Neighbors

2014.

režija: Nicholas Stoller

scenario: Andrew J. Cohen, Brendan O'Brien

uloge: Seth Rogen, Rose Byrne, Zac Efron, Dave Franco, Lisa Kudrow, Ike Barinholtz, Carla Gallo, Craig Roberts, Christopher Mintz-Plasse

Jud Apatow kao da ima patent na “R-rated” komedije. U pitanju su uglavnom infantilne, ćorave “muške” komedije sa humorom koji varira od klozetskog, preko seksualnog do kompletno debilnog, čije fore i fazoni nisu nimalo pedagoški, ali su zato do kraja naivni i prozirni. U pitanju je uglavnom laka zabava za one sa minusom mozga ili za one koji vole da isključe mozak dok gledaju filmove. Iz njegove kuhinje je izmileo reditelj Nicholas Stoller (The Five-Year Engagement, Forgetting Sarah Marshall, Get Him to the Greek), inače plodniji kao štanc-scenarista za jednako tako nepamtljive filmove, ali i glumci pseudo-komičari Seth Rogen, Rose Byrne, James Franco, Jonah Hill i razni drugi. Gledali smo ih sve na okupu u najćoravijoj komediji u recentnoj istoriji This Is The End i znamo da je to što oni rade predvidljivo i loše.

Obično preskačem takve filmove i generalno filmove sa tim njuškama. “Frat-boy” humor mi nije smešan, a i viziju provoda koju ti filmovi uporno prodaju ja prosto ne kupujem. Nekako mogu shvatiti da se to nekome sviđa, da nekoga to opušta, ali mene takvi filmovi tankog scenarija i vrlo muljave karakterizacije mene odbijaju, čak i kad dobiju dobre kritike sa relevantnog mesta. Verovatno stvar ukusa.

Onda je pravo čudo da sam se odlučio da pogledam Neighbors. Razlog je jednostavan: u moru kretenskih štoseva, gegova i šala o polnim organima na momente sevne sasvim ozbiljno identitetsko pitanje odrastanja i faznog prelaska sa studentskog na realni život koji usmeravaju svakodnevne obaveze i koji ima tendenciju da prokliza u malograđanštinu. Pitanje svih pitanja je kako ne postati dosadni, isceđeni kancelarijski pacov ili “full time” majka i domaćica, dakle ostati cool kada se više ne može živeti na travi, pivu i glupačama / glupanima za povremeni seks.

Neighbors je film koji u nekoliko navrata najavljuje da će se baviti tom temom, ali nikada nema hrabrosti i volje da joj se posveti kako treba. Umesto imamo ekspoziciju i vrlo bazičnu premisu o sudaru svetova dveju generacija. Sa jedne strane imamo relativno mlade roditelje od 30+ godina, muža koji radi u “cubicle” kancelariji i ženu – domaćicu sa sve bebom u idiličnoj kućici u predgrađu za koju su pukli sve pare (i verovatno digli kredit). Sa druge strane imamo bratstvo sa koledža (jedna od kretenskijih tradicija američkog društva) koje se useljava u susednu kuću i fura žurku za žurkom za žurkom.

Prvi pristup bračnog para (Rogen i Byrne) je relativno opušten, oni će doći na jednu žurku, piti pivo i pušiti travu i ponašati se kako su oni cool s novim susedima, dokle god se oni stišaju kad ih zamole. Ni dva alfa-mužjaka iz bratstva (Efron i Franco) neće biti u startu neprijateljski nastrojeni prema susedima, dokle god oni ne zovu muriju. Posle jednog logičnog nesporazuma, očajni par će pozvati muriju i započeti otvoreni rat koji će se odvijati po matrici crtanog filma.

U pauzama između jedne spačke za drugom i konstantnom nadgornjavanja će biti tupavih pokušaja humora, neukusnih štoseva, gomile preglasne loše muzike, gegova, nedovoljno razrađenih pop-kulturnih referenci i poneka ozbiljna replika o životu, idejama i prioritetima. Neke od šala uključuju odlivke penisa koji se prodaju kao seksualne igračke, ljudsku laktaciju, air-bagove koji su ukradeni iz automobila i postavljeni kao zamke i šonjavog tipa pod nadimkom Ass Juice (Roberts). Srećom, ti vrhunci tupila se ne pojavljuju u isto vreme. Da je tako, Neighbors bi bio kompletno negledljiv film.

Ni glumci se nisu proslavili. Rogen je dosadan i kao da uživa u tome da jednu prosečnu foru najavi po pet puta pre nego što je ispali kao svojevrsni anti-klimaks smeha. Rose Byrne je uverljiva kao majka-zaštitnica (iako je beba skoro neprimetna u filmu), ali ne i kao besna ženska željna provoda i osvete. Efron i Franco su stereotipi dve kategorije studenata, Efron je glupavi “jock” koji će svoj vrhunac doživeti kao zajebant i vođa bratstva, dok Francov lik pokazuje nešto akademskih sklonosti i sklonosti ka planiranju svoje budućnosti. Obojica su korektni, ali ne više od toga.

Ni relativno veliki broj epizodista i statista ne znači puno. Ass Juice je karikaturalan lik i Roberts ga isto tako igra. Slično važi i i za seksualno opterećenog Scoonija (Mintz-Plasse). A ako ste se pitali, tu je i jedan Afroamerikanac koji u jednoj osobi “overava” dva stereotipa: naduvanog i pričljivog crnje. Stvari ne stoje bolje ni u “odraslom” taboru. Lisa Kudrow ima nasmrt ozbiljnu ulogu dekanice, ili je samo ona tako igra u nadi da će neka od njenih replika pasti na plodno tlo i biti smešna. Barinholtz i Gallo kao razvedeni par suviše potenciraju čudnost, neobuzdanost i nazovi divlju energiju svojih likova da bi bili zanimljivi.

Na kraju krajeva većina štoseva iz filma je okačena u “trailer”, poput bebe koja nađe kondom pred kućom (voleo bih znati koji bi roditelj pustio bebu da se igra na đubrištu), tako da će film malo koga iznenaditi. Ozbiljnih elemenata gotovo da nema, a kada se pojave, imaju toliko malo vremena na raspolaganju (u pauzi između “cartoonish” zevzečenja) da se ispaljuju kao šabloni i popovanje. I to je šteta, jer je Neighbors film koji je imao potencijal da bude razrađena, osmišljena komedija sa relativno ozbiljnim sub-tekstom. Za to treba kriviti i i pešačku režiju kojoj je prioritet da se debilni songovi čuju u skoro integralnom trajanju, ali i skoro amaterski, štancerski, reciklirani i predvidljivi scenario dvojice debitanata. Ako niste u raspoloženju za sistem “mozak na pašu”, preskočite ovo. Samo ćete se iznervirati količinom gluposti.