Nightbitch

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

„Imaj decu“, rekli su. „To je lepo“, rekli su. „Neće te to ništa omesti u životu“, rekli su, „a imaćeš priliku da gledaš kako pred tobom raste fascinantni ljudski život“. Posle su još pričali kako se svake faze treba držati jer neće trajati dovoljno dugo, oni tako brzo (od)rastu... „Začas će biti tinejdžeri koji neće da razgovaraju s tobom i teraju te u tri lepe čim otvoriš usta“, rekli su.

Zanimljivije je, međutim, ono što nisu rekli. Što su prećutali. Nespavanje u trajanju od dve-tri godine, uz kratke prekide kada si na službenom putu. Mozak pretvoren u kaširani papir kojim se oblažu kartonske čaše i cilindri u „umetničkim“ projektima. Činjenica da, dok se tvoje kolege provode i guraju karijeru, ti, kukavče sinji, guraš kolica po bloku-selu-varoši dok mali monstrum ne prestane da se dere, e da bi ponovo počeo kad samo malo zastaneš da ga prebaciš s kolica u nosiljku. Nered u kući i poremećaj odnosa u braku da ne spominjemo, kao i činjenicu da lična higijena postaje luksuz.

Nikad niko, dakle, ne kaže kako je podizanje deteta, barem u prve dve-tri godine, teško i frustrirajuće, kako se većina brakova i veza baš tada raspadne, koliko niko ne može biti pripremljen za takvu tektonsku promenu, bilo teoretski, bilo praktično. I ovo su tek iskustva jednog prosečno uključenog oca jednog prosečno zahtevnog, zdravog i inteligentnog deteta bez ikakve dijagnoze, dok je majkama svakako još teže zbog proklete biologije, ali makar bio-hemija radi svoje pa nudi i više zadovoljstva.

S vremenom, kada se uključe prvo familija, prijatelji i komšiluk, pa onda i institucije od vrtića, preko škole do različitih organizovanih aktivnosti, postaje lakše, makar organizaciono. Bonus je i iskustvo koje se stiče koje postaje pravi trening efikasnosti. Ali, kolika je to uteha?

Junakinja filma Nightbitch po scenariju i u režiji Marijel Heler, te prema romanu Rejčel Joder, bezimena majka koju igra Ejmi Adams, nalazi se u prilično nezavidnoj situaciji. Ona se odrekla umetničke karijere kako bi u „idiličnoj“ situaciji kuće u predgrađu odgajala svog dvogodišnjaka, dok njen muž (Skut Mekneri) zarađuje novac i povremeno ide na službena putovanja. Njoj je, naravno, frka, ali on to, tipično muški, i ne primećuje ili ga naprosto nije briga.

Kod nje, međutim, promene pored psihičke komponente („hejta“ prema svemu i svakome, a posebno prema sapatnicama-majkama iz književnog kluba za bebe u lokalnoj biblioteci), počinju da dobijaju i fizičke komponente. Recimo, ne samo da prema mužu i kućnoj mački ona postaje metaforička kučka, naročito u noćnim satima, već proživljava i promene na telu. Raste joj krzno, pa rep, pa na kraju i bradavice u više redova po trbuhu. Očnjaci se oštre. Prilaze joj psi u parku, pa joj onda donose svoj ulov na kućni prag, pa ona s njima trči noću sve dok i sama ne poprimi potpuno pasji oblik.

Postaje li ona samo klasična kučka, ženka psa, ili, pak, mitološko biće? Je li to privremeno ili stalno? Kakve će to posledice imati na porodičnu zajednicu, a kakve na društvo? Na koncu, je li išta od toga stvarno, ili je sve to samo u njenoj glavi? Je li to ipak možda metafora za nešto?

Čini se da je Marijel Heler (The Diary of a Teenage Girl, Can You Ever Forgive Me?, A Beautiful Day in the Neighborhood) kao inspiraciju koristila film Tully Džejsona Rajtamana po scenariju Diablo Kodi, jedan od najboljih filmova te 2018. godine, pa u realističnu priču o hororu roditeljstva, pre svega materinstva, dodala horor-elemente, kako telesne, tako psihološke. Razlika je, međutim, u tome što je Diablo Kodi pisala scenario inspirisan vlastitim iskustvima, dok se Marijel Heler drži knjige, kao i nekakve društveno-korektne obaveze, naročito tamo gde ne treba, krajnje nespretno „oživljavajući“ unutrašnje monologe i kočeći se u razbijanju iluzija.

To donekle i ima smisla u prve dve trećine filma i više u realističnim elementima nego u onim fantastičnim i hororičnim. „Pasje“ rečeno, u „kućnim“ situacijama makar „laje“, ali u onim „animalnim“ ostaje stidljiva, preplašena, s „repom među nogama“, pa nismo više načisto čemu te fantazijske intervencije uopšte služe. Da je imala više petlje ili makar neku inovativniju ideju za strukturu filma (recimo omnibus), možda bi Nightbitch bio i osetno bolji film. Ovako je ipak razočaranje, bez obzira što imamo retku priliku da i inače kameleonskim transformacijama sklonu Ejmi Adams vidimo u „prirodnom“ izdanju žene bez šminke, s viškom kilograma, koja pokazuje svoje godine.

Wildlife

kritika objavljena na DOP-u

Gotovo je prirodno za glumca, dakle umetnika koji privlači pažnju na sebe putem realizacije tuđe vizije, da ponekad poželi podeliti samo svoju viziju nečega, pa se prihvati pisanja i režije. Transferi tog tipa su česti, ali nisu uvek uspešni, ipak su druge stvari tu u igri, a ne samo izdavanje ili slušanje naređenja, pa nema nikakvih garancija da će dobar glumac postati dobar reditelj. U tom smislu je rediteljski prvenac Paula Dana, ovogodišnji festivalski hit Wildlife, primer prilično uspešnog i izuzetno zanimljivog transfera, iako se ne može do kraja tvrditi da je reč o nekakvom remek-delu filmske umetnosti, a razlog za kritičke hvalospeve je moguće pronaći i u Danovoj reputaciji, ali i u pametnom nadovezivanju na aktuelni društveni trenutak.

U pitanju je ekranizacija romana Richarda Forda objavljenog 1990. godine i smeštenog u smiraj američkog sna, u Kennedyjevu eru ranih 60-ih godina u gradić u Montani. Ton je autobiografski i prati odrastanje momka Joea (Ed Oxenbould) koje koincidira sa raspadom braka njegovih roditelja, sve kroz njegovu perspektivu. Zloslutnost je prisutna od samog početka, sa scenom sivog dima koji se podiže i prodire kroz čisto plavo nebo, da bi širenje kadra otkrilo da je reč o šumskom požaru. Ubrzo zatim, Joe, novi dečko u školi i u gradu, prisustvuje predavanju o merama sigurnosti u slučaju požara, da bi mu školska drugarica i prva simpatija Ruth-Ann (Zoe Margaret Colletti) rekla da to ionako nema veze jer da će, kada požar stigne do grada, ionako biti već kasno, “kao u slučaju atomskog napada”. Kod katastrofa je, dakle, princip isti, bile one prirodne, ratne ili sasvim interne i porodične.

 

Glavni likovi u ovoj priči su, međutim, Joeovi roditelji, otac Jerry i majka Jeanette, koje igraju izuzetni glumci Jake Gyllenhaal i Carey Mulligan. Situacija se s početka čini savršeno suburbanom, Jerry radi u lokalnom golf-klubu, tera sina da igra američki fudbal u školskom timu i uči ga radnoj etici, a Jeanette je požrtvovana majka i domaćica. Doduše, signali za uzbunu su već tu: oni su se u svom životu već dosta seljakali, uvek na Jerryjevu inicijativu.

Problemi nastaju kada Jerry dobije otkaz na svom poslu zbog preterane srdačnosti, padne u depresiju i oda se alkoholu, a suviše je ponosan da bi se na posao vratio čak i kad mu gazda kluba prizna da je napravio grešku otpustivši ga. Jasno, Jerry nije lenjština, pa čak ni klasičan depresivac, već čovek kojeg nešto muči i čije lađe stalno tonu. Zato će, na užasavanje svoje žene i tihu jezu svog sina, prihvatiti rizični i slabo plaćeni posao na gašenju šumskog požara.

Briga o familiji je na Jeanette koja, otkrivamo, nije samo domaćica, niti je uvek bila domaćica i nalaženje posla instruktorke plivanja na lokalnom bazenu je samo prvi korak ka samostalnosti i razdvajanju od autodestruktivnog muža. Poznanstvo sa Warrenom Millerom (Bill Camp), lokalnim uspešnim biznismenom i ratnim veteranom primetno starijim od nje, te posledična veza u koju se upušta s njim, drugi je logičan korak. Ono što je tu sporno je kako ona održava vezu s njim, uvlačeći u to Joea kojem bi Miller, po njenom mišljenju, bio bolja očinska figura njenom sinu nego što je to Jerry…

Film nadalje počinje da se bavi pre svega njenim likom, dok mi gubimo svaku iluziju da je Joe išta više o nemog posmatrača radnje, i tu počinju nedorečenosti i oscilacije pre svega u scenariju koji je Dano napisao sa svojom partnerkom, takođe glumicom Zoe Kazan. U suštini, likovi svi do jednog postaju magloviti i nije nam baš najjasnije šta da mislimo o njima i njihovim postupcima, što otežava posao glumcima koji briljantno rešavaju konkretne zadatke, replike i neme kadrove, ali čak ni oni ne uspevaju da uhvate konstantu u svojim likovima. Možda je tu reč o suviše doslovnoj adaptaciji romana i gubljenju u transferu iz jednog medija u drugi.

