kritika objavljena na
XXZ
2020.
režija:
Judd Apatow
scenario:
Judd Apatow, Pete Davidson, Dave Sirus
uloge:
Pete Davidson, Bel Powley, Marisa Tomei, Maude Apatow, Bill Burr,
Steve Buscemi, Jay Rodriguez, Domenick Lombardozzi, Ricky Velez, Lou
Wilson, Moises Arias, Pamela Adlon, Kevin Corrigan
U 25
godina svoje filmske karijere u svojstvu scenariste, reditelja i
ponajviše producenta, Judd Apatow je uneo omanju revoluciju u
svet komedije spajajući njena dva naizgled nespojiva pola. Sa jedne
strane, tu je muška, "bro-dude" nepristojna komedija sa
psovanjem, drogiranjem i šalama o telesnim izlučevinama. Sa druge,
pak, romantična, sa primesom "coming of age" pristupa, uz
neizbežnu sentimentalnost i umereno-konzervativnu potku gde ljubav
na kraju pobeđuje u iznuđenom "happy endu". I pored za
autora potpisnog (pre)dugog trajanja od preko 2 sata, taj
pod-žanrovski spoj po pravilu funkcioniše.
Ako
na stranu stavimo njegovu filmografiju u svojstvu producenta koja je
zaista suviše masivna i unekoliko šarolika (tempo od jednog filma
godišnje u proseku je nešto za poštovanje) i posvetimo se samo
autorskom radu, možemo uočiti i još par trendova. Prvi od njih je
svakako tematsko uozbiljavanje i utišavanje "funny ha-ha"
komičarskog tona prisutan još od Funny People. Drugi je
posvećenost promocije "stand-up" i televizijskih komičara
koji su u principu radili na skečevima u filmske zvezde. U tom
smislu, njegov najnoviji film The King of Staten Island se
nadovezuje na prethodnika: Trainwreck (2015) je podigao uloge
za Amy Schumer kao što će, ako bude sreće s publikom
(kritika je već rekla svoje, uglavnom pozitivno mišljenje), novi
film od Petea Davidsona načiniti filmsku zvezdu.
Kao
i u prethodnom filmu, The King of Staten Island se oslanja na
scenaristički rad njegove zvezde nafilovan autobiografskim
elementima. Razlika je, pak, u tome da se Apatow ovde ipak malo
umešao i pride angažovao Davida Sirusa kao ispomoć.
Određeni pozitivni pomak u ograničavanju glumca je primetan jer The
King of Staten Island ne pati toliko od "stand-up"
logike inflatornog gomilanja fora i fazona, nego je tempo
konstantniji i filmskiji, iako je struktura labavija i u teoriji
životnija, a lokacija i njen milje, što radnički, što blejački,
postali su jednako bitni kao i protagonista.
Glavni
lik čiju priču pratimo je Scott (Davidson), tipično-atipičan
luzer sa Staten Islanda, najmanjeg, najnerazvijenijeg i najmanje
naseljenog dela New Yorka. On je u emocionalnom smislu zaostao u
razvoju: dane provodi duvajući sam ili sa svojim jednako
besperspektivnim drugarima (Velez, Wilson, Arias),
održavajući "kres-varijantu" sa Kelsey (Powley,
izvanredna) bez želje da to podigne na nivo veze i sanjajući o tome
da otvori lokal koji će u isto vreme biti i resotran i salon za
tetoviranje, što je bez daljnjeg glupa, nemoguća i sanitarno
neprihvatljiva ideja. Pažnju ne uspeva da zadrži ni na čemu, ima
poremećaj pažnje, a čak su i tetovaže koje radi nekonzistentne.
Posao nema, kao ni nameru da ga nađe i da se odseli iz majčine
kuće, a smrt svog oca vatrogasca koristi kao generički izgovor za
sve, čak i kao materijal za glupe šale.
