The Ones Below

2015.

scenario i režija: David Farr

uloge: Clemence Poesy, David Morissey, Stephen Campbell Moore, Laura Birn

Mala zgrada u finom kvartu. Na gornjem spratu par, muškarac sa “startnim” poslom u finansijama Justin (Campbell Moore) i njegova trudna, “sijajuća” žena Kate (Poesy). Na donjem novi stanari, poslovnjak-ajkula Jon (Morissey) i njegova “trofejna” skandinavska žena Theresa (Birn), takođe trudna. Kakva je verovatnoća da se tako nešto posloži?

Naravno, njih dve će instantno kliknuti u smislu zajedničkih trudničkih aktivnosti. I kako Kate želi pokazati da su ona i Justin dobre komšije, doći će i do večere. Ali kombinacija Theresine loše navike da pije kad je muž ne gleda, crknute sijalice i strmih stepenica rezultiraće tragedijom i svađom među parovima.

Međutim, par meseci kasnije, Kate ima sina, a Jon i Theresa su spremni da krenu ispočetka... Baš u to doba Kate počinje da oseća da je nešto čudno s njima, kao da srljaju na njen život i život njenog sina. Jesu li to samo paranoje uslovljene post-porođajnim psihozama (prvi meseci su izuzetno zajebani, posle se čovek nekako navikne)? Ali, znate onaj kliše, to što je neko paranoičan ne znači da mu ne rade o glavi.

Televizijski i filmski scenarista David Farr (Hannah, The Night Manager) po prvi put režira i čini se da je shvatio suštinu posla. Scenario, iako neverovatan u detaljima, nudi obrat ili dva na pravom mestu i ostavlja mogućnosti za napetost koje Farr koristi u kreiranju atmosfere. Naravno, ugroženo dete ili njegova majka su zicer za napetost čak i kod publike koja nema svoje dece, ali to ovde ne deluje kalkulantski i klišeizirano. Farr uspeva da generalnu društvenu opsesiju štićenja majki i dece prevede u vrlo specifičnu i detaljnu pretnju sa motivacijom u koju se može poverovati i, naravno, sa dozom sumnje.

 Na tom polju, očiti uzor mu je bio Polanski, taj stari majstor klackalice između paranoje i pretnje. Sa svoje strane, i glumci su svoj posao odradili vrlo solidno, počevši od svojih pojava: agresije, pretnje, zbunjenosti, zabrinutosti... Ono što The Ones Below čini i pored vidljivog filmskog inženjeringa vrlo dojmljivim filmom je posvećenost detaljima, naročito onim koji se tiču očekivanja prinove i toga kako prvi meseci detetovog života utiču na roditelje. Taj procep između želje da učinite sve kako bi se pobrinuli za dete i osećaja da ste na izmaku snaga izgleda upravo tako.

Neighbors

2014.

režija: Nicholas Stoller

scenario: Andrew J. Cohen, Brendan O'Brien

uloge: Seth Rogen, Rose Byrne, Zac Efron, Dave Franco, Lisa Kudrow, Ike Barinholtz, Carla Gallo, Craig Roberts, Christopher Mintz-Plasse

Jud Apatow kao da ima patent na “R-rated” komedije. U pitanju su uglavnom infantilne, ćorave “muške” komedije sa humorom koji varira od klozetskog, preko seksualnog do kompletno debilnog, čije fore i fazoni nisu nimalo pedagoški, ali su zato do kraja naivni i prozirni. U pitanju je uglavnom laka zabava za one sa minusom mozga ili za one koji vole da isključe mozak dok gledaju filmove. Iz njegove kuhinje je izmileo reditelj Nicholas Stoller (The Five-Year Engagement, Forgetting Sarah Marshall, Get Him to the Greek), inače plodniji kao štanc-scenarista za jednako tako nepamtljive filmove, ali i glumci pseudo-komičari Seth Rogen, Rose Byrne, James Franco, Jonah Hill i razni drugi. Gledali smo ih sve na okupu u najćoravijoj komediji u recentnoj istoriji This Is The End i znamo da je to što oni rade predvidljivo i loše.