Na režijskom planu su oscilacije takođe prisutne, jer će nas Dano nekim svojim rešenjem oduševiti (recimo ponekim citatnim kadrom ili sporom “vožnjom” u pratnji zloslutnog gudačkog “soundtracka”), a ponegde će se učiniti kao da ni on nije baš zna šta bi, pa mulja. Ključ neke vrste se otvara kroz izbor glumca za ulogu Joea jer je Oxenbould fizički prilično sličan Danu, dok je vibracija koju odašilje jednako uvrnuta, nesnađena i potencijalno preteća kao što su to likovi koje Dano po pravilu igra u filmovima drugih reditelja. Opet, projekcije u kakvog bi čoveka Joe mogao odrasti izuzetno su špekulativne i stoga nezahvalne.

Ford u svom romanu i Dano u filmu se bave nizom tema koje su standard i u literaturi i na filmu, pa tako imamo potonuće američkog sna usled socijalnih pritisaka, cenu ženske emancipacije i po pitanju familije i po pitanju vlastite psihe (nota sebičnosti koja je prisutna u liku Jeanette otvara mogućnosti za izuzetno konzervativna tumačenja filma), pa čak i natruhe ratnih trauma, prošlih i budućih (film je zgodno smešten u period između Koreje i Vijetnama, a, iako se to ne spominje eksplicitno, Jerry sasvim moguće ima PTSP, pa je to uzrok njegovog autodestruktivnog ponašanja, dok je Miller “sve što mu treba u životu naučio u vojsci”). Nije odsustvo novog problem sam po sebi, koliko je to meandriranje i odsustvo konzistentnog tona, pa se, iako je film atmosferičan, čini da sa pričom ne ide nikamo. Ipak, reč je o izuzetno ambicioznom i interesantnom debiju koji nagoveštava da Dano može imati budućnost kao reditelj.

Tully

kritika originalno objavljena na DOP-u

Kao (relativno) svež otac, mogu reći da roditeljstvo nije ni lak posao, niti je za svakoga, niti se u njemu može biti savršen ili makar zadovoljan svojim učinkom. Greške i nervni slomovi se dešavaju, ali to je manji problem od dnevne monotonije koju sačinjava servisiranje deteta, servisiranje pokretne i nepokretne imovine (stan se mora držati u redu, kao i auto koji može odjednom postati nužno potreban), te servisiranje ili u krajnjoj liniji unapređivanje karijere (jer u savremenoj ekonomiji ako stagniraš to zapravo znači da propadaš). Umor, nespavanje, rasejanost i zaboravnost se podrazumeva. Ovo pritom kažem kao otac jednog i samo jednog osrednje zahtevnog deteta čije “mušice” nisu ni blizu zvanične dijagnoze. Mogu samo da zamislim kako to izgleda iz pozicije majke (fizički kondicionirano primarnog staratelja u najranijoj životnoj dobi deteta) i sa više dece u priči i priznajem da ono što sam zamislio podseća na horor-film strašniji nego Hereditary i A Quiet Place zajedno.

Priliku da to vidimo nude nam reditelj Jason Reitman i scenaristkinja Diablo Cody i to iz vizure apsolutno sjajne Charlize Theron u filmu Tully. Ona igra Marlo, četrdesetogodišnju majku dvoje dece, kćeri po imenu Sarah (Lia Frankland) koja ulazi u pret-pubertetsku samokritičnu fazu i nešto mlađeg sina po imenu Jonah (Asher Miles Fallica) čija ga nikad izrečena dijagnoza negde pri rubu na spektru autizma (u filmu ćemo čuti termine kao “quirky”, “sa posebnim potrebama” i “atipičan”) čini problemom već u predškolskom obrazovnom sistemu. U trenutku kada Marlo po prvi put vidimo na ekranu ona je u visokoj trudnoći, a prinova, curica Mia će biti od one zdrave, ali vrištave sorte, što će se pokazati izuzetno napornim za ženu u određenim godinama života. Njen muž Drew (idealno diskretni Ron Livingston) je od pomoći koliko je u mogućnosti – sa starijom decom uglavnom, ali ga je upravo krenulo na poslu što znači službena putovanja u bližoj budućnosti, te noćnu rutinu igranja video-igrica kao formu preko potrebne praznoglave zabave i relaksacije u sadašnjosti.

Stvari će se promeniti kada njen prilično bogati i lagano arogantni brat Craig (Mark Duplass) karakteriziran hipsterskim stilom života, statusnim simbolima, pomodarskom alternativnom prehranom i uparen sa savršeno iritantnom ženom Elyse (Elaine Tan) otkrije koji je poklon namenio svojoj sestri. Reč je o najmu noćne dadilje, devojke ili žene koja će noću dežurati pored deteta, previjati ga i nositi ga polu-uspavanoj majci na dojenje. Marlo je u početku skeptična prema rešenju koje podrazumeva da joj se neko nepoznat vrti po kući, ali na kraju preumorna, zapuštena (sa novorođenčetom i osobna higijena postaje luksuz) i na rubu depresije predaje meč.

Na scenu stupa naslovna junakinja (u interpretaciji Mackenzie Davis), varijacija na temu “manic pixie dream girl” iz indie filmova i Hollywooda i stvari se polako dovode u red: majka postaje odmornija (“Ponovo mogu da vidim boje”, kaže), kuća sređenija, a deca zadovoljnija. Kako vreme prolazi i kako se dve žene različitih životnih dobi upoznaju uz čašu-dve sangrije, tako se i suštinski povezuju tako da mogu da prepoznaju sebe u onoj drugoj. Marlo je pre braka, dece, bezveznog posla i dosadnog života u predgrađu studirala u New Yorku, bila otvorenog duha i puna nade, živela boemski i filozofirala baš kao Tully. I obratno, za Tully je lagano cinična Marlo nevesela budućnost koja joj sledi kada prođu radosne 20-te. Ali, uvek ima ono “ali”…

Kao što ste verovatno primetili, vrag je u detaljima i Reitman nam ih obilato i bespoštedno servira na način na koji to obično ne možemo videti u filmovima, sa sve ispolivanom, prljavom odećom, igračkama razbacanim po podu, dubinskim nerazumevanjem između supružnika jer drugačije nije ni moguće kada se kreću različitim svetovima, “trash” televizijskim programom za gledanje prazne glave, pa i krupnim kadrom bradavice, nabrekle i desenzitizirane od sisanja i pumpanja. U tu svrhu Reitman često koristi montažne sekvence ponavljanja jednih te istih radnji u nedogled, od početka sa previjanjem, dojenjem, ljuškanjem, uspavljivanjem, dremanjem na preskok i bacanjem smeća, preko one koja ima namenu da pokaže kako to izgleda kada je sve u redu, pa do jedne komične kada Tully i Marlo idu u New York putem slušajući sve hitove Cindy Lauper.

Osećaj za detalj izražen je i u sceni kada Marlo pokušava da se utrkuje sa tinejdžerkom na stazi za jogging dok na koncu ne ostane bez daha, u Drewovoj usporenoj distanciranosti (to mi očevi radimo), kao i u pod-zapletu oko Jonaha i škole gde se tačno vidi šta se govori, šta se ne sme izgovoriti i šta to između redova znači. Jer život ne priznaje zasluge, a ispod maske socijalne osetljivosti i političke korektnosti klasni sistem je ustrojen tako da se ljudima sa nižim primanjima od ciljne grupe izlazi u susret “koliko se može”, ali i da ih se na to stalno podseća.

Za ulogu u takvom filmu potrebna je hrabra glumica koja se ne plaši deglamurizacije, što Charlize Theron svakako jeste. Nije joj ovo prvi put, setimo se samo Oscara za Monster, ali ovo takođe nije klasično hollywoodsko poružnjavanje za ulogu. Ne, ona se ne boji da se prikaže kao načeta životom, da bude nesređena, rastrojena, pomalo otkačena, ali jednom kada se uredi lepa i sve u svemu majka na rubu sredovečnosti kakve viđamo svugde oko nas. Dakle, obična i normalna.

Ovakav materijal takođe zahteva uhodan autorski par koji je pre svega pošten i iskren u oslikavanju svog pogleda na svet. Ovo im je treći zajednički film posle Juno (2007) i Young Adult (2011) sa kojima deli “DNK”, kao što to deli i sa Reitmanovim odličnim ostvarenjem Up in the Air (2009). Što se Diablo Cody tiče, tu ima i autobiografskih elemenata, ona je scenario napisala nakon dobivanja trećeg deteta inspirirana košmarima koji su pratili to ponovno roditeljstvo. Jason Reitman je, pak, spreman da pokaže kako život stvarno izgleda, sa malo smeha, ali bez ulepšavanja i nepotrebne sentimentalnosti, te da kao i Diablo Cody preispituje velike snove, planove i ambicije i ono što iza njih ostaje kada se rasprše. Ovakav film mu je bio preko potreban nakon dva vezana ozbiljna promašaja Labor Day (2013) i Men, Women and Children (2014).

