Working Man

krtika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Robert Jury

uloge: Peter Gerety, Billy Brown, Talia Shire, Bobby Richards, Patrese McClain, Ryan Hallahan, Marc Grapey

Protestantska etika nas uči da se definišemo kroz posao i funkciju u društvu: ono smo što radimo. Amerika je dominantno protestantska zemlja, kulturološki još i više nego čisto demografski. Međutim, šta se dešava kada, ne svojom krivicom, ostanemo bez posla i bez mogućnosti da se potvrđujemo? Kako to utiče na nas na individualnom planu? Kako na širem društvenom, posebno u kontekstu deindustrijalizacije koja je uzela maha?

Dok je još bilo radničke klase u Americi, one prave, iz udžbenika, dakle fabričkih radnika koji svojim mukotrpnim radom izdržavaju svoje porodice i propeliraju potrošnju robe i usluga, bilo je i filmova o njoj, od On the Waterfront do originalnog Rockyja i Blue Collar. Sada su takvi filmovi prilična retkost, kao i heroji koje portretiraju. U tom smislu je Working Man, film po originalnom scenariju i u režiji debitanta Roberta Juryja, prilična retkost u kontekstu savremenog američkog filma, pa i onog nezavisnog. Međutim, ono što radi Jury nije samo igranje na kartu nostalgije, već je primer temeljnog promišljanja, počev od izbora lokacija i glumačke podele, pa sve do aspekata fotografije, muzike i montaže.

Naš "working class hero" je Allery Parkes (karakterni glumac Peter Gerety najpoznatiji po svom radu na televiziji u serijama Homicide: Life on the Street, The Wire i Ray Donovan), čovek od malo reči, vredni radnik i unekoliko misteriozna figura koja skriva traumu iz prošlosti. On svaki dan odlazi na posao u obližnjoj fabrici plastike, pešice, sa svojom kutijicom za ručak i termosom za kafu. Svoju rutinu ne menja ni poslednjeg dana pre nego što se fabrika zatvori. Jasno nam je da su i čovek i fabrika u kojoj je proveo većinu svog života videli i bolje dane: Allery je star, poguren, teško se kreće, a fabrika je nekada brojala 500 radnika, a sada otpušta poslednjih 25.

On je imao šanse da se "izvuče" i prihvati odlazak u penziju neku godinu ranije, ali to nije hteo iz ličnih razloga, pa je sada u dvostrukom problemu. Naime, Allery i njegova ništa pričljivija žena Iola (Shire, najpoznatija po ulozi Adrian u Rockyju) su izgubili sina koji nije više mogao da se nosi sa svojim demonima, kao što ni oni nisu mogli sa njegovim. Tragedija je, osim gotovo folklornih, rutiniranih odlazaka na njegov grob, pospremljena pod tepih tako da je Allery išao na posao, a Iola se posvetila domaćinstvu i volontiranju u zajednici. Najstrašnija posledica gubitka posla nije finansijski gubitak, koliko gubitak onoga što ih oboje centrira i presija da se suoče sami sa sobom.

Bežeći od realnosti, Allery počinje da opet svakog dana odlazi u fabriku na posao. Mašine su isključene, kao i struja, ali on ih može makar čistiti. Njemu se pridružuje još misteriozniji kolega Walter Brewer (Billy Brown, takođe karakterni i prevashodno televizijski glumac viđen u serijama Sons of Anarchy i How to Get Away with Murder), nešto mlađi samac koji je u gradić i u fabriku došao ko zna odakle. Walterov angažman i čista energija, nasuprot Alleryjevom stoicizmu, uspeva da motiviše i ostatak radnika da okupiraju fabriku i ponovo pokrenu proizvodnju. Pominje se čak i ispunjavanje starih narudžbina, novi krediti i ponovo otvaranje u punom obimu, mimo korporativnih glavešina oličenih u McDowellu (Hallahan). Zvuči suviše bajkovito da bi bila istina, ali ljudima je potrebna nada. A nada je, znamo iz filmova i iz života, vrlo opasna stvar.

Jury kao autor-debitant pokazuje zavidno znanje i sigurnost u svom pristupu. Ovakvih filmova još i ima s naše strane Atlantika, pre svega u Velikoj Britaniji, kod autora kao što su Mike Leigh i Ken Loach, ali Jury se ne bazira na to da poentira tako što će doneti zaključak u skladu sa ekonomskom i političkom teorijom, već je njegov pristup sociologiji drugačiji i nešto nežniji, u centru su pojedinci, milje i njihovo prožimanje. Likovi koji nestaju to čine u svetu koji nestaje, u svetu radničkih predgrađa sa malim i škrto osvetljenim kućama u nizu i sve se to dešava u Chicagu, najvećem gradu Srednjeg Zapada i "Rust Belta" koji su nekada bili simbol američke industrijske moći, a sada su simboli propadanja i beznadežnosti.

Izbor karakternih glumaca koji igraju stavom i ekspresijom čak i kada izgovaraju rečenice savršeno pogođenim tonom i dikcijom je tu takođe ključan. Kao i likovi koje portetiraju, oni sa sobom ne nose ni zrnce glamura, ali je njihovo prisustvo u kinematografiji, kao i u stvarnom svetu, neophodno. Ovde konačno dobijaju priliku da zasijaju punim sjajem i pokažu svoj talenat na prostoru koji im se otvorio i to čine sjajno.

I drugi aspekti filma, kreativni i tehnički, su na izuzetno visokom nivou, ma koliko zapravo ostali u niskom registru. Fotografija koju potpisuje Piero Basso je evokativna, naročito uparena sa scenografijom za koju je odgovorna Sarah Sharp. Jednostavna muzička pratnja Davida Gonzaleza, prvo na klaviru, onda ponovljena u orkestralnom aranžmanu sa dominantnim drvenim duvačkim instrumentima, odgovara melanholičnom tonu filma, a montaža za koju su odgovrni otac i kći, Richard (dobitnik Oscara baš za Rockyja) i Morgan Halsey se oslanja na repeticije koje signaliziraju rutinu, a nikad nisu dosadne.

Ono što filmu možda fali je Juryjev jasnije definisan kritički stav o društvenim tokovima, pre svega u smislu poente same okupacije fabrike i šta sa time likovi individualno i kao zajednica pokušavaju da postignu. Klasična tročinska struktura i pojedina dramaturška rešenja takođe deluju kao suviše rigidan okvir za prilično fluidan sadržaj, ali i pored toga je Working Man dragocen film koji uspeva da progovori o iznimno bitnoj temi odumiranja jednog važnog dela američkog stila života.