Dva
događaja će razbiti njegovu životnu rutinu. Prvo, njegova mlađa
sestra (rediteljeva kći Maud Apatow) odlazi na studije i
ostavlja ga samog sa majkom (Tomei), medicinskom sestrom u
urgentnom centru, umornom od posla i života. Drugo, budalaština
koju je napravio tako što je tetovirao devetogodišnjeg klinca
rezultiraće time da mu se na vratima pojavi dečakov otac,
vatrogasac Ray (Burr, karikaturalno ćelav i brkat) koji će
ubrzo postati majčin novi dečko. Kada Scottovo rovarenje protiv
Raya rezultira time da obojica izlete iz kuće, njih dvojica će
morati da udruže snage kako bi preživeli
Autobiografski
elementi iz Davidsonovog života su sveprisutni. On je zaista
odrastao na Staten Islandu, otac mu je zaista bio vatrogasac koji je
poginuo (u terorističkim napadima na WTC, što se, doduše, u filmu
ne eksploatiše - pohvalno), a majka medicinska sestra. Ljubav prema
tetovažama, pušenju marihuane i nepristojnim šalama su takođe
prezentirani, što svakako profilira filmski lik. Poremećaj pažnje
je nešto na čemu se gradi ceo koncept lika i ceo film, ali je zato
poremećaj digestivnog sistema tu potpuno štetan i rezultira jednom
lošom forom.
Sa
druge strane, fiktivni ili fikcionalizovani likovi uspevaju da
prodišu u umerenom tempu i ovlašnoj strukturi i da razviju svoje
pod-zaplete koji se tiču i protagoniste. Od toga jako profitiraju
glumci: Bill Burr balansira komični sa dramskim elementom perfektno,
Marisa Tomei donosi realističan portret samohrane majke kojoj
prekipi, Maud Apatow je izvrsna kao odgovorna i pametna mlađa
sestra, a Bel Powley blista kao devojka koja je frustrirana
bezobrazlukom i budalastim ponašanjem svog ljubavnika. Ekipa
"buđavih ortaka" je takođe profilirana i na individualnom
i na grupnom nivou, Steve Buscemi je perfektan u ulozi Rayevog
kolege-vatrogasca u svom standardnom brbljivom maniru (slavni glumac
je inače bio vatrogasac i u stvarnom životu), Kevin Corrigan
kanalizira energiju newyorškog mafijaša nižeg nivoa kao Scottov
rođak i vlasnik restorana u kojem on dobija (privremeni) posao.
Svojih pet minuta dobija i Pamela Adlon u jednoj sceni kao
Rayeva bivša supruga u kojoj čak uspeva da nam prenese pozadinsku
priču svog lika koju je verovatno sama razradila.
Problem
je, pak, u tome što svi oni dosta zanimljiviji od protagoniste.
Scott je tip lika koji jednostavno nije ugodno društvo, koji je
štetan po sebe i svoju okolinu, a čak nije ni zabavan koliko
Davidson i Apatow misle da jeste. Stoga nije naročito jednostavno
povezati se s njim, njegove gluposti postaju naporne iako on zapravo
nije toliko tup koliko je haotičan. "Navijanje" za njega,
nužno za ovakav tip filma, deluje kao sizifov posao, a čekanje na
pogreške, odnosno da on zezne nešto, postaje izuzetno predvidljiv
sled događaja. Stoga je i očekivani srećni kraj veštački i
neuverljiv.
Davidson
tu zapravo igra svoju javnu komičarsku personu i, glumački gledano,
nije loš iako zapravo ni u kojem slučaju ne podiže nivo svoje
glume od ranije poznat iz televizijskih skečeva i epizoda po
filmovima. Problem je u liku i insistiranju na njemu koje ni
dramaturško "peglanje" nije učinilo svrsishodnim. Ali, ma
koliko nesavršen bio, The King of Staten Island je film koji
nije šteta pogledati, s time da treba očekivati više uvida u
pozadinu, nešto neusiljenog humora tamo i sentimentalnost umesto
iskrenog smeha. Zapravo, sa još malo ispoliranijim protagonistom,
film bi bio bolji i kao komedija i kao drama.