Reitman takođe voli i da nam izmakne tlo pod nogama obratima, što je i ovde slučaj. Ne, neću ga otkrivati, a on sam otkriva određene logičke nedorečenosti u scenariju i u rukama nekog drugog bi poslužio isključivo za objašnjenje i inače jasnih stvari. Ovde je stvar za diskusiju, jer svakako nije bio neophodan filmu koji je dubinski i do kraja sondirao stanje roditeljstva, pre svega majčinstva, daleko od floskula iz filma, literature i bapskih priča. Opet, bilo je potrebno nekako razbiti ritam i treći čin okrenuti na nešto novo i van tipičnih matrica indie filmova Sundance tipa. Sporni, premda fino izvedeni obrat ga udaljava od najviše ocene, ali ga makar poslednji setno-topli kadar vraća jako blizu toga i pozicionira pri vrhu filmske berbe u ovih pola godine. Ili su to samo meni još uvek sveža sećanja?

Mom and Dad

2017.

scenario i režija: Brian Taylor

uloge: Nicolas Cage, Selma Blair, Anne Winters, Zackary Arthur, Robert Cunningham, Olivia Crocicchia, Lance Henriksen, Sharon Gee

Dva su faktora koja će privući publiku da pogleda Mom and Dad. Prvi je Nicolas Cage koji ima jedan od onih svojih epskih “meltdown” momenata na ekranu koji ovde potpuno ima smisla. U tom sceni on lamentira nad svojim sredovečnim životom i razvaljuje bilijarski sto koji je postavio u podrumu dok peva dečiju pesmicu Hokey Pokey. Od Cagea i očekujemo ludorije na ekranu, ali ovde je prevazišao samog sebe, a scena ostavlja kombinaciju smeha, nelagode i konačnog razumevanja određenog mehanizma kao što bi to učinio kakav etično upitni YouTube klip.

Drugi je reditelj Brian Taylor koji je sa kolegom Markom Neveldineom zajedno režirao čudne, inovativne, dinamične iako ne uvek (zapravo dosta retko) uspele žanrovske filmova kakvi su Crank i njegov nastavak s podnaslovom High Voltage, Gamer i nastavak Ghost Rider: Spirit of Vengeance. Neveldine se nije baš proslavio sa žanrovski čistim The Vatican Tapes, pa valja videti kako se Taylor pokazao oslanjajući se više na začudnost nego na čisti žanr. Što nas dovodi i do trećeg razloga za intrigiranost – ovaj komad žanrovskog filma (reč je o horor-komediji) ima neapologetski uvrnutu premisu i traži od nas potpuno poverenje što je u današnje vreme moralno (pre)osetljive, neduhovite ili sitničave publike prilična hrabrost.

Premisa od koje sve počinje sa onom ružnom špicom koja pokušava da imitira i B-filmove i televizijski serijski i reality program je ta da roditelji potaknuti signalom sa televizije (može biti reč i o oružju psihološkog rata, ali i o nekoj formi virusa – ali je svakako MacGuffin) kreću na ubilački pohod prema svojoj deci i pritom nisu zombiji bez mozga, već su u stanju planirati kompleksne sheme ubistva. Vredi zabeležiti da tuđu decu (ispostaviće se bitnim da za taj status ne postoji “age limit”) ne diraju ukoliko im baš fizički ne stanu na put. Tako da ćemo ceo film pratiti tok maminog (Blair) i tatinog (Cage) ubilačkog pohoda, odnosno preživljavanje njihovih potomaka, kćeri srednjoškolke (Winters) i sina na pragu puberteta (Arthur).

Dobra stvar sa svim tim je apsolutno odsustvo romantizacije žrtve. Kćerka reži na sve koji nisu njena najbolja prijateljica (Crocicchia) ili dečko (Cunningham), sebična je, samoživa i milenijalski antipatična, a sin je jedan od onih klinaca koji za sobom ostavljaju neverovatne količine nereda. Ništa bolje nisu prošli ni počinioci – sredovečni luzeri koji, kao sredovečni, proćelavi, salasti otac sanjaju o “danima ponosa i slave” u svojim srednjoškolskim danima ili kao anestezirana, preumorna, besposlena i banalizirana majka domaćica o karijeri koje se odrekla radi podizanja familije.

Stvari ne ispadaju onakvim kakvim ih zamišljamo ili kako smo uvereni jer nama to pripada kao nekakvo prirođeno klasno pravo. Odjednom više nismo mladi i puni energije, nego starimo i postajemo umorni, šanse nikada nismo imali ili smo ih propustili. Lako je tačno odrediti trenutak kada se ta promena dešava i to rade Taylorovi likovi (trenutak kad su zamenili društvene uloge i postali roditelji), ali ne i sam Taylor znajući da je istina kompleksnija od toga. On je, pak, na pravom tragu kada pretpostavi da je tu reč o narativima koje društvo forsira, a koji ne samo da nisu kompatibilni sa realnim svetom, nego se ne slažu ni jedan sa drugim, narativ o prioritetu uspeha kosi se sa narativom o prioritetu familije. I ta kuća u predgrađu i taj njihov naizgled uređen život dovoljan da se zapitamo šta im fali ne znače da se oni ne osećaju zarobljeno, očajno, promašeno.

Ali jedna nekoliko puta ponovljena sociološka opaska ne čini dobar film automatski. I zaista, scenario je mogao biti dorađeniji, likovi profiliraniji, ton i slika dorađeniji, režija preglednija sa manje posezanja za flashback objašnjenjima ionako jasnih stvari naročito kad te stvari nisu ni tako daleko u minutaži. Takođe, glumci, naročito mladi su mogli biti bolje usmereni da njihova ostvarenja ne bi bila toliko bezlična. Nicolas Cage je odličan u svojim momentima ludila (čak i pre nego što ga zakači ubilački virus), a Selma Blair ima onu toplu, majčinsku notu koju alternira sa ludilom, ali je svejedno utisak da ni oni nisu do kraja iskorišteni. Lance Henriksen u kratkoj epizodi kao deda, agresivni vijetnamski veteran je osvežavajući faktor.

Najveći problem u tehničkom i estetskom smislu su hektična montaža i estetika video-spota na koju se Taylor bez ikakvog opravdanja kači (osim možda da svoje likove iz stare i nove MTV generacije učini još manje simpatičnima). Konačni utisak je da je Taylor prečesto računao na lake humorne poene koje će izvući muljajući na svim nivoima. Primer za to je i humor koji u teoriji targetira rasizam ali je u izvedbi rasistički jer ničim drugim nije potkrepljen da bi se od toga napravila poenta. Pomalo je razočaravajuće da u analizu i kritiku filma treba uložiti više vremena nego što je uloženo u njegovo stvaranje.

Ivan

prvi deo teksta pročitanog u emisiji Filmoskop HR3

 Ove je godine slovenska filmska produkcija iznjedrila najmanje četiri dugometražna naslova koja su ili će tek odjeknuti na globalnom i regionalnom nivou. Osim Rudara Hanne Slak koji u žanrovskom okviru doku-drame na osnovu memoarske proze rudara Mehmedalije Alića tematizira otkrivanje duboko zakopanih leševa civila, žena i djece u Barbarinom rovu Hude Jame, tema ostala tri filma manje ili više gravitira oko obitelji. Dva od ta tri filma, Ivan Janeza Burgera i Sasvim obična obitelj Jana Cvitkoviča, prikazana su u okviru programa Ponovo s nama Zagreb Film Festivala. Da je u istom programskom sklopu prikazan i treći slovenski film, dokumentarac Obitelj Roka Bičeka sniman poput Linklaterova remek-djela Odrastanje, neki bi pomislili da je riječ o nekakvoj susjedskoj uroti, a ne samo o iznimno plodnoj godini za slovenski film.

Burgerov Ivan počinje izuzetno neprijatno, u rodilištu gdje već iscrpljena Mara (igra ju mlada nada slovenskog glumišta Maruša Majer) završava mukotrpan porod i dobiva sina, naslovnog junaka. Međutim, njene su misli očito odlutale nekamo drugdje jer sina odbija i nakon prospavane noći, manično nekoga zove telefonom, a taj netko se ne javlja. Naše iznenađenje koliko je Mara nespremna za ulogu majku će biti još veće kada saznamo da je otac djeteta i čovjek kojeg ona naziva poslovnjak Rok (Matjaž Tribušon) upleten u korupcijski skandal toliko da je proveo nekoliko noći u zatvoru. Centralna dilema sa kojom će se Mara suočiti je dilema lojalnosti, odnosno tko joj je i zašto bitniji od dvojice muškaraca, jednog odraslog, nepouzdanog i samoživog, i jednog tek rođenog kojemu je nasušno potrebna.