Obično preskačem takve filmove i generalno filmove sa tim njuškama. “Frat-boy” humor mi nije smešan, a i viziju provoda koju ti filmovi uporno prodaju ja prosto ne kupujem. Nekako mogu shvatiti da se to nekome sviđa, da nekoga to opušta, ali mene takvi filmovi tankog scenarija i vrlo muljave karakterizacije mene odbijaju, čak i kad dobiju dobre kritike sa relevantnog mesta. Verovatno stvar ukusa.

Onda je pravo čudo da sam se odlučio da pogledam Neighbors. Razlog je jednostavan: u moru kretenskih štoseva, gegova i šala o polnim organima na momente sevne sasvim ozbiljno identitetsko pitanje odrastanja i faznog prelaska sa studentskog na realni život koji usmeravaju svakodnevne obaveze i koji ima tendenciju da prokliza u malograđanštinu. Pitanje svih pitanja je kako ne postati dosadni, isceđeni kancelarijski pacov ili “full time” majka i domaćica, dakle ostati cool kada se više ne može živeti na travi, pivu i glupačama / glupanima za povremeni seks.

Neighbors je film koji u nekoliko navrata najavljuje da će se baviti tom temom, ali nikada nema hrabrosti i volje da joj se posveti kako treba. Umesto imamo ekspoziciju i vrlo bazičnu premisu o sudaru svetova dveju generacija. Sa jedne strane imamo relativno mlade roditelje od 30+ godina, muža koji radi u “cubicle” kancelariji i ženu – domaćicu sa sve bebom u idiličnoj kućici u predgrađu za koju su pukli sve pare (i verovatno digli kredit). Sa druge strane imamo bratstvo sa koledža (jedna od kretenskijih tradicija američkog društva) koje se useljava u susednu kuću i fura žurku za žurkom za žurkom.

Prvi pristup bračnog para (Rogen i Byrne) je relativno opušten, oni će doći na jednu žurku, piti pivo i pušiti travu i ponašati se kako su oni cool s novim susedima, dokle god se oni stišaju kad ih zamole. Ni dva alfa-mužjaka iz bratstva (Efron i Franco) neće biti u startu neprijateljski nastrojeni prema susedima, dokle god oni ne zovu muriju. Posle jednog logičnog nesporazuma, očajni par će pozvati muriju i započeti otvoreni rat koji će se odvijati po matrici crtanog filma.

U pauzama između jedne spačke za drugom i konstantnom nadgornjavanja će biti tupavih pokušaja humora, neukusnih štoseva, gomile preglasne loše muzike, gegova, nedovoljno razrađenih pop-kulturnih referenci i poneka ozbiljna replika o životu, idejama i prioritetima. Neke od šala uključuju odlivke penisa koji se prodaju kao seksualne igračke, ljudsku laktaciju, air-bagove koji su ukradeni iz automobila i postavljeni kao zamke i šonjavog tipa pod nadimkom Ass Juice (Roberts). Srećom, ti vrhunci tupila se ne pojavljuju u isto vreme. Da je tako, Neighbors bi bio kompletno negledljiv film.

Ni glumci se nisu proslavili. Rogen je dosadan i kao da uživa u tome da jednu prosečnu foru najavi po pet puta pre nego što je ispali kao svojevrsni anti-klimaks smeha. Rose Byrne je uverljiva kao majka-zaštitnica (iako je beba skoro neprimetna u filmu), ali ne i kao besna ženska željna provoda i osvete. Efron i Franco su stereotipi dve kategorije studenata, Efron je glupavi “jock” koji će svoj vrhunac doživeti kao zajebant i vođa bratstva, dok Francov lik pokazuje nešto akademskih sklonosti i sklonosti ka planiranju svoje budućnosti. Obojica su korektni, ali ne više od toga.

Ni relativno veliki broj epizodista i statista ne znači puno. Ass Juice je karikaturalan lik i Roberts ga isto tako igra. Slično važi i i za seksualno opterećenog Scoonija (Mintz-Plasse). A ako ste se pitali, tu je i jedan Afroamerikanac koji u jednoj osobi “overava” dva stereotipa: naduvanog i pričljivog crnje. Stvari ne stoje bolje ni u “odraslom” taboru. Lisa Kudrow ima nasmrt ozbiljnu ulogu dekanice, ili je samo ona tako igra u nadi da će neka od njenih replika pasti na plodno tlo i biti smešna. Barinholtz i Gallo kao razvedeni par suviše potenciraju čudnost, neobuzdanost i nazovi divlju energiju svojih likova da bi bili zanimljivi.

