Mom and Dad

2017.

scenario i režija: Brian Taylor

uloge: Nicolas Cage, Selma Blair, Anne Winters, Zackary Arthur, Robert Cunningham, Olivia Crocicchia, Lance Henriksen, Sharon Gee

Dva su faktora koja će privući publiku da pogleda Mom and Dad. Prvi je Nicolas Cage koji ima jedan od onih svojih epskih “meltdown” momenata na ekranu koji ovde potpuno ima smisla. U tom sceni on lamentira nad svojim sredovečnim životom i razvaljuje bilijarski sto koji je postavio u podrumu dok peva dečiju pesmicu Hokey Pokey. Od Cagea i očekujemo ludorije na ekranu, ali ovde je prevazišao samog sebe, a scena ostavlja kombinaciju smeha, nelagode i konačnog razumevanja određenog mehanizma kao što bi to učinio kakav etično upitni YouTube klip.

Drugi je reditelj Brian Taylor koji je sa kolegom Markom Neveldineom zajedno režirao čudne, inovativne, dinamične iako ne uvek (zapravo dosta retko) uspele žanrovske filmova kakvi su Crank i njegov nastavak s podnaslovom High Voltage, Gamer i nastavak Ghost Rider: Spirit of Vengeance. Neveldine se nije baš proslavio sa žanrovski čistim The Vatican Tapes, pa valja videti kako se Taylor pokazao oslanjajući se više na začudnost nego na čisti žanr. Što nas dovodi i do trećeg razloga za intrigiranost – ovaj komad žanrovskog filma (reč je o horor-komediji) ima neapologetski uvrnutu premisu i traži od nas potpuno poverenje što je u današnje vreme moralno (pre)osetljive, neduhovite ili sitničave publike prilična hrabrost.

Premisa od koje sve počinje sa onom ružnom špicom koja pokušava da imitira i B-filmove i televizijski serijski i reality program je ta da roditelji potaknuti signalom sa televizije (može biti reč i o oružju psihološkog rata, ali i o nekoj formi virusa – ali je svakako MacGuffin) kreću na ubilački pohod prema svojoj deci i pritom nisu zombiji bez mozga, već su u stanju planirati kompleksne sheme ubistva. Vredi zabeležiti da tuđu decu (ispostaviće se bitnim da za taj status ne postoji “age limit”) ne diraju ukoliko im baš fizički ne stanu na put. Tako da ćemo ceo film pratiti tok maminog (Blair) i tatinog (Cage) ubilačkog pohoda, odnosno preživljavanje njihovih potomaka, kćeri srednjoškolke (Winters) i sina na pragu puberteta (Arthur).

Dobra stvar sa svim tim je apsolutno odsustvo romantizacije žrtve. Kćerka reži na sve koji nisu njena najbolja prijateljica (Crocicchia) ili dečko (Cunningham), sebična je, samoživa i milenijalski antipatična, a sin je jedan od onih klinaca koji za sobom ostavljaju neverovatne količine nereda. Ništa bolje nisu prošli ni počinioci – sredovečni luzeri koji, kao sredovečni, proćelavi, salasti otac sanjaju o “danima ponosa i slave” u svojim srednjoškolskim danima ili kao anestezirana, preumorna, besposlena i banalizirana majka domaćica o karijeri koje se odrekla radi podizanja familije.

Stvari ne ispadaju onakvim kakvim ih zamišljamo ili kako smo uvereni jer nama to pripada kao nekakvo prirođeno klasno pravo. Odjednom više nismo mladi i puni energije, nego starimo i postajemo umorni, šanse nikada nismo imali ili smo ih propustili. Lako je tačno odrediti trenutak kada se ta promena dešava i to rade Taylorovi likovi (trenutak kad su zamenili društvene uloge i postali roditelji), ali ne i sam Taylor znajući da je istina kompleksnija od toga. On je, pak, na pravom tragu kada pretpostavi da je tu reč o narativima koje društvo forsira, a koji ne samo da nisu kompatibilni sa realnim svetom, nego se ne slažu ni jedan sa drugim, narativ o prioritetu uspeha kosi se sa narativom o prioritetu familije. I ta kuća u predgrađu i taj njihov naizgled uređen život dovoljan da se zapitamo šta im fali ne znače da se oni ne osećaju zarobljeno, očajno, promašeno.

Ali jedna nekoliko puta ponovljena sociološka opaska ne čini dobar film automatski. I zaista, scenario je mogao biti dorađeniji, likovi profiliraniji, ton i slika dorađeniji, režija preglednija sa manje posezanja za flashback objašnjenjima ionako jasnih stvari naročito kad te stvari nisu ni tako daleko u minutaži. Takođe, glumci, naročito mladi su mogli biti bolje usmereni da njihova ostvarenja ne bi bila toliko bezlična. Nicolas Cage je odličan u svojim momentima ludila (čak i pre nego što ga zakači ubilački virus), a Selma Blair ima onu toplu, majčinsku notu koju alternira sa ludilom, ali je svejedno utisak da ni oni nisu do kraja iskorišteni. Lance Henriksen u kratkoj epizodi kao deda, agresivni vijetnamski veteran je osvežavajući faktor.

Najveći problem u tehničkom i estetskom smislu su hektična montaža i estetika video-spota na koju se Taylor bez ikakvog opravdanja kači (osim možda da svoje likove iz stare i nove MTV generacije učini još manje simpatičnima). Konačni utisak je da je Taylor prečesto računao na lake humorne poene koje će izvući muljajući na svim nivoima. Primer za to je i humor koji u teoriji targetira rasizam ali je u izvedbi rasistički jer ničim drugim nije potkrepljen da bi se od toga napravila poenta. Pomalo je razočaravajuće da u analizu i kritiku filma treba uložiti više vremena nego što je uloženo u njegovo stvaranje.