Jedini, ali nezanemarivi problem filma predstavlja njegova osnovna priča i njena scenaristička razrada. Burger je tu, uz pomoć Aleša Čara i bračnog para Koljević, Srđana i Meline, ubacio nekoliko stvari koje se mogu nazvati općim mjestom slovenske i istočnoeuropske post-tranzicije, poput privrednog kriminalca u bijegu od zakona, nesavršenog i rigidnog sistema socijalne zaštite i naivne mlade žene koja i sama dolazi iz tog okruženja, ne bi li glumica koja ju igra dobila “mesnati” monolog na tu temu, a ideja da je nepokretni pokretač tajkunovog pada i maltretiranja njegove ljubavnice zapravo njegova žena (Polona Juh) koja je, prigodno, jalova i stoga jalna, opasno koketira sa mizoginijom. Srećom pa Burger dosta toga ispravlja svojom preciznom i svježom režijom. Čak i u prvom, ponekad klimavom dijelu Burger zna razbiti monotoniju zamućenim subjektivnim kadrom Ivanovog pogleda na svijet, a kasnije kada film u okvir socijalne drame ubaci i elemente trilera i filma ceste, napetost održava pomoću muzike, snažnog “dronea” električne gitare koju potpisuje slovensko-bosanski kantautor Damir Avdić. Za svaku pohvalu je i fotografija Marka Brdara, digitalna, oštra i u hladnim tonovima, te glumačka izvedba Maruše Majer koju je Burger otkrio široj publici u svom prethodnom filmu Autoškola i koja uspjeva da izvede “luk” od inicijalno nesimpatičnog, odbojnog lika u nešto poput heroja, više svojom snažnom i preciznom interpretacijom nego uz pomoć scenarija.

Bad Moms

2016.

scenario i režija: Jon Lucas, Scott Moore

uloge: Mila Kunis, Kathryn Hahn, Kristen Bell, Christina Applegate, Jada Pinkett Smith, Annie Mumolo, Oona Laurence, Emjay Anthony, David Walton, Clark Duke, Jay Hernandez, Wendell Pierce

Dvostruki standardi su čudo i prisutni su na svakom koraku. Recimo ponašanje u ulozi roditelja. Za muškarce je sasvim očekivano ne samo da ganjaju karijeru, nego i da imaju svoje rituale druženja koji se odvijaju van kuće, dok bi žene morale biti zadovoljne, dapače presrećne sa ulogom majke i kućanice. Karijera ili izgovor za nju je tu samo poželjan dodatak i fasada za nekakvo takmičenje u savršenstvu.

Bad Moms takvu situaciju radikalno izvrće idejom o ženskom pasivnom otporu, muško-ošljarskog tipa i zapravo je neuobičajeno da iza nečeg takvog stoje dvojica muškaraca, i to kreatora ultimativnih “boys will be boys” komedija poput Hangover franšize. Još je čudnija činjenica da je iza tako nečeg u osnovi inteligentnog i potencijalno subverzivnog stao današnji kalkulantski nastrojeni Hollywood. Impozantna zarada u letnjem terminu i nije toliko čudna, ali može implicirati ne tako prijatnu stvar poput štancerskog nastavka.

Problematika je izložena u “voice over” uvodu u kojem Amy (Kunis) govori o tome kako je prvo dete rodila sa 20 godina, drugo nedugo nakon toga, i kako od tada samo juri i ništa ne stiže. Kuća, posao, deca, školske obaveze i vanškolske aktivnosti i sve po redu u okruženju suburbije koja to smatra normalnim i poželjnim. Muž (Walton) ne samo da ne pomaže, nego je nezreo i ne pokazuje interes, šef (Duke) je klinac koji zapošljava debile dok Amy obavlja i svoj i njihov posao, a predsednica školskog odbora i “queen bitch” Gwendolyn (Applegate) više nego išta voli da se bavi mikromenadžmentom banalnih stvari poput “bake sale” događaja.

Dok Amy ne popizdi, otera muža koji je vara preko interneta i banalne gluposti nazove pravim imenom. Amy će pronaći podršku u vidu još dve školske mame, zabavne razvedene alkoholičarke Carle (Hahn) i čudne, istresirane majke četvoro monstruozne dece (Bell). Promenu će uočiti i njeni klinci (Laurence, Anthony) koji će morati da nauče da se više brinu sami o sebi, ali i Gwendolyn i njeni “dronovi” (Pinkett Smith, Mumolo). I neće sve teći glatko, ali Amy će nastaviti da ventilira kroz izlaske, alkohol, zezanje i dangubljenje sa svojim prijateljicama, a tu je i zgodni udovac (Hernandez)...

Najslabiji deo filma je to njihovo zajedničko zezanje i glupiranje propraćeno preglasnim, ispraznim pop-hitovima novijeg datuma, ali to je tako sa Hollywoodom i njegovom uniformnošću. Slično se može reći i za predvidljivi razvoj događaja i rasplet. Bez toga, film teško da bi dobio podršku studija. Mila Kunis i nije neka glumica, ali njena Amy je takođe prosek proseka od lika, dok su njene “pomagačice” zanimljivije i poverene glumicama sa širim rasponom.

Takođe, borba tri na tri deluje nekako tipski, a u suprotstavljenim timovima se vidi ko je kome parnjak. S tim u vezi, Gwendolyn je jedan od solidnijih negativaca, a Christina Applegate je igra sa žarom ostarele glumice iz loših filmova i to sračunato pali. Muški likovi su jednodimenzionalni, ali to je verovatnije namerna izjava nego propust u scenariju. To je moguće zaključiti i po tempu koji autorski dvojac diktira svojim vickastim replikama i obiljem fino plasiranih referenci.

Opet, ima tu nečeg što ne staje samo na subverziji rodnih uloga. Iza toga se postavlja pitanje kakav je to svet omeđen pisanim i nepisanim pravilima u kojima živimo. U tom svetu nema spontanosti i on makar u svom početku liči na neko besmisleno takmičenje čiji besmisao kad-tad eksplodira ostavljajući za sobom pustoš. Moderno roditeljstvo je svedeno na haotičnu jurnjavu za ciljevima koji beže, školski sistem isto tako, a iza ugla tu decu čeka život u svoj svojoj grozoti, pa bili oni savršeni ili ne. Čak će oni nesavršeni i bolje proći, naročito ako su svesni toga. Naprosto, zabavnije je.

Lolo

2015.

režija: Julie Delpy

scenario: Julie Delpy, Eugenie Grandval

uloge: Julie Delpy, Dany Boon, Vincent Lacoste, Karin Viard

Julie Delpy je bez svake sumnje lepa žena i vrlo dobra glumica. Sposobna je da odigra i čistu empatiju i čistu hladnoću, prirodno šarmantna, ali spremna na razne transformacije, čak u pravcu ljudskih monstruma. Nije nju Linklater slučajno izabrao da igra Celine u Before filmovima, ona je jedna od onih glumica koju možemo gledati kroz vreme i biti fascinirani njenom pojavom. Ali niko nije ni bez mane, ni bez greha.

 Kod nje je to megalomanija kao forma sujete. Ona bi sve: režirala, pisala, igrala, birala i izvodila muziku, montirala, ako je ikako moguće sve odjednom. Nije to formalno neizvedivo, zabeleženi su slučajevi, naročito na amaterskim i “no budget” filmovima, ali za tako nešto treba vremena, ludačkog entuzijazma koji profesionalci uglavnom ne gaje i genijalnosti. Za jednu glumicu, koliko god dobra bila, kompletno autorstvo je u startu stvar za diskusiju.

 Sa svoja dva Two Days filma, naša se Julie igrala Linklatera i njegovih Before filmova, šetajući sebe i partnera u dva grada i kroz romansu i komediju komentirajući život. Falilo je tu i dubine i živosti, a ponajviše originalnosti i smisla, pa ni poeni dobiveni na šarm nisu puno pomogli. Sa svojim poslednjim filmom Lolo Julie Delpy ostaje elementarno u žanru romantične komedije, ali se u izvedbi vide drugi uticaji.

Prva asocijacija je Woody Allen i logična je čim lik koji rediteljica sama igra otvori usta. Tu je stidljivost, osećaj sramote, tu su seksualne neuroze i hipohondrija. Julie Delpy skida štoseve, ali pametno i dozirano, pazeći na osnovnu nit priče. Ona je, pak, preuzeta iz američke komedije Cyrus. Otuda ime u naslovu i ideja o odraslom sinu koji uništava svaku majčinu ljubavnu vezu. Ideja za ideju i štos za štos, ali kako to izgleda kao celina?

Zapravo, skoro do samog kraja začuđujuće dobro. Film počinje sa odmorom u Biaritzu na koji su otišle dve Parižanke zaposlene u svetu mode. Nasuprot razvedenoj, nesigurnoj i logorejičnoj Violette (Delpy) stoji Ariane (Viard), slično brbljiva, sklona prostačenju i sa vrlo liberalnim pogledima na seks u stilu Samanthe iz serije Sex and the City. Njih dve izabiraju dva nasumična lokalca, Ariane čisto u rekreativne svrhe, ali se Violette u svoju “večeru” Jean-Renea (Boon) zaljubljuje instantno. Mislim, frajer možda govori sa seljačkim akcentom i ne zna da se obuče, ali je dobar, pažljiv i ambiciozan, i, najvažnije, dolazi na novi posao u Parizu, pa tako njihova veza nije osuđena na propast.

 Ali Jean-Rene ne zna da Violette ima odraslog sina, naslovnog Loloa, tepanje od Eloi (Lacoste), još manje zna kakav je on lik i kakav je njihov međusobni odnost (zamislite samo kakav može biti odnos majke i sina koji ne pokazuje nameru da se odseli od kuće). Stoga nesrećni Jean-Rene nema ni najblažu ideju u šta se upustio i šta mu mali dripac sprema, dokle je spreman da ide i sa kojim motivima. Ono što počinje kao klinačka spačka (alergen u odeći koji izaziva svrab), vrlo brzo poprima sociopatsku notu (lekovi u piću na važnom društvenom događaju), da bi na kraju postalo opasno po život. A majka kao majka, posebno samohrana, automatski drži stranu svom sinu, naizgled svesna njegovih mana, ali sa uvek spremnim izgovorom.