Na kraju krajeva većina štoseva iz filma je okačena u “trailer”, poput bebe koja nađe kondom pred kućom (voleo bih znati koji bi roditelj pustio bebu da se igra na đubrištu), tako da će film malo koga iznenaditi. Ozbiljnih elemenata gotovo da nema, a kada se pojave, imaju toliko malo vremena na raspolaganju (u pauzi između “cartoonish” zevzečenja) da se ispaljuju kao šabloni i popovanje. I to je šteta, jer je Neighbors film koji je imao potencijal da bude razrađena, osmišljena komedija sa relativno ozbiljnim sub-tekstom. Za to treba kriviti i i pešačku režiju kojoj je prioritet da se debilni songovi čuju u skoro integralnom trajanju, ali i skoro amaterski, štancerski, reciklirani i predvidljivi scenario dvojice debitanata. Ako niste u raspoloženju za sistem “mozak na pašu”, preskočite ovo. Samo ćete se iznervirati količinom gluposti.

Neighboring Sounds / O Som ao Redor

godina: 2012.

scenario i režija: Kleber Mendonça Filho

uloge: ensemble cast

Brazil je i po površini i po broju stanovnika peta najveća zemlja sveta, veličine jednog kontinenta. I razlike u brazilskom društvu (regionalne, klasne, kulturne) su razlike kakve se vide na kontinentima, ne u državama. Kinematografski, Brazil ne spada u najznačajnije zemlje sveta, a u poslednjih desetak godina gledane i hvaljene su kriminalističke drame i dokumentarci o kriminalu i socijalnim razlikama. Ostali varijetet kinematografije, po rečima brazilskih filmskih kritičara, sadrži tupave komedije, istorijske limunade, teške drame i eksperimente u narativu i estetici.

Neighboring Sounds je nešto potpuno novo u brazilskoj kinematografiji. Ima u sebi nešto eksperimentalno, nešto socijalno relevantno i nešto iskreno zabavno. Autor filma je i sam filmski kritičar, što je veoma rizično. Naime, filmovi poznatih kritičara i teoretičara teže da budu klinički hladni, sitničavi, „analni“, bez duše, kao da se autori toliko trude da izbegnu učestale greške da na kraju naprave nepotpun i bezukusan film. Retki kritičari i profesori imaju uspešnu tranziciju na film i oni su izuzetak koji potvrđuje pravilo, dok je transfer u obratnom smeru češći i uspešniji. Neighboring Sounds je izuzetak, i to prilično dobar.

Nije film bez mane, ne može se nazvati ni naročito originalnom idejom, po svojoj tematici, kompoziciji i „feelingu“ jako podseća na Altmanove filmove, posebno na Short Cuts. Obično navedem glumce u glavnim ulogama, ali ovde bi to bila suvišna informacija, u pitanju su brazilski studenti glume i poluprofesionalci i amateri, na njih se trenutno ne može referirati, a sumnjam da će se na njih referirati u budućnosti. Živi bili pa videli, voleo bih da sam u krivu, jer momci, devojke, žene i muškarci, babe i dede u ovom filmu rade vraški zahtevan i vraški dobar posao. Svoje likove igraju na pravi, životni način i zadovoljstvo ih je gledati.

Film je smešten u Recife, stari relativno veliki grad na severoistoku Brazila, poznat nekada po plantažama šećerne trske i proizvodnji ruma. Današnji Recife je peti najveći brazilski grad, sedište informatičke industrije, turizma i logistike i nije poznat kao presotnica zločina, poput većih gradova. Ceo film se dešava na jednoj ulici u (više-)srednjeklasnom kvartu, sa velikim kućama i stanovima iza ograda, u kraju koji asocira na relativnu sigurnost i blagostanje, ali i na zatvor. Stare komunjare bi to nazvale sitnoburžoaskim okruženjem, moderni cinici „problemima srednje klase“. Oko ulice i sa vrha nekih visokih solitera u kraju vidimo celi skyline modernog Recifea, poslovne tornjeve, siromašnije četvrti sa propalim „socijalističkim“ zgradama i nagoveštaje favela (divlju gradnju).

