisijama i na opskurnim “talk” radio-stanicama. Dakle, sistem ne valja jer stalno pušta zločince da nesmetano nastave svoju karijeru, a ne valja zbog toga što je sistem više usmeren na prava počinioca, a ne na prava žrtve. Film nas polu-otvoreno poziva da budemo budni (“vigilant”) i da preuzmemo stvar u svoje ruke, kada već nema nikoga da to umesto nas uradi.

Realizacija je posebna tema. Priča nije hronološki postavljena, već skače od jednog perioda do drugog i igra se s formatima. Imamo malo klasičnog igranog filma, malo lažnih amaterskih snimaka amaterskim kamerama, malo “mockumentary” intervjua koje sprovodi novinar – istražitelj Ken Rutherford (Hulme) i veoma loših kopija isečaka televizijskih vesti. Lažni dokumentarni momenti su dosadni, vesti ne deluju nimalo autentično, intervjui koje Rutherford radi sa ljudima koji imaju nekih dodirnih tačaka sa njegovim slučajem (policajci, novinari, svedoci, članovi familije nastradalih kriminalaca) su uvredljivo loše odglumljeni, pa čak je i intervju sa Doeom zapravo loša varijanta pseudo-intelektualnog, moralnog i filozofskog ping-ponga.

Možda bi bilo bolje kad bi glumci bili imalo bolji, ali nisu. Jamie Bamber je sposoban i za bolje uloge, ali njegov lik ovde je užasno napisan, klišeiziran i predvidljiv. Sam Parsonson ima sličan problem. Dvojica novinara su i užasno napisani i nekorektno odglumljeni likovi, a Abrahams i Hulme afektiraju kao u amaterskom pozorištu u Mrduši Donjoj. O sporednijim glumcima i statistima ne treba ni trošiti reči, oni tek deluju kao potpuni amateri.

Jedino što je zanimljivo su scene nasilja i pradvidljivi, ali asocijativni kostimi i maske koje Doeovi sledbenici nose. Nasilje je prilično realno za film sa tako očito tankim budžetom, a kostimi asociraju na Anonymuse, V for Vendetta i Occupy pokret. Probelm sa tim je što Dolan i scenarista Coates ne uspevaju da nađu realne poveznice između svojih želja da John Doe: Vigilante bude Network našeg doba i realnosti da im je stav bombastičan i infantilan, argumentacija tanka, a realizacija veoma manjkava.

John Doe: Vigilante je jedno od najgorih filmskih iskustava ove godine i primer kako usrati potencijalno dobru ideju. Ne sporim da je pravni sistem manjkav, ali svaka potreba za savršenim i završenim sistemom vodi ili u diktaturu ili u kompletnu anarhiju. Da stvar bude blesavija, ovaj film je postavljen u Australiju, zemlju koja je primer uređenosti, ugodnog života i podnošljive stope kriminala, pogotovo nasilnog. Iz Australije smo navikli na bolje filmove, a ovo smeće slobodno preskočite.