Sve se to nekako drži do pred sam kraj. Verbalni štosevi i akrobacije su izrazito lokalno obojeni, teško prevodivi na druge jezike i zbog toga autentični (ovo je autorici prvi potpuno francuski i pariški film), ali je kontekst univerzalan, a spoj između ta dva vrlo gladak. Pitaćemo se tu i tamo kuda to ide sa tolikim ponavljanjima sličnog i postepenim podizanjem uloga, ali na našu sreću Julie Delpy je bolja glumica nego scenaristkinja (o režiji da i ne govorimo), pa nam je ugodno dok je gledamo uparenu sa nespretnim Boonom i psihotično veselim Lacosteom.

Ni skretanje prema trileru intrige prema kraju nije ekstreman i neočekivan potez, ali ovde je to izvedeno vrlo naprasno i nevešto, tako da ruši ležerni ton koji se provlačio kroz celi film. Lolo najdenom postaje izrazito ozbiljan i to deluje veštački, jer ne samo da ruši komediju koju je do tada gradio, nego ne uspeva da razvije trilersku napetost, niti da bude ozbiljna studija edipalnosti kod mlade, blazirane i indisponirane buržoazije, što je neskrivena namera. Na kraju se Julie Delpy ni toga ne drži do kraja, nego sve još jednom okreće nazad na happy end, koji i očekujemo u ovakvim laganim komedijicama. Ali zez je u tome da je ritam već nepovratno izgubljen.

 Tvrdnja s početka još uvek stoji: neka se Julie Delpy bavi glumom. To joj odlično ide. Za ovo ostalo ipak treba i više šlifa i drugačijeg šlifa.

The Ones Below

2015.

scenario i režija: David Farr

uloge: Clemence Poesy, David Morissey, Stephen Campbell Moore, Laura Birn

Mala zgrada u finom kvartu. Na gornjem spratu par, muškarac sa “startnim” poslom u finansijama Justin (Campbell Moore) i njegova trudna, “sijajuća” žena Kate (Poesy). Na donjem novi stanari, poslovnjak-ajkula Jon (Morissey) i njegova “trofejna” skandinavska žena Theresa (Birn), takođe trudna. Kakva je verovatnoća da se tako nešto posloži?

Naravno, njih dve će instantno kliknuti u smislu zajedničkih trudničkih aktivnosti. I kako Kate želi pokazati da su ona i Justin dobre komšije, doći će i do večere. Ali kombinacija Theresine loše navike da pije kad je muž ne gleda, crknute sijalice i strmih stepenica rezultiraće tragedijom i svađom među parovima.

Međutim, par meseci kasnije, Kate ima sina, a Jon i Theresa su spremni da krenu ispočetka... Baš u to doba Kate počinje da oseća da je nešto čudno s njima, kao da srljaju na njen život i život njenog sina. Jesu li to samo paranoje uslovljene post-porođajnim psihozama (prvi meseci su izuzetno zajebani, posle se čovek nekako navikne)? Ali, znate onaj kliše, to što je neko paranoičan ne znači da mu ne rade o glavi.

Televizijski i filmski scenarista David Farr (Hannah, The Night Manager) po prvi put režira i čini se da je shvatio suštinu posla. Scenario, iako neverovatan u detaljima, nudi obrat ili dva na pravom mestu i ostavlja mogućnosti za napetost koje Farr koristi u kreiranju atmosfere. Naravno, ugroženo dete ili njegova majka su zicer za napetost čak i kod publike koja nema svoje dece, ali to ovde ne deluje kalkulantski i klišeizirano. Farr uspeva da generalnu društvenu opsesiju štićenja majki i dece prevede u vrlo specifičnu i detaljnu pretnju sa motivacijom u koju se može poverovati i, naravno, sa dozom sumnje.

 Na tom polju, očiti uzor mu je bio Polanski, taj stari majstor klackalice između paranoje i pretnje. Sa svoje strane, i glumci su svoj posao odradili vrlo solidno, počevši od svojih pojava: agresije, pretnje, zbunjenosti, zabrinutosti... Ono što The Ones Below čini i pored vidljivog filmskog inženjeringa vrlo dojmljivim filmom je posvećenost detaljima, naročito onim koji se tiču očekivanja prinove i toga kako prvi meseci detetovog života utiču na roditelje. Taj procep između želje da učinite sve kako bi se pobrinuli za dete i osećaja da ste na izmaku snaga izgleda upravo tako.

La tete haute / Standing Tall

2015.

režija: Emmanuelle Bercot

scenario: Emmanuelle Bercot, Marcia Romano

uloge: Catherine Deneuve, Rod Paradot, Benoit Magimel, Sara Forestier, Diane Rouxel

Odrastanje je zajebana stvar, posebno ako nečega fali: finansijskih sredstava, roditeljske ljubavi, makar minimalne discipline ili, najuopštenije, iskrenog interesa za dete. Rezultati nisu sigurni čak ni kad svega toga ima, uvek se može dogoditi nekakva trauma, a čak i bez toga osoba može izrasti u propalicu. “Loše seme”... “Takva je sudbina”, iako u to ne verujemo baš. Svako se može saplesti, neki će ustati, neki neće. Sudbina tu najčešće ima drugo ime, milion imena, a većina se može trasirati nazad do roditelja. Neki ljudi ne bi smeli imati decu...

 Šta reći o mladoj i neurotičnoj majci (Forestier) dvoje dece koja je pozvana na razgovor kod sutkinje za decu (Deneuve), tamo popizdi, što se dešava naročito ako je osoba neobrazovana, preopterećena, pomućene svesti i kratkih živaca, a za svaki slučaj je spremila sve stvari za starijeg sina, za svaki slučaj da joj ga sud i socijalna služba oduzmu? Reći ćemo da nije neki materijal za majku, da nema niti pravu motivaciju niti dovoljne snage i posvećenosti za ulogu koja će joj oduzeti dobar deo života.

Pogađate šta će se dešavati s detetom u narednih 10 godina boravka po domovima ispresecanih sa boravcima u nestabilnom domu sa majkom i mlađim bratom, uz posete sudu i odsustvo iz škole. Da, nasilni ispadi, sklonost kriminalnom ponašanju, krađe i “pozajmljivanje” automobila. Za momka po imenu Malony (Paradot) koji često skriva pogled ispod kape ili kapuljače se zaista može reći da je problematičan i pravo je pitanje čiji je on problem. Majka je uglavnom nesvesna, preokupirana sobom, svojim ovisnostima, novim frajerima i životom na margini. Ali sutkinja brine i uvek mu uz bukvicu pruža novu šansu da se popravi toliko da može opstati u društvu. Ne treba posebno naglašavati, Malony te šanse nemilice troši. Jer ne zna drugačije.

Na kraju će dospeti i u institucije, u različite popravne domove i maloletničke zatvore, sutkinja će dobiti pomoć u socijalnom radniku Yannu (Magimel) koji je i sam proizvod sistema i koji se malo svojom voljom, a malo i na insistiranje sutkinje izvukao i rešen je da pomogne momku kojem nije pružena šansa. Pitanje je da li će oni moći ili je potrebna jedna hrabra devojka (Rouxel), dovoljno hrabra da bi se sa takvim likom uopšte petljala, da ga izvuče.

 Šta zapravo osoba odrasla pod tutorstvom sistema zna o društvu? Jasno, voli majku i brine za nju, ali to je inercija porodičnih veza više nego svesna ljubav. Takođe, brine za mlađeg brata da ne krene njegovim stopama i ne iskusi njegovu sudbinu, i to je iskrena briga, ali dolazi iz vrlo ograničenog iskustva. Malony nikada nije iskusio normalnost i pitanje je može li i pored očitih motiva u njoj preživeti. Lakše bi bilo kada bi igrao po pravilima, ali on jednostavno to ne zna, nije takav tip i predaje se impulsima.

Ponekad je sama tema filma dovoljna da nas drži prikovanima za ekran i ovde je to slučaj. Gledajući ovaj film, upoznajemo lice i naličje sistema koji služi da dopuni ono što neki od nas ne mogu dobiti kod kuće. Ali La tete haute je, iako interesantan, daleko od savršenog filma. Za početak, šetnje između popravnih domova, zatvora i sudskih saslušanja su prečeste i previše brojne, a ne otkrivaju svaki put nešto novo, pa su redundantne. Takođe, likovi su napisani samo kao grube skice i društvene funkcije, pa čak ni Malony kao protagonista nije zapravo do kraja razvijen lik kojeg možemo zamisliti kao živo biće.