U toj ulici pratimo desetak likova različitih rasa, klasa i „backgrounda“. Vidimo očajnu domaćicu kojoj je dosadno, koja noću ne može da spava od psa iz komšiluka koji laje i koja dane krati pušenjem trave, masturbacijom i spačkama sa pomenutim psom (uvaljivanje tableta za spavanje u meso, plašenje sa petardama). Vidimo i gazdu naselja, vlasnika većine nekretnina u ulici koji živi od rente i još uvek je prilično „hands on“, iako laže da nije. On drži sve konce u rukama, naročito kad je familija u pitanju. Njegov jedan unuk je problematičan momak, verovatno narkoman, koji krade stereo-uređaje iz parkiranih automobila. Drugi unuk je čovek ugušenog potencijala, koji radi za dedinu firmu, dosađuje se i pokušava da uvede svoje moderne (evropske?) ideje u brazilsko društvo. Vidimo povremeno i momke iz privatne zaštitarske firme koja nadgleda celu ulicu, njihov „small talk“ dok se dosađuju noću. U pozadini vidimo tinejdžere koji se ljube pred ulazom, klince koji igraju fudbal, kućne pomoćnice koje čiste po stanovima, dostavljača vode i trave, momke iz perionice, prodavce diskova...

Film se ne drži samo realizma, ali „dream“ sekvence nisu stavljene ni napadno ni nasumično. Sredovečni čovek sanja ulicu koje se seća iz svog detinjstva. Drugi, mlađi, najdenom zamišlja vodopad krvi koji se sliva na njega („kapitalistička krivica“ ili šta već), devojka sanja prilike kako preskaču zidove i u talasima navaljuju da pljačkaju kuće, dvorišta i šupe, što oslikava paranoju brazilske srednje klase, naizgled upoznate sa problemom siromaštva, ali opsednute sopstvenom sigurnošću i nesposobne da išta učine. Otuda i labava podela filma u tri celine („Pas čuvar“, „Zaštitari“ i „Telohranitelji“), koje pomalo tretiraju događaje u filmu, a više gradiraju paranoju i opsesiju sigurnošću.

Interpersonalna dinamika likova je realna i znalački urađena. Ulica je puna sitnih sukoba, šlihtanja, dogovora, pregovora, govnarenja i jajarenja. Nešto od te dinamike je inspirisano čisto ličnim odnosima (bratske i sestrinske svađe), nešto ima klasnu podlogu. Sjajan detalj je stara kućna pomoćnica koja odlazi u penziju, koja je topla i familijarna do svog poslodavca, koju zamenjuje njena kćer koja gaji potpuno drugačiji sentiment, tihu, unutarnju pobunu. Izgleda da mladim siromasima više nisu dovolnje mrvice sa stolova bogataša.

Scena za antologiju je sastanak kućnog saveta gde raspravljaju o tome da li da otpuste portira koji je ionako pred penzijom i koji spava na radnom mestu. Kapitalni dokazi protiv njega su snimci sa mobilnog telefona i žalba jedne stanarke da njeni časopisi dolaze otpakovani, što valjda znači da se portir „grebe“ i čita tuđe časopise. Jedini koji ga brani, što iz čovečnosti, što iz pragmatizma, odlazi sa sastanka ranije da bi se našao sa devojkom. Ni njemu, izgleda, nije baš mnogo stalo do portira. Antologijska sekvenca je i ona u kojoj pomenuti mladi čovek i devojka odlaze na vikend na selo, na bivšu plantažu i kreću se po propalom, devastiranom kraju. Ipak, nagrada za najgenijalniji momenat odlazi celokupnoj tonskoj shemi, po kojoj je film i dobio ime. U svakom trenutku se čuje poneki zvuk iz okruženja, što ovaj film čini neverovatno živahnim i originalnim.

Daleko od toga da je Neighborig Sounds savršen film, snažnija narativna podloga bi film učinila interesantnijim generalnoj publici i efikasnije prenela poruku. Ovako, film je za nijansu previše artsy, što ne pomaže činjenici da je tema filma specifična. Ali opet, ovo je jako dobar film, posebno važan u brazilskom kontekstu, ali nije nerazumljiv strancima poput mene. Preporuke, naravno...