Međutim, naturščik Rod Paradot je odličan izbor i uspeva da bez treninga kanalizira taj angst i bes mladog čoveka izgubljenog u svetu koji ne razume i koji ga zapravo neće. Neki kritičari su povlačili paralele sa Truffautovim Les quatre cents coups (1959) i ulogom koju je ostvario Jean-Pierre Leaud i to je očito bio autoričin cilj, ali ipak nemojmo preterivati, iako Paradot ima materijala i pokazuje dovoljno hrabrosti za glumačku karijeru. Benoit Magimel i Sara Forestier su ograničeni svojim likovima, ali uspevaju da nam ih približe i učine ljudskijima i životnijima. A posebnu pohvalu zaslužuje Catherine Deneuve koju isključivo vidimo u njenom radnom okruženju, bez ičeg privatnog (osim u jednoj jedinoj sceni razgovora), kako vrši svoju funkciju, citira zakone i govori životne lekcije, a neretko je pasivni objekat besa i frustracije koju ispoljava Malony. Nezahvalna je to uloga za glumicu tog nivoa i renomea, ali Catherine Deneuve ne bi bila jedna od najboljih živih glumica kad i tome ne bi prišla sa integritetom i od sutkinje načinila osobu i filmski lik za pamćenje.

 Emmanuelle Bercot je pre svega glumica koja se upustila u autorske vode. Baveći se uglavnom lakšim temama poput seksualnog sazrevanja tinejdžera (Clement), celebrity kulturom (Backstage) ili putovanjem koje će razbistriti sve (Elle s’en va), uspela je da se pozicionira u nekakvom srednjem ešalonu francuskih autorica, dok je igrajući u tuđim filmovima (recimo kod još jedne glumice-autorice Maiwenn u Polisse i Mon roi) zadržala reputaciju pouzdane glumice od integriteta. La tete haute joj je prvi izlet u ozbiljnu tematiku i tu pokazuje da zna prepoznati i izabrati, ali ne i u potpunosti doraditi priču, kao i da bolje režira glumce nego što za njih piše. Ono što je presudno je tema, zbog nje ćete film pogledati ili će vas odbiti. Pošteno.

Edge of Winter

2016.

režija: Rob Connolly

scenario: Rob Connolly, Kyle Mann

uloge: Joel Kinnaman, Tom Holland, Percy Haynes White, Shiloh Fernandez, Rossif Sutherland

U suštini, ovo bi mogao biti moj tip filma. Žanrovski gledano, u pitanju je kombinacija socijalne i porodične drame sa pod-tonovima trilera i recimo misterije, mesto radnje je snežna zabit i to kanadska, a glavna zvezda filma je zanimljiv glumac koji nikako da realizira svoj zvezdani potencijal, što je možda rezultat pogrešnih casting izbora, a možda loše sreće. Naravno, ništa tu nije novo ni neviđeno, pitanje je samo koliko šabloni i prigodna motivacijska i dramaturška rešenja mogu potopiti film.

Elliot (Kinnaman) je čovek koji je zeznuo sve što je mogao. Živi u malom samačkom stanu, trenutno je bez posla, sa rukom u gipsu. Nije da se previše pitamo, ali uskoro ćemo dobiti odgovor. Sad, takvom Elliotu je poveren zadatak da čuva klince, petnaestogodišnjeg Bradleya (Holland) i dvanaestogodišnjeg Caleba (Haynes White) dok je njegova žena na odmoru sa ne tako novim mužem. Elliot to oduševljeno prihvata, čak i ne traži pomoć njene majke. Kao da je svestan da u svom životu jedino klince nije sjebao, valjda zato što je s njima imao relativno malo kontakta. Sa druge strane, oni ga ne poznaju, ozbiljniji i odgovorniji Bradley ga pomalo prezire, a pomalo ga se plaši, dok je mlađem Calebu otac-baraba čak i simpatičan lik.

Šta će takav otac raditi sa sinovima o kojima baš i nema pojma? Ideju će mu dati oni sami, potpuno slučajno: kad nađu njegovu lovačku pušku ispod kreveta. “Novi tata” je fićfirić koji ih sigurno nije učio da odgovorno upravljaju oružjem, pa će pravi tata od dečaka napraviti muškarce na izletu o kojem oni neće pričati majci. Odu oni duboko u šumu, na mesto bivšeg kampa za drvoseče, ispale koji metak, Brad nije oduševljen pucanjem, a Caleb posledicama istog. Šta im još otac može pokazati? Vožnju, to sigurno nisu probali. Saberite dva i dva, pijanog oca, klince koji se svađaju i nekog ko ne zna da vozi za volanom, pa je jasno da će džip ostati nasukan u dubokom snegu.

Kada tokom noći provedene u autu Elliot sazna da se klinci zbog očuhovog posla sele u London, u njemu se budi gotovo psihopatski instinkt da ih ne pusti od sebe. Umesto prema magistralnom putu, on će klince odvesti prema lovačkoj kolibi na drugom kraju šume. U njegovoj maničnoj glavi se porađa ideja o survivalističkom životu oca i sinova u prirodi. Ali koliba nije njegova... Šta će se desiti kada se u njoj pojave dvojica frankofonih lovaca (Fernandez, Sutherland) kojima se isto tako pokvario auto?

Nakon poslednjeg velikog otkrića (u suštini standardnog motivacijskog okidača), nastupa očekivana dramaturgija preživljavanja. Čak ni ideja o odsutnom, po čuvenju neozbiljnom, a svakako problematičnom ocu koji je istovremeno i zaštitnik i tamničar i generalno neko kojeg se treba bojati nije toliko nova koliko je perfidna i zapravo pro-sistemska. Svako ko štrči, bilo temperamentom, bilo stavom, nije ništa drugo do devijant, psihopata, opasnost po sebe, društvo i porodične vrednosti, bez obzira na njegovu biološku ulogu oca.

 To, međutim, nije najveći problem filma. Problem je što je Elliot jednostavno maničan lik bez ikakvog uporišta u realnom svetu, napisan kao u suštini grozna, skoro neljudska konstrukcija. Njegovi postupci su apsolutno nepredvidljivi. Da li biste nekom takvom ostavili decu na čuvanje? Nisam ni sumnjao. To u problem stavlja samog Joela Kinnamana, inače ekspresivnog glumca kojem stoje neurotični likovi. On se trudi da Elliota nekako “očoveči”, ali mu to ne uspeva. Nije njegova krivica, problem je u takvom tankom scenariju.

Tallulah

2016.

scenario i režija: Sian Heder

uloge: Ellen Page, Allison Janney, Tammy Blanchard, Evan Jonigkeit, Felix Solis, David Zayas, Uzo Aduba, John Benjamin Hickey

Tallulah može biti izuzetno frustrirajuće filmsko iskustvo ako idete sa očekivanjima da je za film nužno da ima likove ukorenjene u realnosti, čiji postupci imaju uverljivu motivaciju i kao takvi se daju složiti u koherentnu (i ako je moguće zanimljivu) fabulu. Tallulah nije takav film i autorica Sian Heder, inače poznata po seriji Orange Is the New Black, to “offira” još na početku ubacujući nenadani magijski realizam u inače realistični “setting”.

 Isti taj motiv magijskog realizma, lebdenje, ponoviće se još dvaput, jednom u konverzaciji na sredini filma, i na samom kraju kao podvlačenje jedne od poenti filma. Naravno, te ekskurzije nisu baš potrebne i dosta razbijaju ionako krhki ritam filma, baš kao i flashback momenti koji takođe dolaze na naivnu naplatu.

Te iritantne stvari bi u nekom drugom filmu bile siguran znak scenarističke i rediteljske neveštosti i pretencioznosti. Međutim, sa Tallulah to nije slučaj kao što bi bio sa nekim regularnim indie Sundance filmom. Ovde se čak i glavni element zapleta, otmica bebe, ne koristi za dobijanje jeftinih moralnih poena i još jeftiniju melodramu, nego tak kao konstrukcija koja spaja tri čudne junakinje filma koje kao da su ispale iz reality TV programa i koje su svaka na svoj način loše majke.

Tallulah je upravo to: studija lošeg materinstva. Allison Janey igra Margo, sredovečnu depresivnu gospođu kojoj se brak raspao kada se muž deklarisao kao gay, a svaka iluzija porodice se raspršila kada je sin Nico (Jonigkeit) usled majčinog gušenja odlučio da živi kao klošar sa naslovnom junakinjom koju igra Ellen Page. Tallulah, klošarka koja se kroz život napatila toliko da je izabrala život na apsolutnoj margini, zapravo čak i nije majka, ali će to instant-postati sticajem okolnosti, za šta je zaslužna pijana bogataška žena Carolyn (Blanchard).

 Hajdemo od samog početka. Umoran od nomadskog života na margini, Nico jedne noći odlazi bez pozdrava i Tallulah kreće za njim na jedino mesto na kojem bi on mogao biti – kod njegove majke. U tome će ga preduhitriti, pa će njen prvi susret s Margo proći u hladnom tonu. Nemajući drugu ideju, Tallulah će se ušunjati u fancy hotel i pokušati da se nahrani ostacima od “room service”-a da bi je pred vratima ulovila već pijana Carolyn i, misleći da je ona deo hotelskog osoblja, uvalila joj dvogodišnju kćerku na čuvanje dok ona ide u štetu, tražeći potvrdu od muškarca.

  Treba li posebno naglašavati da je Carolyn i sama jedva na nivou dvogodišnjeg deteta i da kao takva sigurno nije sposobna da bi se o bilo kome na bilo koji način brinula. Za Tallulah je to isprva prilika za laku zaradu, kako moralno ispravnu (čuvanje deteta), tako i za onu ne baš prihvatljivu (bunarenje i krađa), ali kada se Carolyn vrati obeznanjena od alkohola, Tallulah će pomisliti da bi maloj bilo bolje čak i sa njom nego sa takvom majkom.

Sa detetom u rukama se pojavljuje kod Margo na vratima, kaže da je mala njena i Nicova kćerka i dve žene otpočinju odnos u kojem će se Tallulah naučiti elementarnoj odgovornosti za sebe i druge, a Margo kako se opustiti i izaći iz očaja. U međuvremenu će Carolyn podići buku, čak i više nego što bi to želela, a u potragu se uključuje policija oličena u detektivu Richardsu (Zayas), a nju ispituje agentica socijalne službe (Aduba). Spoj ozbiljne drame i komedije zabune može da počne i biće pojačan stvarima poput slučajnih susreta i vesti u novinama i televiziji koje će Tallulah sklanjati iz vidokruga drugih ljudi, koliko god može i dokle god može...

Naravno, osnovne premise su blesave. Prvo, čak ni najnesposobnija majka neće pitati slučajnu prolaznicu da joj čuva dete, nego će makar pozvati nekoga iz oglasa, platiti dogovoreni iznos i oterati dotičnu osobu iz sobe pre nego što zaspi. Drugo, da li bi osoba koja patološki beži od odgovornog života sebi na vrat natovariti odgovornost kao što je to tuđe dete, umesto da, recimo, prijavi nesposobnu majku nadležnima, ako i to? Treće i konačno, kakva majka ne poznaje sina toliko da bi mogla oceniti je li on tip koji bi ostavio ženu i dete u kombiju ili nije, pa onda tek tako veruje osobi koja joj se pojavljuje na vratima drugi put sa detetom nakon što je prvi put došla potpuno sama?

Takođe, likovi su blesavi, rekoh kao pozajmljeni sa reality televizijskih programa. Međutim, tu treba znati jednu stvar: reality TV persone ne postoje zapravo, one su upravo – smišljene i odigrane persone za potrebe publike, a iza toga se kriju neke sasvim drugačije osobe. Debitantkinja u formi dugometražnog filma Sian Heder je toga sasvim svesna i situaciju okreće u svoju korist izborom glumica. Ellen Page bez problema kanalizira mladalačku anksioznost, Allison Janney frustraciju sredovečne ostavljene žene koja je kroz život uvek išla pomoću intelekta. Njih dve su deset godina ranije igrale skupa u Juno, tada majku i kćerku, što je ovde oneobičeno i pretvoreno u instant-familiju. Tammy Blanchard, međutim, ima najnezahvalniju ulogu da igra karikaturalno napisan lik i do samog kraja se muči da ga učini iole realno zamislivim, što je šteta, ali njen je tek manji deo krivice.

Kao studija jedne pojave, odnosno njenog naličja (jer je materinstvo automatska stvar dok se ne umeša depresija), Tallulah izuzetno uspeva. Materinstvo je ovde prikazano kao nepredvidljiva stvar, često neuhvatljiva, ponekad neprijatna, jedna od onih koje menjaju život i za koje ne postoji šablon ili udžbenik, već iziskuje puno osećaja. Tallulah je zapravo proširenje i produbljenje prvog kratkometražnog filma Hederove, Mother (2006) zasnovanog upravo na premisi o nepoznatoj osobi koja čuva dete labilnoj bogatašici.

 I pored svojih mana, oslanjanja na indie šablone i konstrukcija “na dugačkom štapu” Tallulah je zanimljiv naslov koji će možda zbog svoje distribucije biti još zanimljiviji. U pitanju je Netflixov projekat, što će reči još jedan naslov koji može redefinirati sistem globalne distribucije, te svakako najhrabriji i najslobodniji projekat te distributersko-producentske kuće. Sve u svemu, sasvim solidno.

Midnight Special

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

scenario i režija: Jeff Nichols

uloge: Michael Shannon, Joel Edgerton, Jaeden Lieberher, Adam Driver, Kirsten Dunst, Bill Camp, Scott Haze, Sam Shepard

Neke filmove možemo oceniti prema onome što vidimo i čujemo, odnosno što nam autor pokazuje i govori, a za neke je potrebno i malo vere kao nekog čarobnog sastojka. Iako Midnight Special vrvi od elaboriranih i vrlo precizno postavljenih detalja koji film čvrsto vezuju za svet modernog američkog Juga i mitske Americane, te elemenata žanra i neskrivenih citata drugih, legendarnih žanrovskih filmova, ipak nam je potrebno nešto s one strane razuma da bismo ga doživeli na pravi način. Potrebna nam je vera, ne nužno u višu silu ili kosmologiju sveta (iako Midnight Special nosi žanrovsku odrednicu “science fiction”), koliko u to da Nichols tačno zna šta radi i šta želi da postigne svakim svojim kadrom i svakom replikom dijaloga.

Fakat je da je Nichols pažljiv i metodičan autor koji bira svoje autorske projekte, zato u celoj karijeri pre Midnight Special ima samo tri dugometražna filma snimljena u nezavisnoj produkciji iza sebe. Fakat je i da ćemo ove godine imati prilike da vidimo dva njegova filma, oba snimljena u studijskom sistemu i oba sa premijerama na velikim evropskim festivalima. U tom smislu je prvi od njih, Midnight Special koji nam dolazi sa berlinskog festivala, manji iskorak iz zone ugodnosti, projekat u principu veran Nicholsovom indie opusu, samo pomeren u smeru žanrovskog filma. Loving koji je imao premijeru u Cannesu i koji očekujemo krajem godine je već druga priča: studijska drama o rasizmu koja bi se mogla umešati u borbu za kipiće.

Još je tu fakata. Michael Shannon koji se profilira kao jedan od glumaca srednje generacije sa najsnažnijim prisustvom na ekranu igra u svakom Nicholsovom filmu. Epizodna uloga Sama Sheparda takođe nije novost za Nicholsa, veliki glumac je iskorišten perfektno u Mudu. Nichols takođe ima nos za decu-glumce i to ovde demonstrira sa izborom Jaedena Lieberhera (to je onaj simpatični klinac koji uspeva da deli ekran sa Billom Murrayem u St. Vincentu) za centralnu i u neku ruku naslovnu ulogu.

Dalje, za Nicholsa su detalji i lokacije užasno važni. Njegov svet je ruralna Amerika (najčešće Jug) nastanjena jednostavnim ljudima, sa svojim starim automobilima, putevima, motelima, benzinskim pumpama, širokim pejzažima, muzikom, “folksy” likovima, pričama i stanjem uma. Nichols se takođe oslanjao na žanrove i pod-žanrove, u Shotgun Stories to je bio “backwoods noir”, u Take Shelter je okruženje bilo pred-apokaliptično, dok je Mud bio pre svega film o (prisilnom) odrastanju, ali je pre svega ostajao u okvirima arthouse kinematografije. Midnight Special je njegov najžanrovskiji film do sada, spoj filma ceste, potere, avanture i SF-a, i to nas dovodi do još jednog fakta. Nichols je vrlo otvoren prema tome šta mu je poslužilo kao uzor i inspiracija: za Mud je to bila proza Marka Twaina, a ovde su to klasici Stevena Spielberga i Johna Carpentera čiji je Starman (1984) poslužio kao model za osnovni zaplet.

Nichols ima i svoj set tema kojima se bavi kroz filmove. To su prijateljstvo, lojalnost, čast, familija, a posebno roditeljstvo i to iz unikatne muške perspektive, dato pre svega kao odnos očeva i sinova, što bioloških, što u socijalnom smislu. Svega toga ima i u Midnight Special uz dodatak jedne sasvim nove teme: filozofske meditacije o izuzetnosti.

Okolišam sa iznošenjem radnje, a za to imam valjan razlog. Midnight Special je jedan od onih filmova koji počinju “in medias res” i postavljaju stvari koje se na prvi pogled čine nepovezanim i kao da imaju funkciju da nas navedu na krivi trag, da bi kasnije postale esencijalne za dalji tok. Tako Roy (Shannon) i Lucas (Edgerton) usred noći odvode dečaka iz zatvorene komune, odnosno religijskog kulta kojim upravlja Calvin (Shepard). Stavljaju naočare za noćno gledanje, gase svetla na autu i nestaju u mraku. Pitamo se jesu li njihove namere časne.

Međutim, dečak Alton (Lieberher) se ne buni, čak deluje kao saučesnik, ako ne i inspirator te noćne akcije. I on ima par naočara, onih za plivanje, ali tu nije reč o imitaciji odraslih nego o nečemu ozbiljnijem. On nije običan dečak, on spava danju, a budan je noću, sluša radio-talase i satelite, govori jezike koje ne razume, spaljuje pogledom i imperativ mu je da bude u određeno vreme na određenom mestu, na hiljade kilometara daleko. Roy je njegov otac, a Lucas, bivši cestni policajac, Royev je prijatelj od detinjstva.

Njihov je zadatak provući se neopaženo do Altonove majke (Dunst), pa onda do tog mesta, a putem ih jure i dvojica Calvinovih ljudi, bivše braće po veri, ali i vladine snage koje predvodi analitičar NSA Sevier (Driver). Sektaši Altona smatraju prorokom ili čak božanstvom, a njegove poruke biblijskim, pa im je on neka vrsta totema, dok državne agencije u njemu vide potencijalno oružje, ali i potencijalnu opasnost.

Sada dolazimo do glavnog i najtežeg pitanja: je li, odnosno koliko je Midnight Special dobar film? Loš svakako nije, ne može biti uz apsolutno doziranu i perfektnu glumu Michaela Shannona, Joela Edgertona, Kirsten Dunst i Jaedena Lieberhera, pa i relativno male epizode Sama Sheparda, Billa Campa i Scotta Hazea. Čini se da je jedino Adam Driver, na putu da posle reboota Star Wars franšize postane velika zvezda, tu izvukao deblji kraj jer njegov lik ostaje nepovezan i nedorečen, bez jasne motivacije za svoje kasnije postupke. Ne može biti loš ni sa tako postavljenim kadrovima i pažljivo smišljenim dijalozima koji u datom trenutku vrlo malo pokazuju ili govore, ali su svejedno veoma znakoviti samo ako verujemo autoru.

Istina je da Midnight Special nije naročito originalan film, Nichols to i ne krije svim tim pozivanjem na Starmana, Close Encounters of the Third Kind i još nekoliko filmskih naslova. Može se tu iščitati i uticaj serije The X Files, po dinamici su verujući Roy i razumni Lucas solidan pandan agentima Mulderu i Scully, a i mehanika filma je takva da bi se savršeno uklopio kao specijal kakve su kreatori serije radili za kraj sezone. Ali ako to sagledamo u odnosu na ono što nam Hollywood servira u poslednje vreme (franšize, nastavke, remake, restart i reboot varijante starih filmova, iskrižane svetove i filmove stvorene isključivo za postojeću fan-bazu), Midnight Special postaje školski primer filmske zabave starog kova.

I opet dolazimo do presudnog pitanja vere. Odnosno, koliko verujemo da Nichols zna šta radi, pa da možemo pokazati razumevanje i toleranciju za ne baš sitne nedostatke? Recimo rupe u scenariju i motivaciji pojedinih likova koje mogu biti produkt stihijskog skraćivanja, ali i autorovog preteranog oslanjanja na elipse od kojih neke nije zaokružio. Ili tempo filma, namerno spor tako da deluje metodično i podiže nam očekivanja. To radi svoj posao dokle god verujemo autoru da najbolje čuva za kraj. To ovde naprosto nije slučaj, a kraj je možda vizuelno poetičan, ali je apsolutno generičan, na ivici toga da uništi ono što je Nichols sa glumcima i saradnicima brižljivo gradio kroz prethodnih 100 minuta filma.

Prethodni Nicholsovi filmovi, pre svega Mud, su bili vrlo dobri, čak blizu remek-dela. Midnight Special to nije. Možda je to stvar tranzicije iz sveta nezavisnog filma u Hollywood, premda se Nichols izborio za autorsku kontrolu. Možda je stvar pritiska vremena i tempa stvaranja filmova. Nichols je znao da pravi dugačke pauze između projekata, a ove godine ima dva visokoprofilna filma, pa Midnight Special deluje kao da je završen na silu. To opet nije razlog da ga ne pogledate ako ste u prilici. Daleko je od savršenog, ali je svakako vredan pažnje.

Mon roi / My King

2015.

režija: Maiwenn

scenario: Maiwenn, Etienne Comar

uloge: Emmanuelle Bercot, Vincent Cassel, Louis Garrel, Isild Le Besco, Christele Saint Louis Augustin, Patrick Raynal

Skijanje i nesreća, gospođa od 40-ak godina se niz padinu spuštala malo prebrzo, skije su joj se ukrstile i ona je poletela i pristala sa neprijatnom povredom kolena koja zahteva nekoliko meseci rehabilitacije. Nakon hitne medicinske pomoći, njen prvi kontakt sa spoljnim svetom je psihijatrica koju povredu kolena (fr. genou) tumači fonetskim rastakanjem na zamenice “je” (ja) i “nous” (mi), odnosno implicirajući da je nesrećna žena pobrkala indivudalne i zajedničke prioritete u životu. “Možda je to popularna psihologija, ali to ne znači da nisam u pravu”, kaže ona. Iskreno, da je meni pokušala da proda takvu foru, potrudio bih se da ostane bez posla, struke radi.

Bilo kako bilo, naša gospođa, saznajemo da je zovu Tony (Bercot), a tek kasnije ćemo otkriti da joj je pravo ime, ironije li, Marie-Antoinette, dobija lečenje u banji na obali mora, dnevne vežbe, masaže, terapije i ostalo. Njeno stanje se popravlja, na šta utiče i sprijateljivanje sa mlađim, muškim pacijentima sa kojima nema ništa zajedničko. Ona je buržujka, oni su šljakeri. Ona je belkinja, oni su uglavnom imigranti. Ona je Parižanka, oni su provincijalci. Ali ona je u njihovom društvu srećna, vesela i rasterećena.

Međutim, oporavak u banji služi samo kao okvir za njenu šetnju kroz uspomene i hronološku rekonstrukciju njene veze sa Georgiom (Cassel), od upoznavanja koje je možda fingirani “meet cute” momenat, pa do kraja, ne baš srećnog. Nije to nikakav “spoiler”, frajer se ne pojavljuje u bolnici. Veza, normalno, prolazi kroz svoje faze, od zaljubljenosti do svađanja, mirenja, ucena i prezira, i ima svoj legalni bagaž (brak) i ljudsku posledicu (dete). Francuska bračna drama, ništa novo na kugli zemaljskoj. Pa, kako se uzme...

Kao što je lečenje okvir za razmišljanje o propaloj vezi, tako je i ta veza okvir za razmišljanje o slobodi i dostojanstvu, zapravo borba za slobodu i dostojanstvo nakon nekoliko godina provedenih u magnovenju i opijenosti. Oboje su ljudi sa svojim problemima, možda čak i patologijama, sa ponosom koji prerasta u ego-trip i oboje prolaze kroz teške trenutke, što sami, što zajedno, sa ili bez ideje kako dalje. S tim da je film celi izložen iz Tonine perspektive i, uz sve njene mane i iskliznuća, stoji na njenoj strani. Zapravo, iako su njeni motivi za petljanje sa Georgiom možda moralno upitni na početku, jasno je da je on bliže zlikovcu u priči. Naprosto, taj sebični čovek dečačkog šarma oko sebe stvara haos onako kako to rade nedozreli muškarci, od neodgovornih poslovnih do neodgovornih životnih odluka: sudski izvršitelji mu plene imovinu pred trudnom ženom, on se patološki brine oko bivše devojke, pije, drogira se, vara Tony (čak imamo i “I did not have sex with that woman” momenat), nestaje na neodređeno vreme i čini apsolutno sve da zadovolji samo svoje potrebe.

Ovakve drame o vezama jako zavise od glumaca i Mon roi je zbog njih gledljiv film. Najveće iznenađenje je Louis Garrel, inače glumac limitiranog talenta, koji vrlo brzo uspeva da pogodi ton u epizodnoj ulozi Toninog brata koji jedini od početka insistira na tome da nešto ne štima u Georgiovom odnosu do njegove sestre, ali uspeva da ostane pristojan. Emmanuelle Bercot je apsolutno sjajna u glavnoj ulozi i nosi ceo film svojom energijom. Međutim, zbog faza i previše tačkica koje nedostaju među njima, njen lik pati više nego što ga njena gluma može izvući. U dosta većem problemu je Vincent Cassel, čiji je lik prilično jednodimenzionalna konstrukcija na tragu “manic pixie dream girl” u muškom obliku. Ali dok njegov šarm možemo kupiti, njegova budalastost je prenaglašena, što posebno smeta u scenama gde Georgio pokušava da igra na kratu straha i ucene.

U suštini to je stvar pisanja. Epizodična struktura omogućava jake momente, ali oni su često zasenjeni slabijima, kao i činjenicom da celina jednostavno deluje suviše proizvoljno. Umesto da na određenim mestima podvlači očito, Maiwenn bi se morala pozabaviti detaljnijom motivacijom za postupke svojih likova. Naprosto, nije nam jasno zašto likovi donose baš takve odluke baš tada, a ne ranije u sličnim okolnostima. Lako za Georgia, on je samoživi ludak, ali zašto bi Tony, navodno samosvesna ženska, školovana, sa finim zvanjem i tako dalje, pala na njega dalje od kratkoročne fascinacije šarmom i eventualno novcem. Opravdanja tipa “to je život” i “čudni su putevi Gospodnji” od gledaoca zahtevaju suviše dobre volje i vere da Maiwenn zna šta radi, a na šta nije baš svako spreman. Uostalom, ona na taj način gura glumce u procep.

To ne bi bilo čudno da i ona sama nije primarno glumica, pa tek onda autorica. Sklonost ka ispitivanju autorstva i glume ona je pokazala u prva dva filma, donekle i u trećem, dosta cenjenom Polisse (2011). Upravo je Polisse jako značajan, potpisni film za Maiwenn i u njemu se vrlo jasno mogu očitati gorki autobiografski detalji. To je prisutno i u Mon roi, i naslov je tu indikativan dokle dopire fascinacija nekom osobom. Samo što je, za razliku od tada maloletne autorice, njena junakinja već izgrađena ličnost, a ni Georgio nije baš tolika faca kao što je to svojevremeno bio Luc Besson. Emocija i ideja su prisutne u filmu i to je jasno, ali je zbog autorske nespretnosti i logičke nezaokruženosti Mon roi malo klimav film.